Магбет (драма)

За друге употребе, погледајте Магбет (вишезначна одредница).

Насловна страна дела у Првом фолију (1623)

Магбет (енгл. Macbeth), такође познат под насловом Макбет, трагедија је Вилијама Шекспира. Дело драматизује насилне и психолошки разарајуће последице политичких амбиција и моћи. Први пут је штампано у Првом фолију 1623. године, вероватно на основу сценарија представе, и представља најкраћу Шекспирову трагедију. Стручњаци сматрају да Магбет, од свих драма које је Шекспир написао за владавине краља Џејмса I, садржи највише алузија на самог Џејмса, покровитеља Шекспирове глумачке трупе.

Радња драме прати шкотског војсковођу Магбета, који добија пророчанство од три вештице да ће једнога дана постати краљ Шкотске. Обузет својом прикривеном амбицијом и подстакнут на насиље од стране своје жене, Магбет убија краља Данканa и сам преузима шкотски престо. Потом, измучен кривицом и паранојом, чини нова убиства како би се заштитио од непријатељства и сумње, претварајући се у тиранина. Насиље које чине овај моћи жедни пар доводи их до лудила и на крају до смрти.

Шекспиров извор за причу били су извештаји о Магбету, Макдафу и Данкану у Холиншедовим хроникама (1587), историји Енглеске, Шкотске и Ирске која је била добро позната Шекспиру и његовим савременицима, иако се догађаји у драми знатно разликују од стварне историје. Догађаји трагедије доведени су у везу са погубљењем Хенрија Гарнета због саучесништва у Барутној завери 1605. године.

Магбет је први пут приказан у Народном позоришту у Београду 1882. године, а први пут је штампан 1903. у преводу Светислава Стефановића.

Радња

Драма почиње кратким појављивањем три вештице, а затим се премешта у војни логор, где шкотски краљ Данкан сазнаје да су његови заповедници, Магбет и Банко, победили две одвојене нападачке војске — једну из Ирске, предвођену побуњеником Макдоналдом, и једну из Норвешке. Након жестоке битке са овим непријатељским снагама, Магбет и Банко у пустопољини наилазе на вештице. Оне проричу да ће Магбет постати тан (лорд) од Кодора и касније краљ Шкотске. Такође проричу да ће његов пратилац, Банко, започети лозу шкотских краљева, иако сам Банко никада неће бити краљ.

Вештице нестају, а Магбет и Банко су скептични према пророчанствима све док не стигну Данканови људи да захвале двојици заповедника на победи у бици и да Магбету саопште да је заиста именован за тана од Кодора. Претходни тан је издао Шкотску борећи се за Норвежане, и Данкан га је осудио на смрт. Магбет је заинтригиран могућношћу да ће се остатак пророчанства — да ће бити крунисан за краља — можда остварити, али није сигуран шта да очекује. Посећује краља Данкана и планирају да вечерају у Инвернесу, Магбетовом замку, те вечери. Магбет претходно пише својој жени, леди Магбет, објашњавајући све што се догодило.

Леди Магбет није обузета сумњом као њен супруг. Она жуди за краљевском титулом за њега и жели да он убије Данкана како би је стекао. Када Магбет стигне у Инвернес, она надвлада све његове противљења и убеђује га да убије краља те исте ноћи. Њих двоје планирају да опију два Данканова коморника; сутрадан ће убиство приписати њима, који ће бити беспомоћни јер се ничега неће сећати. Док Данкан спава, Магбет га убија, упркос својим сумњама и низу натприродних предзнака, укључујући визију крвавог бодежа. Када се следећег јутра открије Данканова смрт, Магбет убија коморнике — наводно из беса због њиховог „преступа” — и лако преузима краљевство. Данканови синови Малколм и Доналбејн беже у Енглеску и Ирску, страхујући да онај ко је убио Данкана жели и њихову смрт.

Узнемирен пророчанством вештица да ће Банкови наследници преузети престо, Магбет ангажује групу убица да убију Банка и његовог сина Флинса. Нападају Банка на путу ка краљевској гозби, али не успевају да убију Флинса, који бежи у ноћ. Магбет се разбесни: док год је Флинс жив, његова моћ остаје угрожена. Те ноћи, на гозби, Банков дух посећује Магбета. Када види духа, Магбет се уплаши и почиње да вришти, узнемирујући госте, међу којима је већина велике шкотске племићке господе. Леди Магбет покушава да ублажи штету, али Магбетово краљевство прожима све већи отпор од стране племића и поданика.

