Verner Hercog

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Verner Hercog
Hercog na 66. Filmskom festivalu u Veneciji
Lični podaci
Puno imeVerner Hercog Stipetić
Datum rođenja(1942-09-05)5. septembar 1942. (81 god.)
Mesto rođenjaMinhen, Nacistička Nemačka
Rad
Aktivni period1961 — sada
www.wernerherzog.com
Veza do IMDb-a

Verner Hercog (5. septembar 1942), nemački je filmski režiser i scenarista.[1][2] Hercog se smatra figurom novog nemačkog bioskopa. U njegovim filmovima često se nalaze ambiciozni protagonisti s nemogućim snovima,[3] ljudi s jedinstvenim talentima u opskurnim poljima ili pojedinci koji su u sukobu s prirodom.[4]

Francuski filmski stvaralac Fransoa Trifo jednom je Hercoga nazvao „najvažnijim živim filmskim režiserom“.[5] Američki filmski kritičar Rodžer Ebert rekao je da Hercog „nikada nije stvorio nijedan film koji je kompromitovan, sramotan, snimljen iz pragmatičnih razloga ili nezanimljiv. Čak su i njegovi neuspesi spektakularni.“[6] Časopis Tajm ga je 2009. imenovao jednim od 100 najuticajnijih ljudi.[7]

Detinjstvo[uredi | uredi izvor]

Hercog je rođen kao Verner Stipetić u Minhenu, od Elizabete Stipetić, Austrijanke hrvatskog porekla, i Ditriha Hercoga, koji je bio Nemac. Kada je Hercog imao dve nedelje, njegova majka se sklonila u zabačeno bavarsko selo Sahrang, nakon što je kuća do njihove kuće uništena tokom savezničkog bombardiranja u Drugom svetskom ratu.[8] U Sahrangu, Hercog je odrastao bez tekuće vode, toaleta i telefona. Nikada nije video filmove, a nije ni znao za postojanje bioskopa sve dok putujući projekcionista nije došao u jednosobnu školsku kuću u Sahrangu.[9] Kada je Hercog imao 12 godina, on i njegova porodica preselili su se u Minhen. Njegov otac je napustio porodicu u ranoj mladosti. Kasnije je usvojio očevo prezime Hercog (na nemačkom „vojvoda“), za koje je smatrao da zvuči impresivnije za režisera.[10]

Iste godine, Hercogu je rečeno da peva ispred svog odeljenja u školi, a on je odlučno odbio i skoro izbačen. Do svoje osamnaeste godine, Hercog nije slušao muziku, nije pevao pesme i nije svirao instrumente. Kasnije je rekao da bi lako dao deset godina svog života da može da svira violončelo. U ranoj mladosti je doživeo dramatičnu fazu u kojoj je prešao u katoličanstvo, koja je trajala samo nekoliko godina. Počeo je da kreće na duga putovanja, na neka od njih i pešice. Otprilike u to vreme znao je da će biti filmski stvaralac i naučio je osnove sa nekoliko stranica u enciklopediji koja mu je pružala „sve što mi je trebalo da započnem“ kao filmski stvaralac - i to, i kameru od 35 mm koju je ukrao iz Minhenske filmske škole.[11] U komentaru za jedan magazin, on kaže, "Ne smatram to krađom. Bila je to samo potreba. Imao sam nekakvo prirodno pravo na kameru, alat sa kojim mogu raditi".

Tokom Hercegovih poslednjih godina srednje škole, nijedna proizvodna kompanija nije bila voljna da preuzme njegove projekte, pa je radio u noćnoj smeni kao zavarivač u čeličani da bi zaradio sredstva za svoje prve igrane funkcije. Po završetku srednje škole zaintrigirao ga je Kongo nakon sticanja nezavisnosti, ali je stigao samo do juga Sudana pre nego što se ozbiljno razboleo. Dok je snimao filmove, kratko je boravio na minhenskom univerzitetu, gde je studirao istoriju i književnost.[12]

Kupio je kuću u Ujedinjenom Kraljevstvu, gde je naučio engleski jezik. Zatim se preselio u Pitsburg, Pensilvaniju.

Svoj prvi kratki film "Herkul" snimio je 1962. U školi je naglasak bio na latinskom i grčkom, jezicima koje i dalje čita.

Dok je boravio u Peruu, trebalo je da leti letom LANSA 508, međutim, u poslednjim minutima su promenili njegovu rezervaciju. U avion je kasnije udario grom i avion se raspao. Poginuli su svi putnici, osim Džulijan Kopke, koja je preživela nakon slobodnog pada aviona. Dugo progonjen događajem, skoro 30 godina kasnije, snimio je dokumentarni film Wings of Hope (1998) koji je istraživao priču jedine preživele.

