Љеш
 | Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења) |
Љеш Lezhë | |
|---|---|
 Љеш | |
 Грб
| |
| Административни подаци | |
| Држава |  Албанија |
| Становништво | |
| — (2001) | 14 495 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 41° 47′ 01″ СГШ; 19° 38′ 37″ ИГД / 41.7836° СГШ; 19.6436° ИГД |
| Временска зона | UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST) |
| Апс. висина | 82 м |
  Љеш Љеш на мапи Албаније | |
| Остали подаци | |
| Поштански број | 4501-4502 |
| Позивни број | 215 |
| Регистарска ознака | LE |
Љеш (алб. Lezhë, Lezha или Lezhë, лат. Allexio, итал. Alessio) је град у сјеверозападној Албанији са око 20.000 становника.
Налази се на лијевој обали Дрима око 9 километара од ушћа Дрима у Јадранско море. Подручје је тешко проходно, мочварно и слабо насељено. Љеж је значајна раскрсница аутомобилских путева за Драч, Тирану, Скадар и Свети Јован (Шенђин). Од Љежa је Дрим низводно плован за мање бродове, а на обали мора је лука Свети Јован.
Историја[уреди | уреди извор]
Град је основао Дионизије из Сиракузе 385. године п. н. е, и тад је зван Лис (лат. Lissus).
Рус Иван Јастребов је записао да је Љеш један од најстаријих градова. Константин Порфирогенит га назова Елисос. Био је једна од пријестоница илирског краља Генција. Након њега, 168. године прије Христа, био је римски град, а затим је припадао ромејским царевима, па српским краљевима, а након њих и Балшићима и Млечанима од 1393. године.[1] Затим припада Турцима од 1487. године; а Срби су се преселили у Љешанску нахију, у данашњој Црној Гори. Током средњег века (као 1578) Љеш је важно трговачко место на којем се продају житарице и со. Богати Турчин Кукли-бег је имао тада два каравансераја, 50 дућана и више ханова и купатила. Године 1614. град је већ изгубио дотадашњи просперитет, ту се налази епископска резиденција, а има свега 500 кућа.[2]
Град је на обали Дрима, а тврђава је над градом на врху Меркинске планине која се уздиже изнад града. Градић је тада био прљав а тврђава је била у рушевном стању. Изнад тврђаве на брду видјеле су се рушевине цркве Св. Николе. Наводно је ту био покопан Скендербег, док је по другој верзији покопан у цркву Св. Николе, бившој катедралној цркви у Љешу. Она је претворена у џамију, као и друга црква, Св. Ђорђа. [3] Павле Ровински је записао да су у Љешу и Драчу и у 14. веку владали Радићи и Јурасовићи, све до Авлоне и да је становништво Љеша и околине било српско православно.[4]
У Првом балканском рату, Љеш 18. новембра 1912. заузимају дијелови српске Дринске II дивизије и Шумадијско-албанског одреда. Преко Љеша зими 1915.-1916. године прелази већи дио српске војске при повлачењу на југ из Србије, током Првог свјетског рата.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ "Отаџбина", Београд 1. мај 1881.
- ^ "Београдске општинске новине", Београд 24. октобар 1899.
- ^ Јастребов, Иван (2018). Стара Србија и Албанија, pp. 353. Београд: Службени гласник.
- ^ Ровински 1998, стр. 57.
Литература[уреди | уреди извор]
- Војна енциклопедија, Београд, 1973., књига пета, pp. 163.
- Спремић, Момчило (1982). „Припајање Зете Деспотовини и ширење млетачке власти у Приморју”. Историја српског народа. књ. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 195—204.
- Аполонович Ровински, Павел (1998). Етнографија Црне Горе, том I. ЦИД - Подгорица.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
 |
Љеш на Викимедијиној остави. |