Љеш

Координате: 41° 47′ 01″ СГШ; 19° 38′ 37″ ИГД / 41.7836° СГШ; 19.6436° ИГД / 41.7836; 19.6436
С Википедије, слободне енциклопедије
Љеш
Lezhë
LEZHA.JPG
Љеш
Грб
Грб
Административни подаци
Држава Албанија
Становништво
 — (2001)14 495
Географске карактеристике
Координате41° 47′ 01″ СГШ; 19° 38′ 37″ ИГД / 41.7836° СГШ; 19.6436° ИГД / 41.7836; 19.6436
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина82 м
Љеш на мапи Албаније
Љеш
Љеш
Љеш на мапи Албаније
Остали подаци
Поштански број4501-4502
Позивни број215
Регистарска ознакаLE

Љеш (алб. Lezhë или Lezha, лат. Allexio, итал. Alessio) је град у сјеверозападној Албанији са око 20.000 становника.

Налази се на лијевој обали Дрима око 9 километара од ушћа Дрима у Јадранско море. Подручје је тешко проходно, мочварно и слабо насељено. Љеж је значајна раскрсница аутомобилских путева за Драч, Тирану, Скадар и Свети Јован (Шенђин). Од Љежa је Дрим низводно плован за мање бродове, а на обали мора је лука Свети Јован.

Историја[уреди | уреди извор]

Град је основао Дионизије из Сиракузе 385. године п. н. е, и тад је зван Лис (лат. Lissus). Био је једна од пријестоница илирског краља Генција. Након њега, 168. године прије Христа, био је римски град. Првобитно је припадао римској провинцији Далмацији, а потом позноримској провинцији Превалитани, чији је управни центар био смештен у оближњем Скадру.

Почетком 7. века, византијска провинција Превалитана, којој је припадао и древни Љеш, опустошена је од стране Авара и Словена. Иако је у то време пострадао, Љеш није сасвим запустео, а на суседним подручјима према северу створена је српска кнежевина Дукља.[1][2]

Након оснивања Драчке теме у 9. веку, византијска власт је почела да се шири према северу, тако да је до почетка 10. века обухватила и Љеш, а даље напредовање је забележено и средином истог века, у време настанка историографског списа De administrando imperio, када је Драчка тема поред Љеша већ увелико обухватала и градове Улцињ и Бар.[3]

Упопредо са ширењем Драчке теме обнављане су и старе епископије, па је тако до почетка 10. века била обновљена и Љешка епископија, која се налазила у саставу православне византијске Драчке митрополије, а такво стање је потрајало до краја византијске власти.[4]

Крајем 12. века, Љеш је заједно са осталом Зетом потпао под власт великог жупана Стефана Немање и од тада се налазио у саставу српске државе Немањића, све до друге половине 14. века, када је потпао под власт државе Балшића.[5]

У међувремену је била створена и римокатоличка Љешка бискупија, а град је 1393. године припао Млечанима.[6] Затим припада Турцима од 1487. године; а Срби су се преселили у Љешанску нахију, у данашњој Црној Гори. Током средњег века (као 1578) Љеш је важно трговачко место на којем се продају житарице и со. Богати Турчин Кукли-бег је имао тада два каравансераја, 50 дућана и више ханова и купатила. Године 1614. град је већ изгубио дотадашњи просперитет, ту се налази епископска резиденција, а има свега 500 кућа.[7]

Српска војска изнад Љеша. Први балкански рат 1912. година.

Град је на обали Дрима, а тврђава је над градом на врху Меркинске планине која се уздиже изнад града. Градић је тада био прљав а тврђава је била у рушевном стању. Изнад тврђаве на брду видјеле су се рушевине цркве Св. Николе. Наводно је ту био покопан Скендербег, док је по другој верзији покопан у цркву Св. Николе, бившој катедралној цркви у Љешу. Она је претворена у џамију, као и друга црква, Св. Ђорђа.[8] Павле Ровински је записао да су у Љешу и Драчу и у 14. веку владали Радићи и Јурасовићи, све до Авлоне и да је становништво Љеша и околине било српско православно.[9]

У Првом балканском рату, Љеш 18. новембра 1912. заузимају дијелови српске Дринске II дивизије и Шумадијско-албанског одреда. Преко Љеша зими 1915—1916. године прелази већи дио српске војске при повлачењу на југ из Србије, током Првог свјетског рата.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ковачевић 1967, стр. 279–444.
  2. ^ Ковачевић 1981, стр. 109-124.
  3. ^ Ферјанчић 1959, стр. 34.
  4. ^ Dragojlović 1990, стр. 201—209.
  5. ^ Ћирковић 1970, стр. 3–93.
  6. ^ "Отаџбина", Београд 1. мај 1881.
  7. ^ "Београдске општинске новине", Београд 24. октобар 1899.
  8. ^ Јастребов, Иван (2018). Стара Србија и Албанија, pp. 353. Београд: Службени гласник. 
  9. ^ Ровински 1998, стр. 57.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]