Каравађо

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Микеланђело Меризи, Каравађо
Bild-Ottavio Leoni, Caravaggio.jpg
Портрет Каравађа (Отавио Леони, 1621)
Датум рођења (1571-09-29)29. септембар 1571.
Место рођења Милано
Датум смрти 18. јул 1610.(1610-07-18) (38 год.)
Место смрти Порто Ерколе
Правац/традиција Барок
Утицао на Петер Паул Рубенса, Рембранта, Дијега Веласкеза
Утицаји од Тицијана, Ђорђонеа
Најважнија дела
Потпис
Caravaggio Signature.svg

Микеланђело Меризи (Америги) Да Каравађо (италијански: Michelangelo Merisi, il Caravaggio) (рођен 29. септембра 1571. — умро 18. јула 1610. године), је био италијански сликар активан у Риму, Напуљу, Малти и Сицилији између 1593. и 1610. године. Сматран је првим великаном барокног сликарства.[1] Његове слике одликује један некомпромисан реализам који је окарактерисан као натурализам – ради разликовање од дотадашњих покушаја – и употреба изразитог контраста свјетло-тамно (кјароскура).[1]

Крајем XVI века, Каравађо се појавио у Риму, у којем је својим сировим реализмом и негирањем старих мајстора, почео да разара њихове доктрине и да потчињава италијанску уметност своме утицају.

Карактер и утицај Каравађовог стила[уреди]

Док је већина других италијанских умјетника слијепо слиједила елегантни, скоро балетски стил касног маниризма, Каравађо је библијске приче интерпретирао као висцералне и често крваве драме. Приказивао је догађаје из „далеке свете прошлости” као да су се дешавали у његово вријеме, неријетко радећи са живим моделима које је пресвлачио савременом одјећом. Наглашавао је сиромаштво и обичност Христа и његових сљедбеника, апостола, светаца и мученика, истичући њихову поцјепану одјећу и прљавштину на стопалима. Такође је развио посебан облик кјароскура употребљавајући екстремне контрасте свјетла и сјене како би нагласио детаље, гестикулацију или израз лица, мршавост руке, или очај и жудњу портетираног. Његов утицај на ток западне умјетности је велики и није ограничен само на сликарство. Каравађово дјело је утицало на многе касније умјетнике, на Рембранта у Холандији, Веласкеза у Шпанији и Теодора Жерика у Француској. Осјећај за драматично конструисање сцене и иновативан третман свјетла и сјене такође је директно инспирисао многе личности на пољу филма, укључујући режисере Пјера Паола Пазолинија и Мартина Скорсеза.

Сви савременици у Италији нису дјелили исти ентузијазам и дивљење Каравађовом стваралаштву. Хвалили су га његове колеге умјетници и познаваоци умјетности, али обичан човјек, коме је дјело у ствари било намјењено, је сматрао да му недостаје пристојност и уваженост, квалитети који су присутни у дјелима већине других умјетника епохе. Они су му замјерали што на његовим сликама виде себи сличне, будући да им је било драже да виде идеализоване и рјечитије побожне слике.[1]

Каравађова умјетничка репутација је била засјењена током његовог живота и касније, турбулентним и крајње трагичним околностима његовог личног живота. У Риму је починио убиство и насилан напад док је био на врхунцу своје умјетничке каријере, и након тога – упркос што је послије створио своја најбоља дјела – остатак живота је провео као бјегунац од правде. Од половине 20. вијека, његови насилнички испади и нестабилан карактер постали су предмет популарне маште и констурисања различитих митова, гдје је перципиран као аутсајдер свога времена који се побунио против ауторитета. Претпостављена, али недоказана Каравађова хомосексуална наклоност, закључена на основу његових дјела и одређених историјских докумената, је додатно увећала интригу о његовој легенди. Његов карактер је савршен тип старог мајстора за данашњу публику навикнуту на инстант-славу, у константној потрази за култом самодеструктивног генија с којим би се могла идентификовати. Истина је видно другачија, а то је да је Каравађо био интелектуално култивисан и озбиљан умјетник, што не наговјештавају површни митови који су око њега створени. Ближа анализа архивских података о њему, његовим пријатељима и непријатељима – највеђим дијелом прикупљених у истраживањима архива у Риму, Напуљу и Малти крајем 20. вијека – показују да је чак и његовим најимпулсивнијим радњама владала одређена логика, па и кад се владао логиком осветника. Каравађо је по карактеру био насилан човјек, али је такође чињеница да је живио и стварао у насилничка времена.

