Islahana u Nišu

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Midhad-paša, osnivač Islahane ili „Midhad-pašine škole“ u Nišu

Islahana (javna radionica), Midhad-pašina škola u Nišu, bila je vaspitni dom i zanatska škola koja je primala na školovanje muslimansku i hrišćansku decu kako bi stekli osnovno obrazovanje i naučili neki zanat. Radi se o jednoj nesvakidašnjoj i za ono vreme veoma modernoj instituciji u Turskoj državi, koju je nakon dolaska januara 1861. godine na čelo grada Niša, osnovao Midhat paša, koji je 1876. godine, za vreme vladavine sultana Murata IV bio i veliki vezir (predsednik vlade) Osmanlijske carevine.

Škola sa internatom u Nišu jedan je od primera Midhad-pašinih reformi i njegovih nastojanja da „evropeizira“ Tursku, i sebe prikaže kao velikog reformatora.[1][2]

Preduslovi za nastanak Islahane[uredi | uredi izvor]

Pismenost za vreme turske vladavine kod Srba bila je vrlo ograničena, i to na mali broj i procenat stanovništva određenih društvenih grupa (vlastela, sveštenstvo). Samim tim obrazovanje je bilo oskudno i neznatno, odnosno i ono, kao pojam, svodilo se isključivo na pismenost. Takođe, crkva je bila stecište svih onih koji su težili pismenosti, i zajedno sa manastirima prva i jedina škola u kojoj se učilo čitanje i pisanje.[3]

Tokom Prvog srpskog ustanka, osim crkve, potrebu za nekom vrstom obrazovanja počinje da ima i državna uprava, odnosno vlast koja oformljuje prve i osnovne institucije društva. To je primoralo Osmanlijsku vlast da sve više u Niškom pašaluku uvažava prava Srba na njihovo obrazovanje.[4]

Prema podaci iz arhivskih dokumenata poznato je, da su u 19. veku u porobljenoj Srbiji deca učila po džamijama kod turskih hodža. Međutim, s obzirom da je Niš, u to vreme bio sedište sandžaka, u kojem su, pored nekoliko hiljada vojnika i oficira, radili i brojni činovnici - od obrazovnih suatanova postojale su moderna srednja škola „Ruždija“ (niža gimnazija) i biblioteka, pa je, sasvim logično, moralo biti i više osnovnih škola od kojih su se mnoge nalazile unutar ѕidina niđke tvrđavi gde se nalazio centar kulturnog i javnog osmanlijskog društva.

Pored razvoja obrazovnih potreba i jačanja trgovine u Osmanlijskom carstvu, i na Balkanu, na prostor Niškog pašaluka s početka 19. veka, delovali su i uticaji iz susednih slovenskih pokrajina, a pre svega, od turske vlasti oslobođena, Kneževine Srbije, svojom prosvetom i svojom politikom.

Istovremeno je i centralna Osmanlijska vlast proklamovala svojim zakonima; (Hatišerifom (1839) i Hatihumajunom (1856) ) tolerantnije odnose, u pogledu prosvetnih inicijativa za muslimansko i hrišćansko stanovništvo. Međutim ti poslednji napori Osmanlijske vlasti, nisu značajnije doprineli da Niški pašaluk izađe iz zaostalosti.

Iako je period, pred raspad Osmanlijskog carstva, imao relativni prosvetni uspon, gledano u tadašnjim prilikama, i dalje je Niški pašaluk bio veoma zaostao prosvetno i kulturno, sa oko 97% nepismenog stanovništva.

Velike zasluge za ubrzanije opismenjavanje nišlija pored vladike Venedikta i vladike Kalinika imao je i kontrovezni Midhad-paša koji je šezdesetih godina 19. veka naredio da su u Nišu osnuje Islahana (javna radionica) u kojoj su primana muslimanska i hrišćanska deca da steknu osnovno obrazovanje i nauče neki zanat (terzijski, obućarski, kožarski, ćilimarski), i izgradi srpska osnovna škola na dva sprata za 300 učenika, kod Saborne crkve, čiju je izgradnju lično pomogao i sam paša sa 2.000 groša.

