Rođen je 1942. godine u Ruskom Krsturu. U rodnom mestu završio je 1957. osnovnu školu, a 1960. i zanatsku školu za mašinbravara, u koju se bio upisao očevom voljom. U istoj, mašinsko-remontnoj radionici na ekonomiji seoske zadruge još godinu dana bio je kalfa. Nezadovoljan tim nivoom školovanja i takvom životnom perspektivom, u jesen 1961. napustio je ovu radionicu i preselio se u Novi Sad. Radeći kao fizički radnik na građevinama, jednu školsku godinu pohađao je večernji kurs za kvalifikovane metalce koji su želeli da polažu prijemni ispit za upis na Višu tehničku mašinsku školu. U junu 1962. položio je taj ispit, a dve godine kasnije završio i pomenutu školu.
Nakon služenja kadrovskog vojnog roka službovao je, kao pogonski mašinski inženjer, od jeseni 1965. do proleća 1974. godine, u novosadskoj Industriji mašina i opreme „Pobeda”, u bečejskoj srednjotehničkoj mašinskoj školi "Ivan Koči" i u subotičkoj Industriji električnih mašina „Sever”. U Subotici je vanredno studirao ekonomiju, smer: Kibernetska organizacija. Od 20. maja 1974. do 15. februara 1976. ponovo je, svojom voljom (zbog vlastitih književnih ambicija), bio nezaposlen. Od 1976. do 2003. godine službovao je (uglavnom na radnom mestu urednika složenih emisija) u rusinskoj redakciji Radio-televizije Novi Sad. Novinarstvo je smatrao samo privremenim rešenjem, nametnutim egzistencijalnom nuždom. Nikada sebe nije video kao novinara u pravom smislu reči. Na subotičkom Ekonomskom fakultetu diplomirao je 1983. godine.
Želja da se što više udalji i od mašinstva, i od ekonomije i od novinarskog službovanja podstakla ga je da se upiše na postdiplomske studije na smeru: Sociologija kultura i kulturne politike na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Magistarsku tezu "Kulturnosociološki aspekti kritike dogmatizma u jugoslovenskom romanu 1985-1988" odbranio je 1994. godine. Na novosadskom Filozofskom fakultetu prijavio je temu doktorske disertacije "Utopija u delu Herberta Džordža Velsa i Havrijila Kosteljnika"[1][2]. Odbranio ju je, na Odseku za teoriju književnosti, 2016. godine.
Većina onoga što je dosad napisao postoji samo na srpskom jeziku. Bolhorves ga smatra jezikom primarnog originala svog opusa. Kako tvrdi, rusinski mu je biološki maternji, a srpski književni maternji jezik.
Svojim stvaralaštvom pokušava da pokrene heuteranizam. Po njegovim rečima, heuteranizam treba da bude filozofsko-ideološka armatura heuteranističkog pokreta, koji, opet, treba da bude inicijalna osnova planetarne heuteranističke civilizacije, ili, ako se taj pojam personifikuje, Heuteranije. U okviru te civilizacije, ako bude zaživela, opštečovečanski problemi će se rešavati razumnije, pravičnije i efikasnije no što se rešavaju u okvirima postojećih parcijalnih civilizacija, koje čine današnju planetarnu civilizaciju.
Vladimir Kirda Bolhorves već nekoliko decenija formira heuteranističko-beletrističko-hibridni (HBH) venac "Snevajući zvezdu Heuteranije". U tom opusu još su u procesu stvaranja sva tri njegova korpusa.
Primarni korpus će činiti jedan jedini, voluminozan tom "Osvitni principi heuteranizma". Sekundarni, beletristički korpus biće sačinjen od dvanaest romanesknih i pet poetskih tomova. Pobočni, pomoćni, tercijalni korpus će činiti trideset dva autobiografsko-dokumentarno-diskurzivna toma.
VKB u radnom ambijentu svog starijeg kolege Mihajla Kovača"За горами", roman (na rusinskom), "Ruske slovo", Novi Sad, 1974.
"Reka čarobnica", roman (na srpskom), "Osvit", Subotica, 1978.
"Kalemegdanski drumovi", roman (na srpskom), Književna zajednica Novog Sada, 1979.
"Нємецка, Нємецка", roman (na rusinskom), "Ruske Slovo", Novi Sad, 1986.
"Za gorama", roman (na srpskom), samizdat, 1992[3].
"Nemačka, Nemačka", roman (na srpskom), samizdat, 1992[3].
"Opijanje vetrom i vatrom", poezija (na srpskom), samizdat, 1992[3].
"Na debelom ledu", povest o jednom romanu (na srpskom), "Književne novine - Enciklopedija", Beograd, 1996.
"Опиванє з витром и з огньом", poezija (na rusinskom), "Ruske slovo", Novi Sad, 2009[4].
Sva četiri toma Prve romaneskne tetralogije u konačnoj verziji: "Za gorama"[N 1] (Arhivirano na sajtu Wayback Machine (9. februar 2021)), "Reka čarobnica"[N 2], "Kalemegdanski drumovi"[N 3][5] (Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. februar 2021)), "Nemačka, Nemačka"[N 4][5]), objavljena su (na srpskom), u samizdatu, 2012.
"Opijanje vetrom i vatrom", poezija (na srpskom), samizdat, 2012.
"Proplamsaji na razmeđi", poezija (na srpskom), samizdat, 2013.
"Putovanje vetrom i vatrom", poezija (na srpskom), samizdat, 2012
"Kraj prozora, ispred ogledala", poezija (na srpskom), samizdat, 2013.
