Bitka kod Dirahija

Bitka kod Dirahija odigrala se 10. jula 48. pre Hristovog rođenja kod Dirahija (Drača) za vreme Cezarovoga građanskoga rata između Cezara i Pompeja. Cezar je pokušao da opkoli i uništi brojčano nadmoćne Pomejeve snage kod Dirahija, koji je predstavljao Pompejevo glavno uporište. Pompej je pobedio Cezarovu vojsku, koja se onda povukla u Tesaliju, gde se mesec dana kasnije odvijala odlučujuća bitka kod Farsala.

Prelazak Cezara na Balkan i početne operacije

Cezar je nameravao da se sukobi sa Pompejem na Balkanu. Prolaz preko Ilirika bio je spor i opasan, a omogućio bi Pompejua pređe preko Jadranskoga mora i napadne Rim. Jedino što mu je preostalo bilo je da vojsku transportnim brodovima prebaci preko mora. Iako se od Brundizija do Epira po povoljnom vetru moglo da se stigne za 12 do 15 časova ipak za zimski period godine bio je to rizičan put. Bilo je opasno da se putuje noću, a danju je bilo daleko opasnije, jer je Pompejeva flota bila daleko nadmoćnija. Kada je stigao u Brundizij Cezar je zatekao veoma malo transportnih brodova i nedovoljno skladišta. Naredio je da se lični prtljag ili robovi ne prevoze. Imao je dovoljno brodova za sedam nekompletnih legija od oko 15.000 vojnika i 600 konjanika. Cezarova flota zaplovila je 4. januara po rimskom kalendaru ~ 6. novembra po savremenom kalendaru. Stigli su tokom sledećega jutra u Epir, kod Paleste, južnije od očekivanoga mesta. Glavna republikanska flota od 110 brodova kraj Korfua pod komandom Marka Kalpurnija Bibula bila je zatečena. Ipak uspeli su da presretnu 30 Cezarovih transportnih brodova i da ih spale.

Cezar je nakon iskrcavanja kod Peleste svoju vojsku poveo na Orik i Apoloniju, koje je na prepad bez krvi zauzeo. U to vreme Pompej se sa vojskom kretao preko Kandavijskih planina kraj Ohridskoga jezera na oko 100 km od obale i tu je čuo za Cezarovo iskrcavanje. Ubrzanim maršem požurio je prema Dirahiju, da ga Cezar ne zauzme. Odsekao je Cezara sabivši ga kod Aspargija. Cezar je ostao sa južne strane reke Aps ~ Semeni, a Pompej je napravio logor na severnoj obali reke. Pompej je pokušao da Cezara izazove u bitku, ali nakon urušavanja jednoga mosta obe strane u dugo ostale na istom.

Marko Antonije je nakon nekoliko neuspešnih pokušaja tek 10. aprila uspeo da probije blokadu. Međutim jak vetar je Antonijevu flotu oduvao dosta severnije, tako da se iskrcao kod Lisa ~ Lješa sa 4 legije i 800 konjanika. Pompej je bio prespor da bi sprečio spajanje te dve vojske. Cezar je nakon dolaska pojačanja imao na raspolaganju moćnu vojsku. Imao je još uvek manje vojnika, ali njegovi legionari veterani su bili mnogo bolji. Pompej je raspolagao sa mnogo više konjice. Dolaskom nove vojske problemi snabdevanja su se pojačali. Međutim dolazak pojačanja omogućio je da jedan deo vojske pošalje kao zaštitu svojim saveznicima u Tesaliji i Makedoniji.

