Zemljoposednička vojska
| Vojska Rusije | ||||||
|---|---|---|---|---|---|---|
 Kijevska Rus | ||||||
|
||||||
 Velika moskovska kneževina Rusko carstvo | ||||||
|
||||||
 Ruska Imperija | ||||||
|
||||||
 Bela Garda | ||||||
|
||||||
 SSSR | ||||||
|
||||||
 Ruska Federacija | ||||||
|
||||||
|
| ||||||
Zemljoposednička vojska (rus. Поместное войско), bila je feudalna plemićka konjica u Velikoj moskovskoj kneževini i Ruskom carstvu od 15. do kraja 17. veka[1].
Istorija[uredi | uredi izvor]
U drugoj polovini 14. veka, pod uticajem Mongola, kneževsku družinu zamenili su feudalni odredi boljara i zavisnih knezova, sastavljeni od plemića, slobodnih zemljoposednika (rus. Дети боярские, srp. Plemićki sinovi) i njihovih naoružanih slugu i robova (rus. Боевые холопы, srp. Robovi ratnici)[1].
Sa širenjem Velike kneževine Moskve, zavisni knezovi postepeno su gubili svoje zemlje i postajali sluge Velikog kneza, zajedno sa svojim bojarima, ratnicima i slugama. Tako je formirana nova klasa plemića (rus. Служилые люди «по отечеству», srp. Sluge po rođenju ili nasleđu), koja služi u zamenu za feudalne posede (rus. Поместье)[1].
Organizacija[uredi | uredi izvor]
1482. organizovana je potpuno aristokratska vojska (rus. Поместное войско), za vreme Ivana Velikog[2]. Glavninu ove vojske činili su plemići i "Bojarski sinovi" ("sluge po nasleđu"), a znatan deo (25-50%) činili su naoružani robovi[3]. Svaki zemljoposednik bio je dužan da opremi po jednog konjanika (sa konjem i oružjem) na svakih 100-200 četvrti (0.5 hektara) zemlje, ili na svakih 3-30 seljačkih domaćinstava[1].
Oružje i oprema[uredi | uredi izvor]
Svi ratnici bili su na konjima, a glavno oružje od 15. do početka 17. veka bio je tatarski luk i strela[4]. Imućniji ratnici imali su oklope (verižnjače ili od pločica), i šlemove mongolskog tipa, dok su siromašniji plemići i robovi nosili samo debelo postavljene i prošivene kapute[5].
Nakon Smutnog vremena, početkom 17. veka, vatreno oružje postalo je obavezno za imućnije ratnike[6].
Veličina[uredi | uredi izvor]
Krajem 16. veka, kada je ova vojna organizacija bila na vrhuncu, broj plemića i zemljoposednika nije prelazio 25.000, tako da je plemićka konjica brojala oko 50.000 ratnika sa naoružanim robovima[7]. Međutim, ova vojska bila je široko raspoređena na velikoj teritoriji, tako da je samo deo mogao biti mobilisan za ratni pohod, dok je ostatak čuvao pogranične oblasti.
Ukidanje[uredi | uredi izvor]
Slaba borbena gotovost i nedisciplina plemićke konjice, tokom Smutnog vremena i ratova sa Poljskom u 17. veku, dovela je do formiranja profesionalne vojske po evropskim uzorima ("Pukovi novog stroja") već 1630[8].
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g Perrie, Lieven & Suny 2006, str. 383.
- ^ Fajfrić 2008, str. 150–157
- ^ Perrie, Lieven & Suny 2006, str. 230.
- ^ Perrie, Lieven & Suny 2006, str. 218.
- ^ „MEDIEVAL RUSSIAN ARMOR”. www.xenophon-mil.org. Pristupljeno 30. 3. 2018.
- ^ Perrie, Lieven & Suny 2006, str. 490.
- ^ Rodionov, I. N. (1994—2004). Voennai︠a︡ ėnt︠s︡iklopedii︠a︡ v vosʹmi tomakh. Moskva: Voennoe izd-vo. ISBN 978-5-203-01874-8. OCLC 38547615.
- ^ Fajfrić 2008, str. 313.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Voennai︠a︡ ėnt︠s︡iklopedii︠a︡ v vosʹmi tomakh. Rodionov, I. N., Institut voennoĭ istorii. Moskva: Voennoe izd-vo. 1994—2004. ISBN 978-5-203-01874-8. OCLC 38547615.
- Perrie, Maureen; Lieven, DCB; Suny, Ronald Grigor (2006). The Cambridge history of Russia. Cambridge; New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-81227-6. OCLC 77011698.
- Fajfrić, Željko (2008). Ruski carevi (1. izd.). Sremska Mitrovica: Tabernakl. str. 193—212. ISBN 9788685269172. OCLC 620935678.