Rana karijera[uredi | uredi izvor]

Hercog na filmskom festivalu u Veneciji, 1991. godine

Hercog je, zajedno sa Rajnerom Vernerom Fasbinderom i Volkerom Šlondorfom, predvodio početak zapadnonemačkog bioskopskog pokreta. Zapadnonemački bioskopski pokret sastojao se od dokumentaraca koji su snimali filmove sa niskim budžetima i bili pod uticajem francuskog Novog talasa bioskopa. Osim što koristi profesionalne glumce - nemačke, američke i druge - Hercog je poznat i po tome što koristi ljude iz mesta u kojem snima. Naročito u svojim dokumentarnim filmovima, koristi lokalno stanovništvo da bi iskoristio ono što on naziva „ekstatičnom istinom“ (za razliku od doslovne ili činjenične istine). Koristi snimke ne-glumaca koji igraju uloge i koji su oni sami.

Njegovi filmovi su osvojili mnogo nagrada na različitim filmskim festivalima širom sveta. Cezar nagradu (Aguirre, the Wrath of God), Emi (Little Dieter Needs to Fly), Evropsku filmsku nagradu (My Best Fiend) Venecijanski filmski festival (Scream of Stone i The Wild Blue Yonder). 1987, Hercog i njegov polubrat Luki Stipetić osvojili su Bavarsku filmsku nagradu za najbolju režiju za film Cobra Verde. Godine 2002. osvojio je Dragon of Dragons Honorary Award na Krakovskom filmskom festivalu u Poljskoj.

Kasnija karijera[uredi | uredi izvor]

Hercog na filmskom festivalu u Veneciji, 1991. godine

Hercog je počastvovan na 49. međunarodnom filmskom festivalu u San Francisku, dobivši 2006. nagradu za režiju Filmskog društva. [13]Na Međunarodnom filmskom festivalu u San Francisku prikazana su četiri njegova filma: Wodaabe – Herdsmen of the Sun 1990. godine, Bells from the Deep 1993. godine, Lessons of Darkness 1993. godine i The Wild Blue Yonder 2006. godine. Ebertfest u Šampanju u državi Ilinois doneo mu je nagradu Zlatni palac i ugravirani glokenšpil koji mu je dodelio mladi filmski autor inspirisan njegovim filmovima. Grizzly Man u režiji Hercoga osvojio je nagradu Alfred P. Sloan na filmskom festivalu u Sandensu 2005. godine. Kada ga je BBC intervjuisao na ulici u sklopu promocije filma, čovek iz vazdušne puške ga je pogodio u stomak. [14]Encounters at the End of the World osvojio je nagradu za najbolji dokumentarac na Međunarodnom filmskom festivalu u Edinburgu 2008. godine i nominovan je za Oskara za najbolji dokumentarni igrani film; prva Hercogova nominacija.

Hercog na filmskom festivalu u Veneciji, 2009. godine

2006. Hercog je upucan u stomak dok davao je intervju Marku Kermodeu iz Bi-Bi-Si-ja. Hercog je nastavio intervju bez traženja medicinske pomoći. Kasnije se ispostavilo da je strelac mentalno bolesni navijač sa vazdušnom puškom. Povodom incidenta, Hercog je kasnije rekao, "Čini mi se da privlačim klinički lude." Dva dana kasnije, Hercog je pomogao glumcu Hoakinu Finiksu da izađe iz automobila nakon automobilske nesreće.[15]

Hercog je 2009. godine postao jedini filmski stvaralac u novijoj istoriji koji je iste godine prijavio dva filma na takmičenju na Filmskom festivalu u Veneciji. Hercogov The Bad Lieutenant: Port of Call New Orleans ušao je u zvanični raspored takmičenja festivala, a The Bad Lieutenant: Port of Call New Orleans je na takmičenje ušao kao „film iznenađenja“. [16]Hercog je takođe pružio naciju za kratki film Plastic Bag režisera Ramina Bahranija, koji je bio uvodni film u delu festivala Korto Kortisimo.[17]

Nezadovoljan načinom kojim se vode filmske škole, Hercog je 2009. osnovao sopstvenu Rogue Film School.[18] Za studente, Hercog je rekao, "Više volim ljude koji su radili kao izbacivači u seks klubu ili su bili čuvari u ludnici. Morate živeti život u njegovim osnovnim oblicima. Kostarikanci imaju veoma lepu reč za to: čist život. Ne znači samo čistoću života, već sirovi, goli kvalitet života. I to je ono što mlade ljude čini više filmskim stvaraocima nego akademikom."[19]

Filmska teorija[uredi | uredi izvor]

