Bolnica u Bizerti

Bolnica u Bizerti

Bizerta uoči Velikog rata Deo srpskih vojnika koji je prošao kroz Bizertu nije tamo nalazio radi odmora, već iz nužde i preke potrebe, da nisu sedeli skrštenih ruku već su, našavši se u takvim okolnostima, uložili ogromne napore da se planski i organizovano što pre vrate u svoje jedinice. S obzirom na strukturu i broj onih koji su boravili u severnoj Africi težište je svakako bilo na sanitetskoim zbrinjavanju, i lečenju iznemoglih bolesnih i ranjenih, lečenju i oporavku teških ranjenika i bolesnika, a potom na obuci regruta i dobrovoljaca i konačno na prihvatu izbeglica.

Bolnica u Bizerti bila je privremena sanitetska ustanova u Severnoj Africi osnovana u Prvom svetskom ratu, početkom 1916. godine. Bolnica je bila namenjena za lečenje srpskih ranjenika i bolesnika, oporavak iznemoglih i rehabilitaciju invalida. Bolnicu je osnovao francuski vojni sanitet, uz pripomoć srpskih lekara i stranih humanitarnih misija. Sa obala albanskog primorja za 18 dana (od 6. do 24. januara) na dvadesetak brodova i lađa u Bizertu je pored 5.019 zdravih vojnika stiglo i 6.485 bolesnih vojnika i izbeglica, većinom zaraženih kolerom i drugim zaraznim bolestima, koji su odmah smešteni u bolničke objete u Bizerti. Umiranje među obolelim vojnicima, što zbog bolesti što zbog psihofizičke iscrpljenosti bilo je veliko. Zahvaljujući medicinskom osoblju bolnice u Bizerti smrtnost lečenih srpskih vojnika ubrzo je svedena na ispod 10%.

Uslovi koji su vladali pre i za vreme evakuacije srpske vojske u Bizertu

Selekcija zdravih i bolesnih obavljena je prvo pre ukrcavanja Rezervnih trupa u valonskom pristaništu, a zatim nastavljena tokom prevoženja trupa iz Medove i Drača za Bizertu. Naime sanitarna francuska komisija je na brodovima izdvajala iznemogle, bolesne i ranjene, a posebno one sa oštećenim vidom i sluhom ili bez udova.

Mešutim iako je zbrinjavanju iznemoglog, bolesnog i zaostalog ljudstva posvećena izuzetna pažnja, propuštena je prilika da se u prve brodove, kojima su transportovane trupe u Bizertu, ukrcaju oni kojima je pomoć bila najpotrebnija, a evakuacija im je u tim momentima i život značila. Oni su ukrcani u lađe tek od 19. do 24. januara, što je izazvalo dodatne žrtve i stradanja ove grupe vojnika i pravu agoniju u medovskoj i dračkoj luci, koje su ubrzo postale skoro nebranjene i nadohvat neprijateljskih kopnenih i pomorskih snaga.

„ Bio je to veliki i neopravdan propust koji je negativno primljen i kod Vrhovne komande i kod saveznika, a posebno kod najugroženijih vojnika. A da je to bio usvojeni kriterijum komisije za ukrcavanje svedoči iizveštaj predsednika Komisije za ukrcavanje u Draču, pukovnika Dragutina Kušakovića Obr. 3. od 6. januara:„...Slabi vojnici su izdvojeni da se još oporave i krenuće sa idućim transportima...” Takav trijaž i nelogična odluka posledica su rada dvočlane komisije sastavljene od italijanskog i francuskog lekara, koji nisu dozvolili da se na brodove ukrcavaju vojnici za koje su mislili da će uskoro umretiili ili da boluju od kolere. ”

Uočavajući ovaj problem, Vrhovna komanda od jedinica je izričito zahtevala, a kod saveznika uporno insistira, na apsolutnom prioritetu i hitnosti transportovanja ugroženih kategorija vojnika i starešina. Tako je prioritet svih prioriteta postalo cavanje svih bolesnih i iznemoglih, apsolutno iz svih jedinica, a potom jedinica trećeg poziva i poslednje odbrane.

