Издајничко срце

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Izdajničko srce
Originalno izdanje pripovetke
Nastanak i sadržaj
Orig. naslovThe Tell-Tale Heart
AutorEdgar Alan Po
ZemljaSAD
Jezikengleski
Žanr / vrsta delahoror
Izdavanje
Datumjanuar 1843.

„Izdajničko srce” (engl. The Tell-Tale Heart) je pripovetka američkog pisca Edgara Alana Poa, prvi put objavljena u januaru 1843. u časopisu The Pioneer. Smatra se klasikom žanra gotičke fantastike i jedna je od najpoznatijih Poovih pripovedaka.

Radnja[uredi | uredi izvor]

Ilustracija iz 1919.

Iako insistira da je uračunljiv, neimenovani pripovedač pati od bolesti (nervoze) koja je „izoštrila njegova čula”.

Starac, sa kojim pripovedač živi, ima zamagljeno, bledo, plavo oko „strvinara”, koje toliko uznemirava i manipuliše pripovedačem da on planira da ubije starca, uprkos tome što mu nikada nije učinio ništa nažao, niti ga je uvredio. Pripovedač insistira da preciznost u izvršenju ubistva dokazuje da on nikako ne može biti lud. Sedam noći, pripovedač otvara vrata starčeve sobe da bi „zlo oko” obasjao tračak svetlosti. Međutim, starčevo strvinarsko oko je uvek zatvoreno, što onemogućava „obavljanje posla”.

Osme noći starac se budi nakon što pripovedačeva ruka proklizne i napravi buku, prekidajući njegov noćni ritual. Pripovedač ne odustaje i posle nekog vremena odlučuje da pomeri zaklon fenjera. Jedan tanak zrak svetlosti sija i pada tačno na „zlo oko”, otkrivajući da je ono širom otvoreno. Pripovedač čuje otkucaje starčevog srca koje postaje sve glasnije. Ovo povećava njegovu anksioznost do tačke u kojoj odlučuje da udari. Uskače u sobu i starac vrisne jednom pre nego što ga ubije. Pripovedač zatim raskomada starčevo telo i sakriva njegove delove ispod podnih dasaka, prikrivajući sve znakova zločina. I pored toga, vrisak starca tokom noći natera komšiju da pozove policiju, koju pripovedač poziva da pregleda sobu. Pripovedač tvrdi da je krik koji se čuo bio njegov, u noćnoj mori, kao i da je starac otišao na selo. Uveren da policajci neće pronaći dokaze o ubistvu, pripovedač im donosi stolice i oni sede u starčevoj sobi. Stolice su postavljene na samom mestu gde je telo sakriveno; policija ništa ne sumnja, a pripovedač je prijatan prema svojim gostima.

Pripovedač počinje da se oseća neprijatno i primećuje zujanje u ušima. Kako tutnjava postaje sve glasnija, pripovedač zaključuje da su to otkucaji starčevog srca koji proviru ispod podnih dasaka. Zvuk se stalno pojačava, iako se čini da ga policajci ne čuju. Prestravljen nasilnim otkucajima srca i uveren da su policajci svesni ne samo otkucaja srca već i njegove krivice, pripovedač se slomi i priznaje. Kaže im da podignu podne daske kako bi otkrili ostatke starčevog tela.

Istorija objavljivanja[uredi | uredi izvor]

Pripovetka je prvi put objavljena u januaru 1843. u inauguracionom broju književnog časopisa The Pioneer, kratkotrajnog bostonskog časopisa koji su uređivali Džejms Rasel Louel i Robert Karter koji su navedeni kao „vlasnici” na prednjoj stranici.

