Bitka kod Nagašina
| Bitka kod Nagašina | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Sengoku perioda | |||||||||||
 Japan oko 1570. Teritorija klana Oda obojena je žuto, klana Tokugava Narandžasto, a klana Takeda smeđe. Bitka je vođena u istočnom delu provincije Mikava. | |||||||||||
| |||||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||||
|
Klan Oda Klan Tokugava |
Klan Takeda | ||||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||||
|
Oda Nobunaga Tojotomi Hidejoši Ijejasu Tokugava |
Takeda Kacujori Baba Nobuharu † | ||||||||||
| Jačina | |||||||||||
| 38.000[1] |
15.000[1] | ||||||||||
| Žrtve i gubici | |||||||||||
| 6.000 mrtvih[1] | 10.000 mrtvih[a][1] | ||||||||||
Bitka kod Nagašina bila je odlučujuća pobeda Oda Nobunage i Tokugava Ijejasua nad klanom Takeda, do tada dominantnom vojnom silom u istočnom Japanu. Bitka je važna za vojnu istoriju Japana kao prva pobeda lake pešadije (ašigaru) naoružane vatrenim oružjem (japanska arkebuza) nad do tada dominantnom teškom konjicom sastavljenom od oklopljenih samuraja.[1][2]
Pozadina[uredi | uredi izvor]
Rat Oda Nobunage sa klanom Takeda[uredi | uredi izvor]
Borbe Oda Nobunage za ujedinjenje Japana (1560-1582) dovele su ga krajem 1572. u sukob sa klanom Takeda, gospodarima provincija Kaj, Šinano, Suruga i Kozuke, koji je u to vreme smatran najmoćnijom vojnom silom istočnog Japana. Početkom 1573 (po Gregorijanskom kalendaru) Takeda Šingen je upao u provinciju Totomi i naneo težak poraz ujedinjenoj vojsci Oda Nobunage i Tokugava Ijejasua (njegovog najvažnijeg saveznika) u bici kod Mikatagahare, ali nije iskoristio ovu pobedu za dalja osvajanja pošto je poginuo samo tri meseca kasnije u opsadi zamka Noda u Mikavi. Šingena je nasledio njegov znatno manje popularni i sposobni sin Takeda Kacujori, koji je uspeo da očuva porodične posede, ali je otuđio znatan deo dotatašnjih saveznika u tek osvojenim provincijama (izvan matične provincije Kaj, postojbine klana Takeda). Do početka 1575. Takeda Kacujori je nastavio da vrši pritisak na posede Oda Nobunage i Tokugava Ijejasua, zauzevši više tvrđava na istočnim granicama provincija Mino i Totomi.[1]
Opsada Nagašina[uredi | uredi izvor]
U proleće 1575. Takeda Kacujori je sa vojskom od 15.000 ratnika i očevim najiskusnijim zapovednicima upao iz provincije Šinano u istočni deo provincije Mikava (matične provincije klana Tokugava). Pošto nije uspeo da zauzme snažno branjene zamkove Okazaki (Ijejasuovu prestonicu) i Jamada, opseo je mali zamak Nagašino na ključnom strategijskom položaju na putu iz Šinana u Mikavu. Zamak Nagašino branilo je svega oko 500 branilaca, ali je njihov otpor bio tako odlučan da je Kacujori posle 4 dana borbe odustao od napada na zamak i odlučio da ga glađu natera na predaju. Pošto je u zamku bilo hrane za svega 4-5 dana, jadan od čalanova posade, Tori Sunaemon, uspeo je da se 23. juna provuče kroz opsadne linije i stigne u Okazaki, gde se do 24. juna 1575. okupila vojska Oda Nobunage (oko 30.000) i Tokugava Ijejasua (oko 8.000). Na vesti o krizi u Nagašinu, saveznici su odmah krenuli u pomoć i do 27. juna stigli oko 5 kilometara zapadno od logora opsađivača: Tori Sunaemon, koji je krenuo ranije kako bi ohrabrio branioce, zarobljen je na povratku u zamak i razapet na očigled svojih drugova u zamku.[1]
Suprotstavljene snage[uredi | uredi izvor]