„ Iznemoglim, bolesnim i ranjenim, koji su ostali neukrcani u Draču i Medovi, i izbeglicama, koje su danima na goloj ledini čekale na ukrcavanje, sada se pridružuju novi talasi četa zaostalih vojnika, pukova trećepozivaca i starci poslednje odbrane. I to je zapravo bila struktura transporta koji se bolesničkim lađama uputio u pravcu Tunisa. ”

Planska evakuacija teških bolesnika sa Krfa u Bizertu, Sidi Abdalah i Alžir počelo je još polovinom februara 1916. godine, tako da je sa Krfa u severnu Afriku prebačeno ukupno 7.459 bolesnika i 2.458 pre zdravelih regruta i oko 1.500 izbeglica – ukupno 11.417 Srba. U kakvom stanju su bili bolesnici sa Krfa najbolje svedoči zapis Emila Belića:

„ U početku, dok su prenošeni vojnici sa obala Albanije, jedva se je moglo naći među njima i po koji zdrav, ali docnije, kada su početi da se prenose sa Krfa... nije se mogao naći ni jedan koji bi iole ličio na zdravog. A toliko su zavideli ovi „Afrikanci” onim srećnima koji su bili preneseni na Krf... ”

Panorama Bizerte u vreme planske evakuacija teških bolesnika sa Krfa u Bizertu, Sidi Abdalah i Alžir

Značaj Bizerte

Značaj i uloga Bizerte u etapnom lečenju Lečenje iznemoglih, bolesnih i ranjenih pripadnika srpske vojske u francuskim kolonijama širom severne Afrike sa Bizertom i Sidi Abdalom, kao centrom zdravstvenog zbrinjavanja na tom prostoru, međutim, treba posmatrati u kontekstu ukupne reorganizacije srpskog vojnog saniteta po stupanju na Halkidiki. Prema tom rešenju zbrinjavanje i lečenje pripadnika srpske vojske u etapama od divizijskih zavojišta i ambulanti (pa sve do Bizerte) preuzeli su saveznici Francuzi i Englezi.

Dve trećine predstavljaju oni koji su tu boravili radi obučavanja (regruti, dobrovoljci). 1/3 lečenih predstavljali su ranjenici a 2/3 bolesnici, pa je broj povratnika na front u trenutku proboja bio 2/3 ukupno lečenih. Oni su u Bizertu stigli na lečenje a jedna trećina je upućena u bolnice, kasarne, logore i druge prihvatne centre u Tunisu, Alžiru i Maroku. Sveukupno, za sve vreme oporavka, prošlo je 59.284 Srba (55.612 vojnika i 3.672 izbeglica) Ako ovaj podatak uporedimo sa ukupnim brojem srpskih vojnika koji su preživeli Albansku golgotu, koji ukupno iznosi 158.426 vojnika i oficira) dolazimo do zaključka da je svaki treći vojnik srpske vojske zbog nekog razloga (lečenje ili obuka) boravio u Bizerti dok su dve trećine činile strukture koje su tu boravile radi obučavanja (regruti, dobrovoljci).

Od ukupnog broja vojnika u Bizertu je stiglo njih 41.135 radi lečenja i 14.477 radi početnog oporavka ili obuke. Od navedenog broja u Bizerti je izlečeno 35.936 vojnika, od koji po završetku lečenja upućeno na front 23.936 rekovalescenata. Ovom broju treba dodati i 23.445 obučenih vojnika, regruta i dobrovoljaca. Prema tome na front je iz Bizerte upućeno ukupno 47.381 prezdravelih, oporavljenih, odmorenih, i vojno obučenih vojnik.

Prema navedenim podacima i prema pregledu gubitaka lečenih od bolesti i rana, svaki drugi je lečen u bizertskim bolnicama u kojima je smrtnost iznosila manje od 10 procenata. Jednu trećinu lečenih činili su ranjenici (kojih je bilo 33%) a 2/3 bolesnici (kojih je bilo 66%). Broj povratnika na front u trenutku proboja bio 2/3 od ukupnog broja lečenih.

