Земљопоседничка војска
| Војска Русије | ||||||
|---|---|---|---|---|---|---|
 Кијевска Рус | ||||||
|
||||||
 Велика московска кнежевина Руско царство | ||||||
|
||||||
 Руска Империја | ||||||
|
||||||
 Бела Гарда | ||||||
|
||||||
 СССР | ||||||
|
||||||
 Руска Федерација | ||||||
|
||||||
|
| ||||||
Земљопоседничка војска (рус. Поместное войско), била је феудална племићка коњица у Великој московској кнежевини и Руском царству од 15. до краја 17. века[1].
Историја[уреди | уреди извор]
У другој половини 14. века, под утицајем Монгола, кнежевску дружину заменили су феудални одреди бољара и зависних кнезова, састављени од племића, слободних земљопоседника (рус. Дети боярские, срп. Племићки синови) и њихових наоружаних слугу и робова (рус. Боевые холопы, срп. Робови ратници)[1].
Са ширењем Велике кнежевине Москве, зависни кнезови постепено су губили своје земље и постајали слуге Великог кнеза, заједно са својим бојарима, ратницима и слугама. Тако је формирана нова класа племића (рус. Служилые люди «по отечеству», срп. Слуге по рођењу или наслеђу), која служи у замену за феудалне поседе (рус. Поместье)[1].
Организација[уреди | уреди извор]
1482. организована је потпуно аристократска војска (рус. Поместное войско), за време Ивана Великог[2]. Главнину ове војске чинили су племићи и "Бојарски синови" ("слуге по наслеђу"), а знатан део (25-50%) чинили су наоружани робови[3]. Сваки земљопоседник био је дужан да опреми по једног коњаника (са коњем и оружјем) на сваких 100-200 четврти (0.5 хектара) земље, или на сваких 3-30 сељачких домаћинстава[1].
Оружје и опрема[уреди | уреди извор]
Сви ратници били су на коњима, а главно оружје од 15. до почетка 17. века био је татарски лук и стрела[4]. Имућнији ратници имали су оклопе (верижњаче или од плочица), и шлемове монголског типа, док су сиромашнији племићи и робови носили само дебело постављене и прошивене капуте[5].
Након Смутног времена, почетком 17. века, ватрено оружје постало је обавезно за имућније ратнике[6].
Величина[уреди | уреди извор]
Крајем 16. века, када је ова војна организација била на врхунцу, број племића и земљопоседника није прелазио 25.000, тако да је племићка коњица бројала око 50.000 ратника са наоружаним робовима[7]. Међутим, ова војска била је широко распоређена на великој територији, тако да је само део могао бити мобилисан за ратни поход, док је остатак чувао пограничне области.
Укидање[уреди | уреди извор]
Слаба борбена готовост и недисциплина племићке коњице, током Смутног времена и ратова са Пољском у 17. веку, довела је до формирања професионалне војске по европским узорима ("Пукови новог строја") већ 1630[8].
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г Perrie, Lieven & Suny 2006, стр. 383.
- ^ Fajfrić 2008, стр. 150–157
- ^ Perrie, Lieven & Suny 2006, стр. 230.
- ^ Perrie, Lieven & Suny 2006, стр. 218.
- ^ „MEDIEVAL RUSSIAN ARMOR”. www.xenophon-mil.org. Приступљено 30. 3. 2018.
- ^ Perrie, Lieven & Suny 2006, стр. 490.
- ^ Rodionov, I. N. (1994—2004). Voennai︠a︡ ėnt︠s︡iklopedii︠a︡ v vosʹmi tomakh. Moskva: Voennoe izd-vo. ISBN 978-5-203-01874-8. OCLC 38547615.
- ^ Fajfrić 2008, стр. 313.
Литература[уреди | уреди извор]
- Voennai︠a︡ ėnt︠s︡iklopedii︠a︡ v vosʹmi tomakh. Rodionov, I. N., Institut voennoĭ istorii. Moskva: Voennoe izd-vo. 1994—2004. ISBN 978-5-203-01874-8. OCLC 38547615.
- Perrie, Maureen; Lieven, DCB; Suny, Ronald Grigor (2006). The Cambridge history of Russia. Cambridge; New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-81227-6. OCLC 77011698.
- Fajfrić, Željko (2008). Ruski carevi (1. изд.). Sremska Mitrovica: Tabernakl. стр. 193—212. ISBN 9788685269172. OCLC 620935678.