Budika

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Budika
Kraljica Budika na slici Džona Opija Boadika drži govor o Britancima
Mesto rođenjaRimska Britanija
Datum smrti60 ili 61
Mesto smrtiTradicionalni folklor: Flintšir, Vels
ZanimanjeKraljica Icena
SupružnikPrasutagus
Spomenik posvećen Budiki u Londonu, rad Tomasa Tornkrofta, postavljen 1905. u blizini Vestminsterske luke, nedaleko od zgrade Britanskog parlamenta i Vestminsterske opatije, krunidbenog mesta britanskih monarha.

Budika je bila kraljica Icena i drugih britskih plemena.[1][2] Predvodila je pobunu protiv rimskih zavojevača u Britaniji 60. i 61. godine u doba vladavine cara Nerona, u kojoj je ubijeno 70.000 Rimljana.[3] Međutim, pobuna je ipak slomljena, a Budika je izvršila samoubistvo. Ove događaje opisuju dva istoričara, Tacit u svojim Analima i Životu Julija Agrikole i Dion Kasije u svojoj Istoriji Rima. Njen muž, Prasutag, icenski kralj koji je vladao kao nezavisni saveznik Rima, u svom testamentu ostavio je svoju kraljevinu zajedno svojim kćerkama rimskom caru, ali kad je umro, njegov testament je bio ignorisan, verovatno zato što Rimljani, za razliku od Brita, nisu priznavali žensku decu za naslednike. Kraljevstvo je anektirano i osvojeno, Budiku su izbičevali a njene kćerke silovali.[4] Kasijus Dio objašnjava Budikin odgovor rekavši da su prethodne imperijalne donacije uticajnim Britancima bile zaplenjene i da je rimski finansijer i filozof Seneka pozvao zajmove koje je prinudio nevoljnim keltskim Britancima.[5]

Godine 60. ili 61, dok je rimski guverner, Gaj Svetonije Paulin, vodio rat na ostrvu Anglsi u severnom Velsu, Budika je povela Icene, Trinovate i druga plemena u pobunu protiv Rimljana.[6] Uništili su Kamulodunum (danas Kolčester), koji je ranije bio prestonica Trinovata, ali sad rimska kolonija u koju su slani otpušteni rimski vojnici. Takođe je bio i mesto hrama deifikovanog bivšeg cara Klaudija, koji je izgrađen i održavan na račun lokalnog stanovništva.

Kada je čuo za ustanak, Svetonije Paulin je požurio u Londinijum (danas London), trgovačko mestašce koje nije imalo ni dvadeset godina, i koje je bilo sledeća meta ustanika. Međutim, ubrzo je shvatio da nema dovoljno ljudi da bi ga odbranio, tako da ga je evakuisao i napustio. Londinijum je spaljen i srušen do temelja, isto kao i Verulamijum (danas Sent Olbans). Procenjeno je da je oko 70—80.000 ljudi pobijeno u ta tri grada.[7] Svetonije Paulin je u međuvremenu, regrupisao svoje snage u Vest Midlandu i iako je imao neuporedivo manje vojnika, pobedio je Budiku u bici kod Vatling Strita. Kriza koja je tad nastala navela je cara Nerona da počne da razmišlja o eventualnom povlačenju i napuštanju Britanskih ostrva, ali Svetonijeva pobeda nad Budikom je obezbedila dalju kontrolu Rimskog carstva nad provincijom. Budika se tada ili ubila da bi izbegla zarobljavanje (prema Tacitu),[8] ili umrla od bolesti (prema Kasiju Diju).[9]

Istorija ovih događaja koju su zabeležili Tacit[10] i Dion Kasije[11], bila je izvučena iz zaborava u doba renesanse kada je došlo do oživljavanja legende u toku viktorijanskog doba, kad je kraljica Viktorija poistovećivana s Budikom.[12][13] Od tada pa do danas, Budika je postala važan kulturni simbol Ujedinjenog Kraljevstva i njegovog kasnijeg odolevanja osvajačima sa evropskog kontinenta. Boudika ostaje važan kulturni simbol u Velsu i njena mermerna statua stoji u Gradskoj kući Kardifa.[14][15] Smatra se jednom od najvećih ljudi Velsa i neki su je naveli kao heroinu Kelta iz Velsa.[16][17]

Ime[uredi | uredi izvor]

Bronzana statua Budike (1855) i njenih ćerki, na Kapetanskom šetalištu u Brekonu, Povis, Vels; rad vajara Džona Tomasa.

