Иван III Васиљевич

С Википедије, слободне енциклопедије
Иван III Васиљевич
Ivan III of Russia.jpg
Лични подаци
Пуно имеИван III Васиљевич
Датум рођења(1440-01-22)22. јануар 1440.
Место рођењаМосква, Велика московска кнежевина
Датум смрти27. октобар 1505.(1505-10-27) (65 год.)
Место смртиМосква, Велика московска кнежевина
Породица
СупружникMaria of Tver, Софија Палеолог
ПотомствоIvan the Young, Василиј III Иванович, Yury Ivanovich, Andrey of Staritsa, Јелена Ивановна, Dimitri Ivanovitch
РодитељиВасилиј II Слепи
Maria of Borovsk
ДинастијаРјуриковичи
ПретходникВасилиј II Слепи
НаследникВасилиј III Иванович
Иваново уништење Новгородске републике
Територија освојена до 1505. године под Иваном III

Иван III Васиљевич (рус. Иван III Васильевич; Москва, 22. јануар 1440 — Москва, 27. октобар 1505) је био велики кнез московски, а од 1462. и „свих Руса” пошто је ујединио велик број кнежевина. Такође је познат као Иван Велики (рус. Иван Великий).[1][2] Ослободио делове земље од Монгола, ојачао централну власт, а 1497. године издао први руски зборник закона „Судбеник”. Због женидбе са византијском принцезом Зојом, сматрао се наследником Источног римског царства и у његово време први пут се јавила идеја о мисији Руског царства као заштитника православља у ком би Москва била „Трећи Рим”.

Проширење и самосталност[уреди | уреди извор]

Област Јарослав је анектирана 1463. године, а томе је следио Ростов 1475. године. После дуготрајног ратовања 1478. године коначно је освојена и Новгородска република. Охрабрен тиме 1480. престаје да плаћа данак Татарима и њиховом кану Ахмету чиме стиче потпуну самосталност. Коначно, присајединио је Твер 1485. године.[3][4] Изградио је више катедрала у Москви, као и велико утврђење Ивангород на Балтику. Успешно је ратовао са Литванијом и Шведском. На свој двор је доводио доста европских уметника, архитеката и дипломата и одржавао добре односе са Италијанима и Светим римским царством. Послао је прву експедицију у истраживање Арктика 1465. Отворио је више ливница топова у Русији. Као владар, био је правичан, али преке и темперемантне нарави.

Домаћа политика[уреди | уреди извор]

Карактер московске владе се значајно променио под Иваном III, попримивши нови аутократски облик. То је била природна последица хегемоније Москве над осталим Владимир-Суздаљским земљама, али и нових империјалних претензија. После пада Цариграда, православни канонисти су били склони да сматрају московске велике кнезове, где се православни кијевски митрополит после монголских најезди преселио 1325. године, наследницима византијских царева. Чинило се да је и сам Иван поздравио ту идеју и почео је да се назива царем у страној преписци. Британски историчар Џ. Л. И. Фенел истиче Иванов успех у централизацији контроле над локалним владарима; он, међутим, додаје да је његова владавина била и „период културне депресије и духовне бесплодности. Слобода је угушена у московским земљама. Својим антикатолицизмом Иван је срушио завесу између Москове и запада. Ради територијалног увећања, лишио је своју земљу плодова западног учења и цивилизације.“[5]

Успенски сабор од Фиоравантија је тврдио да је матична црква целе Русије.[6]

Иванов син са Маријом Тверском, Иван Млади, умире 1490. године, остављајући из брака са Јеленом Молдавском једино дете, Дмитрија унука.[7] Потоњег је његов деда крунисао за наследника 15. фебруара 1498,[7] али је касније Иван поништио своју одлуку у корист Софијиног старијег сина Василија, који је на крају био крунисан као савладар са својим оцем (14. априла 1502). Одлуку је диктирала криза повезана са сектом Скараје Јеврејина, као и царски престиж Софијиних потомака. Димитрије унук је стављен у тамницу, где је и умро, неожењен и без деце, 1509. године,[8] већ под влашћу свог стрица.