Na osnovu iznetog zaključeno je daje kao bezbedna saveznička baza u dubokoj pozadini ratnih zbivanja, Bizerta imala veliki znalaj za srpski narod i njegovu vojsku u Prvom svetskom ratu, jer je poslužila kao pouzdan oslonac, ne samo za pružanje kompletne i snažne sanitetske podrške dejstvima na Solunskom frontu, već i kao mesto za obučavanje regruta i dobrovoljaca, u sklopu ukupne preobuke i reorganizacije srpske vojske.

Prihvat, trijaža i razmeštaj bolesnika

Srpske trupe u Bizerti

Ukrcavanje srpske vojske za Bizertu vršeno je u San Đovaniju, Draču i Valoni, a 5. januara 1916. godine stigao je prvi brod sa srpskim vojnicima u pristanište u Bizerti. Francuska je prvobitno nameravala da celokupnu srpsku vojsku prebaci u Bizertu ali se uglavnom na insistiranje srpskih vlasti od takvog plana odustalo.

Prevoz srpskih trupa vršili su najvećim delom francuski, a delimično i italijanski brodovi. Prva jedinica koja je predviđena za evakuaciju u severnu Afriku bio je Kombinovani puk Trupa Odbrane Beograda. Prispeli srpski vojnici bili su uglavnom u teškom zdravstvenom stanju, fizički iscrpljeni pa su još dugo umirali i nakon evakuacije.

Prihvatanje cppcke vojske y Bizerti, najsevernijoj tuniskoj, u tom periodu francuskoj luci, bilo je y potpunosti organizovano. Srpskim vojnicima je priređen svečani doček. Francuske ratne lađe su isplovile y susret brodovima sa srpskom vojskom, da je pozdrave i uvedu ypristanište Bizerte, gde ih je čekalo okupljeno francusko i tunisko stanovništvo. Admiral Geprat je tom prilikom poželeo dobrodošlicu i brz oporavak srpskim vojnicima.

„ Dok su iznosili bolesnike i smeštali ih u kola, okupljeni ljudi i deca brisali su suze i nisu mogli a da ne skrenu pogled sa teških prizora. Za građane Bizerte bila je to najčudnija poseta nekog broda koji je ikada uplovio u njihovu luku. ”

Po pristizanju u bizertsku luku, srpski vojnici su upućivani u kasarnu „Lambert”, gde je komisija srpskih lekara sastav: Petar Nikolić, Nikola Bašević, Petar Zec i Mihajlo Đoković, obavljala trijažu. Po obavljenoj trijaži usledile su higijenske mere: kupanje, šišanje, zaprašivanje, dezinfekcija tela i uniformi, presvlačenje. Svaki vojnik morao je proći kroz „čistionicu”, pa bi tek tada bio upućen, shodno odluci trijažne komisije, u dalje boravište. Kako srpski vojni sanitet nije raspolagao sopstvenim dezinfekcionim sredstvima dragocenu pomoć pružila im je francuskih sanitetskih ekipa.

Oni za koje je komisija smatrala da su zdravi (da su se barem mogli kretati), raspoređivani su na petodnevni karantin u kasarnu „Far”, gde je srpske vojnike prihvatao doktor Salijež, koji je kasnije naše ranjenike i bolesnike lečio u bolnici Sidi Fatalah na periferiji Tunisa. Uz doktora Saliježa i poručnika dr Brijana, u karantinu „Far”, srpske bolesnike prihvatala je i lečila i vojna lekarka Vera Marković.

Kada je počelo iskrcavanje najvećeg talasa srpskih vojnika, među kojima je bilo 4.849 bolesnika i ranjenika, koji su velikim bolesničkim brodovima pristigli iz Medove i Drača, kapaciteti bizertskih bolnica već su bili popunjeni iznemoglim i ranjenim srpskim vojnicima. U takvim uslovima sanitetske ekipe i misije saveznika odmah su pristupile improvizacijama. Podignute su barake i montažne zgrada u neposrednoj blizini bolnica, kako bi se mogli smestiti svi bolesni srpski ešeloni. Deo vojnika razmeštan je i po privatnim klinikama, pa i kućama francuske gospode.