Биографија[уреди]

Младост и формирање у Ломбардији од 1571–92. године[уреди]

Био је први син Ферма Меризија и његове друге жене Лучије Аратори. Родио се у јесен 1571. године, највјероватније у малом градићу Каравађо које је припадало округу Кремони, од којег је касније добио надимак. Његово хришћанско име Микеланђело, може сугерисати да се можда родио 29. септембра, датума када се у његовом мјесту славио Арханђел Михајло. Крштен је 30. септембра у цркви у Милану.[2] Упркос нагађањима која је раширио Ђулио Манцини, аутор једне од Каравађових првих биографија, да је његов отац радио као архитекта за моћног Франческа Сфорцу I, маркиза градића Каравађо, историјски подаци из локалних архива говоре другачију истину. Фермо Меризи није био архитекта већ каменорезац ког тадашњи докуметни помињу као „маестро”, тј. квалификованог занатлију који је могао имати властиту радионицу и упошљавати ученике. Каравађова породица ипак јесте имала везе са локалним племством, али преко мајчине стране. Његов деда по мајци, Ђовани Ђакомо Аратори, је био геодет који је служио код Франческа Сфорце I као закупник земљишта и правни свједок породице Сфорца. Араторијева ћерка Маргарита, Каравађова тетка, била је дојиља дјеци Сфорце I и његове жене Костанце Колоне, маркишкиње Каравађа. Сфорца и Колона су тада били међу најмоћнијим и најутицајним породицама у Италији. Њихово познанство ће касније Каравађу бити веома значајно. Костанца Колона му је често помагала кад је био у проблемима и нарочито касније, када је постао бјегунац од правде.

Умјетников рани живот је био подијељен између родног Каравађа и града Милана гдје је његов отац имао радионицу. У љето 1576. године Милан је погодила куга. Према градској архиви пописа становника, те године је петогодишњи Каравађо боравио са породицом у Милану. У јесен наредне године су се вратили у Каравађо да би се склонили од куге која се већ била претворила у епидемију, поморивши више од петине локалног становништва. Нажалост, крајем 1577. године, од куге су му умрли отац Фермо, деда и баба по оцу, и ујак Пјетро. Могуће је да је овај осјећај трагичног губитка у раном дјетињству обликовао и утицао на појаву његовог каснијег запаљивог карактера.

О његовом дјетињству након овог догађаја и почецима умјетничког образовања је врло мало тога остало забиљежено. У једној архиви је пронађено да је 6. априла 1584., са дванаест година, потписао уговор за четворогодишњу обуку са једним мањим миланским мајстором фреско сликарства, Симоном Петерцаном.[2] Колико се с њим уистину задржао, није познато.


Каравађова биографија је испреплетана многим причама о убиствима, тучњавама, тамницама и бежања из истих, причама које га показују као бруталног и необузданог човека. Спремног да потегне нож на сваког ко не дели његово мишљење. Човека који живот проводи по крчмама, у друштву са скитницама, кафанским олошем и коцкарима, који пред полицијом бежи из места у место.

