Brazilska muzika

Muzika Brazila obuhvata različite regionalne muzičke stilove pod uticajem afričkih, američkih, evropskih formi. Brazilska muzika je razvila neke jedinstvene i originalne stilove kao što su foro, repente, koko de roda, ake, sertanejo, samba, bosa nova, MPB, muzika nativista, pagode, tropikalija, čoro, marasatu, embolada (koko de repente), frevo, brega, brazilski fank, modinja i brazilske verzije stranih muzičkih stilova, kao što su rok, soul, hip-hop, disko muzika, kantri muzika, ambijentalna, industrijska i psihodelična muzika, rep, klasična muzika, fado i gospel.

Samba je postala najpoznatiji oblik brazilske muzike širom sveta, posebno zbog karnevala u zemlji, iako je bosa nova, koja je imala Antonija Karlosa Žobima kao jednog od najpriznatijih kompozitora i izvođača, dobila veliku pažnju u inostranstvu od 1950-ih, kada je pesma „Desafinado“, u interpretaciji Žoaa Žilberta, prvi put je objavljen.

Prva četiri dobitnika brazilske muzičke nagrade Šel su ostavili zaostavštinu brazilske muzike i među predstavnicima brazilske popularne muzike: Pikingvinja (čoro), Antonio Karlos Žobim (bosa nova), Dorival Kajmi (samba i samba-kankao).

Instrumentalna muzika se takođe uglavnom praktikuje u Brazilu, sa stilovima u rasponu od klasičnih do popularnih i oblika pod uticajem džeza. Među kasnijima, Nana Vaskonselos, Pikingvinja, Hermeto Paskal i Egberto Gismonti su značajne ličnosti. Značajni klasični kompozitori su Hejtor Vila-Lobos, Karlos Gomes i Klaudio Santoro. Zemlja takođe ima rastuću zajednicu moderne/eksperimentalne kompozicije, uključujući elektroakustičnu muziku.

U skorije vreme, Brazil ima nekoliko umetnika koji su postali popularni u čitavoj Latinskoj Americi i šire, poput: Anita, Pablo Vitar, Luiza Sonza, Nego do Borel, Kevinjo, Leksa i mnogi drugi...

Istorija

Umetnička muzika

Poreklo

Venid a sospirar, Žoze de Ankijeta.

Malo se zna o muzici Brazila pre prvog susreta ove oblasti sa portugalskim istraživačima 22. aprila 1500. Tokom kolonijalnog perioda, dokumenti detaljno opisuju muzičke aktivnosti glavnih rimokatoličkih katedrala i salona viših klasa, ali podaci o muzičkom životu izvan ovih domena su retke. Neke informacije su dostupne u spisima koje su ostavili takvi putnici kao što je Žan de Leri, koji je živeo u Brazilu od 1557. do 1558. godine i napravio prve poznate transkripcije indijanske muzike: dve pesme Tupinamba, blizu Rio de Žaneira.

Dalje registrovanje muzičke delatnosti u Brazilu došlo je od delatnosti dvojice jezuitskih sveštenika 1549. Deset godina kasnije oni su već osnovali naselja za starosedeoce (Redusoes), sa muzičko-obrazovnom strukturom.

Jedan vek kasnije, Redusoes iz južnog Brazila, koje su osnovali španski jezuiti, imali su snažan kulturni razvoj, gde su osnovane neke muzičke škole. Neki od izveštaja tog vremena pokazuju fascinaciju autohtonog naroda evropskom muzikom. U muzici su učestvovali i starosedeoci, kako izradom muzičkih instrumenata, tako i vežbanjem vokalnog i instrumentalnog izvođenja.

Škola iz 18. veka

Oro Preto, u Minas Žeraisu, jedan od najvažnijih muzičkih centara u Brazilu tokom 18. veka.

U 18. veku intenzivno se odvija muzička aktivnost u svim razvijenijim regionima Brazila, sa njihovim umereno stabilnim institucionalnim i obrazovnim strukturama. Ranije nekoliko privatnih orkestara postalo je sve češće, a crkve su predstavljale veliku raznovrsnost muzike.

