Građa olfaktornog čulnog aparata
Čulo mirisa se nalazi u mirisnom epitelu, lociranom u vrhu nosne šupljine. Ona je uzdužnom pregradom (septum) podeljena na dve šupljine - levu i desnu, a trima nosnim školjkama u svakoj šupljini na još četiri vazdušna prolaza. Mirisni epitel nalazi se pri vrhu najvišeg vazdušnog prostora, ali prelazi delom sa unutrašnje strane na nosnu pregradu. Površina mirisnog epitela je relativno mala i iznosi oko 240 mm². Tu je sluzokoža zadebljana i ima žućkastu boju. Ovaj žuti epitel je veoma značajan jer u slučaju njegovog nedostatka (kod albinosa, npr.) nastaje mirisno slepilo, anosmija.[1]
Glavni olfaktorni sistem, (kod ljudi jedan jedinstveni olfaktorni sistem), je zadužen za identifikaciju i lokalizaciju mirisa, koji kaže šta miriše i gde se to nalazi. U tom smislu, ljudi zaostaju u odnosu na druge sisare. Pas na primer ima do 15 puta veći epitel u unutrašnjosti nosne šupljine, čak 100 puta više receptora po cm². Pomoćni olfaktorni sistem je lokalizovan skrajnuto od glavnog olfaktornog sistema, i njegova osnovna funkcija je osetljivost na feromone. Nema ga kod riba i ptica, a kod ljudi, njegovo postojanje je diskutabilno.
Građa[uredi | uredi izvor]
Mirisni epitel grade potporne ćelije, mirisne ćelije i sitne, tkzv. Boumanove žlezde. Čulna mirisna ćelija je bipolarnog tipa. Iz jednog zadebljanja, koje podseća na mehurić, pušta citoplazmatični izdanak - treplju u sluz koja pokriva epitel. Vlakna koja polaze od olfaktivnih ćelija, po nekoliko njih zajedno, probijaju sitastu kost lobanje čineći mirisni, olfaktorni nerv (fila olfactoria) koji se završava neposredno po ulasku u lobanju u mirisnoj glavici (bulbus olfactorius). Tu dolazi do sinapse. Nervni impulsi prelaze na nov neuron - mitralnu ćeliju. Pretpostavlja se da na jednu mitralnu ćeliju dolazi 1000 olfaktivnih.[2]
Vlakna mitralnih ćelija čine olfaktivni trakt i granaju se u nekoliko pravaca, od kojih su najvažniji:
- kroz lateralnu striju do unkusa
- kroz medijalnu olfaktivnu striju do gyrus subscallusuma
- kroz olfaktivnu zonu prednje komisure
Osim kranijalnih nerava, tu su i brojni projekcioni i refleksni silazni putevi. Uloge pojedinih centara nisu poznate, ali očigledno je da ova složena slika nije posledica samo nekadašnjeg rudimentarnog čula, već i aktuelnih zadataka koje čulo obavlja.[2]
Draž[uredi | uredi izvor]
Mirisne supstance dospevaju do mirisnog epitela na dva načina: ušmrkivanjem kroz nozdrve i iz usta kroz hoane. Lagano disanje obavlja se samo kroz donji vazdušni prolaz, pa je za mirisanje potrebno povećavati brzinu strujanja vazduha - ušmrkivati ga. S druge strane, mirisna materija iz usta prilikom žvakanja dospeva kroz hoane do mirisnog epitela.