Уплашен, Магбет одлази да посети вештице у њиховој пећини. Тамо му приказују низ демона и духова који му предвиђају да мора да пази на Макдафа, шкотског племића који се противио Магбетовом устоличењу; да га не може повредити ниједан човек рођен од жене; и да ће бити сигуран све док Бирнамска шума не дође до замка Дансинејн. Магбет осећа олакшање, јер зна да су сви људи рођени од жена и да шуме не могу да се крећу. Када сазна да је Макдаф побегао у Енглеску да се придружи Малколму, Магбет наређује да се заплени Макдафов замак и да се убију леди Макдаф и њена деца.

Када Макдаф у Енглеској сазна за погубљење своје породице, обузима га туга и обећава да ће се осветити. Принц Малколм, Данканов син, успева да у Енглеској окупи војску, а Макдаф му се придружује на походу ка Шкотској да се супротставе Магбетовим снагама. Инвазија има подршку шкотских племића, који су запрепашћени и уплашени Магбетовом тиранијом и убиствима. Леди Магбет, у међувремену, почиње да хода у сну, током чега жали због наводних крвавих мрља на својим рукама. Пре него што стигну Магбетови противници, он сазнаје да се леди Магбет убила, што га баца у дубоки и песимистички очај. Ипак, он чека Енглезе и утврђује Дансинејн, у који се повукао како би се бранио, уверен да му пророчанства вештица гарантују непобедивост. Међутим, обузима га ужас када сазна да се енглеска војска приближава Дансинејну, заштићена гранама исеченим из Бирнамске шуме. „Шума” заиста долази до Дансинејна, испуњавајући половину пророчанства вештица.

У бици, Магбет насилно јуриша, али енглеске снаге постепено надвладавају његову војску и замак. На бојном пољу, Магбет се суочава са осветољубивим Макдафом, који објављује да није „рођен од жене”, већ је „прерано извађен” из мајчиног стомака (царским резом). Иако схвата да је осуђен на пропаст, Магбет наставља борбу све док га Макдаф не убије и не одсече му главу. Малколм, сада краљ Шкотске, објављује своје добре намере према земљи и позива све на његово крунисање у Скону.

Ликови

• Данкан — краљ Шкотске
• Малколм — Данканов старији син
• Доналбејн — Данканов млађи син
• Магбет — заповедник краља Данкана; испрва тан од Гламиса, потом тан од Кодора, а на крају краљ Шкотске
• Леди Магбет — Магбетова жена
• Банко — заповедник краља Данкана
• Флинс — Банков син
• Макдаф — тан од Фајфа
• Леди Макдаф — Макдафова жена
• Дечак — Макдафов син
• Рос, Ленокс, Ангус, Ментит и Кејтнис — шкотски племићи
• Сјуард — ерл од Нортамберленда, заповедник енглеске војске
• Млади Сјуард — Сјуардов син
• Сејтон — Магбетов официр-ађутант
• Хеката — краљица вештица
• Три вештице
• Капетан шкотске војске
• Убице које је унајмио Магбет
• Вратар
• Шкотски лекар
• Енглески лекар
• Властелинке у свити леди Магбет
• Лордови, племићи, официри, војници, гласници и остали

Извори за драму

Предмет трагедије је узет из шкотске историје, што је вероватно било замишљено као комплимент монарху, краљу Џејмсу од Енглеске и Шкотске, који је био опседнут својом домовином и њеном прошлошћу. Велики број пригодних мотива и елемената сасвим је неуобичајен у Шекспировом стваралаштву и даје тежину теорији по којој једини сачувани текст Магбета представља верзију посебно припреману за извођење на двору.

Шекспиров главни извор биле су две епизоде из Холиншедове Хронике, од којих прва говори о Магбету, а друга о капетану замка који по наговору жене убија краља док је боравио под његовим кровом. Оно што Шекспир уноси, а чега у Хроници нема је призивање злих сила којим леди Магбет протерује из себе све што је људско, њено ходање у сну, њена смрт, куцање на капији, појава Банковог духа на гозби у замку.

