Pređi na sadržaj

Bela Tar

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Bela Tar
Bela Tar u Finskoj, 2012. godine.
Datum rođenja(1955-07-21)21. jul 1955. (68 god.)
Mesto rođenjaPečuj, Mađarska
ZanimanjeFilmski reditelj
Aktivni period1971-
Značajni radoviDamnation (1988), Sátántangó (1994), Werckmeister Harmonies (2000), The Turin Horse (2011)
SupružnikÁgnes Hranitzky
RoditeljiBéla Tarr
Mari Tarr

Bela Tar (mađ. Tarr Béla; Pečuj, 21. jul 1955) je mađarski filmski reditelj. Debitujući filmom Porodično gnezdo (1977), Tar je započeo svoju rediteljsku karijeru kratkim periodom onoga što on naziva „društvenim bioskopom“, čiji je cilj bio pričanje svakodnevnih priča o običnim ljudima, često u stilu cinema vérité.

Tokom sledeće decenije, filmski stil i tematski elementi njegovih filmova su se promenili. Tarovi filmovi su tumačeni kao pesimistički pogled na čovečanstvo; likovi u njegovim delima su često cinični i imaju burne međusobne odnose na način na koji kritičari smatraju crnim humorom. Jesenji almanah (1984) prati stanovnike oronulog stana dok se bore da žive zajedno dok dele svoja neprijateljstva. Drama Prokletstvo (1988) bila je hvaljena zbog slabog i kontrolisanog pokreta kamere, po čemu će Tar postati međunarodno poznat. Satantango (1994) i Verkmejsterove Harmonije (2000) nastavili su sa njegovim tmurnim i pustim predstavljanjem stvarnosti, uključujući apokaliptične prizvuke; prvi se ponekad pojavljuje u naučnim anketama o najvećim filmovima ikada snimljenim, a drugi je dobio široko priznanje kritičara. Tar će se kasnije takmičiti na Filmskom festivalu u Kanu 2007. sa svojim filmom Čovek iz Londona, koji je dobio umereno pozitivne kritike.

Česti saradnici sa Tarom su romanopisac Laslo Krasnahorkai, filmski kompozitor Mihali Vig, snimatelj Fred Kelemen, glumica Erika Bok i Tarov tadašnji partner Agnes Hranicki, koja se ponekad navodi kao koreditelj njegova poslednja tri dela. Nakon objavljivanja svog filma Torinski konj (2011), koji je dospeo na mnoge liste „najboljih“ kritičara na kraju godine, Tar je najavio da se definitivno povlači iz režije dugometražnog filma. U februaru 2013. pokrenuo je filmsku školu u Sarajevu, poznatu kao film.factory, a preselio se tu 2016. Od tada je kreirao instalaciju koja prikazuje novosnimljene filmske sekvence, na izložbi u Amsterdamu 2017. pod nazivom Do kraja sveta.[1]

Život[uredi | uredi izvor]

Tar je rođen u Pečuju, ali je odrastao u Budimpešti.[2] Njegovi roditelji su bili i u pozorištu i u filmskoj industriji: njegov otac je dizajnirao scenografiju, dok je majka radila kao sufler u pozorištu više od 50 godina. U dobi od 10 godina, Tar je odveden na kasting koji je vodila Mađarska nacionalna televizija (MTV) od strane njegove majke, i na kraju je dobio ulogu sina glavnog junaka u TV dramskoj adaptaciji Tolstojeve Smrt Ivana Iljiča. Osim male uloge u filmu Mikloša Jančoa Szörnyek évadja (Sezona čudovišta, 1986) i nekoliko epizoda (kao što je Gabor Bodijev Dog's Night Song (1983)), Tar nije tražio druge glumačke uloge. Po sopstvenom mišljenju, u početku je želeo da postane filozof i smatrao je da je snimanje filmova nešto kao hobi. Međutim, nakon što je snimio svoje kratke filmove od 8 mm, mađarska vlada nije dozvolila Taru da pohađa univerzitet, pa je umesto toga odlučio da se bavi filmskom produkcijom.

Lični stavovi[uredi | uredi izvor]

Tar je kritičar nacionalizma, a u intervjuu iz 2016. rekao je: „Tramp je sramota Sjedinjenih Država. Gospodin Orban je sramota Mađarske. Marin Le Pen je sramota Francuske. I tako dalje.“[3] U pismo okačeno blizu ulaza na pro-migrantsku izložbu ispred mađarskog parlamenta, Tar je napisao:[4]

Po svojim verskim stavovima, Tar je ateista.[5]

Karijera[uredi | uredi izvor]

Rani radovi[uredi | uredi izvor]

Bela Tar 1983. godine.

Tar je počeo da ostvaruje svoje interesovanje za snimanje filmova sa 16 godina tako što je snimao amaterske filmove i kasnije radio kao domar u nacionalnom Domu za kulturu i rekreaciju.[6] Većina njegovih amaterskih radova bili su dokumentarni filmovi, uglavnom o životu radnika ili siromašnih ljudi u urbanoj Mađarskoj.

Njegov amaterski rad doveo ga je do pažnje Studija Bela Balaža (nazvanog u čast mađarskog teoretičara kinematografije koji je pomogao u finansiranju Tarovog dugometražnog prvenca iz 1977., Családi tűzfészek, koji je Tar počeo da snima sa 22 godine) mali budžet i korišćenje neprofesionalnih glumaca za šest dana. Film je bio veran stilu „budimpeštanske škole“ ili „dokumentarističkog“ stila popularnog u to vreme u studiju Bela Balaža, održavajući apsolutni socijalni realizam na ekranu. Kritičari su zaključili da film ukazuje na uticaj američkog reditelja Džona Kasavetesa,[7] iako je Tar negirao da je gledao bilo koji od Kasavetesovih filmova pre snimanja Családi tűzfészek, koji je objavljen 1979. godine.

