Germogen Moskovski
| Germogen Moskovski | |
|---|---|
 | |
| Lični podaci | |
| Druga imena | Ermolaj |
| Datum rođenja | oko 1530 |
| Mesto rođenja | Kazanj, |
| Datum smrti | 17 (27) februar 1612 |
| Mesto smrti | Moskva, |
| Svetovni podaci | |
| Kanonizacija | od strane Ruska pravoslavna crkva |
| Praznik | 17. februar (1. mart) |
Patrijarh Germogen (rođ. Ermolaj; oko 1530, Kazanj — 17 (27) februar 1612, Moskva) — Patrijarh moskovski i cele Rusije (1606-1611, u zatočeništvu od 1 (11) maja), 1611), poznata ruska crkvena javna ličnost smutnog vremena. Kanonizovan od strane Ruske pravoslavne crkve.
Pravoslavna crkva proslavlja svetomučenika Ermogena: 17. februara (1. marta) u prestupnoj godini ili 17. februar (2. mart) u neprestupnoj godini – dan upokojenja, kao i 12 (25.) maj – proslavljanje kao svetitelja.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Rođen je oko 1530. Poreklo Germogena ostaje predmet rasprave. Postoje mišljenja da je iz porodice Šujskih, ili od Golicinih, ili da je skromnog porekla[1]. Možda potiče od donskih kozaka[2]. Još kao tinejdžer otišao je u Kazanj i ušao u Spaso-Preobraženski manastir, gde je ojačala njegova vera. Prve pouzdane vesti o Germogenu datiraju iz njegove svešteničke službe u Kazanju krajem 1570-ih. Osamdesetih godina 15. veka bio je sveštenik u Kazanju u Gostinodvorskoj crkvi Svetog Nikolaja Čudotvorca. Prema rečima savremenika, sveštenik Ermolaj je i tada bio „čovek veoma ukrašen mudrošću, elegantan u poučavanju knjiga i poznat po čistoti svog života“. 1579. godine pojavila se čudotvorna Kazanska ikona Majke Božije. Još kao sveštenik, po blagoslovu tadašnjeg kazanskog episkopa Jeremije, preneo je novoprojavljenu ikonu sa mesta pronalaska u crkvu Svetog Nikole. 1587. godine, posle smrti svoje žene, čije ime istorija nije sačuvala, zamonašio se u Čudovskom manastiru u Moskvi.
13 (23) maja 1589. godine posvećen je za episkopa i postao prvi mitropolit kazanski. 9 (19) januara 1592. godine sveti Ermogen je poslao pismo patrijarhu Jovu, u kome je saopštio da u Kazanju nema posebnog pomena pravoslavnim vojnicima koji su položili živote za veru i otadžbinu kod Kazanja, i traži da ustanoviti konkretan dan sećanja na vojnike. Istovremeno je izvestio o trojici mučenika koji su postradali u Kazanju za veru Hristovu, od kojih je jedan bio Rus, po imenu Jovan, uhvaćen od Tatara, a druga dvojica, Stefan i Petar, preobraćeni Tatari. Svetitelj je tražio dozvolu da ih uključi u sabor, čitan u Nedelju Pravoslavlja, i da im peva u večni spomen. Kao odgovor, Patrijarh je poslao ukaz od 25. februara, kojim je naređeno da „svim pravoslavnim vojnicima poginulim kod Kazanja i unutar Kazanja, u subotu posle Pokrova Presvete Bogorodice služe pomen u Kazanju i širom Kazanjske mitropolije. da ih uvrsti u veliki sabor, pročitan u Nedelji Pravoslavlja“. Naređeno je da se tri kazanska mučenika uvrste u isti sabornik, a dan njihovog sećanja povereno je da se utvrdi svetom Germogenu. Svetitelj je objavio patrijaršijski ukaz za svoju eparhiju, dodajući da sve crkve i manastiri služe liturgije i parastosi trojici kazanskih mučenika i pomene ih na litijama i na liturgijama 24. januara u spomen. Sveti Germogen je ostao čvrst u poštovanju crkvenih tradicija i aktivno se uključio u hristijanizaciju kazanskih Tatara. Praktikovana je i sledeća mera: novokršteni narodi su preseljeni u ruska naselja, izolovani od opštenja sa muslimanima. U septembru 1592. godine učestvovao je u prenosu moštiju arhiepiskopa Kazanskog Germana (Sadirjeva-Poljeva) iz Moskve u Svijažski Uspenski manastir.
Oko 1594. godine u Kazanju je podignut kameni hram na mestu pojave Kazanske ikone; zatim je sastavio „Pripovedanje i čudesa Prečiste Bogorodice, Česno i preslavno Javljanje lika Njenog, takođe u Kazanju“. U oktobru 1595. godine učestvovao je u otkrivanju moštiju svetih Gurija i Varsanufija, pronađenih prilikom rekonstrukcije sabornog hrama u Kazanskom Spaso-Preobraženskom manastiru, i sastavio njihova žitija.