Магбет и Ричард III

Повлаче се паралеле између Магбета и историјске трагедије Ричард III. Пут и једнога и другога краљоубице обележен је окрутношћу и мучким убиствима. Обојица гину срчано се борећи на бојном пољу. Ипак, битне cу разлике између историјске драме коју Шекспир пише у првим годинама стваралаштва и ове трагедије из зрелог периода. Ричарда гледаоци упознају као већ превејаног злочинца у којем учињени злочини не изазивају грижу савести или душевно неспокојство. Магбет, с друге стране, има друге црте. На почетку драме, он је угледан и частан великан, неустрашиви војсковођа који земљу и краља спасава од пораза. С те сјајне висине почиње пад у злочин и душевни пакао. Из тог угла, Ричард III је драмски јунак који је злочинац, а Магбет је драмски лик који постаје злочинац. Затим, прича о Ричарду III није трагична, док Магбетова судбина изазива нешто од катартичног дејства о коме Аристотел говори.

Стил

Магбет је драма упадљиво чистог облика, уједначеног тона, јединствене атмосфере. Композиција је прегледна, нема сувишности, а ипак је обухватна и смисаоно садржајна. Уз то је и је драма изузетно брзог тока. Згуснутост драмске материје најизразитија је у деловима који приказују унутрашња преживљавања. Темпо попушта при крају драме, кад треба изложити цео ланац догађаја који води расплету. До уочљивог успоравања долази у дугачкој сцени у којој Малколм и Макдаф разговарају у Енглеској.

Атмосфера таме која обавија највећи део збивања симболизује пустошење изазвано мрачним силама и злочиначким поривима. Скоро све кључне сцене одигравају се ноћу. Најстрашнија је ноћ у којој је Данкан убијен. Она почиње Магбетовим дугим колебањем и коначном одлуком да изврши убиство, а даље протиче у драматичним догађајима. Магбет види нестваран бодеж, убија Данкана и враћа се ужаснут. Леди Магбет одлази по бодеже, појављује се вратар, открива се леш, Малколм и Доналблејн беже. То је ноћ која се неприродно продужава и не да сунцу да гране.

У жижи су два лика и један чин, или неразлучива спрега два лика и злочина, јер радња приказује дозревање, извршење и последице убиства Данкана. У погледу композиције се може упоредити са Јулијем Цезаром, као и Ричардом III. У обе драме Шекспир жели да се усредсреди на постепен развој последица убиства.

Карактеризација

Због првенствене тежње да убице приближи гледаоцу, споредни ликови су прилично површно скицирани. Главна пажња посвећена је лику самог Магбета. У питању је трагични протагониста који је злочинац и убица, а по Аристотеловој концепцији трагичног, негативна личност не може бити трагични јунак, јер сажаљење изазива онај ко незаслужено пати, а страх онај који је нама самима сличан. Магбет се саживео са убиством. Он увек зна шта је добро, а шта зло и отворених очију срља у злочин.

Шекспир морално и људски деградира Магбета. Њега и леди Магбет издваја као једине кривце тиме што Банка и друге великаше ослобађа кривице за заверу. Магбетов злочин утолико је већи што је код Шекспира Данкан стар, благ и поштован владар, којег красе врлине захвалности и великодушности.

Леди Магбет је најснажнија и једна од највећих Шекспирових јунакиња. Иако властољубива и упоран подстрекач на убиство, она је на свој начин величанствена, храбра, има женских особина, супружничке оданости, а решена је да се одрекне и своје природе да би остварила циљеве. Њен страшни позив пакленим силама да дођу и лише је женског пола како би окрутност могла потпуно овладати њоме, изазива снажне свесне и подсвесне одблеске. За жене, то је позив да природно буде неприродно, за мушкарце то је поништење исконског дивљења пред женом као симболом животворности.

Веома су снажне речи којима она наговара мужа да убије Данкана. Али и поред тога што није саучесник у следећим злочинима, она не може да издржи терет греха и на крају је потпуно сломљена. У чувеној сцени ходања у сну у последњем чину она је лишена контроле свести и на крају налази избављење у самоубиству.

У страху да ће бити откривено злодело Магбет је све напуштенији, трпи притисак неповољних околности, пати од несанице, са зебњом очекује старост, непрекидно је мучен свешћу о безизлазности свог положаја и уопште се носи тешким мислима. Те тешке мисли делују донекле искупљујуће. Његова драма је драма човека који се гнуша убиства, а ипак постаје убица. Његово трпљење је због тога толико да у извесном смислу он пати више од својих жртава. Шекспир је велику пажњу посветио његовим говорима који су пуни снажних и асоцијативних стихова. Он овде приказује како се зло с напором пробија из дубина људског бића до свог остварења у акту злочина.