U prvoj polovini ovog veka, najistaknutija dela komponovali su Luis Alvares Pinto, Kaetano de Melo de Hesus i Antonio Hoze da Silva („Jevrej“), koji su postigli uspeh u lisabonskom pisanju libreta za komedije, koji su takođe izvođeni. u Brazilu uz muziku Antonija Tešeire.

U drugoj polovini 18. veka došlo je do velikog procvata u Minas Žeraisu, uglavnom u regionima Vila Rika (danas Oro Preto), Marijana i Aražal do Težuko (danas Dijamantina), gde se iskopavalo zlato i dijamanti za Portugalsku metropolu je privukla znatnu populaciju. U to vreme su otkriveni prvi izuzetni brazilski kompozitori, većinom mulati. Muzička dela su uglavnom bila sakralna muzika. Neki od istaknutih kompozitora ovog perioda bili su Lobo de Meskita, Manoel Dijas de Oliveira, Fransisko Gomes da Roča, Markos Koeljo Neto i Markos Koeljo Neto Filjo.

Svi su bili veoma aktivni, ali je u mnogim slučajevima malo koji komad opstao do danas. Neki od najpoznatijih dela ovog perioda su Magnifikat Manojla Dijasa de Oliveire i Gospin antifon Lobo de Meskite. U gradu Aražal do Tehuko, danas Dijamantina, radilo je deset dirigenta. U Oro Pretu je bilo aktivno oko 250 muzičara, a na celoj teritoriji Minas Žeraisa bilo je aktivno skoro hiljadu muzičara.

Osiromašenjem rudnika krajem veka, težište muzičke delatnosti se promenilo na druge centre, posebno na Rio de Žaneiro i Sao Paulo, gde je Andre da Silva Gomeš, kompozitor portugalskog porekla, objavio veliki broj dela. i dinamizirao muzički život grada.

Osiromašenjem rudnika krajem veka, težište muzičke delatnosti se promenilo na druge centre, posebno na Rio de Žaneiro i Sao Paulo, gde je Andre da Silva Gomeš, kompozitor portugalskog porekla, objavio veliki broj dela. i dinamizirao muzički život grada.

Takođe, najstariji orkestar svih Amerika nalazi se u Sao Žoao del-Rej, Minas Žerais, pod nazivom Lira Sanjoanense, kojim danas diriguje Modesto Flavio Fonseka.

Klasični period

Klasični period

Hoze Maurisio Nunjes Garsija.

Brazilski car Pedro I komponuje himnu nezavisnosti Brazila.

Presudan faktor za promene u muzičkom životu bio je dolazak portugalske kraljevske porodice u Rio de Žaneiro 1808. godine. Do tada je Rio de Žaneiro bio muzički sličan drugim kulturnim centrima Brazila, ali je bio čak i manje važan od Minas Žeraisa. Prisustvo portugalske kraljevske porodice, u egzilu, radikalno je promenilo ovu situaciju, pošto je osnovana Kapela Real iz Rio de Žaneira.

Portugalski kralj Žoao VI doneo je sa sobom u Brazil veliku muzičku biblioteku iz Kuće Braganse, jedne od najboljih u Evropi tog vremena, i naredio dolazak muzičara iz Lisabona i kastrata iz Italije, prenaručujući Kraljevsku kapela. Kasnije je Žoao VI naredio izgradnju raskošnog pozorišta, nazvanog Kraljevsko pozorište Sao Žoao. U svetovnoj muzici prisustvovali su Markos Portugal, koji je određen kao zvanični kompozitor domaćinstva, i Sigismund fon Nojkom, koji je svojim delom doprineo i doneo dela austrijskih kompozitora Volfganga Amadeusa Mocarta i Jozefa Hajdna. Dela ovih kompozitora snažno su uticala na brazilsku muziku ovog vremena.

U to vreme se pojavio Hose Maurisio Nunjes Garsija, prvi od velikih brazilskih kompozitora. Sa velikom kulturom svog porekla – bio je siromašan i mulat – bio je jedan od osnivača Irmandade de Santa Sesilija, u Rio de Žaneiru, učitelj i mestre de kapela Kraljevske kapele tokom prisustva Žoao VI u Brazilu. Nunes Garsija je bio najplodniji brazilski kompozitor tog vremena. Takođe je komponovao prvu operu napisanu u Brazilu, Le Due Gemelle (Dva blizanca), sa tekstom na italijanskom, ali je muzika sada izgubljena.