Mitropolit Germogen je bio poznat u Moskvi. Bio je prisutan prilikom izbora Borisa Godunova; učestvovao u narodnoj molitvi kod Borisa kod Novodevičkog manastira. Godine 1595. otputovao je u Uglič da otkrije mošti apanaže ugličkog kneza Romana Vladimiroviča. Lažni Dmitrij ga je uvrstio u Bojarsku dumu kao poznatu i uticajnu ličnost. Ali tu se Germogen pokazao kao protivnik Lažnog Dmitrija: protivio se izboru Ignjatija za patrijarha i zahtevao pravoslavno krštenje Marine Mnišek. Lažni Dmitrij je naredio da ga proteraju u Kazanj. Nisu stigli da izvrše naređenje zbog ubistva Lažnog Dmitrija.
Patrijaršija[uredi | uredi izvor]
Izbor patrijarha u Rusiji bio je prepušten isključivo nahođenju i volji suverena, crkveni sabor je samo potvrdio ovaj izbor. Vasilij Šujski, zbacivši sa vlasti Lažnog Dmitrija, svrgnuo je Ignjatija, a na njegovo mesto postavio za patrijarha svog pristalicu Germogena[3]. Vasilij Šujski je odlučio da Germogena postavi za patrijarha kao „neprijatelja prethodne vlasti“[4].
Germogen je 3 (13) jula 1606. postao patrijarh. Ostao je pristalica Vasilija Šujskog u njegovoj borbi protiv Lažnog Dmitrija , podržavao ga je u gušenju Bolotnjikovljevog ustanka i protivio se njegovom svrgavanju[5].
Arsenij Elasonski je u svojim memoarima izvestio da je patrijarh Germogen, zajedno sa bojarima i stanovnicima Moskve, skovao zaveru da zbaci cara Vasilija Šujskog, na čije mesto su hteli da postave poljskog kneza Vladislava za kralja. Kao rezultat zavere, oni ne samo da su zbacili Vasilija sa carskog prestola, već su ga, protivno želji Vasilija Šujskog, zamonašili, zatvorivši ga u manastir Čudov; Protiv svoje volje, žena Vasilija Šujskog, Marija, postrižena je u monaštvo i zatvorena u manastir Jovana Krstitelja[6].
U Novon letopisu svrgavanja Vasilija Šujskog predstavljeno je drugačije. Prema njemu, Germogen je bio protivnik svrgavanja i prisilnog postriga Vasilija Šujskog, a posle Vasilijevog postriga nastavio je da Šujskog naziva kraljem, a Vasilija Tjufjakina je nazvao monahom (umro 1595.); ovaj drugi je, prema Novom letopiscu, izrekao monaški postrig za Vasilija Šujskog[7].
Odluku o započinjanju pregovora sa hetmanom Žolkjevskim o smeštanju Vladislava u sastav ruskog carstva donela je bojarska duma uz učešće patrijarha Germogena, osvećene hrama i „cele zemlje“[8]. Germogen je postavio neophodan uslov za pristupanje poljskog katoličkog kneza Vladislava Sigismundoviča na njegovo usvajanje pravoslavlja. Međutim, ne primajući pravoslavlje, uz blagoslov i savet patrijarha Germogena, moskovska vlada je, zajedno sa Moskovljanima, krajem avgusta 1610. izabrala poljskog kneza Vladislava za cara Rusije. Po blagoslovu i savetu patrijarha Germogena i uz lično učešće patrijarha i u njegovo ime, žitelji Moskve su se 27. avgusta 1610. godine zakleli Vladislavu i njegovim potomcima; Patrijarh Germogen, zajedno sa episkopima, bojarima, sinklitom dvora i svim narodom Moskve, poslao je poslanstvo poljskom kralju Sigismundu, na čelu sa mitropolitom Filaretom (Romanovim), sa darovima i molbom – da pošalje svog sina Vladislava. u Moskovsko kraljevstvo. Germogen je ostao protiv uvođenja poljskog garnizona u prestonicu, okupio je u septembru 1610. godine veliki broj plemića i službenika; Na sastanku se raspravljalo o pitanju kako prekršiti zakletvu (ljubeći krst) datu Vladislavu i odbiti poziv u Vladislavovo carstvo. Međutim, ovaj pokušaj je Mstislavski zaustavio[9].
Posle zauzimanja Moskve od strane poljskih trupa, predvodio je patriotski pokret, slao pisma u Nižnji Novgorod, Suzdalj, Vladimir pozivajući na ustanak protiv intervencionista (decembar 1610 – januar 1611).