Припреме за извршење првог злочина протежу се на више почетних сцена, које приказују настанак замисли о убиству, Магбетов ужас што у себи открива зле пориве, снажне спољашње подстицаје од стране вештица и леди Магбет, његов све слабији отпор и коначно опредељење за злочин. Када се упућује да убије свог уснулог госта, Магбет полази као уклет, а то убиство је, у извесном смислу, најхрабрије дело које он чини. После тога, губе се мучне недоумице, а почињу страх и свест о томе да више никада неће бити помирен са самим собом. Он срља у даља убиства или зато што је гоњен страхом или зато што све људско у њему одумире. Следећу одлуку о убиству Банка и његовог сина, он доноси сам, без спољашњих подстицаја и без унутрашње борбе.

Убиство Данкана је самопреображујући чин после којег Магбет и не показује жељу да се врати на пут добра. при крају сцене у којој му се указао Банков дух, он каже жени да је толико огрезао у крви да кад би престао пливати, било би отужно поћи назад, као и напред. Пошто је убио Данкана, он је унезверен и ужаснут: „Боље да не знам за себе, но да знам то што учиних”. После убиства Банка, он је захваћен слепом крволочношћу и каже: „Још смо неискусни у таквим делима”.

Магбетов други сусрет са вештицама није случајан као први. Убица сада сам долази да тражи нечастиве силе. Покољ Макдафове жене и деце показује Магбета већ као звер, а у Макдафовом опису стања у Шкотској Магбет је виђен као апокалиптично зло од којег крвари цела земља.

Тумачења

Многи Шекспирови савременици ову трагедију тумачили су у оквиру теорије страсти: кад једном страст властољубља овлада Магбетовим разумом, она изазива поремећај у његовом бићу и одвлачи га у све већа сагрешења. Међутим, снажно деловање драме може се објаснити више средствима којим Шекспир омогућава уживљавање у Магбетову ситуацију, него поучном сликом онога што се дешава када се наруши одређена хијерархија.