Građenje utvrđenih linija

Cezar je Pompeju ponudio bitku, ali Pompej je odbio uveren da će Cezarova vojska da slabi zbog nedostatka hrane. Cezar je onda pokušao da osvoji Pompejevu glavnu bazu za snabdevanje u Dirahijumu, ali iako je uspeo da dođe pre Pompeja nije uspeo da zauzme grad. U Dirahiju je bila sva Pompejeva ratna oprema, strele, oružje i bacači. Cezar je onda uspostavio logor između Dirahijuma i Pompejeve vojske. Pompej je zauzeo položaj na brdu Petri, koje se nalazilo iznad zaliva i imalo je pristup moru i na taj način snabdevanju iz Dirahijuma. Preko mora je mogao da održava vezu i sa ostalim snagama, a stizalo mu je preko mora žito čak iz Azije. Cezarov logor se nalazio na uzvišenjima, a vojska mu se oslanjala na hranu, koju bi mogla da sakupi na okolnom prostoru. Cezar je odlučio da izgradi utvrđenu liniju na brežuljcima, da bi zaštitio jedinice za snabdevanje, ali i da bi sprečio Pompejeve snage da dopremaju krmu za konjicu i stoku. Cezar je pored toga želio da okrnji Pompejev ugled kod drugih pošto je Pompej odbijao bitku. Pompej je onda počeo da gradi vlastitu utvrđenu liniju nasuprot Cezarove. Pompejeva utvrđena linija je bila dugačaka oko 24 km i bila je utvrđena sa 24 utvrđenja. Na celom tom prostoru Pompejeva vojska je mogla da skuplja krmu. Pošto je Cezarova linija bila van Pompejeve trebalo je da bude duža, da bi obuhvatila Pompejevu liniju. Na uzvišenjima dolazilo je do čarki i okršaja, a jednom su se delovi IX legije povukli sa položaja gde su bili previše izloženi strelcima i praćkašima.

Logistički problemi obe vojske

Cezarova vojska je oskudevala u hrani, pogotovo što je zimi bilo teže naći hranu. Još su nekako dolazilo do stoke, ali žita su imali jako malo i to samo nešto malo ječma. Koristili su korenje neke biljke da bi od nje i mleka pravili hleb. S druge strane Pompejeva vojska je imala hrane u izobilju. Cezarova vojska je imala dovoljno vode, a pored toga skrenuli su potoke, tako da su Pompejevu vojsku lišili vode, koju su onda delomično nadoknadili kopanjem bunara. Pompejeva vojska je bila skoncentrisana na uskom prostoru, a bilo je tu i dosta životinja, za koje je trebalo dosta vode i stočne hrane. Prioritet je bio da se hrane i napajaju konji, a tegleća stoka je ili ubijana ili ostavljana da krepa. U prenatrpanim logorima pojavile su se i bolesti. Obe strane su trpile tokom obostrane opsade, ali nijedna strana nije bila spremna da se povuče. Prolazile su sedmice i usevi su počeli da dozrevaju, što je ohrabrivalo Cezarovu vojsku. Cezar je nastavio sa gradnjom utvrđene linije nadajući se da će uspeti da potpuno opkoli Pompejevu vojsku i prisili Pompeja da ili beži preko mora ili se probija kroz Cezarovu liniju. Nastavile su se čarke između dve vojske. Pompejevi strelci i praćkaši bi gađali kraj Cezarovih vatri, pa su Cezarovu vojsku naterali da se smrzava dalje od vatri. Cezar je onda produžavao svoju utvrđenu liniju, sa ciljem da blokira dva pristupa do Dirahijuma, a Pompej je morem poslao konjicu do blizu grada.