Kralj Žigmund nije želeo da odobri sporazum koji je zaključio Žolkjevski, i nije hteo da preda svog sina Vladislava Moskovskom carstvu, on je želeo da sam bude ruski car, zbog čega su nastali nemiri u Rjazanju, Kalugi i drugim ruskim. gradova. Dok su moskovski bojari nastavili da čekaju Vladislavov dolazak u Moskovsko carstvo, Prokopij Ljapunov i Ivan Zarucki su se pobunili i formirali prvu narodnu miliciju protiv Poljaka koji su se nalazili u Moskvi. Pričalo se da se ustanak gradova dogodio po savetu patrijarha Germogena, ali je sam patrijarh to negirao. Ustanak je ugušen, a Germogen je optužen da je podsticao ustanak i da je odgovoran za masakre. Bez Arhijerejskog sabora, Hermogenu su bojari lišili čina patrijarha, skinuli su mu vladičanske odežde, i kao prost monah, Germogen je bio zatvoren u Kremlju u tamnici manastira Čudov[10]. Umesto toga, bojari su izveli bivšeg patrijarha Ignjatija iz Čudovskog manastira i postavili ga na patrijaršijski presto. Na Svetli ponedeljak 1611. godine prva narodna milicija se približila Moskvi i započela opsadu Kremlja, koja je trajala nekoliko meseci. Opkoljeni Poljaci u Kremlju više puta su slali ambasadore patrijarhu Germogenu tražeći da naredi ruskoj miliciji da se udalji od grada, preteći mu smrtnom kaznom.
Već iz zatočeništva, Germogen je svoju poslednju poruku uputio ruskom narodu, blagosiljajući oslobodilački rat protiv osvajača[11]. 17. (27.) februara 1612. godine, ne dočekavši oslobođenje Moskve, umire. O uzroku Germogenove smrti iznose se različita mišljenja: „prema svedočenju njegovih savremenika, umro je od gladi“, po drugima je ubijen. Sahranjen je u Sabornom hramu Arhangela Mihaila Čudovskog manastira, a telo je 1652. godine preneto u grobnicu u Uspenskom saboru Kremlja.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ „Svяteйšiй Patriarh Germogen”. portal-slovo.ru. Pristupljeno 2024-04-09.
- ^ Kamčatnov, A. M.; Grigorьev, A. V.; Orlova, A. V. (2021). „«ISTORIKO-SLOVOOBRAZOVATELЬNЫЙ SLOVARЬ RUSSKOGO ЯZЫKA “RUSSKIЙ DREVOSLOV”» KAK NOVЫЙ LEKSIKOGRAFIČESKIЙ INTERNET-PROEKT”. Vestnik Burяtskogo gosudarstvennogo universiteta. Filologiя. 120 (3): 23—28. ISSN 2686-7095. doi:10.18101/2686-7095-2021-3-23-28.
- ^ „Kapterev N.F., professor Carь i cerkovnыe moskovskie soborы XVI i XVII stoletiй”. www.odinblago.ru. Pristupljeno 2024-04-09.
- ^ Solomakha, Elena Nikolaevna; Kolobzarova, Karina Alekseevna (2023-09-08). „Sviatoi v Rossii bol'she vremeni svoego. Patriarkh Germogen”. Current trends in the development of education system. Publishing house Sreda. doi:10.31483/r-107784.
- ^ „GERMOGEN ERMOGEN • Bolьšaя rossiйskaя эnciklopediя - эlektronnaя versiя”. old.bigenc.ru. Pristupljeno 2024-04-09.
- ^ Karabuщenko, P.L. (2024). Vasiliй Nikitič Tatiщev (1686–1750): Očerki iz russkoй istorii XVIII veka. KDU, Moscow. ISBN 978-5-7913-1375-1.
- ^ „NЭB - Nacionalьnaя эlektronnaя biblioteka”. rusneb.ru - Nacionalьnaя эlektronnaя biblioteka (na jeziku: ruski). Pristupljeno 2024-04-09.
- ^ Kozli︠a︡kov, V. N. (2007). Vasiliĭ Shuĭskiĭ. Zhiznʹ zamechatelʹnykh li︠u︡deĭ : serii︠a︡ biografiĭ. Moskva: Molodai︠a︡ gvardii︠a︡. ISBN 978-5-235-03045-9.
- ^ „10000809_Istoriya Moskvy v 6 ...”. elib.rgo.ru. Pristupljeno 2024-04-09.
- ^ „Germogen Patriarh | Čitatь biografii izvestnыh ličnosteй RF dlя školьnikov i studentov”. histrf.ru. Pristupljeno 2024-04-09.
- ^ „Častь 5. Istoriя Russkoй Cerkvi v period eё samostoяtelьnosti (1589-1881). Patriaršestvo v Rossii (1589–1720), Istoriя Russkoй Cerkvi - mitropolit Makariй (Bulgakov)”. azbyka.ru (na jeziku: ruski). Pristupljeno 2024-04-09.