Po je verovatno za priču plaćen 10 dolara.[1] Njegova originalna publikacija je uključivala epigraf koji je citirao pesmu „Psalam života” Henrija Vodsvorta Longfeloua.[2] Priča je donekle revidirana kada je ponovo objavljena 23. avgusta 1845. u izdanju novina Broadway Journal. U tom izdanju je izostavljena Longfelouova pesma jer je Po verovao da je plagijat.[2] Pripovetka je ponovo štampano još nekoliko puta za Poovog života.[3]

Analiza[uredi | uredi izvor]

„Izdajničko srce” koristi koncept nepouzdanog naratora. Tačnost sa kojom pripovedač pripoveda o ubistvu starca, kao da je potajni način na koji je izvršio zločin dokaz njihovog zdravog razuma, otkriva njegovu monomaniju i paranoju. Fokus priče je perverzna šema da se izvrši savršen zločin.[4] Jedna autorka, Pejdž Bajnam, tvrdi da je Po pisao pripovedača na način koji „omogućava čitaocu da se identifikuje sa pripovedačem”.[5]

Uglavnom se pretpostavlja da je pripovedač u „Izdajničkom srcu” muškarac. Međutim, neki kritičari sugerišu da je žena možda ta koja pripoveda.[6] Priča počinje in medias res, razgovorom koji je već u toku između pripovedača i druge osobe koja ni na koji način nije identifikovana. Nagađalo se da pripovedač ispoveda upravniku zatvora, sudiji, reporteru, lekaru ili psihijatru.[7] U svakom slučaju, pripovedač priča priču veoma detaljno.[8] Ono što sledi je studija užasa, ali, preciznije, sećanje na užas dok pripovedač prepričava događaje iz prošlosti.[9] Prva reč priče, „Istina!”, je priznanje njegove krivice, kao i uveravanje u njegovu pouzdanost.[7] Ovaj uvod takođe služi da privuče pažnju čitaoca.[10] Svaka reč doprinosi svrsi pokretanja priče napred, ilustrujući Poove teorije o pisanju pripovedaka.[11]

Priča nije vođena pripovedačevim insistiranjem na njegovoj „nevinosti”, već insistiranjem na njegovom zdravom razumu. To je, međutim, samodestruktivno, jer u pokušaju da dokažu svoj zdrav razum u potpunosti priznaju da je kriv za ubistvo.[12] Njegovo poricanje ludila zasniva se na njegovim sistematskim akcijama i preciznosti, jer daje racionalno objašnjenje za iracionalno ponašanje.[8] Ovu racionalnost, međutim, podriva njegov nedostatak motiva („Nije bilo cilja. Nije bilo strasti.”). Uprkos tome, kaže, ideja o ubistvu ga je „proganjala dan i noć”.[12] Zbog ove kontradiktornosti teško je u potpunosti razumeti prave emocije pripovedača prema plavookom starcu.[13]

Poslednja scena priče pokazuje rezultat pripovedačevog osećanja krivice. Kao i mnogi likovi u gotičkoj fikciji, on dozvoljava svojim živcima da diktiraju njegovu prirodu. Uprkos njegovim naporima da odbrani svoje postupke, svoju „preteranu oštrinu čula”; što mu pomaže da čuju otkucaje srca ispod podnih dasaka, dokaz je da je zaista lud.[14] Krivica pripovedača se vidi kada on policiji prizna da se telo starca nalazilo ispod podnih dasaka. Iako je starac bio mrtav, činilo se da telo i srce mrtvaca još uvek proganjaju pripovedača i osuđuju ga za delo. „Budući da takvi procesi rasuđivanja imaju tendenciju da osude govornika u ludilu, ne čini se nemogućim da se on natera na priznanje”, smatra stručnjak Artur Robinson.[13] Poovi savremenici su se možda podsetili na kontroverzu oko sudske odbrane zbog ludila iz 1840-ih.[15] Priznanje može biti posledica koncepta poznatog kao „iluzija transparentnosti”. Prema Enciklopediji socijalne psihologije: „Poov lik lažno veruje da policajci mogu da osete njegovu krivicu i uznemirenost zbog zločina koji je počinio, strah koji ga na kraju nadvladava i navodi ga da se nepotrebno preda”.[16]

