Каравађо

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Микеланђело Меризи, Каравађо
Bild-Ottavio Leoni, Caravaggio.jpg
Портрет Каравађа (Отавио Леони, 1621)
Датум рођења(1571-09-29)29. септембар 1571.
Место рођењаМилано[1]
Датум смрти18. јул 1610.(1610-07-18) (38 год.)
Место смртиПорто Ерколе
Правац/традицијаБарок
Утицао наПетер Паул Рубенса, Рембранта, Дијега Веласкеза
Утицаји одТицијана, Ђорђонеа
Најважнија дела
Потпис
Caravaggio Signature.svg

Микеланђело Меризи (Америги) Да Каравађо (итал. Michelangelo Merisi, il Caravaggio) (рођен 29. септембра 1571. — умро 18. јула 1610. године), је био италијански сликар активан у Риму, Напуљу, Малти и Сицилији између 1593. и 1610. године. Сматран је првим великаном барокног сликарства.[2][3][4] Његове слике одликује један некомпромисан реализам који је окарактерисан као натурализам – ради разликовање од дотадашњих покушаја – и употреба изразитог контраста свјетло-тамно (кјароскура).[5]

Крајем XVI века, Каравађо се појавио у Риму, гдје је својим сировим реализмом и негирањем старих мајстора, почео да разара њихове доктрине и да потчињава италијанску уметност своме утицају.

Карактер и утицај Каравађовог стила[уреди]

Док је већина других италијанских умјетника слијепо слиједила елегантни, скоро балетски стил касног маниризма, Каравађо је библијске приче интерпретирао као висцералне и често крваве драме. Приказивао је догађаје из „далеке свете прошлости” као да су се дешавали у његово вријеме, неријетко радећи са живим моделима које је пресвлачио савременом одјећом. Наглашавао је сиромаштво и обичност Христа и његових сљедбеника, апостола, светаца и мученика, истичући њихову поцјепану одјећу и прљавштину на стопалима. Такође је развио посебан облик кјароскура употребљавајући екстремне контрасте свјетла и сјене како би нагласио детаље, гестикулацију или израз лица, мршавост руке, или очај и жудњу портетираног. Његов утицај на ток западне умјетности је велики и није ограничен само на сликарство. Каравађово дјело је утицало на многе касније умјетнике, на Рембранта у Холандији, Веласкеза у Шпанији и Теодора Жерика у Француској. Осјећај за драматично конструисање сцене и иновативан третман свјетла и сјене такође је директно инспирисао многе личности на пољу филма, укључујући режисере Пјера Паола Пазолинија и Мартина Скорсеза.

Сви савременици у Италији нису дјелили исти ентузијазам и дивљење Каравађовом стваралаштву. Хвалили су га његове колеге умјетници и познаваоци умјетности, али обичан човјек, коме је дјело у ствари било намјењено, је сматрао да му недостаје пристојност и уваженост, квалитети који су присутни у дјелима већине других умјетника епохе. Они су му замјерали што на његовим сликама виде себи сличне, будући да им је било драже да виде идеализоване и рјечитије побожне слике.[5]

Каравађова умјетничка репутација је била засјењена током његовог живота и касније, турбулентним и крајње трагичним околностима његовог личног живота. У Риму је починио убиство и насилан напад док је био на врхунцу своје умјетничке каријере, и након тога – упркос што је послије створио своја најбоља дјела – остатак живота је провео као бјегунац од правде. Од половине 20. вијека, његови насилнички испади и нестабилан карактер постали су предмет популарне маште и констурисања различитих митова, гдје је перципиран као аутсајдер свога времена који се побунио против ауторитета. Претпостављена, али недоказана Каравађова хомосексуална наклоност, закључена на основу његових дјела и одређених историјских докумената, је додатно увећала интригу о његовој легенди. Његов карактер је савршен тип старог мајстора за данашњу публику навикнуту на инстант-славу, у константној потрази за култом самодеструктивног генија с којим би се могла идентификовати. Истина је видно другачија, а то је да је Каравађо био интелектуално култивисан и озбиљан умјетник, што не наговјештавају површни митови који су око њега створени. Ближа анализа архивских података о њему, његовим пријатељима и непријатељима – највеђим дијелом прикупљених у истраживањима архива у Риму, Напуљу и Малти крајем 20. вијека – показују да је чак и његовим најимпулсивнијим радњама владала одређена логика, па и кад се владао логиком осветника. Каравађо је по карактеру био насилан човјек, али је такође чињеница да је живио и стварао у насилничка времена.

