Pređi na sadržaj

Bioregionalizam

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Jedna šema potencijalnih severnoameričkih bioregiona. Traka boje predstavlja prelazne biotone.

Bioregionalizam je filozofija koja sugeriše da su politički, kulturni i ekonomski sistemi održiviji i pravedniji ako su organizovani oko prirodno definisanih oblasti zvanih bioregioni, slično ekoregionima. Bioregije su definisane kroz fizičke karakteristike i karakteristike životne sredine, uključujući granice sliva i karakteristike zemljišta i terena. Bioregionalizam naglašava da je određivanje bioregiona takođe kulturni fenomen i naglašava lokalno stanovništvo, znanje i rešenja.[1]

Bioregionalizam je koncept koji prevazilazi nacionalne granice — primer je koncept Kaskadije, regiona za koji se ponekad smatra da se sastoji od većine Oregona i Vašingtona, jugoistočne Aljaske, krajnjeg severa Kalifornije i zapadne obale Kanade, ponekad takođe uključujući deo ili ceo Ajdaho i zapadni deo Montane.[2] Još jedan primer bioregiona, koji ne prelazi državne granice, ali se preklapaju sa državnim linijama, je Ozarks, bioregija koja se takođe naziva visoravan Ozarks, koja se sastoji od juga Misurija, severozapada Arkanzasa, severoistoka Oklahome, jugoistoka Kanzasa.[3]

Bioregioni nisu sinonim za ekoregije kako ih definišu tela kao što su Svetski fond za divlje životinje ili Komisija za saradnju u oblasti životne sredine; ove poslednje su naučno zasnovane i fokusirane na divlje životinje i vegetaciju. Bioregioni, nasuprot tome, su ljudski regioni, informisani po prirodi, ali sa društvenim i političkim elementom. Na ovaj način bioregionalizam je jednostavno politički lokalizam sa ekološkim osnovama.

Pregled[uredi | uredi izvor]

Termin je skovao Alen Van Njukirk, osnivač Instituta za bioregionalna istraživanja, 1975. godine,[4] koji su mu dali Piter Berg i Rejmond F. Dasman početkom 1970-ih,[5] a zagovarali su ga pisci kao što je Dejvid Haenke[6] i Kirkpatrik Sejl.[7]

Bioregionalistička perspektiva suprotstavlja se homogenoj ekonomiji i potrošačkoj kulturi sa nedostatkom upravljanja životnom sredinom. Ova perspektiva nastoji da:

  • Osigura da političke granice odgovaraju ekološkim granicama.[8]
  • Istakne jedinstvenu ekologiju bioregiona.
  • Podstiče potrošnju lokalne hrane gde je to moguće.
  • Podstiče upotrebu lokalnih materijala gde je to moguće.
  • Podstiče uzgoj autohtonih biljaka u regionu.
  • Podstiče održivost u skladu sa bioregionom.[9]

Bioregionalno mapiranje je moćno sredstvo za povećanje razumevanja, promenu priče i uticaj na politiku. Dobra bioregionalna mapa pokazuje slojeve geologije, flore, faune i naseljenosti tokom vremena. Sav interdisciplinarni sadržaj koji je integrisan u ovu vrstu mape čini je odličnim komunikacijskim alatom za ilustraciju ekološkog pristupa. Jedan od najboljih primera bogato komunikativne bioregionalne mape je nova mapa Kaskadije Davida Mekloskija.