Pripovedač tvrdi da ima bolest koja izaziva preosetljivost. Sličan motiv je korišćen za Roderika Ašera u „Padu kuće Ašera” i u „Razgovoru Monosa i Une”.[17] Nejasno je, međutim, da li pripovedač zaista ima veoma oštra čula, ili je to samo umislio. Ako se poveruje da je ovo stanje tačno, ono što se čuje na kraju priče možda nije srce starca, već drvotočce. Pripovedač prvo priznaje da je čuo drvotočce u zidu nakon što je starca trgnuo iz sna. Prema sujeverju, drvotočci su znak predstojeće smrti. Jedna vrsta ove bube udara glavom o površinu, verovatno kao deo rituala parenja, dok druge emituju zvukove otkucaja.[17] Henri Dejvid Toro je primetio u članku iz 1838. da drvotočci ispuštaju zvukove slične otkucaju srca.[18] Nepodudarnost sa ovom teorijom je u tome što drvotočci ispuštaju „ujednačeno slab” zvuk kucanja koji bi se držao ujednačenog tempa, ali kako se pripovedač približavao starcu, zvuk je postajao sve brži i glasniji koji ne bi bio bila posledica buba.[19] Otkucaji bi mogli biti čak i zvukovi pripovedačevog sopstvenog srca. Alternativno, ako je kucanje proizvod njegove mašte, to je onda ta nekontrolisana mašta koja vodi njihovom sopstvenom uništenju.[20]

Takođe je moguće da pripovedač ima paranoidnu šizofreniju. Paranoidni šizofreničari vrlo često doživljavaju zvučne halucinacije. Ove halucinacije su češće glasovi, ali mogu biti i zvuci.[21] Halucinacije ne moraju da potiču iz nekog specifičnog izvora osim iz nečije glave, što je još jedan pokazatelj da pripovedač pati od takvog psihičkog poremećaja.[19]

Odnos starca i pripovedača je dvosmislen. Njihova imena, zanimanja i mesta stanovanja nisu dati, što je u suprotnosti sa strogom pažnjom na detalje u zapletu.[22] Pripovedač može biti starčev sluga ili, kako se češće pretpostavlja, njegovo dete. U tom slučaju, „strvinarsko oko” starca kao očinske figure može da simbolizuje roditeljski nadzor ili očinske principe ispravnog i lošeg. Ubistvo oka je, dakle, uklanjanje savesti.[23] Oko takođe može da predstavlja tajnost: tek kada se oko nađe otvoreno poslednje noći, probijajući veo tajne, ubistvo je počinjeno.[24]