Da bi se oslobodili kapaciteti u Bizerti, jedan broj bolesnih i ranjenih francuskih vojnika, koji se u njima do tada nalazio na lečenju, prebačen je iz Bizerte u bolnice po Francuskoj. Ali ni to nije bilo dovoljno, pa je veći deo transporta upućen u Stalnu marinsku bolnicu u Sidi Abdalahu. A kad su kapaciteti i te bolnice postali tesni, adaptirane su dve zgrade koje su poslužile kao pomoćne bolnice, a preostali su razmešteni u više zgrada i baraka

Bolnice u Tunisu

U Tunisu srpski bolesnici i ranjenici lečeni su u deset bolnica;

• 3 u Bizerti Sion, Kerubija, Ain Berda ,
• 3 u Sidi Abdalahu Stalna marinska bolnica i još dve rezervne,
• 2 u Tunisi, Gradska bolnica Monta la Naber i Bolnica na periferiji Tunisa,
• 1 u Rekonvalescentna bolnica u Sidi Fatalahu, Benevol,
• 1 u kasarni „Far”, karantin i stacionar.

Manji broj ranjenika i bolesnika koji su dopremani naknadnim pomorskim konvojima smeštani su i po privatnim klinikama Tunisa. Prema uređenju i kvalitetu usluga i nivou stručnosti lekarskog osoblja, bolnica Sion u Bizerti bila je najuglednija u severnoj Africi. Naši teški ranjenici u njoj su se osećali najsigurnije i zato su bolnicu u Sionu prozvali „Srpski dom”.

Bolnica u Sidi Abdulah na obali Bizertsko jezera, bila je pod upravom dr Angela Hesnarda, lekar u mornarici iz Bordoa, koji je podržao ideju članica Srpskog potpornog fonda, o izdvajanju nervno obolelih vojnika iz logora Lambert i kampa u Nadaru, u posebno osnivani dom za njih. Bolnica je primala pacijente sa nervnim oboljenjima, koji su u okviru lečenja imali masažu, kupanje i fizioterapiju. Bolnička odeljenja bila su čista i udobna. Dr Hesnard je samo kampu u Nadoru lečio oko 6.000 srpskih vojnika.

Rekonvalescentno odeljenje „Sidi Fatalah„ bilo je udaljeno pet kilometara od Tunisa. O bolesnicima su se brinule milosrdne sestre i bolničari. Za posvećen rad i negu Ordenom Svetog Save petog stepena odlikovane su dve bolničarke, Aleks Kase i Helen Klark Klinton.

Rehabilotacioni centri u Tunisu

Bolesnici su rehabilitovani u 11 sanatorijuma i lečilišta širom Tunisa:

• Benegro kraj Bizerte,
• Pipinjel u Sidi Abdalahu,
• rekonvalescentno odeljenje u Lazuazu,
• invalidski odred u kasarni „Lambert”,
• banja Korbus,
• banja Hamam Lif,
• planinsko lečilište Ain Draham ,
• primorska lečilišta Sus, Hamamet, Monastir i Nabeul

Lečenje iznemoglih, bolesnih i ranjenih

Iako je srpska vojska u Bizerti uglavnom bila oslonjena na francuske lekare specijaliste, veliku ulogu u organizaciji spasavanja i lečenju srpskih vojnika imalo je i 16 srpskih lekara od kojih su petoro bili u sastavu saniteta Komande Rezervnih trupa i podoficirskih škola dok su ostali (pristigli u sastavu 2. poljske bolnice) bili su raspoređeni po bolnicama.

Načelnik saniteta — bio je hirurg pukovnik dr Petar Nikolić,

Lekari — dr Vera Marković, major dr Mihailo Radović, dr Boško Konjević, dr Milorad Velimirović, dr Moša Munk, dr Tihomir Simić, dr Evsej Kozinski, dr Nikola Nastić, dr Milovan Bašović, dr Aleksandar Ciritis, dr Petar Zec (austrijski zarobljenik), dr Čedo Arnautović, dr Ćalović, dr Dušan Borić srpski dobrovoljac sa prostora Austrougarske, dr Mihailo Đoković.