Биографија[уреди]

Дјетињство и формирање у Ломбардији од 1571–92. године[уреди]

Био је први син Ферма Меризија и његове друге жене Лучије Аратори. Родио се у јесен 1571. године, највјероватније у малом градићу Каравађо које је припадало округу Кремони, од којег је касније добио надимак. Његово хришћанско име Микеланђело, може сугерисати да се можда родио 29. септембра, датума када се у његовом мјесту славио Арханђел Михајло. Крштен је 30. септембра у цркви у Милану.[6] Упркос нагађањима која је раширио Ђулио Манцини, аутор једне од Каравађових првих биографија, да је његов отац радио као архитекта за моћног Франческа Сфорцу I, маркиза градића Каравађо, историјски подаци из локалних архива говоре другачију истину. Фермо Меризи није био архитекта већ каменорезац ког тадашњи докуметни помињу као „маестро”, тј. квалификованог занатлију који је могао имати властиту радионицу и упошљавати ученике. Каравађова породица ипак јесте имала везе са локалним племством, али преко мајчине стране. Његов деда по мајци, Ђовани Ђакомо Аратори, је био геодет који је служио код Франческа Сфорце I као закупник земљишта и правни свједок породице Сфорца. Араторијева ћерка Маргарита, Каравађова тетка, била је дојиља дјеци Сфорце I и његове жене Костанце Колоне, маркишкиње Каравађа. Сфорца и Колона су тада били међу најмоћнијим и најутицајним породицама у Италији. Њихово познанство ће касније Каравађу бити веома значајно. Костанца Колона му је често помагала кад је био у проблемима и нарочито касније, када је постао бјегунац од правде.

Умјетников рани живот је био подијељен између родног Каравађа и града Милана гдје је његов отац имао радионицу. У љето 1576. године Милан је погодила куга. Према градској архиви пописа становника, те године је петогодишњи Каравађо боравио са породицом у Милану. У јесен наредне године су се вратили у Каравађо да би се склонили од куге која се већ била претворила у епидемију, поморивши више од петине локалног становништва. Нажалост, крајем 1577. године, од куге су му умрли отац Фермо, деда и баба по оцу, и ујак Пјетро. Могуће је да је овај осјећај трагичног губитка у раном дјетињству обликовао и утицао на појаву његовог каснијег запаљивог карактера.

О његовом дјетињству након овог догађаја и почецима умјетничког образовања је врло мало тога остало забиљежено. У једној архиви је пронађено да је 6. априла 1584., са дванаест година, потписао уговор за четворогодишњу обуку са једним мањим миланским мајстором фреско сликарства, Симоном Петерцаном.[6] Колико се с њим уистину задржао, није познато.

Први утицаји[уреди]

Многе особине које су присутне у Каравађовом сликарству су обликоване миљеом у ком се развијао у умјетника. У вријеме његових формативних година, у Милану је доминирао католички надбискуп контрареформације Карло Боромео. Боромеове проповједи су досегле свој врхунац у годинама након епидемије куге. Тврдио је да је епидемија казна за гријехе Католика од којих се једино могло откупити повратком на изворна Христова учења. Наглашавао је скромност и сиромаштво Христа и његових ученика као вриједности које Црква треба да поштује и да се још више приближи сиромашнима, за које је говорио да су жива слика Исуса Христа. Боромеов укус у религиозној умјетности је био исто тако сиров. Није нимало цијенио софистицирану и интелектуалну умјетност ренесансе или маниризма већ је био наклоњен висцералној народној умјетности чији су истакнут примјер биле полихроматске статуе које су се налазиле у „светој планини” у Варалу, у близини Милана.

Ове живописне традиције умјетности које је Боромео славио у својим проповједима, заузврат су имале дубок утицај на Каравађа. Превео је њихов сирови скулптурални реализам у свој далеко суптилнији али не због тога и мање непосредан начин сликања. Његове су композиције готово увијек конципиране у затвореном простору, гдје група ликова изводи причу као да се налази на позоришној позорници. Боромеов утицај се такође може примјетити у употреби палете боје тамног тоналитета (тоналитета ниског кључа), и инсистирању на сиромаштву и понизности као суштинским хришћанским врлинама.

Постоји могућност да је Карављађо посјетио Венецију у неком моменту током својих формативних година. По првом Каравађовом биографу, Ђованију Пјетру Белорију, Каравађо је уистину посјетио Венецију и био импресиониран и под утицајем „Ђорђоневог колорита.” Међутим, не постоји чврст документарни доказ за потврду ове спекулације, али постоје докази да је Каравађов учитељ Петерцано учио сликарство у Венецији и можда утицао на Каравађа да посјети Венецију. Ипак, остаје чињеница да су нека од најистакнутијих Каравађових дјела зрелог доба у одређеном смислу прототипи који су присутни у венецијанском сликарству. На примјер, Тицијаново дјело Мучење св. Лоренса, са драматичним истицањем људске патње и нагласком на тенебризму, као и многа дјела Тинторета. Овако посматрано изгледа да је врло могуће да је Каравађо у овом раном периоду провео неко вријеме у Венецији.