Odnos prema zaštiti životne sredine[uredi | uredi izvor]

Bioregionalizam, iako srodan modernom environmentalizmu u određenim aspektima, kao što je želja da se živi u skladu sa prirodom, razlikuje se na određene načine od pokreta 20. veka.[10]

Prema Piteru Bergu, bioregionalizam je proaktivan i zasniva se na stvaranju harmonije između ljudske kulture i prirodnog okruženja, a ne na protestima kao izvorni ekološki pokret. Takođe, savremeni ekolozi su videli ljudsku industriju kao i samu po sebi neprijatelja stabilnosti životne sredine, posmatrajući prirodu kao žrtvu koju treba spasiti; bioregionalisti vide čovečanstvo i njegovu kulturu kao deo prirode, fokusirajući se na izgradnju pozitivnog, održivog odnosa i sa sociološkim i sa ekološkim okruženjem, umesto na potpuno očuvanje i odvajanje divljine od sveta čovečanstva.[11]

Na ovaj način osećanja bioregionalizma odražavaju osećanja klasičnog ekologije, a rani ekolozi kao što je Henri Dejvid Toro se ponekad smatraju prethodnicima pokreta bioregionalizma.

Istorija bioregionalizma[uredi | uredi izvor]

Bioregionalizam se pojavio 1970-ih, razvijajući se prvenstveno duž zapadne obale Severne Amerike, a posebno iz široke koalicije pesnika, umetnika, pisaca, vođa zajednica i onih koji žive u zemlji, kao i iz pokreta Digger koji je izrastao u Bit Sin kasnih 1960-ih u San Francisku, i kao suprotstavljanje mejnstrim ekološkom pokretu, za koji su mnogi smatrali da je reakcionaran i negativan. Zamišljali su pozitivnu, zasnovanu na mestu[pojasniti] alternativa mejnstrim naporima unutar kapitalističkog okvira, ili onih nacionalnih država ili drugih međunarodnih tela.[12] Ovo je uključivalo mnoge različite pojedince, uključujući „Piter Berg, Džudi Goldhaft, Rejmond Dazman, Kirkpatrik Sejl, Džudit Plant, Eleanor Vrajt, Dog Aberlej, Stefani Mils, Džim Dodž, Frimen Haus, Van Endrus, Dejvid Henke i Gari Šnajder“, koji rade zajedno kroz fondaciju Planet Drum i sličnim grupama kako bi stvorili novu filozofiju zasnovanu na mestu koju su nazvali bioregionalizam.[12]

Bioregionalizam je takođe direktno izrastao iz odnosa sa građanskim pravima i Pokretom američkih indijanaca, i napora da se vrate njihovi jezici, teritorije i mape, i onoga što su bioregionalisti videli kao globalni kolaps tradicionalnog ekološkog znanja, potiskivanja jezika i revitalizacije, i nade da se mapiraju preoblikovanje imena sa „Severne Amerike“ na „Ostrvo kornjača“ pomoglo bi bioregionima da postanu okviri za dekolonizaciju, kao i tačnije kulturno predstavljanje i priznavanje autohtonog suvereniteta. Takođe je izrastao iz pokreta za građanska prava, antiratnog pokreta, antinuklearnog pokreta, Diggers, kao i sve veće svesti o sveprisutnom ekološkom zagađenju, posebno u oblastima poput Los Anđelesa.[13][14][15]

Fondacija Planet Drum[uredi | uredi izvor]

Počevši od 1973. godine, Fondacija Planet Drum u San Francisku postala je vodeća institucija koja promoviše bioregionalizam. Objavili su seriju publikacija o mestu, poeziji, kulturnom izrazu, politici, umetnosti i mnogim drugim temama. Iz ove grupe su počele druge rane bioregionalne grupe, kao što su Frisco Bay Mussel Group, Raise the Stakes i Bioregional Bundles koji će prenositi bioregionalni pokret napred u narednih nekoliko decenija.

