Žene u Šucštafelu
Žene u Šucštafelu ili SS-Gefolge-u kako su ga zvali, bilo je žensko krilo Šucštafela ili SS, koje se organizaciono razlikovalo od muškog dela SS i od načina dobrovoljnog angažovanja žena u ostalim službama i jedinivcama Rajha (Notdienstverpflichtung). Žene koje su unutar SS bile organizaciono u sastavu jednica pod nazivom SS-Helferinnen ili SS-Kriegshelferinnen, bile su radno angažovane na pomoćnim poslovima u: službama za prenosa podataka (kao telefonsti, radio operateri, stenografi) unutar SS jedinica kao ili kao čuvari u nacističkim logorima.
Opšte informacije o Šucštafelu[uredi | uredi izvor]
Šucštafel (nem. Schutzstaffel — Zaštitni odred), poznat po svom akronimu SS (od nem. SS), je bila glavna paravojna organizacija pod komandom Adolfa Hitlera i Nacističke partije. Prvobitno je bila mala, stalna straža, poznata kao zal-šuc (njem. Saal-Schutz), sastavljena od dobrovoljaca Nacističke partije, a svrha joj je bila održavanje reda na mitinzima partije u Minhenu. Lider SS-a bio je Hajnrih Himler od 1929. do njenog raspuštanja 1945, sa porazom nemačke u Drugom svetskom ratu.
Nacisti su smatrali SS elitnom jedinicom, „pretorijanskom stražom“ partije sa svim članovima odabranim po rasnim i ideološkim kriterijumima. SS se razlikovao od nemačke vojske, nacističke partije, i nemačkih državnih zvaničnika sa svojim činovima, oznakama jedinica i uniformama. Pored toga, pripadnici SS-a su na podlaktici ruke imali istetoviran broj. Što manji broj tim viši rang u SS-u. Za razliku od logoraša u koncentracionim logorima broj je bio istetoviran na desnoj ruci. SS je imao ključnu ulogu tokom holokausta: SS ajnzacgrupen jedinice izmasakrirale su preko milion civila, većinom Jevreja, u masovnim egzekucijama.
SS je na čelu sa Hajnrihom Himlerom sprovodio razne eksperimente nad ljudima u koncentracionim logorima, čak je napravljen i program Lebensborn, što znači program života gde su se ukrštali isključivo oficiri i vojnici SS i mlade Nemice koje su morale imati dokazano nemačko poreklo tri kolena unazad.[1][2]
Unutrašnja hijerarhija žena u Šucštafelu[uredi | uredi izvor]
Među ženama unutar Šucštafela ili SS postojala je unutrašnja hijerarhija, koja se odnosila samo na žensko krilo Šucštafela (SS) , koja nije bila povezana sa muškim delom, iako su funkcije namenjene ženama ponekad imale uticaj u komandnim strukturama.[3]
Pripadnice SS-Helferinnen obučavane su u centru Reichsschule-SS u Obernhajmu u Alzasu, osnovanom u maju 1942. godine po nalogu H. Himlera. Obuka je bila teža od one za žene angažovane u nemačkoj vojsci. Pre upisa žene su morale da ispune određene fizičkeuslove koje je odredio režim: da nisu starije od 17 do 30 godina i da nisu niže od 1,65 m, da bi kako je rat odmicao rat kriterijum upisa padao (starosna granica je podignuta na 40 godina a minimalna visina je pala na 1,58 m); čak su prihvatili i 15 muslimanskih studenatkinja. U privilegovanom položaju za prijem bile su ratne udovice.
Žene su dolazile iz različitih ekonomskih, staleških i obrazovnih sredina, porodica koje su već imale pripadnike SS u svom sastavu, a bilo je i žena iz aristokratije (npr princeza Ingeborg Alik), jer je SS podržavao žensku nacističku ideologu koja je propagirala mogućnost društvenog uspona.
Žene na dužnostima u logorima[uredi | uredi izvor]
Za rad u nacističkim koncentracionim logorima bile su angažovane i žene. Pa je tako od 55.000 ukupnog angažovanih stražara, u svim nacističkim kampovima, bilo 3.600 žena (do 10% radne snage), kojima nije bilo dozvoljeno da izdaju naređenja muškarcima. One su bile pripadnice Aufseherin-a koji je pripadao SS.
U logorima on su bile angažovane na dužnost: čuvara, sekretarice ili medicinske sestre. Za ove zadatke obučavane su još pre početka rata (neke od 1938. godine u Lihtenberguu, zbog potrebe za osobljem u logorima sve punijim političkim zatvorenicima nakon Kristalne noći (8. i 9. novembra 1938. godine). Nakon 1939. godine deo žena obučavan je u kampu Ravensbrück blizu Berlina.