Литература

• Bloom, Harold, ур. (2008). Macbeth. Bloom's Shakespeare Through the Ages. New York: Chelsea House. ISBN 978-0-7910-9842-4. 
• Braunmuller, Albert R., ур. (1997). Macbeth. The New Cambridge Shakespeare. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-29455-3. 
• Brooke, Nicholas, ур. (2008). Macbeth. The Oxford Shakespeare. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-953583-5. 
• Clark, Sandra; Mason, Pamela, ур. (2015). Macbeth. The Arden Shakespeare, third series. London: Bloomsbury Publishing. ISBN 978-1-904271-40-6. 
• Kermode, Frank, ур. (1974). Macbeth. The Riverside Shakespeare. Boston: Houghton Mifflin. ISBN 0-395-04402-2. 
• Muir, Kenneth, ур. (1984) [1951]. Macbeth (11th изд.). The Arden Shakespeare, second series. ISBN 978-1-903436-48-6. 
• Papadinis, Demitra, ур. (2012). The Tragedie of Macbeth: A Frankly Annotated First Folio Edition. Jefferson, North Carolina: McFarland. ISBN 978-0-7864-6479-1. 
• Sprague, Homer B., ур. (1889). Shakespeare's Tragedy of Macbeth. Silver series of classics. New York: Silver, Burdett, & Co. hdl:2027/hvd.hn3mu1 . 
• „'Scottish Curse' Struck Heston in Bermuda”. Bernews. 7. 4. 2013. Архивирано из оригинала 12. 11. 2017. г. Приступљено 30. 1. 2018. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Brown, John Russell, ур. (2001). The Oxford Illustrated History of the Theatre. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-285442-1. 
  • Booth, Michael R. (2001). „Nineteenth-Century Theatre”. Ур.: Brown, John Russell. The Oxford Illustrated History of the Theatre. Oxford: Oxford University Press. стр. 299–340. ISBN 978-0-19-285442-1. 
• Bryant Jr., J. A. (1961). Hippolyta's View: Some Christian Aspects of Shakespeare's Plays. University of Kentucky Press. OL OL5820486M. hdl:2027/mdp.39015001989410. 
• Coddon, Karin S. (1989). „'Unreal Mockery': Unreason and the Problem of Spectacle in Macbeth”. ELH. The Johns Hopkins University Press. 56 (3): 485—501. ISSN 0013-8304. JSTOR 2873194. doi:10.2307/2873194. eISSN 1080-6547. 
• Coursen, Herbert R. (1997). Macbeth: A Guide to the Play. Greenwood Press. ISBN 0-313-30047-X. 
• Crawford, Robert (13. 3. 2010). „Macbeth, A True Story by Fiona Watson: The whole truth about Macbeth is not enough for Robert Crawford”. The Guardian. Архивирано из оригинала 29. 1. 2018. г. Приступљено 28. 1. 2018. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Dyce, Alexander, ур. (1843). The Works of Beaumont and Fletcher. 1. London: Edward Moxen. OL 7056519M. hdl:2027/osu.32435063510085 . 
• Faires, Robert (13. 10. 2000). „The curse of the play”. The Austin Chronicle. Архивирано из оригинала 27. 2. 2021. г. Приступљено 19. 8. 2012. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Frye, Roland Mushat (1987). „Launching the Tragedy of Macbeth: Temptation, Deliberation, and Consent in Act I”. Huntington Library Quarterly. University of Pennsylvania Press. 50 (3): 249—261. ISSN 0018-7895. JSTOR 3817399. doi:10.2307/3817399. eISSN 1544-399X. 
• Garber, Marjorie B. (2008). Profiling Shakespeare. Routledge. ISBN 978-0-415-96446-3. 
• de Grazia, Margreta; Wells, Stanley, ур. (2001). The Cambridge Companion to Shakespeare. Cambridge Companions to Literature. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-00010-9. doi:10.1017/CCOL0521650941. Архивирано из оригинала 30. 9. 2022. г. Приступљено 28. 8. 2022 — преко Cambridge Core. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  • Potter, Lois (2001). „Shakespeare in the theatre, 1660–1900”. Ур.: de Grazia, Margreta; Wells, Stanley. The Cambridge Companion to Shakespeare. Cambridge Companions to Literature. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 183—198. ISBN 978-1-139-00010-9. doi:10.1017/CCOL0521650941.012 — преко Cambridge Core. 
• Gurr, Andrew (2009). The Shakespearean Stage 1574–1642 (4th изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-511-81952-0. doi:10.1017/CBO9780511819520 — преко Cambridge Core. 
• Hadfield, Andrew (2004). Shakespeare and Renaissance Politics. Arden Critical Companions. ISBN 1-903436-17-6. 
• Hardy, Jessie Moniz (16. 10. 2014). „In Bermuda, Shakespeare in all his glory”. The Royal Gazette. Приступљено 30. 1. 2018. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Harris, Jonathan Gil (2007). „The Smell of Macbeth”. Shakespeare Quarterly. Folger Shakespeare Library. 58 (4): 465—486. ISSN 0037-3222. JSTOR 4625011. S2CID 9376451. doi:10.1353/shq.2007.0062. eISSN 1538-3555. 
