Epifanije Premudri

Epifanije Premudri

Epifanije Premudri († oko 1420) - pravoslavni svetitelj, hagiograf. Poznat kao sastavljač žitija Svetog Sergija Radonješkog i Stefana Permskog. Poštovan kao svetitelj. Praznuje 23. maja (5. juna) u Saboru Rostovsko-jaroslavskih svetitelja.

Biografija

Živeo je krajem 14. - početkom 15. veka. Sudeći po žitiju Stefana Permskog koje je sastavio, Epifanije je, kao i Stefan Permski, „učio u Rostovskom manastiru Grigorija Bogoslova, takozvanom Zatvoru, čuvenom po svojoj biblioteci“. Poznato je da je Epifanije „često „kopljao“ sa Stefanom oko razumevanja tekstova“ i povremeno se ponašao kao „dosađivač“. Ova činjenica „sugeriše da ako je Stefan bio stariji od Epifanija Mudrog, onda ne mnogo“ .

Epifanije je bio dobro obrazovan: Ogroman broj citata i književnih reminiscencija navedenih po sećanju, isprepletenih jedni sa drugima i sa govorom autora u spisima Epifanija Mudrog pokazuje da je dobro poznavao Psaltir, Novi zavet i niz knjiga Starog zaveta i da je bio načitan u patrističkoj i hagiografskoj literaturi.

Osim toga, poput Stefana Permskog, „i on je donekle naučio grčki jezik“. Neke činjenice nam dozvoljavaju da pomislimo „da je autor mnogo putovao i posetio Carigrad, Svetu Goru i Jerusalim“.

Epifanije je nazvan učenikom svetog Sergija u naslovu „Evlogije Sergiju Radonješkom“, a Pahomije Logofet, ili Srbin, izveštava da je Epifanije mnogo godina, od mladosti, „živeo zajedno sa Trojičnim igumanom“. Epifanije je 1380. godine bio u Trojice-Sergijevoj lavri, budući da je „već odrastao, pismen, iskusan književnik i prepisivač, kao i posmatrač sklon pisanju hronika“. „Kada je Sergije Radonješki umro (1392), Epifanije Mudri je počeo da pravi beleške o njemu“.

Posle Sergijeve smrti 1392. godine, Epifanije se, očigledno, preselio u Moskvu da služi mitropolitu Kiprijanu. Sprijateljio se sa Teofanom Grkom. 1408. godine, tokom napada kana Edigeja na Moskvu, Epifanije je pobegao u Tver, gde se sprijateljio sa arhimandritom Spaso-Atanasjevskog manastira Kornilijem, u shimi Kirilu, sa kojim se kasnije dopisivao; u jednom svom pismu je visoko govorio o umeću i delu Teofana Grka, njegovom umu i obrazovanju. U ovom pismu Epifanije sebe naziva „izografom“.

Epifanije se 1410-ih ponovo nastanio u Trojice-Sergijevom manastiru, zauzevši visok položaj među bratijom: „Bio sam ispovednik u velikoj Lavri celoj bratiji. Tu se upokojio oko 1420. godine (ne kasnije od 1422. godine) u činu jeromonaha .

Ubrzo posle smrti Stefana Permskog 1396. godine, Epifanije je završio Besedu o životu i učenju Svetog oca našeg Stefana, episkopa permskog.

Epifaniju se pripisuje i „Legenda o Epifaniju Mnihu o putu u sveti grad Jerusalim“, uvod u Tversku hroniku i pismo Tverskom igumanu Kirilu.

Prema O. V. Tvorogovu, Epifanije je bolji od svih ruskih autora u stilu drugog južnoslovenskog uticaja, koji je, pored približavanja književnog jezika balkanskoj tradiciji, doneo duh preporoda: pažnju na emotivni život sv. ličnost i nastanak novog izražajnijeg stila izlaganja. U isto vreme, životi se apstrahuju od stvarnih detalja .