Medicinari — Đorđe Mihailović, Dragomir Aćimović, Bogoljub Kurandić, Milutin Đorić, Stanimir Rakovac, Radoslav Gavrilović, Đorđe Tanović, Jakov Fotić, Jovan Janković i Andrija Andrijević.

Rehabilitacija invalida

Kako je veliki broj ratnih invalida, ne samo u Srpskoj vojsci, već i u vojskama saveznika u organizaciji francusko-belgijskog komiteta za pitanja invalida u Parizu je od 8. do 12. maja 1917. godine održana konferencija o zbrinjavanju invalida. U ime srpske vlade Konferenciji su prisustvovali; hirurg dr Vojislav Subotić, ministar privrede dr Velizar Janković i prorektor univerziteta dr Sava Urošević. Na osnovu zaključaka sa ove Konferencije da se invalidi obavezni upućuju na njihovog daljeg lečenja i snabdevanja nužnim aparatima, protezama i pomagalima, prikupljanja i pružanja stručne pomoći kroz reedukaciju, stvorene su brojne mogućnosti za organizovan rad sa invalidima. U neposrednu pomoć i brigu o invalidima preko Ministarstva vojnog i Komande rezervnih trupa i Podoficirskih škola, englesko društvo Srpskog potpornog fonda („Relief Found“) za severnu Afriku sa sedištem na Korzici čiji je sekretar bila gospođa Margaret Makfej. Fond je krajem 1917. godine, u Bizertu dostavio dosta sredstva i potrebna invalidska pomagala i stavio ih na raspolaganje srpskoj komandi u Bizerti.

Takođe Naredbom br. FĐ 5640/1917 srpska vlada je zahtevala da se odmah formiraju invalidska odeljenja u Bizerti, Solunu, Krfu i Tulonu, kao i da se pri Solunskom i drugim invalidskim odredima obrazuje radionica ručnih radova.

U Bizertu su upućivani najteži ranjenici i bolesnici ne samo iz bolnica u Tunisu već i iz drugih mesta Severne Afrike. Tako da je u Bizerti i okolini, za vreme trajanja kampanje zbrinjavanja invalida, boravilo ukupno 2.048 ratnih invalida. Od ovog broja za potpune invalide proglašeno je 1.528 a za delimične invalide 520 lica.

Po dolasku u Bizertu invalidi su grupisani u tri velika sanatorijuma - logora: jedan za lakše invalide bio je Logor Lazuaz, dok su dva u kasarni Lambert i sanatorijumu Benegro bili u sastavu Invalidskog odreda smeštena u kasarni Lambert i sanatorijumu Ben Negro. Po dolasku y ovakve prihvatne logore, srpska vojska je prvo podizala šatore za smeštaj, koji su vremenom zamenjivani barakama. Pominje se da je samo y logoru Lazuaz bilo 200 baraka.

Logor Lazuaz

Ovaj logor koji je po redosledu osnivanja bio drugi logor, nalasio se na oko 4,5 km severno od Bizerte. Podaci y literaturi ukazuju da se nalazio na visoravni između najsevernijeg tuniskog rta Kap Blanka i Bizerte. Sa jugozapadne strane ova visoravan je zatvorena brdom Nador. Danas je to deo grada Bizerte, zvani Korniš (Corniche), sa luksuznim vilama i hotelskim kompleksom.

U ovom logoru osnovano je Rekonvalescentno odeljenje, namenjeno za lečenje invalida sa izgledom za sigurniji i brži oporavak (ograničeno sposobni na šest meseci) i oni bolesnika koji su bili pred ozdravljenjem a čiji oporavak u sanatorijumima je trebalo da se privede kraju.

Po završenom oporavku, izlečeni vojnici upućivani u 10. kadrovski puk u čijem sastavu su izvodili dvomesečnu obuku, pre upućivanja na Solunski front.