Budika je poznata po nekoliko verzija njenog imena. U 16. veku, Rafael Holinšed ju je nazivao Voadicia, dok ju je Edmund Spenser nazivao Bunduca, čija je varijacija korišćena u popularnoj jakobinskoj drami Bonduca iz 1612. godine.[18] U 18. veku pesma Vilijama Kupera Boadicea, an ode (1782) popularizuje alternativnu verziju imena.[19]

Njeno ime je napisano kao Boudicca u najpotpunijim Tacitovim rukopisima, za koje je istraživanjem jezika Kelta takođe dokazano da je pogrešno napisano dodatkom drugog 'c.'[20] Tacitova greška je kopirana i počele su da se pojavljuju dalje varijacije njenog imena. Zajedno sa drugim 'c' koji je postalo 'e', 'a' se pojavilo umesto 'u', što je proizvelo srednjovekovni (i najčešći) pravopis 'Boadicea'.[20]

Kao oličenje istorije Kasija Diona na grčkom, ona je bila Βουδουικα, Βουνδουικα, i Βοδουικα.[21]

Kenet Džekson zaključuje, na osnovu kasnijeg razvoja na velškom (Buddug) i irskom (Buaidheach), da ime potiče od protokeltskog prideva ženskog roda *boudīkā 'pobedonosni', koji je zauzvrat izveden od keltske reči *boudā 'pobeda' (up. irski bua (klasični irski buadh) 'pobeda', škotski gelski buaidheach 'pobednički; efikasan', velški buddug, buddugol 'pobednički', buddugoliaeth 'pobeda'), i da je ispravno napisano ime na zajedničkom britonskom (britanski keltski jezik) je Boudica. Džekson objašnjava:

„Filološka činjenica je da je ime moralo biti Budika, izgovarano fonetskom terminologijom /boudi:ka:/ ili, manje tehnički rečeno, u 'engleskom' pravopisu to bi bilo Bowdeekah, gde ow znači diftong viđen u npr. frazi 'vezati luk' ili 'luk i strela', a naglašeni slog je dee, sa dugim samoglasnikom, a finalno a biće takođe dugo.”

— Kenneth Jackson (1979)[22]

Galska verzija njenog imena je posvedočena u natpisima kao Boudiga u Bordou, Boudica u Luzitaniji, i Bodicca u Alžiru.[23][24]