Većinom su bile poreklom iz porodica iz nižeg ili srednjeg socijalnog staleža, tradicionalnih ženskih zanimanja (frizer, nastavnik, prodavac), ali su, za razliku od muškaraca koji su bili obavezni da služe vojni rok, one imale želju da budu angažovane u ženskom krilu SS (SS-Gefolge).[4]
U početku su radile samo u logorima u Aušvicu i Majdaneku početkom 1942. godine. Zbog nedostatka stražara, kasnije, tokom rata, u manjem broju bile su prisutne i u logorima, Neuengamme concentration camp, Aušvicu (1, 2 i 3), Plaszow Flossenbürg, Gross-Rosen Vught i Stutthof, ali nikada nisu služile u logorima smrti Bełżec, Sobibór Treblinka ili Chełmno. Sedam žena je radilo u Aufseherinnen-u 24 u Vught-u, 34 u Buchenvald-u, 19 u Bergen-Belsen-u, 20 u Dahau, tri u Mauthauzenu, tri u Mittelbau-Dora i, sedam u Natzweiler-Struthof-u, dvadeset u Majdanek-u, 200 u Aušvicu i njegovim podkampovima, 140 u Sachsenhausen-z, 158 u Neuengamme, 47 u Stutthof concentration camp-u, dok je 958 služililo u Ravensbrück concentration camp-u, 561 u Flossenbürg-u i 541 u Gross-Rosen concentration camp-u. Mnoge žene su radile i kao supervizori u podkampovima u Nemačkoj, Francuskoj, Austriji, Čehoslovačkoj i Poljskoj.
Tako je npr. Erne Vališ, koja je bila čuvar u koncentracionom logoru Majdanek, ubijala ljude u Majdaneku, iako je posle rata njen čin od pravosuđa tretiran kao pasivno saučesništvo u genocidu. Ako je saučesnik u genocidu, onda ne može biti pasivna", primetio je Šef centra "Simon Vizental" Efraim Zurof.
Epilog[uredi | uredi izvor]
Dvanaestogodišnje vladanje nacističkih organizovanih zlikovaca i poduhvat pokoravanja Evrope i dobrog dela sveta – i to ne u starom, klasičnom smislu imperijalizma, nego u skladu s rasističkom idejom nemačkog malograđanina o germanskoj „višoj rasi“ koja ima pravo ne samo da vlada drugim narodima nego i da istrebljuje one koje smatra nedostojnim življenja, u svoj zločinački projekat masovno je uključio i žene. Time je Hitlerov režim poput vampira koristi svu energije lepšeg pola kako bi podstakao svoj projekat rasističkog, seksističkog i falokratskog društva.
Ropstvo slabijeg pola u Trećem rajhu međutim nije uvek bilo transparentno, i agresivnu politiku nacionalsocijalizma, što svesno što nesvesno prihvatile su mnoge nemačke žene.
Mladim devojkama Hitler je nudio atraktivne aktivnosti, poput onih namenjenih muškarcima, uz uveravanje da će ih materinstvo uskoro ograničiti samo na njihov dom, i da to trebaju sprečiti aktivnim učešćem u jedinicama Trećeg rajha.
Kao i mlade arijevske majke koje su primale porodični dodatak za masovni porod i nagrađivane odlikovanjima, mnoge su postale i aktivne pripadnice zloglasnih SS jedinica, čineći brojna zlodela. Taku su nemačke žene postale lišena svojih formalnih funkcija majki i supruga postale bazen za reprodukciju rase, ili instrument u masovnom genocidu Nacionalsocijalizma.[2]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Redžić, Nataša. „„Lebensborn", nacistički projekat fontane života”. Novi Polis (na jeziku: ci). Pristupljeno 2021-03-21.
- ^ a b Albanese, Patrizia; Albanese, Professor Department of Sociology Patrizia (2006). Mothers of the Nation: Women, Families and Nationalism in Twentieth-century Europe. University of Toronto Press. ISBN 978-0-8020-9015-7. str. 37.
- ^ STUCHLIK, Gerda 1990 « Bibliographie 'Frauen und Nationalsozialismus' », in Leonore Siegele-Wenschkewitz, Gerda Stuchlik (Hg.), Frauen und Faschismus in Europa. Pfaffenweiler, Centaurus : 300-328.
- ^ BRUNS, Brigitte 1989 « Frauen im Nationalsozialismus », in Andrea van Dülmen (Hrsg.), Frauen. Ein historisches Lesebuch. München, Beck.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Hitler's Children: The Hitler Youth and the Ss - Gerhard Rempel - Google Books. Books.google.com. Pristupljeno 21. 6. 2013.
- Ljubinka S. Škodrić, Položaj žena u okupiranoj Srbiji 1941–1944, doktorska disertacija Beograd, 2015.
- Century, Rachel. Dictating the Holocaust: Female administrators of the Third Reich (PhD Dissertation, University of London, 2012). Bibliography pp. 277–310
- Lower, Wendy. Hitler's Furies: German Women in the Nazi Killing Fields, Boston: Houghton Mifflin Harcourt, 2013.
- MacDonogh, Giles. After the Reich: The Brutal History of the Allied Occupation, 2007.
- Morton, Alison. Military or Civilians? The Curious Anomaly of the German Women's Auxiliary Services during the Second World War. 2012. ASIN B007JUR408
- Moser-Verrey, Monique (1991). „Les femmes du troisième Reich”. Recherches féministes. 4 (2): 25—44. doi:10.7202/057649ar. PDF korištenjem Érudit veb portala (www.erudit.org).
- Owings, Alison.Frauen. German Women Recall the Third Reich, 1994.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Mermorijalni muzej holokausta u SAD (jezik: engleski)
- WWII: Women of the Reich - Foto galerija - LIFE Magazine (jezik: engleski)