Hercog na premijeri filma Rescue Dawn

Hercogovi filmovi su dobili značajna priznanja, kritike i postigli su popularni. Takođe su bili predmet polemike u vezi sa njihovim temama i porukama, posebno okolnostima oko njihovog stvaranja. Značajan primer je Fitzcarraldo, u kom je reditelj odražavao opsesivnost centralnog lika tokom snimanja filma. Burden of Dreams, dokumentarni film snimljen tokom snimanja Fitzcarraldo-a, istražio je Hercogove napore da film napravi u surovim uslovima. Hercogovi dnevnici tokom stvaranja Fitzcarraldo-a objavljeni su kao Conquest of the Useless: Reflections from the Making of Fitzcarraldo. Mark Haris iz The New York Times-a napisao je u svojoj recenziji: „Film i njegova izrada su bajke oštre težnje, istraživanja mutne granice između sanjanja i gubitka uma.“[20]

Ponosan je što se nikada nije direktno vodio scenarijom i često je improvizovao. Ovu tehniku objašnjava u komentarskom prilogu Aguirre, the Wrath of God.

Lični život[uredi | uredi izvor]

Hercog se ženio tri puta i ima troje dece. Godine 1967. oženio se sa Martje Grohman sa kojom je dobio sina Rudolfa Amosa Ahmeda, rođenog 1973. [21]Razveli su se 1985. [22]1980. Hercogovoj ćerki Hani Mates (fotografki i umetnici) rodila se saputnica Eva Mates. [23] 1987. oženio se sa Kristin Marijom Ebenberger[24], a njihov sin Simon Hercog rođen je 1989. [25] Razveli su se 1997. Hercog se preselio u Sjedinjene Države 1996. godine i oženio se fotografkinjom Lenom Hercog, 1999.[26]

Hercog je ateista.[27] Pored maternjeg nemačkog, govori engleski, španski, francuski i grčki.[28]

Filmografija[uredi | uredi izvor]

Između 1962. i 2019. Hercog je režirao dvadeset igranih igranih filmova, sedam igranih kratkometražnih i trideset jedan dokumentarni igrani film, kao i osam dokumentarnih kratkometražnih filmova i epizoda dve televizijske serije. Takođe je bio scenarista ili koscenarista za sve svoje filmove, a pojavio se i kao glumac u dvadeset šest filmskih ili televizijskih produkcija. Takođe je bio producent filma A Gray State (2017).

Operski radovi[uredi | uredi izvor]

  • Doktor Faust (1986, Teatro Comunale di Bologna)
  • Lohengrin (1987, Bayreuth Festival)
  • Giovanna d'Arco (1989, Teatro Comunale di Bologna)
  • La donna del lago (1992, Teatro alla Scala, Milan)
  • The Flying Dutchman (1993, Opéra Bastille)
  • Il Guarany (1993, Theater Bonn)
  • Norma (1994, Verona Arena)
  • Il Guarany (1996, Washington National Opera)
  • Chūshingura (1997, Tokyo Opera)
  • Tannhäuser (1997, 1998 Teatro de la Maestranza; Teatro di San Carlo; Teatro Massimo)
  • The Magic Flute (1999, Teatro Massimo Bellini, Catania)
  • Fidelio (1999, Teatro alla Scala)
  • Tannhäuser (Wagner) (2000)
  • Giovanna d'Arco (2001, Teatro Carlo Felice, Genoa)
  • Tannhäuser (2001, Teatro Municipal; Houston Grand Opera)
  • Die Zauberflöte (2001, Baltimore Opera)
  • The Flying Dutchman (2002, DomStufen Festspiele Erfurt)
  • Parsifal (2008, Palau de les Arts, Valencia)

Pozorište[uredi | uredi izvor]

  • Floresta Amazonica (A Midsummer Night's Dream) (1992, Teatro João Caetano)
  • Varété (1993, Hebbel Theatre, Berlin)
  • Specialitaeten (1993, Etablissement Ronacher)

Koncerti[uredi | uredi izvor]

  • The Killers: Unstaged (2012, Paradise Theater, New York City)

Dugometražni filmovi[uredi | uredi izvor]