Drugi značajni kompozitori ovog perioda su Gabrijel Fernandes da Trindade, koji je komponovao jedinu brazilsku kamernu muziku iz 19. veka koja je preživela do današnjih vremena, i Žoao de Deus de Kastro Lobo, koji je živeo u gradovima Marijana i Oro Preto, koji su u to vreme bili dekadentni.

Ovaj period je, međutim, bio kratak. Godine 1821, Žoao VI se vratio u Lisabon, ponevši sa sobom domaćinstvo, a kulturni život u Rio de Žaneiru postao je prazan. I, uprkos ljubavi Pedra I iz Brazila prema muzici – bio je i autor nekih muzičkih dela poput himne brazilske nezavisnosti – teška finansijska situacija nije dozvoljavala mnogo luksuza. Požar Kraljevskog pozorišta 1824. bio je još jedan simbol dekadencije, koji je dostigao najkritičniju tačku kada se Petar I odrekao prestola, vraćajući se u Portugal.

Romantični period

Antonio Karlos Gomeš.

Jedini kompozitor koji je imao relevantno delo u ovom periodu bio je Fransisko Manuel da Silva, učenik Nunjesa Garsije, koji ga je nasledio na mestu kapelnika. Uprkos malo sredstava, osnovao je Muzički konzervatorijum u Rio de Žaneiru. Bio je autor melodije brazilske nacionalne himne. Njegov rad je odrazio muzičku tranziciju za romantizam, kada je interesovanje domaćih kompozitora bilo usmereno na operu. Najistaknutiji brazilski kompozitor ovog perioda bio je Antonio Karlos Gomeš, koji je komponovao opere u italijanskom stilu sa nacionalnim temama, kao što su Il Gvarani (prema romanu Hozea de Alenkara O Gvarani) i Lo Skijavo. Ove opere su bile veoma uspešne u evropskim pozorištima, kao što je Teatro ala Skala, u Milanu. Drugi značajan kompozitor ovog vremena je Elijas Alvares Lobo, koji je napisao operu A Noite de São João, prvu brazilsku operu sa tekstom na portugalskom.

Opera u Brazilu bila je veoma popularna sve do sredine 20. veka, a u to vreme su izgrađene mnoge operske kuće, poput Teatra Amazonas u Manausu, Opštinskog pozorišta Rio de Žaneira, Opštinskog pozorišta Sao Paula i mnogih drugih.

Krajem 19. veka otkriveni su najveći kompozitori za simfonijsku muziku. Jedno od najistaknutijih imena ovog perioda bilo je Leopoldo Miguez, koji je sledio Vagnerijanski stil i Enrike Osvald, koji je ugradio elemente francuskog impresionizma.

Nacionalizam

Hejtor Vilja-Lobos.

Početkom 20. veka javlja se pokret za stvaranje autentične brazilske muzike, sa manje uticaja evropske kulture. U tom smislu, folklor je bio glavni izvor inspiracije za kompozitore. Neki kompozitori poput Brazilija Itibere da Kunje, Lučana Galeta i Aleksandra Levija, uprkos evropskoj formaciji, uključili su neke tipično brazilske elemente u svoja dela. Ovaj trend je dostigao najvišu tačku kod Alberta Nepomućena, koji je uglavnom koristio ritmove i melodije iz brazilskog folklora.

Važan događaj, kasnije, bila je Nedelja moderne umetnosti 1922. godine, koja je imala veliki uticaj na koncepte nacionalne umetnosti. U ovom događaju je otkriven kompozitor Hejtor Vilja-Lobos, koji se smatra najistaknutijim imenom brazilskog nacionalizma.

Vilja-Lobos je istraživao muzički folklor Brazila i mešao elemente klasične i popularne muzike. Istraživao je mnoge muzičke žanrove kao što su koncerti, simfonije, modine, fadosi i druga simfonijska, vokalna i kamerna muzika. Neka od njegovih remek dela su balet Ujrapuru i dve serije Čoros i Bašijanas Brazileras.

Drugi kompozitori brazilske nacionalne muzike ovog doba su Oskar Lorenco Fernandez, Radames Gnatali, Kamargo Gvarnjeri, Osvaldo Laserda, Fransisko Minjone i Ernesto Nazaret.

