Globalni ekran: od filma do smartfona

Globalni ekran: od filma do smartfona (fran. L'écran global: du cinéma au smartphone) je knjiga objavljena 2007. godine koja se bavi istorijom razvoja filma, sa fokusom na uticaj modernosti na film. Autori ovog dela su Žil Lipovecki i Žan Seroa.

Prema autorima kinematografija danas želi da na svaki način postane jedna od vodećih grana industrije, bez obzira na to što se velikom brzinom pretvara u paradu filmova sa specijalnim efektima koji publici ne pružaju osećaj subjektivnog, već objektivnog. Ovo delo predstavlja pregled uticaja razvoja tehnike i tehnologije na film.

Ističe se da se u savremenom društvu film doživljava modernim zbog razvoja tehnike čiji je on proizvod, ali to je samo jedan aspekt modernosti filma. Drugi aspekt je stvaranje revolucionarne, sasvim nove vrste umetnosti - umetnosti masovne potrošnje.

O autorima

Žil Lipovecki je esejista, sociolog i profesor filozofije na Univerzitetu u Grenoblu, njegovo polje interesovanja je postmodernizam. Žan Seroa je uticajni francuski filozof koji predaje na istom Univerzitetu kao i Lipovecki, njegova specijalnost je francuska literatura XVII veka. Oni su zajedno objavili knjigu pod nazivom „Globalni ekran: od filma do smartfona“.

Žil Lipovecki

Lipovecki je rođen u Mijou 1944. godine. Studirao je filozofiju na Univerzitetu u Grenoblu i učestvovao u studentskom ustanku 1968. godine u Parizu u cilju promene francuskog modela obrazovanja. Kritikuje model koji je iz toga proizašao kao stvaranje otuđenih pojedinaca sa krhkim ličnostima sklonim emocionalnom poremećaju zbog hedonizma i neposrednog zadovoljstva. Svoju akademsku karijeru započeo je kao predavač sa svojom alma mater. Nakon uspeha svoje prve knjige, postao je poznat u mnogim delovima sveta i jedan od najvažnijih francuskih intelektualaca kasnog XX veka.

Žan Seroa

Žan Seroa je uticajni francuski filozof predaje na Univerzitetu u Grenoblu, specijalista je za francusku literaturu XVII veka. Sa Žilom Lipoveckim u knjizi „Globalni ekran”, bavi se fenomenima savremene medijske kulture dekonstruiše pretpostavke medijskog posredovanja. Seroa preispituje kulturnu regresiju, carstvo reklame, gubitak odnosa i intimnosti i dr.

Hipermodernost

Lipovecki i Seroa smatraju da film dolazi nakon milenijuma borbe između onostranog (religije) i ovostranog, gde pobedu odnosi ovostrano. Ova vrsta zabave nije nastala iz nekog umetničkog poriva, već je nastala kao nužnost razvoja tehnike. Film je svoj veliki uspeh postigao tek kada je počeo da postaje narator priča i događaja. Film se smatra modernom umetnošću zbog perioda u kom je nastala i zbog načina na koji je nastala. Pitanje koje Seroa i Lipovecki postavljaju, u ovom delu, je šta to čini film modernom umetnošću. Ostale vrste umetnosti su se smatrale modernim jer su se borile, revolucionarnim putem, protiv tradicije, nasleđa i religije koja ih je sputavala. Dok film nema kulturno nasleđe koje bi na njega izvršilo neku vrstu pritiska. Film se doživljava modernim zbog razvoja tehnike čiji je on proizvod. Modernost filma počiva i na dvostrukim zahtevima; zahtevom za novinom i zahtevom za raznolikošću. Zahtev za novinom traži od filma nešto inovativno, nešto što je relativno novo i zanimljivo kako bi se zainteresovala veća skupina ljudi. Hipermodernost se u današnje vreme poistovećuje sa preterivanjem u praktično svim sferama. Te se i od filma očekuje da bude hiper u smislu trajanja. Danas prosečno trajanje filma iznosi dva sata, dok određene sage traju i do tri sata. Naravno, hipermodernost se ne ogleda samo u dužini trajanja filma, već i u, kako su to Lipovecki i Seroa napisali, fenomenu pod nazivom ekces-slika što označava kadrove u filmovima koji se prikazuju na ekstreman i brz način kako bi se održala pažnja publike. Cilj je da se pretera koliko god je moguće. Filmovi počinju da stvaraju virtuelne stvarnosti, koje se smatraju vrhuncem haj-tek filmova.