Invalidski odred

Trajni invalidi upućivani su na duži oporavak u nekoliko stacionara i sanatorijuma, koji su pripadali Invalidskom odredu pod komandom kapetana Milutina Milenkovića. Među ovim ustanovama najznačajniji su bili Kasarna Lambert i Sanatorijum Benegro. Najveći deo ovog odreda bio je smešten u Kasarni Lambert.

Kasarna Lambert

Veljko Ramadanović osnivač škole za slebe i gluve u Bizerti

U Kasarni Lambert, otvoren je stacionar u kome je boravilo nekoliko stotina trajnih invalida. O njima se brinuo i srpski lekar dr Dušan Borić.

Škola za učenike oštećenog vida i sluha

Da bi umanjili ratne posledice i pripremili invalide da na najbolji način prihvate stvarnost i budućnost, Komanda Rezervnih trupa i Podoficirskih škola nekoliko meseci naredbom br. 288 od 14. juna 1917. godine, naredila je da se u okviru Rekonvalescentnog odeljenja u Lazuazu i Invalidskog odreda u Kasarni Lambert formira škola za slepe koja bi ova lica osposobila za primenu Brajeve azbuke i obučila za rad na Brajevim štamparskim mašinama. Pomoć u nastavnim sredstvima za slepe stigla je od ser Artura Pirsona, organizatora vojničke reedukacije, prema programu za slepe, u Londonu, iz 1914. Velikim zalaganjem Veljka Ramadanovića (1874–1943), koji je pre Velikog rata u Pragu završio učiteljsku školu i obučio se za nastavu dece bez vida i sluha, i podrškom Margaret Makfej, ovaj mali Zavod za slepe u Tunisu primenio je Brajovu azbuku u obrazovanje slepih vojnika.

Tako je sticajem okolnosti, nastala današnja Škola za učenike oštećenog vida „Veljko Ramadanović” iz Zemuna formirana u kasarni Lambert 13. decembra 1917 godine. Prvi učenici bili su srpski vojnici koji su izgubili vid i sluh u Prvom svetskom ratu. Osnivač, upravnik i prvi nastavnik škole bio je Veljko Ramadanović, jedini Srbin koji je tada poznavao pedagoški rad sa slepim i gluvonemim licima.

U prvim danima školu je pohađalo 14 slepih i 4 gluvonema štićenika. Veljko Ramadanović kao dobar organizator i realizator uspeo je da animira savezničke humanitarne misije prvenstveno Francuske, Engleske i Američke da pomognu u radu škole, prvenstveno u novčanom i materijalnom smislu. Ramadanović je u Bizerti 1918 godine štampao i prvi bukvar za slepe Brajevom azbukom koju je srpskom jeziku prilagodio još 1895 a koju je srpska vlada „primila“ 1896 godine. Nastava je u početku bila osnovna i zanatska. Slepi su u Bizerti obučavani za štrikerski, opančarski, četkarski, štamparski i korparski zanat, kao i u muzici i masaži. Na kraju boravka u Bizerti škola je imala 18 slepih i 8 gluvonemih štićenika. Po oslobođenju zemlje škola se aprila 1919 godine seli u Zemun.

Sanatorijum Ben Negro

Ovaj sanatorijum bio je namenjen za najteže nvalide, Dom srpskih invalida – kako su ga ubrzo prozvali. Ben Negro je arapsko selo severo-istočno od Bizerte udaljeno 8 do 10 km od varoši. Iznad sela u jednom maslinjaku sagrađeno je dvadesetak prostranih i udobnih baraka za smeštaj i negu trajnih invalida.