У време владавине Ивана III нови московски Судебник, или законик, саставио је писар Владимир Гусев. Иван се потрудио да његова престоница буде достојан наследник Цариграда, и са тим циљем је позвао многе стране мајсторе и занатлије да се населе у Москву. Најпознатији од њих био је Италијан Ридолфо ди Фјораванте, прозван „Аристотел“ због свог изузетног знања, који је саградио неколико катедрала и палата у Кремљу, а такође је надгледао изградњу зидина Кремља.[9]

Породично стабло[уреди | уреди извор]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Иван II Иванович
 
 
 
 
 
 
 
8. Дмитриј Донски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Alexandra Ivanovna Velyaminova
 
 
 
 
 
 
 
4. Василиј I Дмитријевич
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Дмитриј од Суздаља
 
 
 
 
 
 
 
9. Eudoxia Dmitriyevna of Suzdal
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Vasilisa-Anna Konstantinovna of Rostov
 
 
 
 
 
 
 
2. Василиј II Слепи
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Кејстут, Grand Duke of Lithuania
 
 
 
 
 
 
 
10. Витолд, Grand Duke of Lithuania
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Birutė
 
 
 
 
 
 
 
5. Софија од Литваније
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Svyatoslav Ivanovich, Grand Prince of Smolensk (hypothecal)
 
 
 
 
 
 
 
11. Ана, велика кнегиња Литваније
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Иван III Васиљевич
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Andrei Ivanovich, Prince of Novgorod, Borovsk and Serpukhov
 
 
 
 
 
 
 
12. Vladimir Andreyevich, Prince of Serpukhov and Borovsk
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Maria Ivanovna of Galich
 
 
 
 
 
 
 
6. Yaroslav Vladimirovich, Prince of Serpukhov, Borovsk and Maloyaroslavets
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Алгирдас
 
 
 
 
 
 
 
13. Elena of Lithuania
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Улијана Александровна Тверска
 
 
 
 
 
 
 
3. Maria of Borovsk
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Feodor Andreyevich "Koshka" Kobylin
 
 
 
 
 
 
 
14. Feodor Feodorovich "Goltiay" Koshkin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Maria Feodorovna Goltiayeva Koshkina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Потомство[уреди | уреди извор]

У браку са својом првом супругом Маријом Борисовном, ћерком тверског кнеза Бориса Александровича (1425—1461), имао је једног сина[10]:

У браку са Софијом Палеолог, имао је седморо деце[10]:

Поред њих, Иван III је имао још једну ћерку[10]:

  • Федосију, удату за кнеза Василија Даниловича Холмског[12]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Slavjanskaja jenciklopedija. Kijevskaja Rus’ — Moskovija: v 2 t. / Avtor-sostaviteľ V. V. Bohuslavskij. — M.: OLMA-PRESS, 2001. — 5000 jekz. —. ISBN 978-5-224-02249-6.
  2. ^ Russkij biohrafičeskij slovař — Izd. pod nabľudenijem predsedateľa Imperatorskoho Russkoho Istoričeskoho Obšťestva A. A. Polovcova. — Sankt-Peterburh: tip. Hl. upr. udelov, 1897 [2]. — T. 8.
  3. ^ Donald Ostowski, The Cambridge History of Russia vol. I page 224
  4. ^ Paul, Michael C. (2007). „Secular Power and the Archbishops of Novgorod up to the Muscovite Conquest”. Kritika. Long Beach, California: Slavica, Publishers. 8 (2): 131—170. S2CID 153403531. doi:10.1353/kri.2007.0020. 
  5. ^ Fennell, John Lister Illingworth (1961). Ivan the Great of Moscow. New York City: Macmillan. стр. 354. ASIN B0007IL6Q2. 
  6. ^ Franklin, Simon; Widdis, Emma (2006). National Identity in Russian Culture: An Introduction. Cambridge, England: Cambridge University Press. стр. 172. ISBN 9780521024297. 
  7. ^ а б Fennell, John Lister Illingworth (децембар 1960). „The Dynastic Crisis 1497–1502”. The Slavonic and East European Review. London, England: University College London. 39 (92): 2—4. 
  8. ^ Bogatyrev, Sergei (април 2007). „Reinventing the Russian Monarchy in the 1550s: Ivan the Terrible, the Dynasty, and the Church”. The Slavonic and East European Review. London, England: University College London. 85 (2): 283. 
  9. ^ Shvidkovskiĭ, Dmitriĭ Olegovich (2007). Russian Architecture and the West. New Haven, Connecticut: Yale University Press. стр. 81—82. ISBN 978-0300109122. 
  10. ^ а б в Genealogy.eu, сајт који садржи породична стабла краљевских и племићких породица
  11. ^ Robert Payne, Nikita Romanoff, Ivan the Terrible (2002), p. 435
  12. ^ Gustave Alef, Rulers and Nobles in Fifteenth Century Muscovy (1983), p. 115

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Иван III Васиљевич на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иван_III_Васиљевич&oldid=25569733”