Пређи на садржај

Вернер Херцог

С Википедије, слободне енциклопедије
Вернер Херцог
Херцог на 66. Филмском фестивалу у Венецији
Лични подаци
Пуно имеВернер Херцог Стипетић
Датум рођења(1942-09-05)5. септембар 1942. (82 год.)
Место рођењаМинхен, Нацистичка Немачка
Рад
Активни период1961 — сада
www.wernerherzog.com
Веза до IMDb-а

Вернер Херцог (5. септембар 1942), немачки је филмски режисер и сценариста.[1][2] Херцог се сматра фигуром новог немачког биоскопа. У његовим филмовима често се налазе амбициозни протагонисти с немогућим сновима,[3] људи с јединственим талентима у опскурним пољима или појединци који су у сукобу с природом.[4]

Француски филмски стваралац Франсоа Трифо једном је Херцога назвао „најважнијим живим филмским режисером“.[5] Амерички филмски критичар Роџер Еберт рекао је да Херцог „никада није створио ниједан филм који је компромитован, срамотан, снимљен из прагматичних разлога или незанимљив. Чак су и његови неуспеси спектакуларни.“[6] Часопис Тајм га је 2009. именовао једним од 100 најутицајнијих људи.[7]

Детињство

[уреди | уреди извор]

Херцог је рођен као Вернер Стипетић у Минхену, од Елизабете Стипетић, Аустријанке хрватског порекла, и Дитриха Херцога, који је био Немац. Када је Херцог имао две недеље, његова мајка се склонила у забачено баварско село Сахранг, након што је кућа до њихове куће уништена током савезничког бомбардирања у Другом светском рату.[8] У Сахрангу, Херцог је одрастао без текуће воде, тоалета и телефона. Никада није видео филмове, а није ни знао за постојање биоскопа све док путујући пројекциониста није дошао у једнособну школску кућу у Сахрангу.[9] Када је Херцог имао 12 година, он и његова породица преселили су се у Минхен. Његов отац је напустио породицу у раној младости. Касније је усвојио очево презиме Херцог (на немачком „војвода“), за које је сматрао да звучи импресивније за режисера.[10]

Исте године, Херцогу је речено да пева испред свог одељења у школи, а он је одлучно одбио и скоро избачен. До своје осамнаесте године, Херцог није слушао музику, није певао песме и није свирао инструменте. Касније је рекао да би лако дао десет година свог живота да може да свира виолончело. У раној младости је доживео драматичну фазу у којој је прешао у католичанство, која је трајала само неколико година. Почео је да креће на дуга путовања, на нека од њих и пешице. Отприлике у то време знао је да ће бити филмски стваралац и научио је основе са неколико страница у енциклопедији која му је пружала „све што ми је требало да започнем“ као филмски стваралац - и то, и камеру од 35 мм коју је украо из Минхенске филмске школе.[11] У коментару за jедан магазин, он каже, "Не сматрам то крађом. Била је то само потреба. Имао сам некакво природно право на камеру, алат са којим могу радити".

Током Херцегових последњих година средње школе, ниједна производна компанија није била вољна да преузме његове пројекте, па је радио у ноћној смени као заваривач у челичани да би зарадио средства за своје прве игране функције. По завршетку средње школе заинтригирао га је Конго након стицања независности, али је стигао само до југа Судана пре него што се озбиљно разболео. Док је снимао филмове, кратко је боравио на минхенском универзитету, где је студирао историју и књижевност.[12]

Купио је кућу у Уједињеном Краљевству, где је научио енглески језик. Затим се преселио у Питсбург, Пенсилванију.

Свој први кратки филм "Херкул" снимио је 1962. У школи је нагласак био на латинском и грчком, језицима које и даље чита.

Док је боравио у Перуу, требало је да лети летом ЛАНСА 508, међутим, у последњим минутима су променили његову резервацију. У авион је касније ударио гром и авион се распао. Погинули су сви путници, осим Џулијан Копке, која је преживела након слободног пада авиона. Дуго прогоњен догађајем, скоро 30 година касније, снимио је документарни филм Wings of Hope (1998) који је истраживао причу једине преживеле.

