EOKA

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Zastava EOKA

EOKA - Ethniki Organosis Kyprion Agoniston (grč. Εθνική Οργάνωσις Κυπρίων Αγωνιστών), Nacionalna organizacija kiparskih boraca, bila je nacionalistička gerilska organizacija kiparskih Grka koja je vodila kampanju za kraj britanske vladavine na Kipru i za uniju sa Grčkom.[1][a]

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Georgios Grivas

Kipar, ostrvo u istočnom Mediteranu naseljeno uglavnom Grcima, osvojilo je Osmansko carstvo 1571. godine i ostalo je pod njegovom kontrolom do 4. juna 1878. godine, kada je posle Rusko-turskog rata predato Britanskoj imperiji.[3] U to vreme na ostrvu je takođe bila uspostavljena značajna turska manjinska populacija. Kako su nacionalističke tendencije rasle u obe glavne grupe stanovništva, kiparski Grci su se zalagali za Enosis - uniju sa Grčkom, koja je bila deo Megali ideje. Poreklo Enosis-a datira iz 1821. godine, godine kada je započeo grčki rat za nezavisnost, a arhiepiskopu Kipra, njegovom arhiđakonu i trojici episkopa, između ostalih zločina, otomanska kolonijalna administracija je odsekla glave. Godine 1828, Joanis Kapodistrijas, prvi guverner Grčke, tražio je uniju Kipra sa Grčkom.[4] Godine 1878, kada je britanski general Volsli došao na Kipar da formalno uspostavi britansku vlast, dočekao ga je arhiepiskop Kition koji je, pošto mu je poželeo dobrodošlicu, zatražio da Britanija ustupi Kipar Grčkoj.[4] U početku su kiparski Grci pozdravili britansku vlast, pošto su bili svesni da su Britanci vratili Jonska ostrva Grčkoj 1864. godine. Takođe su se nadali britanskim ulaganjima na Kipar, koji je otomanska okupacija ostavila kao osiromašeno ostrvo.[5]

Britanska vlada je 1912. godine ponudila Grčkoj da razmeni Kipar za pomorsku bazu u Argostoliju, kako bi preuzela kontrolu nad Jonskim morem; ponuda je ponovljena 1913. godine. Britanci su 1915. godine nekoliko puta nudili Grčkoj Kipar u zamenu za učešće Grčke u Prvom svetskom ratu. Dok je Grčka odlučivala da li treba da uđe u rat, britanska vlada je povukla svoju ponudu.[6] Do 1915, protivljenje kiparskih Grka britanskoj vladavini se povećalo, videvši da se ni britanska investicija ni Enosis nisu ostvarili.[7] U početku, Enosis pokret je imao samo nekoliko pristalica, uglavnom iz viših klasa. Jedan broj Kiprana koji su studirali u Grčkoj postali su snažni zagovornici Unije po povratku. S druge strane, zajednica kiparskih Turaka počela je da razvija sopstveni nacionalizam početkom 20. veka, pošto su na ostrvo stizale vesti o progonima sa kojima se suočavaju muslimani u zemljama koje su nastale nakon raspada Otomanskog carstva.[8] [9]

Imenovanje Ronalda Storsa (filhelena) u novembru 1926. za novog guvernera Kipra, podstaklo je ideju među nacionalistima kiparskih Grka da će britanska vladavina biti odskočna daska za konačnu uniju sa Grčkom.[10] Njihov odnos se pogoršao 1928. godine, kada su kiparski Grci odbili da učestvuju u proslavi 50. godišnjice britanske okupacije Kipra. Grčka je apelovala na smirenost, ograničavajući širenje antikolonijalnih članaka u novinama kiparskih Grka. Obrazovanje je postalo još jedno područje sukoba donošenjem Zakona o obrazovanju, koji je nastojao da smanji uticaj Grčke u kiparskim školskim programima. Kiparski iredentisti su takođe žalili zbog navodno preferencijalnog tretmana Malte i Egipta na račun Kipra.[11] Odnosi su se dodatno pogoršali kada su britanske vlasti jednostrano donele novi krivični zakon koji je između ostalog dozvoljavao upotrebu mučenja. Godine 1929, članovi Zakonodavnog saveta, arhiepiskop Kition Nikodemos i Stavros Stavrinakis stigli su u London, uručujući memorandum sekretaru kolonija lordu Pasfildu koji je sadržao zahteve za uniju. Kao i kod prethodnih ovakvih pokušaja, odgovor je bio negativan.[12]

Septembra 1931. Stors je blokirao odluku Zakonodavnog saveta da zaustavi povećanje poreza koji je trebalo da pokrije deficit lokalnog budžeta. Poslanici grčkih Kiprana reagovali su podnošenjem ostavki na svoje funkcije. Štaviše, 18. oktobra, arhiepiskop Kition Nikodemos pozvao je kiparske Grke da pribegnu građanskoj neposlušnosti dok se njihovi zahtevi za unijom ne ispune.[13] Dana 21. oktobra 1931. godine, 5.000 kiparskih Grka, uglavnom studenata, sveštenika i gradskih uglednika, okupilo se na ulicama Nikozije uzvikujući parole za uniju. Masa je opkolila zgradu Vlade, nakon tri sata bacanja kamenja, zgrada je zapaljena. Policija je na kraju rasterala izgrednike. U isto vreme britanske zastave su skinute sa javnih kancelarija širom zemlje, često su zamenjene grčkim. Red je zaveden početkom novembra. Ukupno sedam demonstranata je ubijeno, trideset je povređeno, deset je prognano doživotno, dok je 2.606 dobilo različite kazne, od zatvorskih do novčanih, zbog pobunjeničkog delovanja.[13][14]

Zakonodavno veće i opštinski izbori su ukinuti, imenovanje seoskih vlasti i okružnih sudija prebačeno je na guvernera ostrva. Propagiranje ideja o uniji i vijorenje stranih zastava bilo je zabranjeno, kao i okupljanje više od 5 ljudi. Kipar je tako ušao u period autokratske vladavine poznat kao Palmerokratija (Παλμεροκρατια), nazvan po guverneru Ričmondu Palmeru, koji je započeo neposredno pre pobune i trajao do početka Drugog svetskog rata.[15]