• Beaumont, Francis (1969). Hattaway, Michael, ур. The Knight of the Burning Pestle. The New Mermaids. London: Ernest Benn. hdl:2027/mdp.39015005314193. 
• Hodgdon, Barbara; Worthen, W. B., ур. (2005). A Companion to Shakespeare and Performance. Blackwell Publishing. ISBN 978-1-4051-8821-0. 
  • McLuskie, Kathleen (2005). „Shakespeare Goes Slumming: Harlem '37 and Birmingham '97”. Ур.: Hodgdon, Barbara; Worthen, W. B. A Companion to Shakespeare and Performance. Blackwell Publishing. стр. 249—266. ISBN 978-1-4051-8821-0. 
• Jackson, Russell, ур. (2007). The Cambridge Companion to Shakespeare on Film. Cambridge Companions to Literature (2nd изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-00143-4. doi:10.1017/CCOL0521866006 — преко Cambridge Core. 
  • Forsyth, Neil (2007). „Shakespeare the illusionist: filming the supernatural”. Ур.: Jackson, Russell. The Cambridge Companion to Shakespeare on Film. Cambridge Companions to Literature (2nd изд.). Cambridge: Cambridge University Press. стр. 280—302. ISBN 978-1-139-00143-4. doi:10.1017/CCOL0521866006.017 — преко Cambridge Core. 
• Kliman, Bernice; Santos, Rick (2005). Latin American Shakespeares. Fairleigh Dickinson University Press. ISBN 0-8386-4064-8. 
• Lanier, Douglas (2002). Shakespeare and Modern Popular Culture. Oxford Shakespeare Topics. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-818706-6. 
• Loomis, Edward Alleyn (1956). „Master of the Tiger”. Shakespeare Quarterly. Folger Shakespeare Library. 7 (4): 457. ISSN 0037-3222. JSTOR 2866386. doi:10.2307/2866386. eISSN 1538-3555. 
• Maskell, D. W. (1971). „The Transformation of History into Epic: The Stuartide (1611) of Jean de Schelandre”. The Modern Language Review. Modern Humanities Research Association. 66 (1): 53—65. ISSN 0026-7937. JSTOR 3722467. doi:10.2307/3722467. eISSN 2222-4319. 
• Muir, Kenneth (1985). Shakespeare: Contrasts and Controversies. University of Oklahoma Press. ISBN 978-0-8061-1940-3. 
• Nagarajan, S. (1956). „A Note on Banquo”. Shakespeare Quarterly. Folger Shakespeare Library. 7 (4): 371—376. ISSN 0037-3222. JSTOR 2866356. doi:10.2307/2866356. eISSN 1538-3555. 
• Orgel, Stephen (2002). The Authentic Shakespeare. Routledge. ISBN 0-415-91213-X. 
• Palmer, J. Foster (1886). „The Celt in Power: Tudor and Cromwell”. Transactions of the Royal Historical Society. Royal Historical Society. 3 (3): 343—370. ISSN 0080-4401. JSTOR 3677851. S2CID 162969426. doi:10.2307/3677851. eISSN 1474-0648. Архивирано из оригинала 26. 7. 2020. г. Приступљено 4. 5. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Pasternak, Boris (1959). I Remember: Sketch for an Autobiography. Превод: Magarshack, David; Harari, Manya. New York: Pantheon Books. OL 6271434M. 
• Paul, Henry Neill (1950). The Royal Play of Macbeth: When, Why, and How It Was Written by Shakespeare. New York: Macmillan. OCLC 307817. OL 6084940M. hdl:2027/mdp.39015012064237 . 
• Perkins, William (1610). A Discovrse of The Damned Art of Witchcraft. Cambridge University Press. OL 19659796M. Архивирано из оригинала 30. 9. 2022. г. Приступљено 30. 1. 2018. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Price, Eoin (2014). Edmondson, Paul; Prescott, Paul, ур. „Macbeth in Original Pronunciation (Shakespeare's Globe) @ Sam Wanamaker Playhouse, 2014”. Reviewing Shakespeare. Архивирано из оригинала 29. 6. 2017. г. Приступљено 3. 12. 2014. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Rogers, H. L. (1965). „An English Tailor and Father Garnet's Straw”. The Review of English Studies. Oxford University Press. 16 (61): 44—49. ISSN 0034-6551. JSTOR 513543. doi:10.1093/res/XVI.61.44. eISSN 1471-6968. 
• Shaughnessy, Robert, ур. (2007). The Cambridge Companion to Shakespeare and Popular Culture. Cambridge Companions to Literature. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-00152-6. doi:10.1017/CCOL9780521844291 — преко Cambridge Core. 
  • Holland, Peter (2007). „Shakespeare abbreviated”. Ур.: Shaughnessy, Robert. The Cambridge Companion to Shakespeare and Popular Culture. Cambridge Companions to Literature. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 26—45. ISBN 978-1-139-00152-6. doi:10.1017/CCOL9780521844291.003 — преко Cambridge Core. 