To je počelo stvaranjem bioregionalnih „Skupova“ koje bi objavljivali svake godine, koji bi bili različiti od bioregiona i pomogli ljudima u tom mestu da definišu taj bioregion. Svaka koverta bi sadržala mnogo različitih dela poezije, umetnosti, pisanja, naučnih dokumenata i tehnoloških knjižica, članaka, mapa, postera, fotografija, imenika i kalendara specifičnih za određeno mesto.[16] Od 1973. do 1985. Planet Drum je objavio devet paketa sa temama koje se kreću sve do Severne Amerike, Južne Amerike, Arktičkog kruga, Zapadne Afrike, Maroka, Pacifičkog ruba, Japana i Kine.[16] Od 1979-2000, Planet Drum je počeo da objavljuje Raise The Stakes, Planet Drum Review, dvogodišnju međunarodnu publikaciju koja je postala važan centralni glas za bioregionalni pokret, bioregionalne organizatore širom Severne Amerike i sveta, kao i za definisanje pojma bioregion među oni koji ga koriste.[17] Do 1990. godine, Planet Drum je služio kao čvor za više od 250 bioregionalno orijentisanih grupa u Severnoj Americi, uključujući Kanadu i Meksiko, sa novim pokretima u Australiji, Latinskoj Americi, Italiji i Španiji.[18]

Mari Bukčin i Institut za socijalnu ekologiju[uredi | uredi izvor]

Ovaj novi pokret snažno je narastao i na ranijim radovima Marija Bukčina, koji je vodio Institut za socijalnu ekologiju, i bio je duboko uključen u uticanje i pomaganje u definisanju ranog bioregionalnog pokreta. Oslanjajući se na ranije tradicije počevši od Ekologije i Revolucionarne misli 1964. godine, Bukčin se zalagao za reorganizaciju američkog društva zasnovanu na decentralizovanom regionalnom modelu koji bi svaki obuhvatao jedan bioregion ili ekosistem. Njegova organizacija, Institut za socijalnu ekologiju, sarađivala je sa Fondacijom Planet Drum na povećanju implementacije alternativnih oblika energije, smanjenju i ograničavanju emisije ugljen-dioksida, antiglobalizmu i primeni bioregionalnog pristupa ekonomskom razvoju. Za Bukčina, bioregionalni pristup ekonomskom razvoju prihvatio je jednu od osnovnih tvrdnji socijalne ekologije da je ljudska zajednica u osnovi deo ukupnog ekosistema.[19] Štaviše, Bukčin je smatrao da su ljudi deo zemaljskog društva:

Ovu ulogu možemo shvatiti i kao izraz svojevrsnog građanstva — ako o sebi ne razmišljamo samo kao o građanima grada, grada ili naselja, već i kao o građanima našeg ekosistema, našeg bioregiona, našeg georegiona i same zemlje.

— Mari Bukčin, Opštinski snovi: građanstvo i samo-identitet

Piter Berg je, pišući o svom iskustvu pomaganja u pisanju izdanja „Bioregions” u Coevolution Quarterly kasnih 70-ih, radio sa Bukčinom na korišćenju njegove Ekologije slobode, za koju je Berg tvrdio da je „od neprocenjive pomoći da se uspostavi autonomna i samoupravna ton bioregionalnog diskursa“.[20]

Bioregionalni kongresi[uredi | uredi izvor]

Zbornik radova sa prvog bioregionalnog kongresa Kaskadija na Univerzitetu Evergrin 1986.

Velika evolucija u načinu definisanja bioregiona takođe se dogodila uporedo sa ovim radom sredinom 1980-ih i može se pripisati Davidu Henkeu (r. 1945), inspirisanom pozivom Pitera Berga, koji je objavio „Amble towards a Continental Congress“ [21] 1976. za dvestogodišnjicu osnivanja Sjedinjenih Država, Henke je konceptualizovao Kongres zajednice Ozark oblasti 1977. godine, započeo Bioregionalni projekat 1982. godine, pokrenuo Bioregionalni kongres Ozarksa 1980. godine, a zatim pokrenuo prvi ikada Severnoamerički Bioregionalni kongres 1984.[22][23][24]

David Henke će takođe biti jedan od osnivača Zelene partije Sjedinjenih Država, koju je smatrao političkom krilom bioregionalnog pokreta.[25]

David Henke je imao dva pitanja koja je postavio dok je definisao bioregion:

Prilikom definisanja bioregiona postoje dva glavna pitanja koja ćete morati da postavite: Koja je vaša efektivna oblast organizovanja? Šta i gde su vaši resursi i potencijalni učesnici? Bioregionalne granice nikada nisu „tvrde“. Ne postoji bioregionalna mapa Severne Amerike ili sveta, ali najbliže osnovne mape su stvari kao što su Mapa svetskih biogeografskih provincija Mikloša Udvardija i Teda Oberlandera. Ali ove provincije su ogromne, sadrže brojne bioregione koji još nisu razgraničeni. Mnogi ljudi koriste slivove kao krajnje definiše, a ako se vaša grupa snažno identifikuje sa određenim slivovima, hidrološke mape istraživanja mogu vam pomoći da odredite granice.

— Dejvid Henke, NABC II, Proceedings 1986.

Od 1984. do 2010-ih, mnoge regionalne grupe, kao što su Velika jezera, Kanzas, Kaskadija, održavale bi regionalne „Bioregionalne kongrese“ za određene bioregije, a zatim bi se svake dve godine okupljale kao deo severnoameričkog bioregionalnog kongresa.[26] Kaskadija je, na primer, održala svoj prvi bioregionalni kongres Kaskadija na Univerzitetu Evergrin Stejt 1986. [27] na ušću reke Iš 1987.[28] još jedan bioregionalni kongres 1988. u Breitenbushu u Oregonu[29] i treći kongres u Liloetu u Britanskoj Kolumbiji 1989. godine. Ovo je takođe bilo tempirano za treći severnoamerički bioregionalni kongres koji se održao u Samišu 1988.[30][31]

Bioregionalni centri za učenje[uredi | uredi izvor]

Ideju o bioregionima i njihovoj upotrebi ponovo je proširila Donela Medovs, autorka The Limits to Growth 1972. godine, i bila je primarna pretpostavka da ona pokrene Balaton grupu 1982. godine. Veliki deo ovoga za nju je bio korišćenje bioregiona kao osnove za "bioregionalne centre za učenje", od kojih bi svaki bio odgovoran za diskretni bioregion. Prema njenim rečima, svrha bioregiona je bila da:[32][33][34]

Pomoći ljudima i kulturama širom sveta da razviju i izraze sopstvene kapacitete za rešavanje sopstvenih problema, u skladu sa njihovim potrebama i ekosistemima oko njih. I čineći to kroz jačanje moći u svim kulturama i narodima da kombinuju intelektualno znanje i intuitivno znanje, razmišljanje o zemlji i život u skladu sa njom, kao i brojnih centara u kojima su smeštene informacije i modeli o resursima i životnoj sredini. Trebalo bi da postoji mnogo ovih centara, širom sveta, od kojih je svaki odgovoran za diskretni bioregion.

— Donela Medovs, Bioregional Essays: Bioregional Centres - Donella Meadows' Vision for Deep Local Change. Statement to the Belaton Group, 1982

U politici[uredi | uredi izvor]

Severnoameričke bioregionalne skupštine se sastaju na dvogodišnjim skupovima bioregionalista širom Severne Amerike od 1984. godine i dovele su do pokretanja Zelenih partija na nacionalnom nivou. Načela bioregionalizma često koriste zeleni pokreti, koji se suprotstavljaju političkim organizacijama čije su granice u skladu sa postojećim izbornim okruzima. Smatra se da ovaj problem dovodi do toga da izabrani predstavnici glasaju u skladu sa svojim biračima, od kojih neki mogu da žive van definisanog bioregiona, a može biti u suprotnosti sa blagostanjem bioregiona.

Na lokalnom nivou, nekoliko bioregija ima kongrese koji se redovno sastaju. Na primer, bioregion Plato Ozark je domaćin godišnjeg Kongresa zajednice Ozark Area, poznatijeg kao OACC, koji se sastaje svake godine od 1980.[35] najčešće prvog vikenda u oktobru. Sliv Kanzasa, "KAW" je osnovan 1982. godine i od tada se redovno sastaje.[36] KAW održava godišnji sastanak, obično u proleće.

