Русински језик

С Википедије, слободне енциклопедије
Русински језик
русиньскый язык, руська бисіда, руснацькый язык, руски язик
Говори се у Украјина
 Пољска
 Словачка
 Мађарска
 Румунија
 Србија
 Хрватска
Број говорника
процењено бар 600.000[1]
Попис становништва: 50.000[2] (недостаје датум)
ћирилица (русинска ћирилица)
Званични статус
Службени језик у
 Србија
( Војводина)
Признати мањински језик у
Језички кодови
ISO 639-3rue
Idioma rusino.PNG
Распрострањеност русинског језика
  Већински језик
  Мањински језик
За другу употребу, погледајте чланак Русински.

Русински језик (русиньскый язык, руснацькый язык, руски язик, руська бисіда) је језик русинског народа. Спада у групу источнословенских језика. Говори се међу Русинима у матичним (карпатским) областима на западу данашње Украјине, као и у суседним областима на југоистоку Пољске, североистоку Словачке, североистоку Мађарске и северу Румуније. Такође се говори међу Русинима у јужним панонским областима у Србији и Хрватској, односно на подручју Бачке, Срема и Славоније. Међу Русинима у дијаспори, говори се у САД, Канади и Аустралији. Дели се на два основна огранка, односно наречја: карпатско и панонско.[3][4][5]

Русински језик је признат као мањински језик у Србији, Хрватској, Мађарској, Словачкој, Пољској и Румунији, али не и у Украјини, која одбија да призна пуну националну самобитност русинског народа, те стога третира русински језик као саставни део украјинског језичког корпуса. Услед сложених историјских и политичких околности, стандардизација русинског језика је још увек у току и спроведена је делимично, међу Русинима у Србији, Словачкој и Пољској.[6][7]

Проучавање русинског језика и његових варијетета спада у област посебне славистичке научне дисциплине, која се назива русинистика.[8]

Историја[уреди | уреди извор]

Детаљније: Русини и Русинистика
Данашњи опсег русинског језика у
матичним (карпатским) областима
и јужним (панонским) областима

Као део шире породице источнословенских језика, русински језик је један од четири равноправна језичка огранка (руски, белоруски, русински и украјински), који су се током историје развили из првобитног староруског језика, који је био у употреби међу свим Источним Словенима током средњовековног периода њихове заједничке историје.[9]

Током каснијих времена, у периоду од 16. до 18. века, дошло је до постепене дијалектолошке диференцијације и стварања посебних источнословенских језичких варијетета, међу којима је био и русински. Рад на проучавању русинског језика започео је већ током 19. века. Стицајем сложених историјских и политичких околности, научна област која обухвата проучавање културно-историјске баштине русинског народа, а која укључује и студије русинског језика и књижевности (русинистика) коначно је конституисана тек током друге половине 20. века.[8][10]

У разним научним и образовним установама, при факултетима и институтима, првенствено у Европи, али и у неким другим срединама са развијеним славистучким студијама, развили су се специјализовани центри (заводи, катедре, семинари) за проучавање русинског језика. На међународном нивоу, значајан корак као обједињавању русинских студија означен је окупљањем стручњака за русински језик и књижевност на првом међународном Конгресу русинског језика (Бардејов, 1992), након чега су уследила и нова конгресна заседања: друго у Прешову (1999), треће у Кракову (2007) и четврто поново у Прешову (2015).[11]

Наречја русинског језика[уреди | уреди извор]

Збирка песама "Русински славуј" (русин. Русскій соловей) из 1890. године, у којој су објављене песме на разним русинским наречјима

Русински језик се дели на два основна огранка, односно наречја: карпатско и панонско. Подела на наречја је одраз не само дијалектолошких, већ и социолингвистичких особености, које су настале као производ историјских миграција и различитих утицаја, до којих је долазило првенствено у контакту са другим словенским језицима.[6]

  • Карпатско наречје русинског језика обухвата све дијалекте русинског језика у матичним (карпатским) областима, а првенствено на закарпатским подручјима данашње Украјине и суседним областима на југоистоку Пољске (Лемковина) и североистоку Словачке (Прешовски крај). У карпатско наречје спадају дијалекти којима говоре русинске подгрупе: Долињани, Бојки и Лемки. Међу варијететима у оквиру овог наречја, језичка стандардизација је извршена у Пољској (лемковски варијетет) и Словачкој (прешовски варијетет), док питање стандардизације међу говорницима русинског језика у Украјини још увек није решено, првенствено због етнополитичких разлога који спутавају развој русинског језика у тој држави.
  • Панонско наречје русинског језика обухвата све русинске језичке варијетете у јужним (панонским) областима, а првенствено на подручју Бачке и источног Срема у Србији, односно Славоније и западног Срема у Хрватској.