Književnik Ričard Vilbur je sugerisao da je priča alegorijski prikaz Poove pesme „Nauci”, koja prikazuje borbu između mašte i nauke. U „Izdajničkom srcu”, starac tako može da predstavlja naučni i racionalni um, dok pripovedač može da predstavlja imaginativni.[25]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Silverman, Kenneth. Edgar A. Poe: Mournful and Never-ending Remembrance. New York: Harper Perennial. 1991. ISBN 0-06-092331-8. str. 201..
  2. ^ a b Moss, Sidney P. Poe's Literary Battles: The Critic in the Context of His Literary Milieu. Southern Illinois University Press, 1969. p. 151
  3. ^ „"The Tales of Edgar Allan Poe" (index)”. eapoe.org. The Edgar Allan Poe Society of Baltimore. 30. 9. 2007. Pristupljeno 2007-11-05. 
  4. ^ Kennedy, J. Gerald. Poe, Death, and the Life of Writing. Yale University Press. 1987. ISBN 0-300-03773-2. str. 132.
  5. ^ Bynum, P.M. (1989) “Observe How Healthily – How Calmly I Can Tell You the Whole Story”: Moral Insanity and Edgar Allan Poe’s ‘The Tell-Tale Heart’. In: Amrine F. (eds) Literature and Science as Modes of Expression. Boston Studies in the Philosophy of Science, vol 115. Springer, Dordrecht. https://doi.org/10.1007/978-94-009-2297-6_8
  6. ^ Sova, Dawn B. Edgar Allan Poe: A to Z. New York City: Checkmark Books, 2001: 234. ISBN 0-8160-4161-X
  7. ^ a b Benfey, Christopher. "Poe and the Unreadable: 'The Black Cat' and 'The Tell-Tale Heart'", in New Essays on Poe's Major Tales, Kenneth Silverman, ed. Cambridge University Press. 1993. ISBN 978-0-521-42243-7. str. 30..
  8. ^ a b Cleman, John. "Irresistible Impulses: Edgar Allan Poe and the Insanity Defense", in Bloom's BioCritiques: Edgar Allan Poe, edited by Harold Bloom. Philadelphia: Chelsea House Publishers. 2002. ISBN 0-7910-6173-6. str. 70..
  9. ^ Quinn, Arthur Hobson. Edgar Allan Poe: A Critical Biography. Baltimore: The Johns Hopkins University Press. 1998. ISBN 0-8018-5730-9. str. 394.
  10. ^ Meyers, Jeffrey. Edgar Allan Poe: His Life and Legacy. Cooper Square Press. 1992. ISBN 0-8154-1038-7. str. 101.
  11. ^ Quinn, Arthur Hobson. Edgar Allan Poe: A Critical Biography. Baltimore: The Johns Hopkins University Press. 1998. ISBN 0-8018-5730-9. str. 394.
  12. ^ a b Robinson, E. Arthur. "Poe's 'The Tell-Tale Heart'" in Twentieth Century Interpretations of Poe's Tales, edited by William L. Howarth. Englewood Cliffs, NJ: Prentice-Hall Inc., 1971, p. 94.
  13. ^ a b Robinson, E. Arthur (1965). „Poe's "The Tell-Tale Heart"”. University of California Press. 19 (4): 369—378. JSTOR 2932876. doi:10.2307/2932876. 
  14. ^ Fisher, Benjamin Franklin. "Poe and the Gothic Tradition", in The Cambridge Companion to Edgar Allan Poe, edited by Kevin J. Hayes. Cambridge University Press. 2002. ISBN 0-521-79727-6. str. 87..
  15. ^ Cleman, Bloom's BioCritiques, p. 66.
  16. ^ Baumeister, Roy F.; Vohs, Kathleen D. (2007). Encyclopedia of Social Psychology. Thousand Oaks, Calif: Sage Publications, Inc. str. 458. ISBN 9781412916707.  ISBN 9781452265681
  17. ^ a b Reilly, John E. "The Lesser Death-Watch and "'The Tell-Tale Heart' Arhivirano decembar 18, 2009 na sajtu Wayback Machine", in The American Transcendental Quarterly. Second Quarter, 1969.
  18. ^ Robison, E. Arthur. "Thoreau and the Deathwatch in Poe's 'The Tell-Tale Heart'", in Poe Studies, vol. IV, no. 1. June 1971. pp. 14–16
  19. ^ а б Zimmerman, Brett (1992). „"Moral Insanity" or Paranoid Schizophrenia: Poe's "The Tell-Tale Heart"”. Mosaic: A Journal for the Interdisciplinary Study of Literature. 25 (2): 39—48. JSTOR 24780617. 
  20. ^ Eddings, Dennis W. "Theme and Parody in 'The Raven'", in Poe and His Times: The Artist and His Milieu, edited by Benjamin Franklin Fisher IV. Baltimore: The Edgar Allan Poe Society. 1990. ISBN 0-9616449-2-3. str. 213..
  21. ^ Zimmerman, Brett (1992). „"Moral Insanity" or Paranoid Schizophrenia: Poe's "The Tell-Tale Heart"”. Mosaic: A Journal for the Interdisciplinary Study of Literature. 25 (2): 39—48. JSTOR 24780617. .
  22. ^ Benfey, New Essays, p. 32.
  23. ^ Hoffman, Daniel. Poe Poe Poe Poe Poe Poe Poe. Baton Rouge: Louisiana State University Press. 1972. ISBN 0-8071-2321-8. str. 223..
  24. ^ Benfey, New Essays, p. 33.
  25. ^ Benfey, New Essays, pp. 31–32.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Izdajničko srce na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Издајничко_срце&oldid=27732789”