Varlam i Joasaf

Sveti Joasaf propoveda hrišćanstvo. Grčki manuskript iz 12. veka.

Varlaam i Joasaf su hrišćanski sveci koji su, prema predanju, živeli u Indiji u 3. ili 4. veku. Priča o Joasafu umnogome podseća na hristijanizovanu verziju priče o Gotama Budi.

Život

Prema legendi, kralj Avenir je progonio hrišćansku Crkvu, koju je osnovao još apostol Toma. Kada su astrolozi prorekli da će i njegov sin jednog dana postati hrišćanin, Avenir je mladog princa Joasafa izolovao od spoljašnjeg sveta. Uprkos tome, Joasaf upoznaje svetog Varlaama, prima hrišćanstvo i istrajava u veri uprkos očevom gnevu i ubeđenju. Na kraju, i Avenir prihvata hrišćanstvo, predaje tron Joasafu i kao isposnik se povlači u pustinju. Kasnije se i Joasaf odriče prestola i pridružuje se Varlaamu u isposništvu.

Priča o Joasafu i Varlaamu je bila popularna u Srednjem veku, mogla se naći u delima kao što je Zlatna legenda. Iako je Rimokatolička Crkva kanonizovala, a Pravoslavna priznala Varlaama i Joasafa kao svetitelje, Varlaam nikada nije ni postojao, a Joasaf je hristijanizovan lik Bude, osnivača budizma.

Wilfred Cantwell Smith je ušao u trag izvoru priče: od teksta Mahajana budizma na sanskritu, iz četvrtog veka, preko manihejske verzije i arapske islamske verzije, do verzije iz 11. veka u Gruziji, odakle se prenosi u Grčku i zatim dalje u zapadnu Evropu. Našao je da ime dolazi od sanskritskog bodhisattva što se na persijskom iskvarilo u: bodasif; po nekima u: budsaif. Kasnija lingvistička i geografska istraživanja o širenju priče o Budi kroz Aziju i Evropu takođe ukazuju da ime Joasaf i životopis ukazuju na Budu. Istraživanja korejanskog Narodnog univerziteta u Seulu upućuju da se ime Buddha ili Bodhisatta, na sanskritu, izmenilo u Bodisav u persijskom tekstu, negde u 6. ili 7. veku, a zatim u Budhasaf ili Judasaf u arapskim dokumentima iz 8. veka, pa potom u Iodasaf u Gruziji u 10. veku. Onda je u 11. veku prihvaćeno u grčkoj kao Ioasaf, a od tada kao Iosaphat ili Josaphat u latinskom.

Pravoslavna verzija dolazi od sv. Jovana Damaskina, a na srpskom od ave Justina Popovića (Žitija svetih za novembar, str. 563-590) čija je skraćena verzija data u Ohridskom prologu Vladike Nikolaja.

Likovi ove dvojice svetitelja mogu se videti u manastiru Studenica na freskama iz 1209. godine.

Pravoslavni izvor

Mučenik Varlaam i prepodobni Joasaf se u pravoslavnoj crkvi slave se na dan 2. decembra po novom / 19. novembra po starom kalendaru.

Varlaam i Joasaf su bili indijski asketi. Joasaf je bio prestolonaslednik, sin kralja Avenira. Božijim promislom, posetio ga je starac Varlaam, poučio ga hrišćanskoj veri i krstio. Nakon toga, starac se povukao u planinu da živi asketski, a Joasaf je ostao da se bori sa mnogim iskušenjima ovoga sveta i da ih, Božijom milošću, prevlada. Naposletku je Joasaf uspeo da svog oca preobrati u hrišćanstvo. Nakon što je kršten, kralj Avenir je poživeo još četiri godine, živeći u dubokom pokajanju, jer beše surovo proganjao hrišćane.

Mladi Joasaf je poverio kraljevstvo svom prijatelju Varahiji i otišao u divljinu da živi asketski. Na ovom svetu imao je još samo jednu želju, da opet vidi svog duhovnog oca, Varlaama. Bog mu je uslišio ovu želju i jednog dana se Joasaf našao pred Varlaamovom pećinom, uskliknuvši: „Blagoslovi, oče!“ Starac Varlaam živeo je 70 godina asketski u divljini i poživeo ukupno 100 godina. Sveti Joasaf se svog prestola odrekao u 25-oj godini, a u divljini je živeo još 45 godina.

Spoljašnje veze

• Biblioteka Hrišćanski klasici Kalvinističkog koledža
• Joasaf i Varlaam na Katoličkoj enciklopediji
• Srednji put: Čedomil Veljačić - Helenski i rimski izvori znanja o Indiji

Reference

• V. Chauvin Bibliographie des ouvrages Arabes, vol. iii, Paris, 1898.
• E. Cosquin, in Revue des questions historiques, xxviii (1880), 579-600
• E. Braunholtz, Die erste nichtchristliche Parabel des Barlaams und Josaphat, Halle, 1884
• H. Zotenberg, Notice sur le livre de Barlaam et Josaphat, Paris, 1886
• A. Krull, Gui de Cambrai; eine sprachliche Untersuchung, Göttingen, 1887
• F. Hommel, Die älteste arabische Barlaam-Version, Vienna, 1888
• Two Fifteenth Century Lives of St. Barlaam, ed. J. Jacobs, London, 1893
• E Kahn, Barlaam und Joasaph: bibliographisch-literärgeschichtliche Studie, Munich, 1893
• K. S. Macdonald, Introduction to the Story of Barlaam and Joasaph, 1895; idem, Story of Barlaam and Joasaph [London], 1895
• Story of Barlaam and Joasaph: Buddhism and Christianity, ed. J. Morrison, Calcutta, 1895
• A. Krause, Zum Barlaam und Josaphat des Gui von Cambrai, 2 vols., Berlin, 1899-1900
• Muller, Migration of Fables in Contemp. Review (July, 1870); Idem, Selected Essays (London, 1881)
• Kod nas ovu priču pominje Jovan Deretić u knjizi Kratka istorija srpske književnosti