Pedesetih godina 20. veka osnovana je EOKA sa specifičnim ciljem da se pokrene vojna kampanja za okončanje statusa Kipra kao kolonije britanske krune i postizanje ujedinjenja ostrva sa Grčkom. Tadašnje rukovodstvo AKEL-a, Napredne partije radnog naroda, usprotivilo se vojnoj akciji EOKA, zalažući se za „gandijevski pristup“ građanske neposlušnosti, kao što su radnički štrajkovi i demonstracije.[16]

U početku, borba je bila politička, za razliku od vojne. EOKA je, po Grivasovim rečima, želela da privuče pažnju sveta kroz operacije koje bi dospele na naslovne strane novina.[17]

Formacija[uredi | uredi izvor]

Vođstvo[uredi | uredi izvor]

EOKA je predvodio oficir grčke vojske Georgios Grivas, veteran Prvog i Drugog svetskog rata. Tokom okupacije Grčke u Drugom svetskom ratu, predvodio je malu, antikomunističku grupu otpora[b], pod nazivom Organizacija X.[18][19] Tokom antikomunističke borbe decembra 1944. u Atini nakon povlačenja Osovine spašen je zahvaljujući britanskoj intervenciji.[20] Grivas je preuzeo pseudonim Digenis vezano za legendarni vizantijski ep Digenis Akritas. Drugi po komandi u EOKA bio je Grigoris Afksentiou, takođe bivši oficir grčke vojske. Afksentiou je diplomirao na Akademiji rezervnih oficira 1950. bez prethodnog iskustva na bojnom polju.[21]

Ciljevi[uredi | uredi izvor]

Glavni cilj EOKA je bio Unija. Organizacija je usvojila tipične grčke nacionalne ideologije i zastupala religiozne, konzervativne i antikomunističke ideje.[22][23] Ovo je bilo u skladu sa preovlađujućim idejama kiparskog društva u to vreme.[24][25] Postojalo je široko rasprostranjeno uverenje da se levičari protive nacionalnim ciljevima i pružaju izvesnu podršku kolonijalnom režimu[26] nasuprot drugim savremenim antikolonijalnim pobunama u Africi ili Aziji, koje su predvodili marksisti.[27]

Grivas i arhiepiskop Makarios III nisu se slagali oko načina oslobođenja od britanske vladavine. Grivas je odbacio Makariosov pokušaj da ograniči kampanju na akte sabotaže, izbegavajući gubitak života. Ipak, on je delio Makariosov stav da će pobeda biti izvojevana diplomatskim putem.[28] Grivasov cilj je bio da podvrgne Britance kontinuiranom nemilosrdnom uznemiravanju.[29]

Pripreme[uredi | uredi izvor]

Grivas je izvršio prvo izviđanje na Kipru već u julu 1951.[30] Makarios je svakako bio skeptičan, rekavši Grivasu da neće naći pristalice za oružanu borbu. Britanci su delili isto mišljenje. Grivas je konačno stigao na ostrvo početkom novembra 1954. i počeo da uspostavlja svoju podzemnu mrežu. Regrutovao je ljude iz Kiparskog saveza poljoprivrednika u selima i iz dva glavna pokreta mladih, Hrišćanskog omladinskog pokreta i nacionalističkog Pankiprskog pokreta mladih u gradovima. Okosnicu EOKA činile su planinske grupe, konvencionalne gerilske snage koje su živele u skrivenim logorima u šumama, i gradske grupe, koje su često nastavljale svoj civilni posao ili školovanje. Podršku ovom naoružanom krilu pružio je mnogo širi Nacionalni front Kipra (EMAK), koji je obezbedio obaveštajne podatke, zalihe, oružje, lekove, regrute i sigurne kuće, suočavao se sa Britancima na ulicama u demonstracijama i neredima i sproveo propagandnu ofanzivu.[31]

ANE[uredi | uredi izvor]

ANE (grč. Άλκιμος Νεολαία ΕΟΚΑ – "Alkimos Neolaia EOKA") je bio omladinski pokret EOKA tokom borbe za uniju između 1955. i 1959. godine. Omladinska organizacija je imala organ samouprave koji je bio direktno odgovoran lideru EOKA, Digenisu. Među njenim aktivnostima bile su demonstracije protiv britanske vladavine na Kipru.[32]

Oružana borba[uredi | uredi izvor]

Britanski vojnik se suočava sa gomilom demonstranata tokom bitke kod bolnice u Nikoziji 1956.

Od aprila 1955. do smene guvernera Armitidža (oktobar)[uredi | uredi izvor]

Oružana borba je počela u noćima između 29. marta i aprila 1955. godine. Ukupno 18 bombaških napada dogodilo se na različitim lokacijama širom ostrva. Najznačajniji incidenti bili su incidenti u Nikoziji od strane grupe Markosa Drakosa, kao i rušenje predajnika Kiparske radiodifuzne stanice.[33][34][35] Napadi su bili praćeni revolucionarnom proglasom koju je potpisao „Vođa, Digenes“. Grivas je odlučio da svoju umešanost u ovom trenutku zadrži u tajnosti i upotrebio je ime vizantijskog generala koji je branio Kipar u srednjem veku.[33] Grivas je takođe zabranio napade na kiparske Turke u to vreme, i samo je želeo da na meti budu britanski vojnici i grčki kolaboracionisti.[36] Britanci, ne očekujući ovakav razvoj događaja, pojačali su svoje lokalne vojne baze (Dekelija i Akrotiri) prebacivanjem trupa iz Egipta.[35]

Krajem aprila napadi EOKA su privremeno prestali, dajući vremena Grivasu da organizuje omladinu.[37] Druga ofanziva je pokrenuta 19. juna koordinisanim napadima bombama i granatama na policijske stanice, vojne objekte i domove vojnih oficira i visokih zvaničnika.[38][39][40] U jednom od tih bombaških napada srušena je zgrada sedišta policije u Famagusti.[38] Te napade su obično pratili sporadični incidenti: pucnjave, bombaški napadi i povećan javni nered.[38] Ovaj drugi talas EOKA napada trajao je do kraja juna, ukupno 204 napada od početka oružanog otpora.[41][42]