Dokumentarni filmovi[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Werner Herzog”. German Culture (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-05-13. 
  2. ^ „Werner Herzog Reflects on 50 Years of Filmmaking”. Time (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-05-13. 
  3. ^ "40 Great Actor & Director Partnerships: Klaus Kinski & Werner Herzog". Empire. R
  4. ^ Mahmud, Jamil (30 September 2009). "Werner Herzog and his film language". The Daily Star. Retrieved 19 June 2010.
  5. ^ Herzog, Werner, 1942- (2002). Herzog on Herzog. Cronin, Paul. London: Faber and Faber. ISBN 0-571-20708-1. OCLC 50581849. 
  6. ^ Ebert, Roger,. Awake in the dark : the best of Roger Ebert : reviews, essays, and interviews. Bordwell, David, (Second edition izd.). Chicago. ISBN 978-0-226-46086-4. OCLC 953867282. 
  7. ^ A Time to Break Silence (4 April 1967), Oxford University Press, 2009-09-30, ISBN 978-0-19-530173-1, Pristupljeno 2020-10-09 
  8. ^ Youngman, Angela (maj 2007). „A breath of fresh air”. 5 to 7 Educator. 2007 (27): 20—21. ISSN 1746-7500. doi:10.12968/ftse.2007.6.3.23150. 
  9. ^ Herzog, Werner, 1942-. Werner Herzog : a guide for the perplexed. Cronin, Paul, ([Revised and updated edition] izd.). London. ISBN 978-0-571-25977-9. OCLC 889726541. 
  10. ^ Herzog, Werner (2014). „Werner Herzog”. doi:10.5040/9780571343485. 
  11. ^ „Blasphemy and Mirages”. Werner Herzog. 2014. doi:10.5040/9780571343485.ch-002. 
  12. ^ „LAS VEGAS SANDS CORP., a Nevada corporation, Plaintiff, v. UKNOWN REGISTRANTS OF www.wn0000.com, www.wn1111.com, www.wn2222.com, www.wn3333.com, www.wn4444.com, www.wn5555.com, www.wn6666.com, www.wn7777.com, www.wn8888.com, www.wn9999.com, www.112211.com, www.4456888.com, www.4489888.com, www.001148.com, and www.2289888.com, Defendants.”. Gaming Law Review and Economics. 20 (10): 859—868. decembar 2016. ISSN 1097-5349. doi:10.1089/glre.2016.201011. 
  13. ^ Swanson, Gloria May Josephine Swanson, (27 March 1899–4 April 1983), American film actress, Oxford University Press, 2007-12-01, Pristupljeno 2020-10-09 
  14. ^ Denzin, Norman K. (2017-09-04), Hollywood and the American Alcoholic, Routledge, str. 237—264, ISBN 978-0-203-78990-2, Pristupljeno 2020-10-09 
  15. ^ „New Fire Boat for New York City—The New Yorker”. Scientific American. 64 (10): 148—148. 1891-03-07. ISSN 0036-8733. doi:10.1038/scientificamerican03071891-148. 
  16. ^ Fleming, David H. (oktobar 2019). „Richard Eldridge (2019) Werner Herzog: Filmmaker as Philosopher”. Film-Philosophy. 23 (3): 403—406. ISSN 1466-4615. doi:10.3366/film.2019.0125. 
  17. ^ Gemünden, Gerd (2016-03-15). „Over the Fence, Across the Water: The 66th Berlin Film Festival”. Film Criticism. 40 (3). ISSN 2471-4364. doi:10.3998/fc.13761232.0040.307. 
  18. ^ „Werner Herzog's Rogue Film School”. www.roguefilmschool.com. Pristupljeno 2020-10-09. 
  19. ^ Gandy, Matthew (2012-05-28), The Melancholy Observer, Wiley-Blackwell, str. 528—546, ISBN 978-1-118-27449-1, Pristupljeno 2020-10-09 
  20. ^ Gitlin, Todd (decembar 1983). „Fitzcarraldo Werner Herzog Herzog Stipetic Lucki Stipetic”. Film Quarterly. 37 (2): 50—54. ISSN 0015-1386. doi:10.2307/3697392. 
  21. ^ LCRO Standesamt Bayern Muenchen
  22. ^ Standesamt Bayern Muenchen
  23. ^ O'Mahony, John (30 March 2002). "The Guardian Profile: The enigma of Werner H". theguardian.com. Guardian Media Group. Retrieved 21 March 2019.
  24. ^ "Procedural art". Simon Herzog.
  25. ^ "Procedural art". Simon Herzog
  26. ^ Lee, Jade (6 March 2018). "Werner Herzog Biography". biography.com. Biography. Retrieved 21 March 2019.
  27. ^ "Herzog is an avowed atheist, but in a certain sense his films, especially in recent years, have become highly spiritual in focus. Thanks to its subject and its characters "Into the Abyss" is suffused with a Christian religiosity that the director treats with great respect." Andrew O'Hehir, Salon.com, 11 November 2011.
  28. ^ Werner Herzog on Languages ... on YouTube
  29. ^ „BBC Two – Nomad: In the Footsteps of Bruce Chatwin”. BBC. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вернер_Херцог&oldid=27676776”