Iako su u ovim školama kao predavači dominirali srpski učitelji Midhad-paša je naredio da hrišćanska deca obavezno uče turski jezik. Učitelj je bio Ibrahim Nadžet-efendija. Zato su građani Niša, u brojnim napisima osuđivali politiku Midhad-paše, koji iako se predstavljao pravičnim upravnikom, u suštini vršio ista nasilja kao i njegovi prethodnici.[5]

Otvaranje škola poput Islahane i osnovne škole u Nišu, uticalo je na širenje pismenosti u Niškom pašaluku i predstavljalo određeni progres, bez obzira čime je ono bilo motivisano.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Veliki vezir Midhat-paša, govoreći o svojoj vladavini u Nišu (od 1861. do 1864.godine), ostavio je o značaju turske zanatske škole–islahane, sledeće podatke:

Kada i kako je nastala islahana[uredi | uredi izvor]

Nastanak Islahane, kako u svom delu „Knjiga o bolnici“, navodi profesor R. Živić „misterijom je ogrnut“.[2][8] Izgrađena je 1279. godine po Hidžri, ili u periodu od juna 1862. godine do maja 1863. godine,[9] u vreme Midhat-paše, „najinteligentnijeg“ turskog zapovednika Niškog pašaluka, a njen kraj nagađa se posle 1890. godine, nakon smrti kralja Milana Obrenovića, kada je srušena zbog oronulosti i infestacije objekta glodarima i brojnim drugim zarazama.[10]

U spisima Midhat-paše o nastanku Islahane ostalo je zapisano i ovo:

Pre njene izgradnje na zemljištu gde je podignuta nalazilo se tursko groblje, koje je zahvatalo površinu današnjih gimnazija „Bora Stanković” i „Stevan Sremac” i Osnovne škole „Vožd Karađorđe”. Ceo kompleks izlazio se na Pirotsom sokaku (današnja Ulica Vožda Karađorđa).[11]

Prostorne i organizacione karakteristike islahane[uredi | uredi izvor]

Islahanu u Nišu, dvospratnu zgradu-internat, izgadilila je Niška opština, na svom placu, površine 11.785 m², u istočnom delu grada u centralnoj ulici „Šećer-mala“, danas jednoj od glavnih ulica Niša, ulici „Vožda Karađorđa“ (popularno zvanoj „Voždova“). Ova zanatska škola, tj. „Dvospratni internat" za šegrte“, imao je 31 sobu i 7 spavaonica i bila je praktično prva javna radionica u Nišu.[12]

S leve strane ulice Stambol kapija, u nastavku Sreskog načelštva, nalazila se Islahna koja je srušena 1890. Na njenom placu započeta je gradnja Prve niške gimnazije 1912.

Pored Islahane, sa njene istočne strane nalazilo se tursko groblje na čijem porostoru je nakon oslobođenja Niša od Turaka izgrađena Osnovna škola „Vožd Karađorđe“.[13]

Islahana je prema predanju sagrađena i izdržavana o trošku opštine iz sredstava dobijenih od lokalnih poreza, i donacija, na osnovu reformatorskih ideja Midhad-paše (ujedno i jednog od glavnih donatora). Zbog nestašice novca u opštinskoj kasi, za održavanje škole često je prikupljana i materijalna pomoć.[14]

Kako je pisao „Vidovdan“, Islahana je je imala 1867. godine 120 učenika, a prema vilajetskom listu „Dunav“ 1868. godine četiri razreda i 179 učenika.[15][16]

Štićenici ove škole pre podne su išli u školu, a popodne, pod nadzorom majstora, izučavali su zanat (terzijski, obućarski ili kožarski). U jednoj hronici naveden je podatak da je centralna Vilajetska uprava poslala ovoj školi dva, a srednjoj (Ruždiji) 3 kompleta (po četiri knjige u jednom kompletu) „Istorije Osmanskog carstva“ poznatog turskog državnika i istoričara Dževdeta-paše.[17][18]

Deca su bila podeljena u razrede, a nakon određenog vremena polagala su kvalifikacione ispite. Dobra organizacija islahane već od početka obećavala je kvalitetne buduće zanatlije.[19]

Pored velike ulogu u zbrinjavanju dece (mahom sa društvenih margina), ne samo iz Niša, već i sa teritorije čitavog Niškog ejaleta... školovanje u Islahani mnogim talentovanim polaznicima otvorilo je vrata ne samo za samostalno zanatstvo, već i za školovanje u osmanskoj prestonici i inostranstvu, što je bio izdatak kakav većina porodica u Niškom ejaletu svojim najmlađim članovima nije mogla da priušti.[20]

Islahana je više puta menjala svoju namenu. Prvo je bila „Vaspitni dom“, potom „Zanatski dom za školovanje zanatlija“, a pred oslobođenje i izvesno vreme po oslobođenju Niša od Turaka, od 1877. do 1890. godine ratna a potom i deo Velike vojne bolnice u Nišu, namenjena za lečenje ranjenih i obolelih Turaka.[21][6][22]

Islahana, kao vojna bolnica[uredi | uredi izvor]

Jovan Bogdanović u svojim spisima navodi da je islahana u vreme rata za oslobođenje juga Srbije bila namenjena samo Turcima:

A prema podacima iz 1890. godine Islahana je služila vojnom sanitetu u Nišu, o čemu govori ovaj zapis:

I konačno kraj islahane[uredi | uredi izvor]

Islahana je 1890. godine, nakon smrti kralja Milana Obrenovića, zbog oronulosti i infestacije objekta glodarima i brojnim drugim zarazama, doživela tužan kraj. Zgrada je zbog lošeg građevinskog stanja, sklona padu i „enormno napaćene gamadi spaljena“.[22]

Na tom mestu danas se nalazi Prva niška gimnazija „Stevan Sremac“.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Anastasijević, S. (1957). Znamenitosti Niša. "Stevan Sremac". Niš
  2. ^ a b ŽIVIĆ, Radoslav S. Knjiga o bolnici / Radoslav S. Živić. -[1. izd.]. - Niš : Prosveta, 2002 (Niš : Prosveta). - pp. 279 : ilustr. 20, Tiraž 300. - pp. 9-16: Predgovor / Ljubomir Hadži Pešić, Milan S. Radić, Dragoljub Simonović. - Beleška o piscu: pp. 271. - Bibliografija: pp. 249-267. 86-7455-520-9 a) Klinički centar (Niš) - 1881-2001 COBISS-ID 97644300
  3. ^ Avramović Z, Društvene i političke karakteristike srpskog obrazovanja i vaspitanja 1804–2004, Prosveta, Beograd, 2005.
  4. ^ Čunković. S, Školstvo i prosveta u Srbiji u 19. veku, Narodna knjiga, Beograd, 1971.
  5. ^ Grupa autora, Niš u Razdoblju Turske vlasi 1428-1878., Prosvetne i kulturne prilike, U: Istorija Niša, knjiga I, Gradina, Niš 1986 pp. 329.
  6. ^ a b v Andrejević, B. (1995). Midhat-paša, u: Enciklopedija Niša (istorija). Gradina. Niš, 155-155.
  7. ^ Petrović, Dimitrije (1937). Atanasije Petrović, Niški novi list 136 (b.s.).
  8. ^ Jursenar, M. (1995). Hadrijanovi memoari. Nolit. Beograd.
  9. ^ Dunavъ, 18. dekemvriя 1866, 269.
  10. ^ Kanii, F. (1985). Srbija. Zemlja i stanovništvo od rimskog doba do kraja XIX veka. Druga knjiga. Srpska književna zadruga - Rad. Beograd.
  11. ^ J. Ćirić, Islahana, Niški vesnik, br. 5, Niš 2000, 14
  12. ^ Enciklopedija Niša (1995). b.a., Gradina Niš, pp. 155.
  13. ^ Grupa autora, Niš u Razdoblju Turske vlasi 1428-1878., Prosvetne i kulturne prilike, U: Istorija Niša, knjiga I, Gradina, Niš 1986 pp. 325.
  14. ^ Ćunković, Srećko (1971). Školstvo i prosveta u Srbiji u XIX veku, Pedagoški muzej, Beograd.
  15. ^ Vidovdan, VII, 1867, br.20
  16. ^ Dunav, II, 114, 5. oktobar. 1866; IV, 283, 9. april 1868.
  17. ^ Eren, Ismail (1968). Midhat-pašina biblioteka u Nišu, Bibliotekar 1-2, 33.
  18. ^ Milovanović, M. Miroslav (1975). Osnovno škostvo Niša i okoline u XIX i početkom XX veka, Gradina Niš. pp. 104
  19. ^ Dunavъ, 23. iuniя 1865, 34.
  20. ^ Milan H. Ranđelović, Kulturne prilike u Nišu u XIX veku u vreme osmanske uprave: arhivističko-dokumentalistički pristup, Doktorska disertacija, Univerzitet u Beogradu, Filološki fakultet Beograd, 2021. str.282-283
  21. ^ a b Bogdanović, J. (1937). Sanitet i bolnice u Nišu od oslobođenja do danas. Niški novi list, 236, pp. 7-8.
  22. ^ a b Petković, R. (1972). Prva niška gimnazija 1878-1968. Prosveta. Niš.
  23. ^ Stanojević, V. (1992). Istorija Srpskog vojnog saniteta. Vojno izdavački i Novinski centar. Beograd.

Litratura[uredi | uredi izvor]

  • Grupa autora, Istorija Niša, knjiga I, Gradina, Niš 1986
  • Dejanović, Dragoljub, Stamenković, Đorđe, Dimitrijević, Dragan, Radičević, Žarko i dr.(1983). Istorija Niša I knjiga. Niš: Gradina i Prosveta Niš.
  • Đorđević, Tihomir (1896). Nešto o narodnom školovanju za vreme Turaka u Pirotskom okrugu, Učitelj, sveska I, god. XVI, pp. 36-45
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ислахана_у_Нишу&oldid=26891685”