Džon Ris sugeriše da bi latinsko ime koje se najviše može uporediti, samo u značenju, bilo „Viktorina“.[25] Alternativno, Graham Vebster tvrdi da se ime može direktno prevesti kao „Viktorija“.[26]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ John Davies (1993). A History of Wales. London: Penguin. str. 28. ISBN 0-14-014581-8. 
  2. ^ Fraser, Antonia (1990). The Warrior Queens. Ontario: Penguin books Canada. str. 3.4. ISBN 0140085173. 
  3. ^ Pruitt, Sarah (31. 5. 2016). „Who was Boudica?”. History.com. Pristupljeno 2018-01-31. 
  4. ^ "iam primum uxor eius Boudicca verberibus adfecta et filiae stupro violatae sunt" Tacitus, Annales 14.31
  5. ^ Thayer, Bill. "Epitome of Book LXII" (a translated and abridged version of Lucius Cassius Dio's Roman History, VIII, LXII, 2).
  6. ^ Richard Hingley and Christina Unwin (2006). Boudica: Iron Age Warrior Queen (New izd.). Hambledon Continuum. str. 44, 61. ISBN 978-1-85285-516-1. 
  7. ^ Tacitus, Annals 14.33
  8. ^ Tacitus, Agricola 14–16; Annales 14:29–39
  9. ^ Cassius Dio, Roman History 62:1–12
  10. ^ Tacit, Агрикола 14-16; Анали 14:29-39
  11. ^ Dion Kasije: Rimska istorija 62:1
  12. ^ The Gentleman's Magazine. W. Pickering. 1854. str. 541—. 
  13. ^ Johnson, Marguerite. „Boadicea and British Suffrage Feminists”. Outskirts Online Journal. 31 (1994). Pristupljeno 31. 10. 2020. 
  14. ^ Chappell, Edgar L. (1946). Cardiff's Civic Centre: A historical guide. Priory Press. str. 21–26. 
  15. ^ „Statue of Buddug - Boadicea”. 
  16. ^ „BBC Radio Wales - The Musical Life Of..., Series 1, Boudica”. BBC (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-08-04. 
  17. ^ „Queen Boudica, A Life in Legend | History Today”. www.historytoday.com. Pristupljeno 2022-08-04. 
  18. ^ Francis Beaumont and John Fletcher, Bonduca
  19. ^ William Cowper, Boadicea, an ode
  20. ^ a b Dudley & Webster (1962). The Rebellion of Boudicca. London: Routledge & Kegan Paul. str. 143. 
  21. ^ All three spellings are offered in Earnest Cary's translation of the epitome of Book LXII, ISBN 0674991966, Vol. 8, page 84.
  22. ^ Kenneth Jackson (1979). „Queen Boudica?”. Britannia. 10: 255. JSTOR 526060. doi:10.2307/526060. 
  23. ^ Graham Webster (1978). Boudica: The British Revolt against Rome AD 60. 
  24. ^ Guy de la Bédoyère. The Roman Army in Britain. Arhivirano iz originala 10. 3. 2008. g. Pristupljeno 5. 7. 2005. 
  25. ^ Rhys, John (1908). Early Britain, Celtic Britain. General Literature Committee: Society for Promoting Christian Knowledge (Great Britain). str. 284. 
  26. ^ Webster, Graham (1978). Boudica, the British Revolt against Rome Ad 60. Totowa: Rowman and Littlefield. str. 15. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Aldhouse-Green, M. (2006). Boudica Britannia: Rebel, War-Leader and Queen. Pearson Longman. 
  • de la Bédoyère, Guy (2003). „Bleeding from the Roman Rods: Boudica”. Defying Rome: The Rebels of Roman Britain. Tempus: Stroud. 
  • Böckl, Manfred (2005). Die letzte Königin der Kelten [The last Queen of the Celts] (na jeziku: nemački). Berlin: Aufbau Verlag. 
  • Cassius Dio Cocceianus (1914—1927). Dio's Roman History. 8. Earnest Cary trans. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. 
  • Collingridge, Vanessa (2004). Boudica. London: Ebury. 
  • Dudley, Donald R; Webster, Graham (1962). The Rebellion of Boudicca. London: Routledge. 
  • Fraser, Antonia (1988). The Warrior Queens. London: Weidenfeld and Nicolson. 
  • Godsell, Andrew (2008). „Boadicea: A Woman's Resolve”. Legends of British History. Wessex Publishing. 
  • Hingley, Richard; Unwin, Christina (2004). Boudica: Iron Age Warrior Queen. London: Hambledon and London. 
  • Roesch, Joseph E. (2006). Boudica, Queen of The Iceni. London: Robert Hale Ltd. 
  • Tacitus, Cornelius (1948). Tacitus on Britain and GermanyNeophodna slobodna registracija. H. Mattingly trans. London: Penguin. 
  • Tacitus, Cornelius (1989). The Annals of Imperial RomeNeophodna slobodna registracija. M. Grant trans. London: Penguin. 
  • Taylor, John (1998). Tacitus and the Boudican Revolt. Dublin: Camvlos. 
  • Webster, Graham (1978). Boudica. Totowa, NJ: Rowman and Littlefield. 
  • Cottrell, Leonard (1958). The Great Invasion. Evans Brothers Limited. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Budika na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Будика&oldid=27554097”