• Smith, Joshua S. (2012). „Reading Between the Acts: Satire and the Interludes in The Knight of the Burning Pestle”. Studies in Philology. The University of North Carolina Press. 109 (4): 474—495. ISSN 1543-0383. S2CID 162251374. doi:10.1353/sip.2012.0027. 
• Spurgeon, Caroline F. E. (1935). Shakespeare's Imagery and What it Tells Us. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-511-62039-3. doi:10.1017/CBO9780511620393 — преко Cambridge Core. 
• Stoll, E. E. (1943). „Source and Motive in Macbeth and Othello”. The Review of English Studies. Oxford University Press. 19 (73): 25—32. ISSN 0034-6551. JSTOR 510055. doi:10.1093/res/os-XIX.73.25. eISSN 1471-6968. 
• Straczynski, J. Michael (2006). Babylon 5. – The Scripts of J. Michael Straczynski. 6. Synthetic World. 
• Tandon, Aditi (29. 6. 2004). „Exposing rural Punjabis to Shakespeare magic”. The Tribune. Архивирано из оригинала 30. 9. 2022. г. Приступљено 31. 1. 2018. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Taylor, Gary; Jowett, John (1993). Shakespeare Reshaped, 1606–1623. Oxford Shakespeare Studies. Oxford: Clarendon Press. ISBN 978-0-19-812256-2. 
• Thomson, Peter (1992). Shakespeare's Theatre. Theatre Production Studies (2nd изд.). London: Routledge. ISBN 0-415-05148-7. 
• Thrasher, Thomas (2002). Understanding Macbeth. Understanding Great Literature (1nd изд.). San Diego: Lucent Books. ISBN 1-56006-998-8. 
• „Theatre workshop for children”. The Tribune. 12. 6. 2006. Архивирано из оригинала 3. 3. 2016. г. Приступљено 31. 1. 2018. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Tritsch, Dina (април 1984). „The Curse of 'Macbeth'. Is there an evil spell on this ill-starred play?”. Playbill. Архивирано из оригинала 15. 7. 2011. г. Приступљено 28. 11. 2010. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Walter, Harriet (2002). Actors on Shakespeare: Macbeth. Faber and Faber. ISBN 978-0-571-21407-5. 
• King James VI and I (2016). Warren, Brett R., ур. The Annotated Dæmonology: A Critical Edition. ISBN 978-1-5329-6891-4. 
• Wells, Stanley; Orlin, Lena Cowen, ур. (2003). Shakespeare: An Oxford Guide. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-924522-2. 
  • Billington, Michael (2003). „Shakespeare and the Modern British Theatre”. Ур.: Wells, Stanley; Orlin, Lena Cowen. Shakespeare: An Oxford Guide. Oxford: Oxford University Press. стр. 595–606. ISBN 978-0-19-924522-2. 
  • Hawkes, Terence (2003). „Shakespeare's Afterlife: Introduction”. Ур.: Wells, Stanley; Orlin, Lena Cowen. Shakespeare: An Oxford Guide. Oxford: Oxford University Press. стр. 571–581. ISBN 978-0-19-924522-2. 
  • Tatspaugh, Patricia (2003). „Performance History: Shakespeare on the Stage 1660–2001”. Ур.: Wells, Stanley; Orlin, Lena Cowen. Shakespeare: An Oxford Guide. Oxford: Oxford University Press. стр. 525–549. ISBN 978-0-19-924522-2. 
• Wells, Stanley; Stanton, Sarah, ур. (2002). The Cambridge Companion to Shakespeare on Stage. Cambridge Companions to Literature. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-511-99957-4. S2CID 152980428. doi:10.1017/CCOL0521792959. Архивирано из оригинала 30. 9. 2022. г. Приступљено 20. 1. 2020 — преко Cambridge Core. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  • Gay, Penny (2002). „Women and Shakespearean performance”. Ур.: Wells, Stanley; Stanton, Sarah. The Cambridge Companion to Shakespeare on Stage. Cambridge Companions to Literature. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 155—173. ISBN 978-0-511-99957-4. doi:10.1017/CCOL0521792959.009 — преко Cambridge Core. 
  • Gillies, John; Minami, Ryuta; Li, Ruru; Trivedi, Poonam (2002). „Shakespeare on the stages of Asia”. Ур.: Wells, Stanley; Stanton, Sarah. The Cambridge Companion to Shakespeare on Stage. Cambridge Companions to Literature. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 259—283. ISBN 978-0-511-99957-4. doi:10.1017/CCOL0521792959.014 — преко Cambridge Core. 
  • Holland, Peter (2002). „Touring Shakespeare”. Ур.: Wells, Stanley; Stanton, Sarah. The Cambridge Companion to Shakespeare on Stage. Cambridge Companions to Literature. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 194—211. ISBN 978-0-511-99957-4. doi:10.1017/CCOL0521792959.011 — преко Cambridge Core. 
  • Marsden, Jean I. (2002). „Improving Shakespeare: from the Restoration to Garrick”. Ур.: Wells, Stanley; Stanton, Sarah. The Cambridge Companion to Shakespeare on Stage. Cambridge Companions to Literature. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 21—36. ISBN 978-0-511-99957-4. doi:10.1017/CCOL0521792959.002 — преко Cambridge Core. 