U avgustu su dva člana Specijalnog ogranka ubijena u odvojenim incidentima. Podizanje grčke zastave tokom demonstracija obično je dovodilo do sukoba sa kolonijalnim vlastima, koje su je po potrebi silom uklanjale.[38] Još jedan veliki uspeh EOKA bio je bekstvo 16 članova EOKA iz zatvora zamka Kerineja, uključujući brojne ključne ličnosti, kao što su Markos Drakos i Grigoris Afksentiou.[38]

Britanske reakcije[uredi | uredi izvor]

Činilo se da se situacija pogoršava i britanske vlasti su pokušale da sačuvaju svoju poziciju na Kipru diplomatskim manevrisanjem i ofanzivom protiv pobunjenika. Prvi je uključivao huškanje grčke i turske vlade jedne protiv druge. Iden je Tursku smatrao "ključnom zaštitom britanskih interesa" na Kipru.[38] Do kraja septembra, kako je kriza eskalirala, britanska vlada je odlučila da smeni guvernera Armitidža.[43] Britanska politika takođe je imala za cilj dramatično povećanje regrutovanja kiparskih Turaka.[44] Do početka 1956. oni su postali dominantni u policiji koja je brojala 4.000 u poređenju sa manje od 1.000 kiparskih Grka. Kiparski Turci su bili u prvoj liniji protiv EOKA. Neizbežno je da je upotreba policajaca kiparskih Turaka protiv zajednice kiparskih Grka pogoršala odnose između dve zajednice.[45]

Turske reakcije[uredi | uredi izvor]

U avgustu 1955. godine Adnan Menderes, tadašnji turski predsednik, najavio je da Turska neće prihvatiti bilo kakvu promenu u status kvo na Kipru koja nije u interesu Turske.[46] U turskim medijima su se širile glasine da će verovatno doći do pokolja zajednice kiparskih Turaka. Iako su bile neosnovane, dovele su do nacionalističkih reakcija u zemlji i antigrčkog istanbulskog septembarskog pogroma koji je organizovala vlada u septembru 1955.[47] U isto vreme, tokom Londonske trilateralne konferencije između Britanije, Turske i Grčke, sporazum nije uspeo zbog turske nepopustljivosti.[48][49] Tokom sastanka između kraja avgusta i 7. septembra 1955. Turska je takođe tvrdila da će, ukoliko status kvo Kipra pod britanskom administracijom ne bude poštovan, ceo Ugovor iz Lozane biti neizvestan.[46]

Od oktobra 1955. do marta 1956. (Operacija Napred u pobedu, faza I)[uredi | uredi izvor]

Novi britanski guverner Džon Harding stigao je 3. oktobra.[50] Harding je pokušao da se sastane sa nadbiskupom Makariosom, i obojica su se složila da otpočnu ono što je postalo poznato kao pregovori Harding-Makarios.[51][52] Povećana bezbednost i jačanje vojne moći bili su Hardingovi prioriteti.[53] Harding je 26. novembra proglasio vanredno stanje – što je, između ostalog, značilo sprovođenje smrtne kazne za zločine bez smrtnog ishoda.[54] Represivno zakonodavstvo i pojačanje trupa nisu uspeli. Stanovništvo kiparskih Grka bilo je neprijateljsko, a Specijalni ogranak je neutralisan.[55] Britanski odgovor su bile velike operacije kordona i pretresa. Kolektivne kazne, daleko od toga da potkopaju podršku EOKA, samo su uspele da izazovu još veće neprijateljstvo kiparskih Grka prema britanskoj vlasti.[55] Štaviše, Harding je na Kipar gledao kao na piona u globalnoj situaciji hladnog rata: 13. decembra je zabranio AKEL (Napredna partija radnog naroda) i pritvorio 128 njegovih vodećih članova, efektivno osakativši jedinu političku partiju na Kipru koja se protivila EOKA-u.[55]

Operacija „Napred u pobedu“ (grčki naziv) pokrenuta je 18. novembra uz nekoliko bombaških napada.[56] U urbanim sredinama, školarci su imali istaknutu ulogu u borbi EOKA. Bitka zastava eskalirala je tokom jeseni 1955. i dostigla vrhunac u januaru i februaru 1956. angažujući britanske snage da jure članove EOKA.[57][58] Učenici ne samo da su učestvovali u neredima i bacanju kamenja na policiju, već su neki od njih bili i obučeni da bacaju bombe i vrše atentate.[59] Gerilci i omladina bacali su bombe na britanske kadrovske kuće, policijske stanice i vojne kampove.[60][61] Ponekad, članovi EOKA su uspeli da ukradu nešto oružja.[62] Britanci nikada nisu uspeli da u potpunosti eliminišu agente EOKA iz policijskih snaga.[45]

Borba se nastavila u planinama dok su gerilci širili svoju mrežu u planinama Trodos. Međutim, zbog oštrih zimskih uslova i britanskog vojnog pritiska, aktivnost EOKA je privremeno popustila.[63] Do kraja februara 1956. Britanci su bili uključeni u suzbijanje prave pobune školaraca u kojoj je jedan dečak ubijen, a školski sistem ostrva je skoro potpuno zatvoren.[45]

Od marta 1956. do marta 1957. (Operacija Napred u pobedu, faza II)[uredi | uredi izvor]

Nakon neuspeha pregovora Makarios-Harding, britanska vlada je naglo proterala Makariosa na Sejšele 9. marta 1956.[64] Ovo je izazvalo nedeljni generalni štrajk praćen dramatičnim povećanjem aktivnosti EOKA: 246 napada do 31. marta uključujući i neuspešan pokušaj ubistva Hardinga. Ofanziva je nastavljena u aprilu i maju, a britanske žrtve su bile u proseku po dva mrtva svake nedelje.[65]