Avangardni pokret

Za više informacija pogledajte: Tropikalija

Kao reakcija protiv nacionalističke škole, koja je identifikovana kao "servilna" prema centraliziranoj politici Žetulija Vargasa, 1939. godine pojavio se Movimento Musika Viva (Pokret žive muzike), koji su predvodili Hans Joakim Kelrojter i Ežidio de Kastro e Silva, koji je branio usvajanje internacionalnog stila, izvedenog iz dodekafonizma Arnolda Šenberga. Ovu grupu integrisali su kompozitori kao što su Klaudio Santoro, Sezar Gera Pejse, Eunis Katunda i Edino Kriger. Kelrojter je usvojio revolucionarne metode, uvažavajući individualnost svakog učenika i dajući studentima slobodu kreativnosti pre poznavanja tradicionalnih pravila kompozicije. Pokret je uređivao časopis i predstavio seriju radio programa u kojima su prikazani njihovi temelji i dela savremene muzike. Kasnije su Gvera-Pejk i Santoro sledili nezavisan put, usredsređen na regionalnu muziku. Drugi kompozitori, koji su slobodno koristili prethodne stilove, bili su Marlos Nobre, Almeida Prado i Armando Albukerki, koji su kreirali sopstvene stilove.

Posle 1960. godine, brazilski avangardni pokret je dobio novi talas, fokusirajući se na serijsku muziku, mikrotonalnu muziku, konkretnu muziku i elektronsku muziku, koristeći potpuno novi jezik. Ovaj pokret se zvao Musika Nova (Nova muzika), a predvodili su ga Žilberto Mendes i Vili Korea de Oliveira. Važna činjenica je bilo uvođenje elektronske muzike u Brazil, sa pionirskim delima karioka Horhea Antunesa 1961. godine.

Savremeni pokret

Danas brazilska muzika sledi smernice eksperimentalizma i tradicionalne muzike. Neki od savremenih brazilskih kompozitora su Amaral Vijejra, Silvio Feraž, Flo Menezes, Markos Balter, Aleksandar Lunski, Rodolfo Cezar, Felipe Lara, Edson Zampronja, Markus Sikeira, Rodrigo Lima, Horhe Antunes, Roberto Viktorio i Žoao Mekdovel. Od nove generacije brazilskih kompozitora, Kajo Faso je postigao međunarodno priznanje za svoj rad.

Poslednjih godina brazilski umetnici su postali više zainteresovani za Afriku, Karibe i sopstvenu autohtonu i narodnu muziku. Iako postoje neki umetnici koji nastavljaju da izvode rok i zapadni pop, sada ima isto toliko savremenika koji sviraju fuziju afričkih i evropskih uticaja sa onima iz cele Amerike. Neki umetnici su čak postali pod uticajem azijske muzike, primećujući neke paralele između muzike sa severoistoka Brazila i muzike iz Indije.

Brazilska pop muzika

Popularna brazilska pevačica Anita.

Nacionalna pop muzika je sporo stekla popularnost u Brazilu. Tek od 2013. godine sa pesmom „Show das Poderosas“ pevačica Anita postaje prvo ime žanra u Brazilu. Pevačica Ljudmila je takođe bila relevantno ime u brazilskoj pop muzici, pevačica je izašla iz fank karioke i prešla mešavinu žanrova.

Anitin uspeh je podstakao druge fank karioka pevače da usvoje pop muziku u svom repertoaru. Tako je nastala nova generacija pevača, među kojima su Valeska Popozuda, Luiza Sonza, Leksa, Pablo Vitar, Kondzila i MC Biel.

Ekspanzija pop žanra u Brazilu podstakla je pevače drugih stilova da se pridruže pokretu, kao što su Luan Santana, Banda Vingadora, Džama, Gabi Amarantos, Tijago Jork, između ostalih.

Nekoliko muzičkih grupa je postalo poznato u Latinskoj Americi, poput Tropkillaz.

Pravci u brazilskoj muzici

Autohtona i narodna muzika

• Kapoera
• Marakatu
• Afoše
• Repente

Popularna muzika

• Čoro
• Samba
• Popularna muzika Brazila (MPB)
• Bosa nova

Ostali pravci

• Sertaneho (slična kantri muzici)
• Gaučo
• Fank Karioka
• Sambas