Каравађо је напустио Ломбардију 1592. године и није се више никада у њу вратио. У правним документима с краја 1580их и 1590их забиљежено је да је Каравађо продао парцеле земље које је наслиједио од своје породице. Тачне околности око његовог одласка из Милана су остале нејасне, али биљешке на маргини копије једног рукописа који је написао Ђулио Манцини о његовом раном животу, сугеришу да је у то вријеме доведен у везу с једним инцидентом насиља у ком је усмрћен један полицајац.

Рим од 1592–99. године[уреди]

Први период у Риму у радионицама Пучија, Цезарија и Петриђјанија[уреди]

Каравађо се преселио у Рим, као и многи други млади умјетници, у потрази за послом. Новоизабрани папа, Климент VIII, је био одлучан у намјери да трансформише Рим у очигледан симбол контрареформацијом обновљене католичке вјере. Градио је нове цркве и ремоделирао старе, тако да је било доста посла за сликаре око израде нових олтара, али и за вајаре око израде нове скулптурне декорације. Грубом процјеном, у Риму је тада живјело и радило око 2000 умјетника од укупно 100000 становника. Кварт у коме их је било највише обухватао је око четири квадратна километра између Трга Пополо и Трга Шпаније, гдје су се окупљали у различите заједнице по мјесту поријекла. Супарништво између различитих група као и појединих умјетника, је било велико, и често је доводило до интензивних свађа а у неким случајевима и насиља и освете. Рим је био град миграната, у који су долазили свештеници, ходочасници, војници плаћеници, али и мјесто у коме су друштвене разлике биле мање видљиве у односу на друге феудалне дијелове тадашње Италије. Они који су долазили да се обогате и прославе у том опортунистичком окружењу, претварали су се да су имали виши друштвени статус још од рођења, понашајући се у складу са превазиђеном и одбаченом верзијом старих витешких кодекса части, при чему би и најмања увреда била ријешавана насиљем. Тако да се многе битке које је Каравађо водио с другима у Риму уклапају у тај шири образац насиља, те би било погрешно осуђивати његово понашање, колико год да је оно било погрешно, као чудно и изузетно.

Судећи по разним причама које су дали његови први биографи који су писали још за његовог живота, Ђовани Баљоне и поменути Белори и Манцини, умјетникове ране године у Риму нису биле нарочито успјешне. У почетку је радио с једним сликарем из Сицилије, Лоренцом Сицилијаном, у чијој је радионици, како тврди Белори, „Каравађо сликао три портрета дневно за четири пенија по комаду.” Манцини биљежи да је у том периоду такође сарађивао са свештеником базилике св. Петра, Пандолфом Пучијем, чије је гостомпримство било далеко од пристојног: „Давао му је само салату за вечеру. Након неколико мјесеци Каравађо је раскинуо сарадњу..., прозвавши свог доброчинитеља и мајстора ’Монсињор Салата’”.

Аутопортрет као болесни Бахус, око 1593, 67 цм х 53 цм, уље на платну, Галерија Боргезе, Рим

Каравађо је затим провео неко вријеме у радионици мањег сликара поријеклом из Сијене, Антиведута Граматике. Потом се преселио у радионицу Ђузепеа Цезарија, такође познатог као Каваљер из Арпина, једног од најистакнутијих умјетника у Риму 1590их. Цезари је имао велики број наруџби за олтарне слике и декоративне схеме, али је ангажовао Каравађа на мањим пословима, тј. за завршне украсе његових дјела које су углавном чинили „цвијеће и воће’’. По Белорију, „он је радио те слике с мало воље жалећи што не ради слике с фигурама, те је објеручке прихватио прву прилику коју му је понудио Просперо.’’ Преживјеле су двије Каравађове слике с фигурама које је насликао док је био у радионици Цезарија и које је овај задржао за себе: Дјечак с корпом воћа и Аутопортрет као Бахус (такође под именом Болесни Бахус). Обе слике је од Цезарија почетком 17. вијека присвојио папин нећак Шипјоне Боргезе, и отада су оне остале у Збирци Боргезе. Оба дјела карактерише суптилна и заслађена горчина, од којих је прво вјероватно инспирисано женском божанском жудњом из Пјесме над пјесмама из Старог Тестамента, а друго у древној вези између умјетности и грчко-римског бога вина Бахуса и стваралачке распуштености. Будући да су оба дјела остала код Цезарија након Каравађовог одласка, могуће је да их је насликао као демонстрацију старијем мајстору, односно доказ да је способан да ствара амбициознија дјела од „воћа и цвијећа”.