EOKA je fokusirala svoju aktivnost na urbana područja tokom ovog perioda. Bombardovanje kuća i nemiri, uglavnom od strane školaraca, primorali su vojsku da drži snage podalje od planina u kojima su se krili glavni borci EOKA-e. Napadnuti su objekti vojske i policije, ukupno 104 miniranja kuća, 53 nereda, 136 dela sabotaže, 403 zasede, 35 napada na policiju, 38 napada na vojnike i 43 napada na policijske stanice.[v][71] Ali kako je Hardingov pritisak rastao, Grivas je počeo da se usredsređuje na policajce kiparske Turke što je izazvalo nerede među zajednicama i seriju štrajkova.[72][73]

Harding je organizovao seriju operacija u periodu april–jul[g] i unapredio svoju obaveštajnu mrežu uključujući stvaranje ozloglašenog X-voda.[75] 10. maja prva dva zatvorenika EOKA su obešena, a Grivas je odgovorio pogubljenjem dva britanska vojnika.[65] Pokrenute su operacije velikih razmera, ali je Grivas uspeo da pobegne.[76] Odlučio je da se preseli u Limasol gde je osnovao svoje novo sedište. Iako je Grivas pobegao, operacije u planinama Trodos su imale uspeha za Britance: zarobljeno je 20 gerilaca i 50 komada oružja. Međutim, završili su katastrofom: najmanje 7 britanskih vojnika je poginulo, a 21 je slučajno izgoreo. Poslednji incident zasenio je prvi pravi uspeh protiv gerilskih snaga EOKA.[76]

Britanske vlasti su 9. avgusta obesile još tri zatvorenika EOKA; međutim, Grivas ovoga puta nije uzvratio. U znak protesta održani su široki štrajkovi.[77] U novembru 1956. zbog Suecke krize veliki broj britanskih trupa je prebačen sa Kipra što je omogućilo Grivasu da pokrene novu ofanzivu. EOKA je pokrenula talas napada u onome što će postati za britanski "Crni novembar" sa ukupno 416 napada, 39 ubijenih, od kojih 21 Britanci. Nakon debakla u Suecu, britanska vojna snaga je povećana na 20.000 i Harding je uspeo da pokrene novu ofanzivu.[77]

Iako je aktivnost EOKA bila ozbiljno ugušena u planinama, njena oružana borba se nastavila u urbanim područjima dok su britanske snage bile očigledno nemoćne.[78][76][79] Grivas je 14. marta 1957. proglasio primirje koje je trajalo skoro godinu dana.[79]

Od marta do novembra 1957.[uredi | uredi izvor]

Harding je nastavio da vrši pritisak na EOKA uprkos jednostranom primirju. Ovo se izjalovilo britanskim snagama pošto je EOKA ostvarila dobitke na polju propagande.[80][81][82]

U međuvremenu, PEKA (Politički komitet kiparske borbe)[d] je političkim sredstvima nastavljala borbu za uniju, dok je EOKA pokušavala da regrutuje nove članove. Sveštenici i učitelji, pod strogom tajnošću, regrutovali su mladiće od 14 do 24 godine i uglavnom su bili uspešni.[83] Grivas je reorganizovao strukturu EOKA.[84] Do jeseni, Grivas je povećavao svoju autonomiju od Grčke i Makariosa i planirao je da napadne levicu i zajednicu kiparskih Turaka. Grčka vlada i Makarios nisu bili u stanju da spreče te inicijative.[85]

Zatvori i tvrdnje o mučenju[uredi | uredi izvor]

Zakon o pritvoru lica, donet 15. juna 1955, dao je ovlašćenje britanskim vlastima da bez suđenja zatvore osumnjičenog u logor.[86] PEKA, a kasnije Makarios i grčka vlada ukazali su na neljudske uslove u tim logorima.[87][88] Situacija tamošnjih logoraša bila je sporna.[88] Međunarodni komitet Crvenog krsta je dva puta posetio logore i nije našao nikakve probleme.[89][90] Harding je odbacio optužbe za mučenje, opisujući to kao propagandu EOKA.[91] Optužbe o mučenju imale su uticaja na unutrašnju britansku politiku.[92] Precizna upotreba metoda mučenja ostaje predmet spora. Prema Hajncu Rihteru, Britanci su zatvarali oči na ispitivače od kojih su mnogi bili namerno nedovoljno obrazovani kiparski Turci koji su bili protiv Unije.[93] Dejvid Frenč s druge strane smatra da su većina – ali ne sve – tvrdnje o mučenju bile propagandno oruđe EOKA.[94] Generalno, Harding nije uspeo da pridobije stanovništvo kiparskih Grka, posebno kada su njegove bezbednosne snage pribegle ovim merama.[95]

Mučenje koje su Britanci koristili na Kipru uključivalo je premlaćivanje, javna bičevanja, prisilno stajanje, led i drogu. Ostalo mučenje je uključivalo analno i vaginalno umetanje vrućih jaja, taktiku koju su Britanci takođe koristili u Keniji.[96] Britanski islednik Specijalne filijale na Kipru izjavio je da je on osmislio „tehniku vrućeg jajeta ispod pazuha“. U nekoliko slučajeva je takođe primenjena elektrotortura.[96] Džek Tejlor, britanski policajac koji je u septembru 1956. godine poslat na Kipar, otkrio je da je bilo premlaćivanja zatvorenika, dok je brigadir Majkl Harbotl potvrdio da je Specijalni ogranak na Kipru koristio mučenje. Ove izjave potvrđuju upotrebu torture na Kipru od strane Britanaca, iako ostaje nejasno koliko je bila rasprostranjena i česta.[97]

Kampanja protiv grupa kiparskih Grka[uredi | uredi izvor]

U početku, EOKA je zastrašivala stanovništvo da ne sarađuje sa snagama bezbednosti, ali se definicija izdajnika postepeno širila jer su snage bezbednosti imale određene uspehe protiv EOKA krajem 1956.[98] Članovi EOKA koji su razgovarali sa snagama obezbeđenja pri ispitivanju takođe su smatrani izdajicama i Grivas je bio za smrtnu kaznu u takvim slučajevima. Desili su se slučajevi u kojima su gerilci EOKA ubijali druge na svoju inicijativu, a ne samo na osnovu optužbi za izdaju. Ubistva su se događala u javnosti.[99][100] Takve aktivnosti su dostigle vrhunac posebno tokom leta-jeseni 1956.[101] Levica kiparskih Grka, a posebno komunistička partija (AKEL) su takođe bile na meti. Kako je AKEL rastao u broju, praktično je poricao Makariosovu ulogu. Britanci su delikatno podsticali ovo neprijateljstvo i u avgustu 1957. izbio je drugi talas unutargrčkog nasilja.[102] Još jedan sličan talas izbio je u aprilu – oktobru 1958. kada je mirovni sporazum bio neizbežan.[103][104] AKEL je održao masovne demonstracije i tražio pomoć od Makariosa koju je on odobrio.[103][105] Brojni naučnici karakterišu EOKA kao terorističku organizaciju zbog napada na javna preduzeća, ubistava pripadnika snaga bezbednosti, državnih službenika i metoda zastrašivanja lokalnog stanovništva i targetiranja civila.