  • Moody, Jane (2002). „Romantic Shakespeare”. Ур.: Wells, Stanley; Stanton, Sarah. The Cambridge Companion to Shakespeare on Stage. Cambridge Companions to Literature. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 37—57. ISBN 978-0-511-99957-4. doi:10.1017/CCOL0521792959.003 — преко Cambridge Core. 
  • Morrison, Michael A. (2002). „Shakespeare in North America”. Ур.: Wells, Stanley; Stanton, Sarah. The Cambridge Companion to Shakespeare on Stage. Cambridge Companions to Literature. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 230—258. ISBN 978-0-511-99957-4. doi:10.1017/CCOL0521792959.013 — преко Cambridge Core. 
  • O'Connor, Marion (2002). „Reconstructive Shakespeare: reproducing Elizabethan and Jacobean stages”. Ур.: Wells, Stanley; Stanton, Sarah. The Cambridge Companion to Shakespeare on Stage. Cambridge Companions to Literature. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 76—97. ISBN 978-0-511-99957-4. doi:10.1017/CCOL0521792959.005 — преко Cambridge Core. 
  • Schoch, Richard W. (2002). „Pictorial Shakespeare”. Ур.: Wells, Stanley; Stanton, Sarah. The Cambridge Companion to Shakespeare on Stage. Cambridge Companions to Literature. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 58—75. ISBN 978-0-511-99957-4. doi:10.1017/CCOL0521792959.004 — преко Cambridge Core. 
  • Smallwood, Robert (2002). „Twentieth-century performance: the Stratford and London companies”. Ур.: Wells, Stanley; Stanton, Sarah. The Cambridge Companion to Shakespeare on Stage. Cambridge Companions to Literature. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 98—117. ISBN 978-0-511-99957-4. doi:10.1017/CCOL0521792959.006 — преко Cambridge Core. 
  • Taylor, Gary (2002). „Shakespeare plays on Renaissance stages”. Ур.: Wells, Stanley; Stanton, Sarah. The Cambridge Companion to Shakespeare on Stage. Cambridge Companions to Literature. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 1—20. ISBN 978-0-511-99957-4. doi:10.1017/CCOL0521792959.001 — преко Cambridge Core. 
  • Williams, Simon (2002). „The tragic actor and Shakespeare”. Ур.: Wells, Stanley; Stanton, Sarah. The Cambridge Companion to Shakespeare on Stage. Cambridge Companions to Literature. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 118—136. ISBN 978-0-511-99957-4. doi:10.1017/CCOL0521792959.007 — преко Cambridge Core. 
• Wells, Stanley; Taylor, Gary, ур. (2005). The Complete Works. The Oxford Shakespeare (2nd изд.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-926718-7. 
• Whitted, Brent E. (2012). „Staging Exchange: Why The Knight of the Burning Pestle Flopped at Blackfriars in 1607”. Early Theatre. 15 (2): 111—130. ISSN 1206-9078. JSTOR 43499628. eISSN 2293-7609. 
• Wickham, Glynne (1969). Shakespeare's Dramatic Heritage: Collected Studies in Mediaeval, Tudor and Shakespearean Drama. Routledge. OL 22102542M. 
• Wills, Garry (1996). Witches and Jesuits: Shakespeare's Macbeth. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-510290-1. 
• Zagorin, Perez (1996). „The Historical Significance of Lying and Dissimulation”. Social Research. The New School. 63 (3, Truth–Telling, Lying And Self–Deception): 863—912. ISSN 0037-783X. JSTOR 40972318. 

Спољашње везе

• Macbeth, eds. Barbara Mowat, Paul Werstine, Michael Poston, and Rebecca Niles. Folger Shakespeare Library.
• Performances and Photographs from London and Stratford performances of Macbeth 1960–2000 Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (9. децембар 2024) – From the Designing Shakespeare resource
• Macbeth на пројекту Гутенберг
• "Macbeth" Complete Annotated Text on One Page Without Ads or Images
• Macbeth at the British Library
• Macbeth on Film
• PBS Video Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (12. фебруар 2011) directed by Rupert Goold starring Sir Patrick Stewart
• Annotated Text at The Shakespeare Project – annotated HTML version of Macbeth.
• Macbeth Navigator – searchable, annotated HTML version of Macbeth.
• Macbeth public domain audiobook at LibriVox
• Macbeth Analysis and Textual Notes
• Annotated Bibliography of Macbeth Criticism
• Macbeth – full annotated text aligned to Common Core Standards
• Shakespeare and the Uses of Power by Steven Greenblatt