Почеци[уреди]

Син једног зидара из места Каравађа крај Боргама, и сам је започео као зидарски радник, припремајући фрескистима малтер за подлогу. У сликара се изградио без школе и учитеља. Од 1585. године, Каравађо бедно живи у Риму, напола слуга (код витеза д` Априно), напола сликар, а његова дела полако постају све запаженија. Цвеће које он слика, жанр сцене са типовима из његове близине: карташима, убицама, Циганима, изазивају сензацију својом новином - реализмом и пластичношћу. Успех му доноси подршка кардинала дел Монтиа, који му прибавља богате наруџбине за цркве. Управо црквено сликарство чини главни део његових радова. Међутим, и у црквеном сликарству Каравађо иступа својим иновацијама. Он револуционише традиционалну иконографију, уводи у њу своје снажне, неугледне фигуре, сликано без дотеривања према типовима из народа. Овакве иновације наилазиле су на отпор. Противници, карачијевци, називали су га „сликаром прљавих ногу“, јер је Каравађо стварно, на ногама сликао и траг прашине.

Неке од његових религиозних слика црквене власти одбиле су да приме.

Убиство и бег из Рима[уреди]

Принуђен да после некакве кавге у којој је мачем смртно ранио једног свог друга утекне 1606. године из Рима, Каравађо почиње свој луталачки живот по Напуљу, по Малти, градовима Сицилије, пун нових бурних згода и незгода а такође и нових сликарских успеха.


Галерија одабраних дела[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Carminati, Marco (25. 02. 2007). „Caravaggio da Milano” (на језику: Italian). Приступљено 28. 07. 2016. 
  2. ^ Fanti 1767, стр. 21
  3. ^ „Italian Painter Michelangelo Amerighi da Caravaggio”. Gettyimages.it. Приступљено 20. 07. 2013. 
  4. ^ „Caravaggio, Michelangelo Merisi da (Italian painter, 1571–1610)”. Getty.edu. Приступљено 18. 11. 2012. 
  5. 5,0 5,1 Janson 1975, стр. 405-406.
  6. 6,0 6,1 Ebert-Schifferer 2012, стр. 269-271.

Литература[уреди]

  • Fanti, Vincenzio (1767). Descrizzione Completa di Tutto Ciò che Ritrovasi nella Galleria di Sua Altezza Giuseppe Wenceslao del S.R.I. Principe Regnante della Casa di Lichtenstein (на језику: Italian). Trattner. стр. 21. 
  • Berenson, Bernard, Caravaggio: His Incongruity and His Fame (1953).
  • Friedlaender, Walter , Caravaggio Studies (1955, прештампано 1974).
  • Hinks, R.P., Michelangelo Merisi da Caravaggio: His Life, His Legend, His Works (1953).
  • Delogu, Giuseppe, Caravaggio (1964; изворно на италијанском, 1962).
  • Moir, Alfred, Caravaggio (1982).
  • Hibbard, Howard, Caravaggio (1983).
  • Spear, Richard E., Caravaggio and His Followers, рев. изд. (1975).
  • Warwick, Genevieve (изд.), Caravaggio: Realism, Rebellion, Reception (2006).
  • Puglisi, Catherine, Caravaggio (1998).
  • Robb, Peter, The Man Who Became Caravaggio, (2000).
  • Varriano, John, Caravaggio: The Art of Realism (2006).
  • Langdon, Helen, Caravaggio: A Life (1998).
  • Graham-Dixon, Andrew, Caravaggio: A Life Sacred and Profane (2010).
  • Ebert-Schifferer, Sybile (2012). Caravaggio: The Artist and his work (Art). Los Angeles, United States: Getty Trust Publications. 
  • Vodret, Rossella, Caravaggio: The Complete Works (2010), монографија.
  • Janson, H. W. (1975). Istorija umetnosti – Pregled razvoja likovnih umetnosti od praistorije do danas (Umetnost). Beograd, Jugoslavija: Prosveta. 
  • Giulio Mancini's comments on Caravaggio in Considerazioni sulla pittura, c.1617–1621
  • Giovanni Baglione's Le vite de' pittori, 1642
  • Giovanni Pietro Bellori's Le Vite de' pittori, scultori et architetti moderni, 1672

All have been reprinted in Howard Hibbard's Caravaggio and in the appendices to Catherine Puglisi's Caravaggio.

Спољашње везе[уреди]

Чланци и есеји

Уметнички радови

Музика

Видео