Kraj primirja[uredi | uredi izvor]

Tokom ovog perioda Britanci su otvoreno tolerisali paravojne organizacije kiparskih Turaka. Britanci su nameravali da iskoriste zajednicu kiparskih Turaka na ostrvu i tursku vladu kao sredstvo za blokiranje potražnje za unijom.[106] Oni su se efektivno udružili sa turskom manjinom i pretvorili ih u ogromnu većinu u policijskim snagama. Ovo je sada izmaklo kontroli što se Britanaca tiče, ali su ipak uspeli da iskoriste situaciju.[106]

Primirje protiv kolonijalnih vlasti trajalo je do 28. oktobra 1957. (Ohi dan, grčki nacionalni praznik) kada je Harold Makmilan, britanski ministar spoljnih poslova, odbio Makariosov predlog. [107]

Decembar 1957 – avgust 1958 (Futovo guvernerstvo i nasilje među zajednicama)[uredi | uredi izvor]

Ser Hju Fut je na Kipar stigao u decembru 1956. godine, kada je bilo očigledno da vojna pobeda Britanaca nije neizbežna.[108][109] Grivas je u to vreme planirao postepenu eskalaciju EOKA napada na britanske snage, ali je sredinom decembra pozvao na primirje kako bi dao prostor za vođenje pregovora. Primirje je prekinuto 4. marta 1958. kada je pokrenut novi talas napada, ali ovoga puta, Grivas je naredio svojim gerilcima da ne napadaju kiparske Turke kako bi izbegli nasilje među zajednicama koje bi moglo dovesti do podele.[110]

EOKA i kiparski Turci[uredi | uredi izvor]

Zajednica kiparskih Turaka prigovarala je uniji mnogo pre 1950-ih iz straha da bi ujedinjenje sa Grčkom dovelo do njihovog progona i proterivanja, straha zasnovanog na sudbini kritskih Turaka nakon ujedinjenja Krita sa Grčkom. Slično tome, nacionalizam među kiparskim Turcima je konstruisan iz različitih događaja koji su doveli do raspada Otomanskog carstva.[111][112][9] Masovne paravojne oružane grupe pojavile su se već u maju 1955. godine. Sve ih je kasnije apsorbovao TMT (Türk Mukavemet Teşkilatı/Turska organizacija otpora)[113][114] TMT je bio tursko oruđe za podsticanje nasilja među zajednicama kako bi se pokazalo da je podela jedini mogući aranžman.[115] Kao i EOKA, TMT je koristio nasilje protiv članova svoje zajednice koji nisu bili voljni da budu u skladu sa njihovim ciljem.[116][117]

EOKA je izbegao sukob sa kiparskim Turcima, ali se to promenilo kasnije od januara 1957.[118][119] Prema Francuzima, Grivas je odlučio da napadne kiparske Turke kako bi izazvao tenzije među zajednicama i nerede u gradovima na Kipru, primoravajući Britance da povuku njihove trupe iz lova na EOKA u planinama i uspostavljanju reda u urbanim sredinama.[118] Od 19. januara 1957. do kraja marta, gerilci EOKA su napali pripadnike turske zajednice, počevši od policajca kiparskih Turaka, što je izazvalo nerede koji su trajali 3 dana.[120][121]

Nasilje među zajednicama (i unutar zajednica) eskaliralo je u leto 1958. sa brojnim smrtnim slučajevima. Francuzi su u periodu od 7. juna do 7. avgusta izbrojali 55 atentata koje su izvršili Turci na Grke i 59 atentata koje su izvršili Grci na Turke.[122][123] Značajan broj kiparskih Turaka je raseljen zbog nasilja.[124] Da bi se uhvatio u koštac sa sukobom među zajednicama, Fut je pokrenuo operacije „Kutija šibica“ i „Upaljač za sto“.[125][126] U avgustu je potpisano primirje, koje su podržale grčka i turska vlada.[127]

Od avgusta 1958. do Ciriškog i Londonskog sporazuma[uredi | uredi izvor]

Arhiepiskop Makarios III (1962) bio je politički lider EOKA

Britanske vlasti nisu bile u stanju da suzbiju aktivnost EOKA, pa je britanska vlada pokušavala da dođe do rešenja koje ne bi osramotilo Britaniju. Makmilanov plan je uložio napor u ovom pravcu. Grci su odbacili plan jer su ga videli kao otvorena vrata koja vode ka podeli ostrva, a Grivas je otkazao primirje 7. septembra.[128] Pokrenuta je nova oružana kampanja i ciljevi su se značajno razlikovali od prethodnih perioda. Grivas je naredio gerilcima da "napadaju neselektivno na svakog Engleza gde god se nađe", što je rezultiralo smrću 8 britanskih državljana u 104 incidenta napada u naredna dva meseca.[129] Ali dok je vojna snaga EOKA rasla, kiparski Grci su postajali frustrirani zbog nasilja među zajednicama i borbe protiv Britanaca. Makarios je u intervjuu nagovestio da je spreman da promeni svoj stav i prihvati nezavisni Kipar. Ovaj razvoj događaja razbesneo je Grivasa, ali su ga podržali uticajni članovi zajednice kiparskih Grka. EOKA je gubila svoju široku bazu podrške.[130]