Vojska klana Takeda sastojala se od oko 5.000 samuraja na konjima i oko 10.000 pešaka: činili su je ratnici iz provincija Kaj i Šinano, i manji odredi iz zapadnog Kozuke-a, Suruge i istočne Mikave. Svega oko 650 lakih pešaka (ašigaru) bilo je naoružano puškama. Po tradicionalnoj strategiji samuraja, koju je usavršio Takeda Šingen, Kacujorijev otac i jedan od najslavnijih vojskovođa Sengoku perioda, bitke su rešavane masovnim jurišem teške konjice, koju je sledila pešadija naoružana za blisku borbu: svakog konjanika pratila su i podržavala po dva pešaka. Puške i projektilno oružje korišćeni su skoro isključivo u opsadnom ratovanju. [1]
Saveznička vojska, oko 38.000, sastojala se većinom od lakih pešaka (ašigaru) naoružanih dugim kopljima, lukovima i arkebuzama. Broj pušaka bio je veliki za ono vreme: izvori navode od 1.500 (Hronika gospodara Nobunage) do 3.500 komada. Suprotno od tradicionalnog samurajskog ratovanja, laka pešadija naoružana puškama i lukovima bila je u prvim redovima, kako bi iskoristila svoju vatrenu moć i oslabila protivnika pre borbe prsa u prsa. Ukupan broj samuraja na konjima nije iznosio više od 10 procenata čitave vojske, i oni su većinom bili u rezervi, iza lake pešadije.[1]
Bitka[uredi | uredi izvor]
Ratni raspored[uredi | uredi izvor]
Vojska klana Takeda koja je opsedala zamak Nagašino (oko 15.000 ljudi) bila je raspoređena između planine Horaidži na severu i planine Tobinozu na jugu, udaljenih oko 3,5 kilometra, zaštićena sa zapada rekom Takisava (danas Kansagava) koja je tekla od severa prema jugu od podnožja planine Horaidži do ušća u reku Norimoto (danas Tojokava), koja je štitila južni bok bojišta,od istoka prema zapadu: Nagašino je bio na samom ušću, okružen rekama sa zapada i juga.[2]
Saveznička vojska bila je raspoređena oko 5 kilometara zapadno od Nagašina, u dolini kod sela Šitara i na brdu Gokurakudži, gde je bio Nobunagin štab. Nobunaga je postepeno prikupio svoju vojsku (oko 30.000) u dolini, krišom od neprijateljskih izviđača. Položaj u prvoj liniji bio je privilegija lokalnih samuraja, pa ga je zauzeo Tokugava Ijejasu sa svojim ljudima, na niskom bregu po imenu Takamacujama. Uz njega su bili Nobunagini glavni vazali Takikava Sakon, Tojotomi Hidejoši i Niva Gorozaemon sa svojim odredima, okrenuti prema logoru klana Takeda na istoku. Palisada za odbijanje konjice bila je podignuta ispred Ijajasuovog i Takikavinog položaja.[2]
Po Hronici gospodara Nobunage, da je Takeda Kacujori odlučio da zauzme odbrambeni položaj na planini Tobinozu, sa rekom ispred sebe, saveznici se ne bi usudili da ga napadnu. Umesto toga, Kacujori je ostavio deo vojske (oko 3.000 sa svim raspoloživim puškama) podeljen u 7 odreda da nastavi opsadu Nagašina, a sa ostatkom (oko 12.000) prešao je reku Takisava i napredovao oko 3,5 kilometra na zapad i prišao savezničkim položajima na oko 2 kilometra, podelivši vojsku u 13 odreda.[2]
Saveznički obuhvat sa juga[uredi | uredi izvor]
Želeći da iskoristi podeljenost neprijateljskih snaga, Oda Nobunaga je izdvojio oko 2.000 najboljih strelaca i arkebuzira iz Ijejasuove vojske i pridodao im još 500 arkebuzira i deo svojih konjičkih gardista. Ova vojska, ukupno oko 4.000 boraca, krenula je 27. juna oko 8 časova uveče i prešla reku Tojokava, tokom noći obišla protivničke snage sa juga kroz šumu i 28. juna oko 8 sati ujutro izbila na planinu Tobinozu iznad Nagašina i istakla svoje zastave. Uz bojne pokliče i ispalivši svojih nekoliko stotina arkebuza sve odjednom, saveznički odred je razbio opsadne snage Takeda (oko 3.000) podeljene u 7 odreda, spalio njihova utvrđenja i prodro u zamak Nagašino. Iznenađeni, ostaci opsadnih snaga su se razbežali i u neredu pobegli na sever, prema planini Horaidži.[2]
Juriš konjice klana Takeda[uredi | uredi izvor]