Рана каријера

[уреди | уреди извор]
Херцог на филмском фестивалу у Венецији, 1991. године

Херцог је, заједно са Рајнером Вернером Фасбиндером и Волкером Шлондорфом, предводио почетак западнонемачког биоскопског покрета. Западнонемачки биоскопски покрет састојао се од документараца који су снимали филмове са ниским буџетима и били под утицајем француског Новог таласа биоскопа. Осим што користи професионалне глумце - немачке, америчке и друге - Херцог је познат и по томе што користи људе из места у којем снима. Нарочито у својим документарним филмовима, користи локално становништво да би искористио оно што он назива „екстатичном истином“ (за разлику од дословне или чињеничне истине). Користи снимке не-глумаца који играју улоге и који су они сами.

Његови филмови су освојили много награда на различитим филмским фестивалима широм света. Цезар награду (Aguirre, the Wrath of God), Еми (Little Dieter Needs to Fly), Европску филмску награду (My Best Fiend) Венецијански филмски фестивал (Scream of Stone и The Wild Blue Yonder). 1987, Херцог и његов полубрат Луки Стипетић освојили су Баварску филмску награду за најбољу режију за филм Cobra Verde. Године 2002. освојио је Dragon of Dragons Honorary Award на Краковском филмском фестивалу у Пољској.

Каснија каријера

[уреди | уреди извор]
Херцог на филмском фестивалу у Венецији, 1991. године

Херцог је почаствован на 49. међународном филмском фестивалу у Сан Франциску, добивши 2006. награду за режију Филмског друштва.[13] На Међународном филмском фестивалу у Сан Франциску приказана су четири његова филма: Wodaabe – Herdsmen of the Sun 1990. године, Bells from the Deep 1993. године, Lessons of Darkness 1993. године и The Wild Blue Yonder 2006. године. Ебертфест у Шампању у држави Илиноис донео му је награду Златни палац и угравирани глокеншпил који му је доделио млади филмски аутор инспирисан његовим филмовима. Grizzly Man у режији Херцога освојио је награду Алфред П. Слоан на филмском фестивалу у Санденсу 2005. године. Када га је ББЦ интервјуисао на улици у склопу промоције филма, човек из ваздушне пушке га је погодио у стомак.[14]Encounters at the End of the World освојио је награду за најбољи документарац на Међународном филмском фестивалу у Единбургу 2008. године и номинован је за Оскара за најбољи документарни играни филм; прва Херцогова номинација.

Херцог на филмском фестивалу у Венецији, 2009. године

2006. Херцог је упуцан у стомак док давао је интервју Марку Кермодеу из Би-Би-Си-ја. Херцог је наставио интервју без тражења медицинске помоћи. Касније се испоставило да је стрелац ментално болесни навијач са ваздушном пушком. Поводом инцидента, Херцог је касније рекао, "Чини ми се да привлачим клинички луде." Два дана касније, Херцог је помогао глумцу Хоакину Финиксу да изађе из аутомобила након аутомобилске несреће.[15]

Херцог је 2009. године постао једини филмски стваралац у новијој историји који је исте године пријавио два филма на такмичењу на Филмском фестивалу у Венецији. Херцогов The Bad Lieutenant: Port of Call New Orleans ушао је у званични распоред такмичења фестивала, а The Bad Lieutenant: Port of Call New Orleans је на такмичење ушао као „филм изненађења“.[16] Херцог је такође пружио нацију за кратки филм Plastic Bag режисера Рамина Бахранија, који је био уводни филм у делу фестивала Корто Кортисимо.[17]

Незадовољан начином којим се воде филмске школе, Херцог је 2009. основао сопствену Rogue Film School.[18] За студенте, Херцог је рекао, "Више волим људе који су радили као избацивачи у секс клубу или су били чувари у лудници. Морате живети живот у његовим основним облицима. Костариканци имају веома лепу реч за то: чист живот. Не значи само чистоћу живота, већ сирови, голи квалитет живота. И то је оно што младе људе чини више филмским ствараоцима него академиком."[19]

Филмска теорија

[уреди | уреди извор]
Херцог на премијери филма Rescue Dawn

Херцогови филмови су добили значајна признања, критике и постигли су популарни. Такође су били предмет полемике у вези са њиховим темама и порукама, посебно околностима око њиховог стварања. Значајан пример је Fitzcarraldo, у ком је редитељ одражавао опсесивност централног лика током снимања филма. Burden of Dreams, документарни филм снимљен током снимања Fitzcarraldo-а, истражио је Херцогове напоре да филм направи у суровим условима. Херцогови дневници током стварања Fitzcarraldo-а објављени су као Conquest of the Useless: Reflections from the Making of Fitzcarraldo. Марк Харис из The New York Times-a написао је у својој рецензији: „Филм и његова израда су бајке оштре тежње, истраживања мутне границе између сањања и губитка ума.“[20]

Поносан је што се никада није директно водио сценаријом и често је импровизовао. Ову технику објашњава у коментарском прилогу Aguirre, the Wrath of God.