Tokom poslednjih meseci 1958. godine, sve strane su imale razloga da se zalažu za kompromis. Strana kiparskih Grka se plašila da je podela sve neizbežnija, Grčka je bila zabrinuta da bi trenutna situacija mogla da dovede do rata sa Turskom, Turska je morala da upravlja tekućim krizama na svojim istočnim granicama, a Britanci nisu želeli da vide destabilizaciju NATO-a zbog grčko-turskog rata. Ministri spoljnih poslova Grčke i Turske su 5. decembra definisali situaciju i dogovoren je niz sastanaka koji su rezultirali sporazumima u Londonu i Cirihu. Ovo je bilo kompromisno rešenje u kome bi Kipar postao nezavisna i suverena zemlja.[131] I Makarios i Grivas su teška srca prihvatili sporazume, ali je rukovodstvo kiparskih Turaka bilo oduševljeno kompromisom. Dana 9. marta 1959. Grivas je izdao letak u kojem je izjavio da prihvata Londonske sporazume.[132]

Prema istoričaru Hajncu Rihteru, aktivnosti EOKA dovele su do smrti 104 britanska vojnika, 54 policajca (među njima 15 kiparskih Grka, 22 kiparskih Turaka i 12 Britanaca) i 238 građana (među njima 26 Britanaca, 203 grčkih Kiprana i 7 turskih Kiprana).[133]

Posledice[uredi | uredi izvor]

Nakon sporazuma Cirih-London i uspostavljanja Republike Kipar, Makarios, koji je postao prvi predsednik, popunio je vladu i državnu službu članovima EOKA. Ekstremisti obe zajednice ostali su naoružani i nastavili da traže svoje ciljeve, Uniju ili Taksim.[134] Ministri i drugi veterani EOKA pridružili su se tajnoj organizaciji Akritas, a Polikarpos Giorkacis je bio novi „Digenis“.[135] Kako je svaka zajednica težila suprotnim ciljevima, novoformirana država je ubrzo propala, nakon što je Makarios jednostrano promenio ustav, otvorivši put nasilju među zajednicama.[136]

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Vlasti Republike Kipar smatraju borbu EOKA borbom za nacionalno oslobođenje, a njene pripadnike herojskim borcima za slobodu.[137] Dan početka kampanje EOKA, 1. april, danas se u zemlji smatra nacionalnom godišnjicom.[138][139] Turski nacionalistički narativ napisan u tursko-kiparskom udžbeniku smatra borbu gerilaca EOKA kao varvarsku i nezakonitu sa zaključkom da „Kipar jeste i ostaće turski“ (str. 61).“[140]

Muzeji i spomenici[uredi | uredi izvor]

Spomenik Mihalakisu Karaolisu, Nikozija

Memorijalni muzej posvećen kampanji EOKA stvoren je 1960. godine. Nalazi se u centru Nikozije.[141]

Postoje različiti spomenici posvećeni pripadnicima EOKA koji su poginuli tokom godina borbi i koje kiparski Grci u velikoj meri smatraju ratnim herojima. Deo centralnog zatvora u Nikoziji koji je osnovao britanski guverner Harding funkcioniše nakon sticanja nezavisnosti Kipra kao muzej. Ovo uključuje zatvorske ćelije, vešala i „zatvorske grobove“ 13 boraca EOKA koje su kolonijalne vlasti ili pogubile ili ubile.[142]

Forin ofis je skinuo tajnost dokumenata i tužbe EOKA protiv britanske vlade[uredi | uredi izvor]

Forin ofis (Kancelarija za inostrane i poslove Komonvelta) je 2012. objavio visoko poverljive dokumente koji opisuju tvrdnje o mučenju i zlostavljanju između 1955-1959. U izveštajima se otkriva da su zvaničnici kolonijalne administracije priznali mučenje i zlostavljanje. Druge optužbe uključuju masovno hapšenje 1958. i premlaćivanje 300 civila od strane kolonijalnih snaga.

Nakon objavljivanja dokumenata, veterani EOKA objavili su da se spremaju tužbe protiv britanskih vlasti.[143] Udruženje veterana je navelo da je najmanje 14 Kiprana umrlo, a da je još stotine bilo mučeno tokom ispitivanja od strane Britanaca tokom kampanje 1955–1959. Dvoje od onih koji su navodno umrli tokom ispitivanja imali su 17 godina. Pravni postupak dolazi nakon otkrivanja tajnih dokumenata objavljenih 2011. koji predstavljaju slične prakse tokom ustanka Mau Mau u Keniji, u istom periodu.[144][145]

Kiparski veterani su 2018. godine dobili pravo da traže odštetu zbog zahteva za mučenje u Ujedinjenom Kraljevstvu na sudu. Predsedavajući sudija je odbacio argumente britanske vlade da bi slučaj trebalo da se sudi po kiparskom zakonu, što bi, da je tačno, značilo da se u slučaju primenjuje rok zastarelosti.[146]

Slučaj je rešen vansudskim putem tako što je Ujedinjeno Kraljevstvo dalo kiparskim Grcima milion funti. Vlada Velike Britanije je negirala bilo kakvu odgovornost.[147][148]

Britanske arhive sa kojih je skinuta tajnost takođe su otkrile da je Odeljenje za istraživanje informacija (IRD), tajno propagandno krilo Kancelarije za inostrane poslove Ujedinjenog Kraljevstva koje se bavilo propagandom Hladnog rata, odgovorno za širenje lažnih vesti u kojima se tvrdi da su pobunjenici EOKA silovali učenice od 12 godina. Ove crne propagandne priče prenete su američkim novinarima u okviru „Operacije ČAJANKA“.[149]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ More specific, EOKA is the acronym of the organisation's full name in Greek language, Εθνική Οργάνωσις Κυπρίων Αγωνιστών, Ethniki Organosis Kyprion Agoniston (National Organisation of Cypriot Fighters), sometimes expanded as Εθνική Οργάνωσις Κυπριακού Αγώνος, Ethnikí Orgánosis Kipriakoú Agónos ("National Organisation of Cypriot Struggle").[2]
  2. ^ There is some controversy surrounding the Xhi organization as some sources consider it or its members to be Nazi collaborators while others consider it patriotic and anti-communist
  3. ^ Some of the attacks of the attacks against civilians drew world attention and were used for propaganda purposes by the British authorities. Most notable attacks have been the killing of an army doctor while driving home,[66] the execution of Greek Cypriot Assistant Superintendent Kyriacos Aristotelous,[67][68] the killing of the son of a soldier in a beach near Dekelia base[69] a Maltese shop owner (fiance of a Greek Cypriot woman) was killed by shooting in the back. -the phot of the grieving wife reached mainstream media in UK- another couple, a British customs officer and his wife, was murdered while picnicked.[69] On 16 June 1956, the bombing of a restaurant by EOKA led to the death of William P. Boteler, a CIA officer working under diplomatic cover. Grivas immediately issued a statement denying a deliberate attempt to target American citizens.[70]
  4. ^ These operations have been a) Operation ‘Kennett’b) Operation ‘Pepperpot’, c) Operation ‘Lucky Alphonse’ and d)Operation ‘Spread Eagle’. 21 soldiers died at a forest fire during Lucky Alphonse[74]
  5. ^ PEKA was the political branch of EOKA