Први утицаји[уреди]

Многе особине које су присутне у Каравађовом сликарству су обликоване миљеом у ком се развијао у умјетника. У вријеме његових формативних година, у Милану је доминирао католички арихибискуп контрареформације Карло Боромео. Боромеове проповједи су досегле свој врхунац у годинама након епидемије куге. Тврдио је да је епидемија казна за гријехе Католика од којих се једино могло откупити повратком на изворна Христова учења. Наглашавао је скромност и сиромаштво Христа и његових ученика као вриједности које Црква треба да поштује и да се још више приближи сиромашнима, за које је говорио да су жива слика Исуса Христа. Боромеов укус у религиозној умјетности је био исто тако сиров. Није нимало цијенио софистицирану и интелектуалну умјетност ренесансе или маниризма већ је био наклоњен висцералној народној умјетности чији су истакнут примјер биле полихроматске статуе које су се налазиле у „светој планини” у Варалу, у близини Милана.

Почеци[уреди]

Син једног зидара из места Каравађа крај Боргама, и сам је започео као зидарски радник, припремајући фрескистима малтер за подлогу. У сликара се изградио без школе и учитеља. Од 1585. године, Каравађо бедно живи у Риму, напола слуга (код витеза д` Априно), напола сликар, а његова дела полако постају све запаженија. Цвеће које он слика, жанр сцене са типовима из његове близине: карташима, убицама, Циганима, изазивају сензацију својом новином - реализмом и пластичношћу. Успех му доноси подршка кардинала дел Монтиа, који му прибавља богате наруџбине за цркве. Управо црквено сликарство чини главни део његових радова. Међутим, и у црквеном сликарству Каравађо иступа својим иновацијама. Он револуционише традиционалну иконографију, уводи у њу своје снажне, неугледне фигуре, сликано без дотеривања према типовима из народа. Овакве иновације наилазиле су на отпор. Противници, карачијевци, називали су га „сликаром прљавих ногу“, јер је Каравађо стварно, на ногама сликао и траг прашине.

Неке од његових религиозних слика црквене власти одбиле су да приме.

Убиство и бег из Рима[уреди]

Принуђен да после некакве кавге у којој је мачем смртно ранио једног свог друга утекне 1606. године из Рима, Каравађо почиње свој луталачки живот по Напуљу, по Малти, градовима Сицилије, пун нових бурних згода и незгода а такође и нових сликарских успеха.


Галерија одабраних дела[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Janson 1975, стр. 405-406.
  2. 2,0 2,1 Ebert-Schifferer 2012, стр. 269-271.

Литература[уреди]

  • Berenson, Bernard, Caravaggio: His Incongruity and His Fame (1953).
  • Friedlaender, Walter , Caravaggio Studies (1955, прештампано 1974).
  • Hinks, R.P., Michelangelo Merisi da Caravaggio: His Life, His Legend, His Works (1953).
  • Delogu, Giuseppe, Caravaggio (1964; изворно на италијанском, 1962).
  • Moir, Alfred, Caravaggio (1982).
  • Hibbard, Howard, Caravaggio (1983).
  • Spear, Richard E., Caravaggio and His Followers, рев. изд. (1975).
  • Warwick, Genevieve (изд.), Caravaggio: Realism, Rebellion, Reception (2006).
  • Puglisi, Catherine, Caravaggio (1998).
  • Robb, Peter, The Man Who Became Caravaggio, (2000).
  • Varriano, John, Caravaggio: The Art of Realism (2006).
  • Langdon, Helen, Caravaggio: A Life (1998).
  • Graham-Dixon, Andrew, Caravaggio: A Life Sacred and Profane (2010).
  • Ebert-Schifferer, Sybile (2012). Caravaggio: The Artist and his work (Art). Los Angeles, United States: Getty Trust Publications. 
  • Vodret, Rossella, Caravaggio: The Complete Works (2010), монографија.
  • Janson, H. W. (1975). Istorija umetnosti – Pregled razvoja likovnih umetnosti od praistorije do danas (Umetnost). Beograd, Jugoslavija: Prosveta. 

Спољашње везе[уреди]