Cezarov napad na Dirahij

Cezar je poverovao određenim ljudima unutar Dirahijuma, koji su ga uveravali da će mu predati grad, pa se noću 1. jula sa vojskom približio gradu, ali iznenada je napadnut sa više strana i jedva se spasio. Dok je Cezar pokušavao da se izvuče iz klopke Pompej je započeo veliki napad na tri različite tačke Cezarove utvrđene linije. Dok je Cezar napadao Dirahij Publije Kornelije Sula je komandovao ostatkom snaga i uspeo je dovođenjem dve legije odbije važan napad Pompejeve vojske na jednu od najbitnijih kota. U jednom sektoru tri kohorte IX legije uspele su da zadrže celu legiju, koja je nastupala uz podršku mnogo strelaca i praćkaša. Međutim gotovo svi vojnici tri kohorte bili su ranjeni u tom okršaju. Ipak Pompej nije uspeo da probije Cezarovu liniju, a prema Cezarovim tvrdnjama poginulo je 2.000 Pompejevih vojnika. Pompejeva vojska je nakon toga nekoliko dana učvršćivala slabe tačke. Cezar bi svako jutro izvodio vojsku za bitku, pa je i Pompej bio prisiljen da izvodi vojsku ispred utvrđenja. Ipak Cezar nije naređivao napad, jer je nagib terena odgovarao Pompeju.

Pompej probija Cezarevu liniju i njegova taktička pobeda

Nekoliko dana kasnije kod Pompeja su prebegla dva Gala Alobroga koji su komandovali Cezarovom galskom konjicom. Pompeja su informisali o slabim mestima Cezarove obrane. Najvažnija informacija je bila da na južnom krilu Cezarove linije najdalje od njegova logora linija nije bila kompletirana. Dupla utvrđena linija je sprovedena do mora. Međutim dve utvrde nisu bile povezane poprečnim nasipom prema moru, koje je Cezar planirao da napravi, ali nije stigao. Dva prebega Alobroga su o tome informisali Pompeja. Pompej je 9. jula poslao šest legija na južni kraj svoje linije i pod zaštitom noći napao Cezarovu unutrašnju liniju. Na lađama je bio ogroman broj strelaca i praćkaša, koji su paljbom pokrivali napad. Deo Pompejeve vojske se iskrcao iza spoljnje linije, a drugi deo između dve linije. Veoma brzo napadom spreda, odostraga i sa bokova Pompejeva vojska je potisnula Cezarovu vojsku sa tih utvrda. Marko Antonije je sa 12 kohorti došao u pomoć i uspeo je da nakon gubitka dela utvrđenja stabilizira situaciju i spreči opšti beg.

Pošto je osvojio južno krilo Cezarove linije Pompej je tu zauzeo stari logor između Cezarove i svoje linije, a počeo je i da uspostavlja novi logor van Cezarove spoljnje linije, da osigura slobodan prolaz. Cezar nije bio spreman da prihvati da mu je propala strategija blokade Pompejevih snaga. Odlučio je da sve svoje rezerve, tj oko 33 kohorte povede u dve kolone u napad na stari logor, gde se nalazila jedna Pompejeva legija. Leva kolona je uspela da zauzme logor, a desna kolona je napala i razvalila utvrde prema reci. Pompej je u međuvremenu okupio pet legija i poslao ih u pomoć opkoljenoj legiji. Poslao je i konjicu. Desna Cezarova kolona pokušala je da se povlači, ali zbog zaglavljivanja izbila je panika, koja se proširila i na levu kolonu. Vojska na levoj koloni prepala se da će nakon raspada desne kolone da bude opkoljena u tesnacu utvrđenja, pa je usledio opšti beg. Cezar je u toj bici izgubio čak 32 centuriona. Cezar je nakon poraza odlučio da se povuče u unutrašnjost. Krenuo je prema Tesaliji, gde je mesec dana kasnije došlo do odlučne bitke kod Farsala.

Literatura

• Gaj Julije Cezar, Galski rat, Građanski rat, prevod dr. Ahmed Tuzlić, Matica srpska, Novi Sad, 1988. godina
• Apijan iz Aleksandrije, Rimski građanski ratovi, Kultura, Beograd, 1967. godina
• Oksfordska istorija rimskog sveta, Klio, Beograd, 1999. godine
• Miroslava Mirković (2002). Rimska država pod Kraljevima i u doba Republike (753—27. pre Hr.): Istorija i institucije. Beograd: Dosije.