Draži ove osetljivosti moraju biti: isparljive, rastvorljive u vodi (sluzi) i rastvorljive u organskim rastvaračima (lipidima). To su tri uslova kako bi se prenosila mirisna informacija. Ako se izrazito jaki mirisi, na primer parfemi, primenjuju direktno na epitel u jakoj koncentraciji, miris se ne dobija (Veberov opit). Zatim, ukoliko nije rastvorljiv u vodi, materija ne može dospeti kroz sluz do mirisnog epitela. I konačno, rastvorljivost u organskim rastvaračima je nužna da bi se citoplazmatični izdanci čulnih ćelija pokrenuli na akciju. Šećer i so ne mirišu, jer nisu rastvorljivi u mastima.[2]
U nekim literaturama se spominje i da bi se opazili, molekuli moraju da budu krupni, što nova istraživanja negiraju. Istraživač Dison govori o Raman pomeranju kod insekata, koji miris opažaju putem spektralne vibracije molekula. Svaka materija ima specifičnu vibraciju.
Postoje dve teorije na nivou receptora o procesu mirisanja, fizička i hemijska. Po prvoj, apsorpcija materije dovodi do promene u permeabilitetu membrane i do nastajanja akcionog potencijala. Po drugoj, koja je verovatnija, dolazi do hemijskog procesa posle difuzije materije u citoplazmatičnim izdancima. To dovodi do promene permeabiliteta membrane itd.[3]
Instrumenti[uredi | uredi izvor]
Prvi instrumenti bile su obične flašice sa mirisima ili epruvete koje se stavljaju pod nos ispitanika. Mnogi činioci nisu kontrolisani, pa je takvo ispitivanje pogodno samo za utvrđivanje kvalitativnih razlika u senzacijama. Za ispitivanje pragova, razlikovanje po intenzitetu, koristi se Cvardemakerov olfaktometar. On se sastoji od jedne porozne negleđosane porcelanske cevi, koja se natopi mirisom, i druge, staklene cevi, koja se izvlači iz prve i savijenim krajem dovodi do nozdrve ispitanika. Ukoliko se staklena vevčica više izvuče iz porcelanske, veća površina isparava, te je intenzitet draženja veći.[4]
Kvalitet[uredi | uredi izvor]
Čovek je sposoban da doživi mnogobrojne mirise. Prva podela je bila na neprijatne i prijatne mirise. Hening prezentuje ispitanicima veliki broj mirisa i traži im da ih svrstaju po sličnosti. Dobija tako šest kategorija: cvetni, voćni, začinski, smolasti, zagoreli i truležni miris. Drugi autori pronalaze četiri osnovne dimenzije kvaliteta mirisa: aromatičnu (F), kiselu (A), zagorelu (V) i kaprilinsku (S). Označavajući je brojevima, dolaze do četiri dimenzije kvaliteta svakog posebnog mirisa. Mešanje dva različita mirisa može dovesti do fuzije, stapanja mirisa u jedan - treći, ili moguće je da mirisi zadrže svoju individualnost, te se najčešće smenjivaju, ponekad jači maskira slabiji, a nekad može jedan da pojača drugi, ili da ga neutrališe.[5]
Intenzitet[uredi | uredi izvor]
Subjektivne jedinice za merenje intenziteta mirisa su olfakcije ili olfakti. Mirisi se po intenzitetu slabo razlikuju, ali je zato prepoznavanje neke mirisne materije velika. Pretpostavlja se da intenzitet senzacije zavisi od površine draženog čulnog epitela takođe, veća površina daje veći intenzitet. Kraće trajanje mirisne materije je snažnije i prag je niži.[6]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Ognjenović, P. Psihologija opažanja. Beograd: Zavod za udžbenike. Strana 111.
- ^ a b v Ognjenović, P. Psihologija opažanja. Beograd: Zavod za udžbenike. Strana 112.
- ^ Ognjenović, P. Psihologija opažanja. Beograd: Zavod za udžbenike. Strana 113.
- ^ Ognjenović, P. Psihologija opažanja. Beograd: Zavod za udžbenike. Strana 114.
- ^ Ognjenović, P. Psihologija opažanja. Beograd: Zavod za udžbenike. Strana 115.
- ^ Ognjenović, P. Psihologija opažanja. Beograd: Zavod za udžbenike. Strana 115 i 116.