Nakon što je završio "Családi tűzfészek", Tar je započeo studije u Mađarskoj školi za pozorišnu i filmsku umetnost. Film iz 1980. Szabadgyalog i sledeće godine Panelkapcsolat nastavili su se u skoro istom stilu, sa malim promenama u stilu. Potonji je bio prvi Tarov film sa profesionalnim glumcima u glavnim ulogama. Sa televizijskom adaptacijom Magbeta iz 1982, njegovo delo je počelo dramatično da se menja. Film je sastavljen od samo dva kadra: prvi snimak (pre glavnog naslova) traje pet minuta, drugi 67 minuta.[6]

Kasniji radovi[uredi | uredi izvor]

Bela Tar 2018. godine.

Nakon Őszi almanach (Almanaha jeseni) iz 1984., Tar (koji je sam napisao svoja prva četiri filma) počeo je da sarađuje sa mađarskim romanopiscem Laslom Krasnahorkaijem za Kárhozat (Prokletstvo) iz 1988. godine. Planiranoj adaptaciji Kraznahorkaijevog epskog romana Satantango trebalo je više od sedam godina da se realizuje; 415-minutni film konačno je pušten na međunarodno priznanje 1994. godine.[7] Nakon ovog epa, 1995. godine je objavio 35-minutni film Journey on the Plain, ali je utihnuo sve do Verkmejsterove Harmonije 2000. godine. Naišla je na pohvale kritike i festivalskog kruga.

Mnogi, ako ne i većina, kadrova u ovim kasnijim filmovima traju oko šest do jedanaest minuta. Moguće je da je na nekima utrošeno mesec dana. U mnogim od ovih snimaka kamera se zaleće, klizi, pomera se i/ili diže. Često kruži oko likova, a ponekad čak obuhvata više scena. Kadar može, kao na otvaranju Satantangoa, da putuje sa krdom krava po selu ili da prati noćne peregrinacije pijanice koji je primoran da napusti svoju kuću jer je ostao bez alkohola. Suzan Sontag je zagovarala Tara kao jednog od spasitelja modernog bioskopa, rekavši da bi rado gledala Satantango jednom godišnje.

Posle Verkmajsterove Harmonije počeo je da snima Čovek iz Londona adaptaciju romana Žorža Simenona. Trebalo je da bude objavljen na Kanskom festivalu 2005. u maju, ali je produkcija odložena zbog februarskog samoubistva producenta Humberta Balsana. Pored toga, bilo je sporova sa drugim producentima oko moguće promene finansiranja filma. Premijerno je prikazan na Filmskom festivalu u Kanu 2007.[7] i objavljen je širom sveta 2008. Tar je tada počeo da radi na filmu Torinski konj za koji je rekao da će mu biti poslednji.

U septembru 2012. godine dobio je specijalnu nagradu BIAFF za životno delo.

U junu 2017. dobio je životno delo na Sardinijskom filmskom festivalu, XII izdanje.[8]

U julu 2021, on je izvršni producent islandsko-švedsko-poljskog horor-drame Jagnje, koju je režirao njegov bivši student u fabrici filmova, Valdimar Johanson.[9]

Filmografija[uredi | uredi izvor]

Dugometražni filmovi[uredi | uredi izvor]

  • Családi tűzfészek / Family Nest (1979)
  • Szabadgyalog / The Outsider (1981)
  • Panelkapcsolat / The Prefab People (1982)
  • Őszi almanach / Almanac of Fall (1985)
  • Kárhozat / Damnation (1988)
  • Sátántangó / Satan's Tango (1994)
  • Werckmeister harmóniák / Werckmeister Harmonies (2000)
  • A londoni férfi / The Man from London (2007)
  • A torinói ló / The Turin Horse (2011)

Televizijski filmovi[uredi | uredi izvor]

  • Macbeth (1982)

Kratki filmovi[uredi | uredi izvor]

  • Hotel Magnezit (1978)
  • Utazás az alföldön / Journey on the Plain (1995)
  • Visions of Europe (film) (2004)
    • segment: Prologue

Dokumentarni filmovi[uredi | uredi izvor]

  • City Life (1990)
    • segment: Az utolsó hajó / The Last Boat

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Béla Tarr—Till the End of the World – W86th” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-12-15. 
  2. ^ Bingham, Adam (2012-09-19). Directory of World Cinema: East Europe (na jeziku: engleski). Intellect Books. ISBN 978-1-84150-518-3. 
  3. ^ Macfarlane, Steve (2016-12-06). „Marrakech Film Festival 2016: An Interview with Director Béla Tarr”. Slant Magazine (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-12-15. 
  4. ^ Gray, Carmen. „Béla Tarr: what can a new scene add to the legacy of a great director?”. The Calvert Journal. Pristupljeno 2021-12-15. 
  5. ^ „"Be More Radical Than Me!": A Conversation with Béla Tarr”. MUBI (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-12-15. 
  6. ^ a b „Béla Tarr | Biography, Movie Highlights and Photos”. AllMovie (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-12-15. 
  7. ^ a b v „Béla Tarr | Biography, Movie Highlights and Photos”. AllMovie (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-12-15. 
  8. ^ „FESTIVALS: BIAFF Grand Prix award goes to In Darkness - FilmNewEurope.com”. web.archive.org. 2012-10-02. Arhivirano iz originala 02. 10. 2012. g. Pristupljeno 2021-12-15. 
  9. ^ „‘Lamb’: Film Review | Cannes 2021 – The Hollywood Reporter”. web.archive.org. 2021-07-14. Arhivirano iz originala 14. 07. 2021. g. Pristupljeno 2021-12-15. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бела_Тар&oldid=27617118”