У појединим дијалектима карпатског наречја присутан је утицај суседних западнословенских језика, док је у панонском наречју поред тога присутан и утицај јужнословенских језика.[12]

Спорна питања[уреди | уреди извор]

Место русинског језика у широј породици словенских језика, према немачкој класификацији
Општине у Аутономној Покрајини Војводини у којима је русински језик у службеној употреби (зелено)

Разна питања која се односе на статус русинског језика у породици словенских језика и класификацију русинских језичких варијетета, предмет су дуготрајних и честих расправа и спорова у стручним лингвистичким круговима, а такође и у широј русинској, односно словенској и средњоевропској јавности. Нека од тих питања имају посебну, не само етнолинвистичку већ и етнополитичку димензију, што се у првом реду односи на питање о односу између русинског и украјинског језика.[13][14]

У пролеће 2019. године, група лингвиста је формулисала предлог за поделу јединственог русинског језика на два посебна језика, путем уздизања карпатског и панонског наречја на статус посебних језика, са предложеним називима: Источнорусински језик и Јужнорусински језик. Предлог за поделу, који би довео до укидања јединственог русинског језика путем стварања два посебна (одвојена) језика, одбијен је почетком 2020. године од стране Међународне организације за стандардизацију (ISO).[15]

Иста група је крајем 2020. године, у проширеном саставу, упутила нови (измењени и допуњени) захтев Међународној организацији за стандардизацију (ISO), затраживши признавање потпуно новог језика, под предложеним називом: "рутенски језик" (енгл. Ruthenian language). Према предлогу поменуте групе, тај нови језик би обухватао само досадашње панонско наречје, чиме би појам русинског језика био редукован на досадашње карпатско наречје. Уколико буде усвојен, поменути захтев ће довести до поделе јединственог русинског језика на два потпуно одвојена језика.[16]

Поменути захтеви из 2019. и 2020. године формулисани су од стране групе русинских лингвиста из Србије, уз подршку појединих страних стручњака, али без учешћа русинских лингвиста из матичних (карпатских) области. Иако питање о језичком јединству има велики значај за русински народ у целини, поменути предлози неколицине лингвиста нису били предмет шире јавне расправе чак ни међу Русинима у Србији, у чије име иступа поменута група лингвиста, тако да се русинске институције и организације у Србији (Национални савет Русина, Завод за културу војвођанских Русина, Матица русинска) о том питању нису јавно оглашавале.[17][18]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Gordon, Raymond G., Jr., ур. (2005). „Ethnologue report for language code:rue (Rusyn)”. Ethnologue: Languages of the World (15th изд.). Dallas, TX: SIL International. ISBN 13978-1-55671-159-6. Приступљено 27. 4. 2007. 
  2. ^ Ово су бројеви из националних званичних бироа за статистике:
  3. ^ Маґочій 2004.
  4. ^ Barić 2007.
  5. ^ Плїшкова 2008.
  6. ^ а б Kushko 2007, стр. 111-132.
  7. ^ Феjса 2012, стр. 217-223.
  8. ^ а б Тир 2004, стр. 310-314.
  9. ^ Magocsi 2015, стр. 212-217.
  10. ^ Magocsi 2015, стр. 386.
  11. ^ Плїшкова 2008, стр. 3-6.
  12. ^ Феjса 2019b.
  13. ^ Barić 2007, стр. 306.
  14. ^ Тамаш 2017.
  15. ^ ISO 639-3: Change Request Documentation: 2019-016
  16. ^ ISO 639-3: Change Request Documentation: 2021-005
  17. ^ Национални савет Русина (Република Србија)
  18. ^ Завод за културу војвођанских Русина (Нови Сад)

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]