"Rastvaranje vetrom i vatrom", poezija (na srpskom), samizdat, 2012.
"За горами", роман (на русинском), "Руске слово", Нови Сад, 2012[6].
"Утопија у делу Херберта Џорџа Велса и Хавријила Костељника", продубљена и проширена докторска дисертација, издавач: Војвођанска академија наука и уметности, Нови Сад, 2018.
"На видику згаришта", роман (на српском), "Прометеј", Нови Сад, 2020[7].
"Индивидуална поетика Владимира Кирде Болхорвеса", књижевнотеоријска студија Јулијана Тамаша (на српском), "Прометеј", Нови Сад, 2020[8].
"Визије, до короне, и у њеној демонији", роман (на српском), самиздат, 2021.
"Западњаци као подстрекачи словенског братоубилаштва", роман (на српском), самиздат, 2024.
^
EKSTREMNI EKSPERIMENTALIZAM
Kao neko ko ovaj roman pokušava da čita sa pozicije književnog kritičara, rekao bih da ova proza Vladimira Kirde Bolhorvesa pripada nekoj vrsti ekstremnog eksperimentalizma. Danas se uopšte ne srećemo s ovakvom vrstom proze. Obiman roman čiji tokovi rastu kao što nam se kupe dani kroz vreme, i koji uvek zahteva nova čitanja i nova tumačenja. Ova proza beži pred nekom, eventualnom, sistematizacijom, ona je zapravo nepotrebna. Roman, o kome je reč, daje mogućnost iscrtavanja neke druge i bolje stvarnosti. Heuteranizam je potvrda za to.
„Snevajući zvezdu Heuteranije” je roman koji se uopšte ne oslanja na tradiciju, čak je, rekao bih, prekid sa njom. Ova proza je traganje za nekim novim izrazom i nekim novim temama, koje mogu, a i ne moraju biti knjiške.
Radovan Jeknić, 1991. godine,
u recenziji tadašnje verzije Prve tetralogije
^
DOGAĐAJ U NAŠOJ SAVREMENOJ LITERATURI
Roman Vladimira Kirde Bolhorvesa i temom i književnim vrednostima predstavlja događaj u našoj savremenoj literaturi. Jedan je od prvih pokušaja romansiranja vitalnih impulsa radne organizacije. To nije roman o fabrici, već o ljudima i događajima unutar nje. O ljudima koji čine fabriku. Otuda je, u neku ruku, i dokument o klimi karakterističnoj za naše radne organizacije sredinom šezdesetih godina ovog veka. To je vreme kada samoupravljanje krči put kroz otpore tehnokratije, nedovoljnu informisanost i „vladavinu“ karijerista, koji se u trci za položajima često smenjuju ili tonu u nepovrat.
Pisac ovog, za naše prosečne čitalačke navike neobičnog romana vodi nas životnom stranom događanja u neposrednoj proizvodnji. Očigledno, poučen i sopstvenim iskustvom, on nam iza skrame oveštalih fraza, kojima obiluju replike na sastancima, otkriva sukobe interesa, razigrane strasti, sitnu zlobu i još nižu nasladu nemih posmatrača tuđih poraza. Sa druge strane su jednostavne i otresite reči radnika, zdrava logika i otpor zloupotrebama – kao izraz svesti o sopstvenoj moći, ulozi i značaju.
Pavle Janković Šole, 1977 godine,
u recenziji tadašnje (dajdžestirane) verzije „Reke čarobnice“
^
ŽUDNJA ZA...
Glavni junak ove povesti je Alek, student arhitekture, zanesenjak, majeutičar, promašeni ljubavnik, posmatrač života koji je u svakom trenutku spreman da započne razgovor o arhitekturi, matrici modernog megalopolisa koji postaje sve manje ljudski, o prošlosti, budućnosti, moralu... Od svega on je najautentičniji kao sagovornik, kao onaj Platonov sofist koji o svemu može da govori s uverenjem, ali ne zna istinu. Taj Alekov erotizam i žudnja za razgovorom, smislom, razumevanjem, istinom, u bitnome ga određuje kao ličnost bez pravog životnog iskustva koja doživljava da njena povest bude obeležena kao saznanje nemogućnosti da je sa svetom i u svetu moguće dostići puninu i istinu života. Alekova, ne malo, utopijska predstava o mogućnostima menjanja sveta i njegovog mita, o menjanju i razumevanju, posebno kad je u pitanju grad, to otelotvorenje duha nauke i tehnike koje ne vodi računa o mnogim vidovima humanijeg života, biva na kraju obasjana majskim suncem razočaranja, da parafraziram autora, daleka panonska izmaglica iza koje je sakriven zavičaj, sećanja deda Arona na Prvi svetski rat, svinjokolj, detinjstvo, dom koji to više nije.
Jovan Zivlak, krajem 1978. godine,
u recenziji tadašnje (dajdžestirane) verzije “Kalemegdanskih drumova”
^
BITI DRUGAČIJI
Vladimir Kirda Bolhorves je jedan od retkih rusinskih pisaca koji se od početka opredelio da bude drugačiji.
Sve odlučniji da sledi svoju zamisao o stvaranju velikog, integralnog dela o korenima i integrisanju rusinskog čoveka, prevashodno intelektualca, u evropski duhovni prostor, Kirda počinje da objavljuje svoja ostvarenja u vlastitom izdanju, i 1992. godine objavljuje na srpskom još tri romana iz ciklusa pod zajedničkim naslovom “Snevajući zvezdu Heuteranije”.
Irina Hardi Kovačević,
u prigodnom tekstu povodom 65-godišnjice piščevog života