Лични живот

[уреди | уреди извор]

Херцог се женио три пута и има троје деце. Године 1967. оженио се са Мартје Грохман са којом је добио сина Рудолфа Амоса Ахмеда, рођеног 1973.[21] Развели су се 1985.[22] 1980. Херцоговој ћерки Хани Матес (фотографки и уметници) родила се сапутница Ева Матес.[23] 1987. оженио се са Кристин Маријом Ебенбергер[24], а њихов син Симон Херцог рођен је 1989.[25] Развели су се 1997. Херцог се преселио у Сједињене Државе 1996. године и оженио се фотографкињом Леном Херцог, 1999.[26]

Херцог је атеиста.[27] Поред матерњег немачког, говори енглески, шпански, француски и грчки.[28]

Филмографија

[уреди | уреди извор]

Између 1962. и 2019. Херцог је режирао двадесет играних играних филмова, седам играних краткометражних и тридесет један документарни играни филм, као и осам документарних краткометражних филмова и епизода две телевизијске серије. Такође је био сценариста или косценариста за све своје филмове, а појавио се и као глумац у двадесет шест филмских или телевизијских продукција. Такође је био продуцент филма A Gray State (2017).

Оперски радови

[уреди | уреди извор]
  • Doktor Faust (1986, Teatro Comunale di Bologna)
  • Lohengrin (1987, Bayreuth Festival)
  • Giovanna d'Arco (1989, Teatro Comunale di Bologna)
  • La donna del lago (1992, Teatro alla Scala, Milan)
  • The Flying Dutchman (1993, Opéra Bastille)
  • Il Guarany (1993, Theater Bonn)
  • Norma (1994, Verona Arena)
  • Il Guarany (1996, Washington National Opera)
  • Chūshingura (1997, Tokyo Opera)
  • Tannhäuser (1997, 1998 Teatro de la Maestranza; Teatro di San Carlo; Teatro Massimo)
  • The Magic Flute (1999, Teatro Massimo Bellini, Catania)
  • Fidelio (1999, Teatro alla Scala)
  • Tannhäuser (Wagner) (2000)
  • Giovanna d'Arco (2001, Teatro Carlo Felice, Genoa)
  • Tannhäuser (2001, Teatro Municipal; Houston Grand Opera)
  • Die Zauberflöte (2001, Baltimore Opera)
  • The Flying Dutchman (2002, DomStufen Festspiele Erfurt)
  • Parsifal (2008, Palau de les Arts, Valencia)

Позориште

[уреди | уреди извор]
  • Floresta Amazonica (A Midsummer Night's Dream) (1992, Teatro João Caetano)
  • Varété (1993, Hebbel Theatre, Berlin)
  • Specialitaeten (1993, Etablissement Ronacher)

Концерти

[уреди | уреди извор]
  • The Killers: Unstaged (2012, Paradise Theater, New York City)

Дугометражни филмови

[уреди | уреди извор]