Vlada kanadske provincije Alberta je 2007. godine stvorila „okvirne regione korišćenja zemljišta“ koji otprilike odgovaraju svakom većem rečnom slivu u provinciji. Ovo je podržano od strane lokalnih inicijativa kao što je Biver Hils Initiative za očuvanje ekoregije koja obuhvata Nacionalni park Elk Island i okolinu.[37]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Alexander, Don (1996). „Bioregionalism: The Need For a Firmer Theoretical Foundation”. Trumpeter v13.3. Arhivirano iz originala 5. 11. 2018. g. 
  2. ^ „Cascadia: The New Frontier”. Cascadia Prospectus. 12. 2. 2010. Arhivirano iz originala 12. 3. 2012. g. Pristupljeno 8. 11. 2012. 
  3. ^ „About OACC Ozark Area Community Congress”. OACC Ozark Area Community Congress. Pristupljeno 30. 12. 2011. 
  4. ^ McGinnis, Michael Vincent (1999). Bioregionalism. London and New York: Routledge. str. 22. ISBN 041515444-8. 
  5. ^ Berg, Peter; Dasmann, Raymond (1977). „Reinhabiting California”. The Ecologist. 7. 
  6. ^ Mongillo, John F.; Booth, Bibi (2001). Environmental Activists. Bloomsbury Academic. ISBN 9780313308840 — preko Google Books. 
  7. ^ Anderson, Walter Truett. There's no going back to nature, Mother Jones (September/October 1996)
  8. ^ Davidson, Stewart (2007). „The Troubled Marriage of Deep Ecology and Bioregionalism”. Environmental Values. 16 (3): 313—332. doi:10.3197/096327107X228373. 
  9. ^ Bastedo, Jamie. Shield Country: The Life and Times of the Oldest Piece of the Planet, Red Deer Press, 1994. ISBN 0-88995-191-8
  10. ^ „Peter Berg of Planet Drum”. Sustainable-city.org. 1998-02-12. Pristupljeno 2012-11-08. 
  11. ^ „Peter Berg of Planet Drum”. Sustainable-city.org. 1998-02-12. Pristupljeno 2012-11-08. 
  12. ^ a b Lynch, Tom (2016-06-01). „Always Becoming Bioregional: An Identity for the Anthropocene”. Caliban. French Journal of English Studies (na jeziku: engleski) (55): 103—112. ISSN 2425-6250. doi:10.4000/caliban.3324 Slobodan pristup. 
  13. ^ „Bioregional”. The Decolonial Atlas (na jeziku: engleski). 2021-07-10. Pristupljeno 2024-03-25. 
  14. ^ Resilience (2023-01-10). „A Turtle Island Atlas!”. resilience (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-03-25. 
  15. ^ „Turtle Island Decolonized”. The Decolonial Atlas (na jeziku: engleski). 2023-10-09. Pristupljeno 2024-03-25. 
  16. ^ a b „The Biosphere and the Bioregion: Essential Writings of Peter Berg”. Routledge & CRC Press (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-03-03. 
  17. ^ Staff, Planet Drum (2023-06-11). „Raise the Stakes Archive”. Planet Drum Foundation (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-03-25. 
  18. ^ „Planet Drum Home Page”. planetdrum.org. Pristupljeno 16. 12. 2016. 
  19. ^ Hyams, Aaron David (2011). Fifty Years on the Fringe: Murray Bookchin and the American Revolutionary Tradition 1921-1971. The University of Montana. 
  20. ^ Berg, Peter (2006-08-09). „Some Encounters with Murray Bookchin”. Planet Drum Foundation (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-03-27. 
  21. ^ „Bundle: Amble Towards Continent Congress, by Peter Berg”. Planet Drum Foundation (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-03-25. 
  22. ^ „Organizing a Bioregional Congress”. Cascadia Underground (na jeziku: engleski). 2024-02-09. Pristupljeno 2024-03-25. 
  23. ^ „The North American Bioregional Congress”. Context Institute. 