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Karyos 2009.
  2. ^ The Editors of Encyclopaedia Britannica 2015.
  3. ^ Richter 2007, str. 23.
  4. ^ a b Mallinson & Mallinson 2005, str. 5.
  5. ^ Emerick 2014, str. 117–118.
  6. ^ Richter 2007, str. 157-194, chapter First World War.
  7. ^ Emerick 2014, str. 117-18.
  8. ^ Κτωρής 2013, str. 80.
  9. ^ a b Kizilyurek 2011, str. 198–199
  10. ^ Klapsis 2009, str. 131.
  11. ^ Frendo 1998, str. 47–51.
  12. ^ Klapsis 2009, str. 131–135.
  13. ^ a b Klapsis 2009, str. 135–136.
  14. ^ Rappas 2008, str. 363–364.
  15. ^ Rappas 2008, str. 363–369.
  16. ^ Mallinson & Mallinson 2005, str. 19.
  17. ^ Markides 1974.
  18. ^ Novo 2010, str. 66.
  19. ^ Ganser 2005, str. 213.
  20. ^ Newsinger 2016, str. 93.
  21. ^ Newsinger 2016, str. 106.
  22. ^ Θρασυβούλου 2016, str. 298.
  23. ^ Novo 2012, str. 194.
  24. ^ Βαρνάβα 2000, str. 88-105, Church and EOKA youth.
  25. ^ Novo 2012, str. 195-196.
  26. ^ Θρασυβούλου 2016, str. 316.
  27. ^ Novo 2010, str. 64-65.
  28. ^ Newsinger 2016, str. 96
  29. ^ Newsinger 2016, str. 97
  30. ^ Newsinger 2016, str. 93
  31. ^ Newsinger 2016, str. 94
  32. ^ „Η νεολαία στον αγώνα του 1955-59”. Η νεολαία στον αγώνα του 1955-59 (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-04-14. 
  33. ^ a b Newsinger 2016, str. 95.
  34. ^ French 2015, str. 71.
  35. ^ a b Richter 2011, str. 250.
  36. ^ Ağır, Ülkü (2014). Pogrom in Istanbul, 6./7. September 1955: Die Rolle der türkischen Presse in einer kollektiven Plünderungs- und Vernichtungshysterie (na jeziku: nemački) (1 izd.). Berlin: Klaus Schwarz Verlag. str. 161. ISBN 978-3-87997-439-9. 
  37. ^ Richter 2011, str. 254.
  38. ^ a b v g d đ Newsinger 2016, str. 97.
  39. ^ Richter 2011, str. 257-8.
  40. ^ French 2015, str. 72.
  41. ^ Richter 2011, str. 259.
  42. ^ French 2015, str. 76.
  43. ^ French 2015, str. 82.
  44. ^ Ağır, Ülkü (2014). Pogrom in Istanbul, 6./7. September 1955: Die Rolle der türkischen Presse in einer kollektiven Plünderungs- und Vernichtungshysterie (na jeziku: nemački) (1 izd.). Berlin: Klaus Schwarz Verlag. str. 161. ISBN 978-3-87997-439-9. 
  45. ^ a b v Newsinger 2016, str. 101.
  46. ^ a b Ağır, Ülkü (2014), pp. 162–163
  47. ^ Richter 2011, str. 315–321.
  48. ^ Richter 2011, str. 299 & 313.
  49. ^ Holland 1998, str. 73.
  50. ^ Holland 1998, str. 83-84.
  51. ^ Holland 1998, str. 84-85.
  52. ^ Richter 2011, str. 370.
  53. ^ Richter 2011, str. 370–72.
  54. ^ Richter 2011, str. 373.
  55. ^ a b v Newsinger 2016, str. 99.
  56. ^ Richter 2011, str. 377.
  57. ^ French 2015, str. 86.
  58. ^ Richter 2011, str. 376.
  59. ^ Richter 2011, str. 383.
  60. ^ Richter 2011, str. 481-82.
  61. ^ French 2015, str. 86-88.
  62. ^ French 2015, str. 87.
  63. ^ French 2015, str. 88-89.
  64. ^ Richter 2011, str. 416-422.
  65. ^ a b Newsinger 2016, str. 102.
  66. ^ French 2015, str. 110.
  67. ^ French 2015, str. 111.
  68. ^ Richter 2011, str. 489–491:Richter claims that the assassination took place in the hospital's ward, while Aristotelous was talking to the doctor. The doctor was injured, according to Richter
  69. ^ a b Richter 2011, str. 493.
  70. ^ Richter 2011, str. 496.
  71. ^ French 2015, str. 109.
  72. ^ French 2015, str. 152.
  73. ^ Richter 2011, str. 491–492
  74. ^ French 2015, str. 135.
  75. ^ French 2015, str. 145-46.
  76. ^ a b v Newsinger 2016, str. 103.
  77. ^ a b Newsinger 2016, str. 104.
  78. ^ French 2015, str. 136.
  79. ^ a b Richter 2011, str. 651.
  80. ^ Richter 2011, str. 651–53.
  81. ^ French 2015, str. 169.
  82. ^ Holland 1998, str. 198.
  83. ^ Richter 2011, str. 706–707.
  84. ^ French 2015, str. 246.
  85. ^ Richter 2011, str. 725.
  86. ^ Richter 2011, str. 653–54.
  87. ^ French 2015, str. 196.
  88. ^ a b Richter 2011, str. 654.
  89. ^ French 2015, str. 220.
  90. ^ Richter 2011, str. 657-658.
  91. ^ Richter 2011, str. 659.
  92. ^ Richter 2011, str. 661-665.
  93. ^ Richter 2011, str. 666–668.
  94. ^ French 2015, str. 222-24.
  95. ^ Newsinger 2016, str. 107.
  96. ^ a b Darius Rejali (8. 6. 2009). Torture and Democracy. Princeton University Press. str. 331—. ISBN 978-1-4008-3087-9. 
  97. ^ Preston Jordan Lim (12. 6. 2018). The Evolution of British Counter-Insurgency during the Cyprus Revolt, 1955–1959. Springer. str. 79—80. ISBN 978-3-319-91620-0. 
  98. ^ French 2015, str. 158–159.
  99. ^ French 2015, str. 163–164.
  100. ^ Holland 1998, str. 148.
  101. ^ French 2015, str. 163.
  102. ^ Holland 1998, str. 203.
  103. ^ a b French 2015, str. 166-67.
  104. ^ Richter 2011, str. 710-212.
  105. ^ Richter 2011, str. 710-712b.
  106. ^ a b Newsinger 2016, str. 109.
  107. ^ Richter 2011, str. 106.
  108. ^ French 2015, str. 241.
  109. ^ Holland 1998, str. 213.
  110. ^ French 2015, str. 246-47.
  111. ^ French 2015, str. 253.
  112. ^ Holland 1998, str. 12.
  113. ^ French 2015, str. 256-57.
  114. ^ Holland 1998, str. 216.
  115. ^ French 2015, str. 259-61.
  116. ^ French 2015, str. 260.
  117. ^ Holland 1998, str. 242.
  118. ^ a b French 2015, str. 258.
  119. ^ Holland 1998, str. 69.
  120. ^ French 2015, str. 258-59.
  121. ^ Richter 2011, str. 491-92.
  122. ^ French 2015, str. 262.
  123. ^ Holland 1998, str. 263-64.
  124. ^ Richter 2011, str. 839.
  125. ^ French 2015, str. 265.
  126. ^ Holland 1998, str. 267.
  127. ^ French 2015, str. 267.
  128. ^ French 2015, str. 270-73.
  129. ^ French 2015, str. 274-75.
  130. ^ French 2015, str. 283-85.
  131. ^ French 2015, str. 289.
  132. ^ French 2015, str. 290-92.
  133. ^ Richter 2011, str. 979.
  134. ^ Richter 2010, str. 99.
  135. ^ Richter 2010, str. 117–118.
  136. ^ Richter 2010, str. 113–122.
  137. ^ Richter 2011, str. 983.
  138. ^ „ΑΣΤΥΝΟΜΙΑ ΚΥΠΡΟΥ – Ομιλίες”. www.police.gov.cy. police.gov.cy. Arhivirano iz originala 05. 02. 2021. g. Pristupljeno 9. 3. 2020. 
  139. ^ „Διεύθυνση Δημοτικής Εκπαίδευσης”. www.moec.gov.cy. Ministry of Education, Repuplic of Cyprus. Pristupljeno 11. 3. 2020. 
  140. ^ Kizilgurek 1999, str. 393.
  141. ^ Leonidou, Leo (22. 6. 2006). „The flag that marked the end of colonial rule”. Cyprus Mail. Arhivirano iz originala 2007-05-26. g. Pristupljeno 2007-04-17. 
  142. ^ Brussel, Leen Van; Carpentier, Nico (2014). The Social Construction of Death: Interdisciplinary Perspectives (na jeziku: engleski). Springer. str. 177. ISBN 9781137391919. 
  143. ^ "Cypriots to sue U.K. for alleged torture in '50s" Arhivirano 2018-11-04 na sajtu Wayback Machine, Herald News, 1 November 2012
  144. ^ Theodoulou, Michael (13. 4. 2011). „Greek Cypriots intend to sue Britain over torture in 1950s uprising”. The Times. Pristupljeno 2011-05-09. 
  145. ^ Dewhurst, Patrick (14. 4. 2011). „EOKA fighters to sue Brits over torture”. Cyprus Mail. Arhivirano iz originala 18. 5. 2011. g. Pristupljeno 2011-05-09. 
  146. ^ Eoka fighters win first historical torture battle in UK court
  147. ^ Smith, Helena (2019-01-23). „UK to pay £1m to Greek Cypriots over claims of human rights abuses”. the Guardian. Pristupljeno 2019-04-15. 
  148. ^ „UK pays £1m to Cyprus 'torture victims'”. BBC News. 2019-01-24. Pristupljeno 2019-04-15. 
  149. ^ Dorril 2002, str. 552