Документарни филмови

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Werner Herzog”. German Culture (на језику: енглески). Приступљено 2020-05-13. 
  2. ^ „Werner Herzog Reflects on 50 Years of Filmmaking”. Time (на језику: енглески). Приступљено 2020-05-13. 
  3. ^ "40 Great Actor & Director Partnerships: Klaus Kinski & Werner Herzog". Empire. R
  4. ^ Mahmud, Jamil (30 September 2009). "Werner Herzog and his film language". The Daily Star. Retrieved 19 June 2010.
  5. ^ Herzog, Werner, 1942- (2002). Herzog on Herzog. Cronin, Paul. London: Faber and Faber. ISBN 0-571-20708-1. OCLC 50581849. 
  6. ^ Ebert, Roger,. Awake in the dark : the best of Roger Ebert : reviews, essays, and interviews. Bordwell, David, (Second edition изд.). Chicago. ISBN 978-0-226-46086-4. OCLC 953867282. 
  7. ^ A Time to Break Silence (4 April 1967), Oxford University Press, 2009-09-30, ISBN 978-0-19-530173-1, Приступљено 2020-10-09 
  8. ^ Youngman, Angela (мај 2007). „A breath of fresh air”. 5 to 7 Educator. 2007 (27): 20—21. ISSN 1746-7500. doi:10.12968/ftse.2007.6.3.23150. 
  9. ^ Herzog, Werner, 1942-. Werner Herzog : a guide for the perplexed. Cronin, Paul, ([Revised and updated edition] изд.). London. ISBN 978-0-571-25977-9. OCLC 889726541. 
  10. ^ Herzog, Werner (2014). „Werner Herzog”. doi:10.5040/9780571343485. 
  11. ^ „Blasphemy and Mirages”. Werner Herzog. 2014. doi:10.5040/9780571343485.ch-002. 
  12. ^ „LAS VEGAS SANDS CORP, a Nevada corporation, Plaintiff, v. UKNOWN REGISTRANTS OF www.wn0000.com, www.wn1111.com, www.wn2222.com, www.wn3333.com, www.wn4444.com, www.wn5555.com, www.wn6666.com, www.wn7777.com, www.wn8888.com, www.wn9999.com, www.112211.com, www.4456888.com, www.4489888.com, www.001148.com, and www.2289888.com, Defendants.”. Gaming Law Review and Economics. 20 (10): 859—868. децембар 2016. ISSN 1097-5349. doi:10.1089/glre.2016.201011. 
  13. ^ Swanson, Gloria May Josephine Swanson, (27 March 1899–4 April 1983), American film actress, Oxford University Press, 2007-12-01, Приступљено 2020-10-09 
  14. ^ Denzin, Norman K. (2017-09-04), Hollywood and the American Alcoholic, Routledge, стр. 237—264, ISBN 978-0-203-78990-2, Приступљено 2020-10-09 
  15. ^ „New Fire Boat for New York City—The New Yorker”. Scientific American. 64 (10): 148—148. 1891-03-07. ISSN 0036-8733. doi:10.1038/scientificamerican03071891-148. 
  16. ^ Fleming, David H. (октобар 2019). „Richard Eldridge (2019) Werner Herzog: Filmmaker as Philosopher”. Film-Philosophy. 23 (3): 403—406. ISSN 1466-4615. doi:10.3366/film.2019.0125. 
  17. ^ Gemünden, Gerd (2016-03-15). „Over the Fence, Across the Water: The 66th Berlin Film Festival”. Film Criticism. 40 (3). ISSN 2471-4364. doi:10.3998/fc.13761232.0040.307. 
  18. ^ „Werner Herzog's Rogue Film School”. www.roguefilmschool.com. Приступљено 2020-10-09. 
  19. ^ Gandy, Matthew (2012-05-28), The Melancholy Observer, Wiley-Blackwell, стр. 528—546, ISBN 978-1-118-27449-1, Приступљено 2020-10-09 
  20. ^ Gitlin, Todd (децембар 1983). „Fitzcarraldo Werner Herzog Herzog Stipetic Lucki Stipetic”. Film Quarterly. 37 (2): 50—54. ISSN 0015-1386. doi:10.2307/3697392. 
  21. ^ LCRO Standesamt Bayern Muenchen
  22. ^ Standesamt Bayern Muenchen
  23. ^ O'Mahony, John (30 March 2002). "The Guardian ProДатотека: The enigma of Werner H". theguardian.com. Guardian Media Group. Retrieved 21 March 2019.
  24. ^ "Procedural art". Simon Herzog.
  25. ^ "Procedural art". Simon Herzog
  26. ^ Lee, Jade (6 March 2018). "Werner Herzog Biography". biography.com. Biography. Retrieved 21 March 2019.
  27. ^ "Herzog is an avowed atheist, but in a certain sense his films, especially in recent years, have become highly spiritual in focus. Thanks to its subject and its characters "Into the Abyss" is suffused with a Christian religiosity that the director treats with great respect." Andrew O'Hehir, Salon.com, 11 November 2011.
  28. ^ Werner Herzog on Languages … on YouTube
  29. ^ „BBC Two – Nomad: In the Footsteps of Bruce Chatwin”. BBC. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вернер_Херцог&oldid=28560677”