„ Dom srpskih invalida osnovan je potporom engleskog humanitarnog udruženja „Relief Found“-a – ogranka za Severnu Afriku, udruženja „The Wounded Alies“, za pomoć ranjenim saveznicima, i bolničarki francuske bolnice Princeza od Poa. A neposrednu pomoć u osnivanju sanatorijuma pružio je izaslanik fonda u Bizerti Moris Vilson. U stacionarnim uslovima invalide su rehabilitovali britanski lekari, a negu im je pružalo devet dobrovoljnih bolničarki koje su u Bizertu pristigle iz raznih krajeva Velike Britanije kao članice već pomenutog Fonda za pomaganje Srbima. Među njima bile su i dve kćeri britanskog konzula u Bizerti Džona Berka. ”

Epilog

Broj zbrinutih u bolnicama Severne Afrike

U bolnicama severne Afrike lečeno je ukupno 41.135 naših vojnika. Do sredine 1916. godine u njima su bila smeštena 13.944 iznemogla, bolesna i ranjena, evakuisana vojnika sa obala albanskog primorja i sa Krfa od sredine 1916. do početka 1919. Iz solunskog zaleđa u severnoafričke bolnice evakuisano je 27.191 ranjenika i bolesnika. Od tog broja, 7.937 bilo je ranjeno, a 19.254 bolesno.

Broj zbrinutih u bolnicama u Tunisu

Danas, je sa distance od 100 godina, veoma teško tačno utvrditi broj evakuisanih srpskih vojnika za Bizertu (Tunis), kao i vreme i mesto odakle su krenuli prvi transporti. Maksimalan broj bolesnika koji je prispeo u Bizertu, na dan 30. marta 1916. godine, bio je 17.622 Srba. Mada su raspolaživi podaci y pogledu broja prebačenih y Bizertu veoma različiti i kreću se od 9.000, do 12.000 vojnika. Ovu drugu brojku kao tačnu prihvata veći broj istoričara, jer zajedno sa brojem od 139.000 prebačenih na ostrvo Krf odgovara ukupnom broju evakuisane vojske pristigle na jadransku obalu.

Povratni gubuci

Prvi srpski vojnik koji je sahranjen na tlu Afrike bio je Milan Milosavljević iz mesta M. Vraša, pripadnik 10. puka, koji je umro u Bizerti 12. januara 1916 Poslednji umrli srpski vojnik bio je Božidar Sretenović iz Bogdanice kod Užičke Požege, pripadnik 4. puka, koji je umro u Bizerti 2. avgusta 1919, nekoliko meseci pošto se i poslednji srpski transport iz bizertske luke zaputio u otadžbinu.

Od ukupno 41.135 naših vojnika vojnika lečenih u Severnoj Africi 23.936 predstavljalo je povratnike iz Bizerte (povratne gubitke). Reč je o vojnicima i oficirima koji su bili izbačeni iz stroja i, nakon uspešnog oporavka i lečenja upućeni iz severnoafričkih bolnica da zajedno sa ostalom srpskom vojskom učestvuju u proboju Solunskog fronta.

Nepovratni gubici

Nepovratne gubitke, 17.199 činili su oni koji se do momenta proboja Solunskog fronta nisu mogli oporaviti i uputiti u oslobošenje Srbije ili oni koji su umrli.

Umrli - sahranjeni na grobljima Severne Afrike

Poređenjem pet vrsta spiskova sa podacima iz drugih dokumenata došlo se do zaključka da na tlu severne Afrike na 24 groblja počiva 3.160 srpskih vojnika. U navedeni podatak uključeni su i sahranjeni na Grčkom groblju u gradu Tunisu i nastradali brodolomnici u bizertsko-sicilijanskom prolazu kao i izgubljeni grobovi i groblja u Alžiru a koje retko koji autor pominje i o čemu postoje slabo evidentirani tragovi. Od toga, u Tunisu na pet grobalja i u dubini bizertskog zaliva ostalo je da večno počiva najmanje 2.682 srpska ratnika, a u francuskoj koloniji Alžir, na 18 grobalja u tri kolonijalna departmana (Alžir, Konstantin i Bon), svoje kosti rasulo je 478 srpskih ratnika.

Spoljašnje veze

• Srpska vojnička groblja iz Prvog svetskog rata y Bizerti i Menzel-Burgibi, y Tunisu - Arh. Gordana Simić
• SPF U Srbiji i sa Srbima u Prvom svetskom ratu i u posleratnom periodu