Literatura[uredi | uredi izvor]

Izvori na grčkom
  • Βαρνάβα, Αντρέας (2000). Η νεολαία στον απελευθερωτικό αγώνα της ΕΟΚΑ. Συμβούλιο Ιστορικής Μνήμης ΕΟΚΑ. 
  • Θρασυβούλου, Μάριος (2016). Ο εθνικισμός των Ελληνοκυπρίων, από την αποικιοκρατία στην Ανεξαρτησία. Θεσσαλονίκη: επίκεντρο. ISBN 978-960-458-686-8. 
  • Κτωρής, Σώτος (2013). Τουρκοκύπριοι: από το περιθώριο στο συνεταιρισμό, 1923-196. Αθήνα: Παπαζήσης. ISBN 9789600228984. 
  • Richter, Heinz (2007). Ιστορία της Κύπρου, τόμος πρώτος (1878-1949). Αθήνα: Εστία. ISBN 9789600512946.  translated from the original Heinz Richter (2006). Geschichte der Insel Zypern. Harrassowitz Verlag. ISBN 978-3-447-05975-6. 
  • Richter, Heinz (2011). Ιστορία της Κύπρου, τόμος δεύτερος(1950-1959). Αθήνα: Εστία. 
Izvori na engleskom

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=ЕОКА&oldid=27689562”