  24. ^ „The bioregional vision: Living in and loving your own place”. National Catholic Reporter (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-03-25. 
  25. ^ „Collection: David Haenke Collection on Applied Ecocentrism”. uark.as.atlas-sys.com. Pristupljeno 2024-03-25. 
  26. ^ „Bioregion”. gvix (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-03-25. 
  27. ^ „First Cascadia Congress”. Cascadia Underground (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-03-25. 
  28. ^ „Ish River Bioregional Confluence 1987”. Cascadia Underground (na jeziku: engleski). 2020-11-13. Pristupljeno 2024-03-25. 
  29. ^ „Second Bioregional Congress of Pacific Cascadia”. Cascadia Underground (na jeziku: engleski). 2022-04-10. Pristupljeno 2024-03-25. 
  30. ^ „Bioregionalism: Regaining Our Sense of Place”. Cascadia Underground (na jeziku: engleski). 2020-09-27. Pristupljeno 2024-03-25. 
  31. ^ „North American Bioregional Congress - 3rd Proceedings”. Planet Drum Foundation (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-03-25. 
  32. ^ „Bioregional Essays: Bioregional Centres - Donella Meadows' Vision for Deep Local Change”. Cascadia Department of Bioregion (na jeziku: engleski). 2019-04-20. Pristupljeno 2024-03-27. 
  33. ^ Carlisle, Isabel (2022-02-02). „The bioregional vision of Donella Meadows”. The Bioregional Learning Centre UK (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-03-27. 
  34. ^ jenander (2019-12-23). „What was Donella Meadow's vision for Bioregional Learning Centres?”. The Really Regenerative Centre (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-03-27. 
  35. ^ „About OACC Ozark Area Community Congress”. OACC Ozark Area Community Congress. Pristupljeno 1. 2. 2013. 
  36. ^ „Kansas Area Watershed Council History”. 8. 3. 2009. Pristupljeno 1. 2. 2013. 
  37. ^ „Home | Beaver Hills Initiative”. www.beaverhills.ca (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2017-02-21. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Alexander, Donald (1990). „Bioregionalism: Science or Sensibility?”. Environmental Ethics. 12 (2): 161—173. doi:10.5840/enviroethics199012217. hdl:10613/2725. 
  • Mike Carr, Bioregionalism and Civil Society: Democratic Challenges to Corporate Globalism, UBC Press, 2004. ISBN 978-0774809443.
  • Peter Berg, editor. Reinhabiting A Separate Country: A Bioregional Anthology of Northern California. San Francisco: Planet Drum, 1978. ISBN 0-937102-00-8.
  • Peter Berg, Envisioning Sustainability, Subculture Books, 2009. ISBN 978-0-9799194-8-0.
  • Michael McGinnis, editor. Bioregionalism, Routledge, 1998. ISBN 0-415-15445-6.
  • Ryan Moothart. Towards Cascadia. Minneapolis, MN: Mill City Press. ISBN 978-1-63505-158-2.
  • Kirkpatrick Sale, Dwellers in the Land: The Bioregional Vision. Random House, 1985. ISBN 0-8203-2205-9. (University of Georgia Press, 2000).
  • Gary Snyder. A Place in Space: Ethics, Aesthetics, and Watersheds. Counterpoint, 1995. ISBN 1-887178-27-9.
  • Robert Thayer. LifePlace: Bioregional Thought and Practice, University of California Press, 2003. ISBN 0-520-23628-9.
  • Emanuele Guerrieri Ciaceri. Bioregionalismo. La visione locale di un mondo globale. Argo Edizioni, Italia 2006. ISBN 978-88-88659-19-0.
  • Doug Aberley, editor. Boundaries of Home: Mapping for Local Empowerment. New Society Publishers, 1998. ISBN 978-0-86571-272-0.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Биорегионализам&oldid=27842024”