Na vesti o pobedi kod zamka Nagašino, Nobunaga je naredio svojim lakim pešacima da zauzmu položaje u blizini neprijateljskih linija. Tako napadnut sa dve strane (pošto je Nagašino u pozadini njegove vojske sada bio u rukama saveznika), Takeda Kacujori je naredio juriš. Prvi napad vodio je Jamagata Masakage: uz pratnju ratnih bubnjeva, konjica i pešadija Takeda su jurišale na savezničku palisadu koju je branilo oko 1.000 (ili po drugim izvorima čak 3.000) arkebuzira. Razbijeni vatrom iz pušaka, uzmakli su natrag, ali ih je zamenio drugi talas, koji je vodio Takeda Nobukado (Nobucuna), Šingenov mlađi brat. Nobukadini ljudi su napali, povukli se, ponovo napali, ali su arkebuze proredile njihove redove. Kada ih je više od pola izginulo, povukli su se, ali ih je zamenio treći talas - odred Obata Šigesade iz zapadnog Kozuke-a, u crvenim oklopima. Ratnici klana Takeda bili su vešti konjanici, a njihova taktika bila je nateraju svoje konje pravo među neprijatelja. I oni su jurišali, ali Nobunagini ljudi, zaklonjeni iza palisada, spremno su ih dočekali arkebuzama. Više od pola Obatinih ratnika oboreno je puščanom paljbom, a ostaci su se povukli sa bojišta. Četvrti jurišni talas bio je odred Takeda Tenkju-a (Takeda Nobutojo, sin Šingenovog brata Nobušigea), samuraji u crnim oklopima. Tako su se jedinice klana Takeda smenjivale, ali nijedan Nobunagin odred nije napustio zaklon i krenuo u borbu prsa u prsa: umesto toga laka pešadija nastavila je da puca iz pušaka. Tako je i četvrti odred napadača tučen vatrom iz pušaka sve dok se nije povukao. Peti talas vodio je Baba Nobufusa (Nobuharu), najslavniji general pokojnog Šingena, ali Nobunagini ljudi nastavili da se brane iza barikada, i Babina formacija razbijena je vatrom i povukla se kao i ostale.[2]
Bitka je besnela od svitanja 28. juna do Sata Ovce (oko 14 časova): ratnici klana Takeda napadali su u talasima, ali su vatrom iz pušaka odbijani od barikada i njihovo ljudstvo postepeno se istrošilo. Preživeli su se okupili oko zastave gospodara Takeda Kacujorija, koji je najzad shvatio da je situacija beznadežna. Svi zajedno pobegli su na sever prema planini Horaidži: tek tada Nobunagina vojska je napustila položaje i krenula u gonjenje. U žurbi da pobegne, Kacujori je napustio svoj logor sa svim zalihama i opremom.[2]
Posledice[uredi | uredi izvor]
Na bojnom polju poginulo je oko 10.000 ratnika klana Takeda, od čuvenih samuraja do običnih pešadinaca. Između ostalih, poginuo je Baba Nobuharu i još 18 velikaša klana Takeda i njihovih saveznika iz provincija Kai, Šinano, Kozuke i Suruga. Ovaj poraz uništio je cvet vojske i gotovo sve zapovednike klana Takeda. Posedi klana Takeda u provincijama Mino, Mikava i Totomi ostali su bez podrške i pali su ubrzo posle bitke. Zamak Ivamura u provinciji Mino pao je neposredno posle bitke, a u provinciji Totomi održao se samo zamak Takatendžin. Ovaj poraz toliko je uzdrmao ugled klana Takeda da ga je napustila većina saveznika, i Takeda Kacujori bio je prinuđen da ostane u defanzivi u svojim matičnim provincijama, sve do konačne Nobunagine ofanzive na istok i pada klana Takeda u leto 1582.[2]
Napomene[uredi | uredi izvor]
- ^ Japanske hronike onog vremena navode gubitke samo znatnijih ratnika, dok se gubici prostih pešadinaca i ne pominju.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d đ e ž z Turnbull, Stephen R. (2000). Nagashino 1575 : slaughter at the barricades. Oxford: Osprey Military. str. 48—85. ISBN 1-85532-619-1. OCLC 42913158.
- ^ a b v g d đ e ž Ōta, Gyūichi (2011). The chronicle of Lord Nobunaga. J. S. A. Elisonas, Jeroen Pieter Lamers. Leiden: Brill. str. 225. ISBN 978-90-04-20456-0. OCLC 743693801.
| Normativna kontrola: Državne |
|---|
