Муслимани (народ)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Муслимани
Укупна популација
око 80.000
Региони са значајном популацијом
 Србија 22.301 (2011)[1]
 Црна Гора 20.537 (2011)[2]
 Босна и Херцеговина 12.121 (2013)[3]
*  Република Српска 1.730 (2013) [4][a]
 Словенија 10.467 (2002)
 Хрватска 7.558 (2011)[5]
 Република Македонија 2.553 (2002)
Језици
српски, бошњачки и македонски
Религија
ислам (сунити), мањим делом атеизам
Сродне етничке групе
Торбеши, Горанци, Помаци и Бошњаци
Југословенски Муслиман Џемал Биједић (1917-1977), председник Савезног извршног већа (1971-1977)
Етничка карта СФРЈ према попису из 1981. године: Муслимани представљени зеленом бојом
Удео етничких Муслимана у становништву Црне Горе према попису из 2011. године

Муслимани су јужнословенски народ, признат као такав од 1971. године у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији (СФРЈ). У оквиру СФРЈ, Муслимани су претежно живели у СР Босни и Херцеговини, у којој су били најбројнији народ (према попису из 1991. било их је око 1.905.274 или 43,65%). У време постојања СФРЈ Муслимани су говорили српскохрватским језиком, а пре признања њихове народности 1971. године су се по националности изјашњавали као припадници неких од других народа СФРЈ (Срби, Хрвати итд.) или као Југословени, а „Муслимани“ је била само одредница верске припадности. Потомци су Јужних Словена (углавном Срба) који су својевољно или под притиском прешли у ислам током османске владавине на Балкану.

Фрагментација[уреди]

За време постојања СФРЈ, велика већина муслиманског народа била је изразито југословенски оријентисана. Међутим, након трагичне погибије Џемала Биједића, председника Савезног извршног већа (1971-1977), који је као херцеговачки Муслиман био искрени Југословен, водећи кадрови СКЈ из редова Муслимана почели су да воде опортунистичку политику интересног затварања у оквире републичких граница.[6] Иако су Муслимани живели не само у Босни и Херцеговини, већ и у појединим крајевима Србије и Црне Горе, као и широм Југославије, партијска елита у Сарајеву је током осамдесетих година у потпуности занемарила потребу за очувањем народног јединства у оквиру Југославије као заједничке државе, чиме је постављена основа за успон партикуларистичких тенденција које су биле фокусиране искључиво на Босну и Херцеговину.[7]

Таквом политиком, дато је зелено светло за успон националистичких снага, на челу са Алијом Изетбеговићем и његовом Странком демократске акције, која је 1990. године на републичким изборима задобила поверење велике већине босанско-херцеговачких Муслимана. Тиме је дат замах сепаратистичким тенденцијама не само у односу на Југославију, већ и на целину муслиманског народа. Ова политика је достигла кулминацију почетком 1992. године, када се велика већина босанско-херцеговачких Муслимана на референдуму определила за отцепљење Босне и Херцеговине од Југославије, иако је таква одлука директно доводила до цепања самог муслиманског народа и државно-политичког одвајања од Муслимана у Србији и Црној Гори.

Додатни корак ка разбијању јединства учињен је 1993. године на Првом бошњачком сабору у Сарајеву, када је одлучено да се дотадашњи југословенски Муслимани преименују у Бошњаке, чиме је том старинском регионалном називу за становнике Босне дато ново национално значење. Ова одлука изазвала је бројне недоумице, како међу Муслиманима у Херцеговини, који се никада (чак ни у регионалном смислу) нису сматрали Бошњацима, тако и међу Муслиманима у Србији и Црној Гори, што је током наредних година довело до нових расправа и трајних подела.

Савремено стање[уреди]

Према новијим пописима становништва, један део Муслимана је задржао своје старо национално име. Према попису становништва Србије из 2002, у Србији је било 136.087 Бошњака и 19.503 Муслимана (у АП Војводини било је 3.634 Муслимана и само 417 Бошњака). Најновији попис из 2011. показује да се број припадника оба народа знатно повећао. Бошњака је тада било 145.278 (+7 %) и Муслимана 22.301 (+14 %), од тога 3.360 Муслимана (-8 %) и 780 Бошњака (+87 %) је живело у Војводини. Према попису становништва Црне Горе из 2003. године, у Црној Гори је било 48.184 Бошњака и 24.625 Муслимана. Према попису из 2011. године у Црног Гори је живело 53.605 Бошњака (+11 %) и 20.537 Муслиамана (-17 %). На попису становништва у Македонији из 1994. године, било је 15.315 Муслимана и 7.244 Бошњака, док 2002. је у републици живело 17.018 Бошњака (+235 %) и 2.553 Муслимана (-83 %). У принципу, и једни и други спадају у исти народ.

Сродне заједнице[уреди]

По вери и обичајима, Муслиманима су блиске четири заједнице које су за време постојања Југославије убрајане у исти корпус:

  • Срби муслимани: По припадности исламској вери и заједничком пореклу, Срби муслимани су заједница која је етничким Муслиманима најближа по заједничким традицијама, обичајима и историјском наслеђу.
  • Бошњаци: Поред Босне и Херцеговине, значајан број припадника бошњачке нације живи у Србији и Црној Гори. Они углавном живе у Санџаку (граница између Србије и Црне Горе). Потичу од исламизованих Срба из средњовековне Босне и Србије.
  • Горанци: У Гори, најјужнијем делу покрајине АП Косова и Метохије, живи етничка група Горанаца (која је српског порекла), који су под притиском били принуђени да се изјашњавају као Муслимани, а данас се изјашњавају као Горанци и као такви су признати на пописима становништва у Србији. Међутим, данас имају много проблема са привременим властима делимично признате Републике Косово. Оне врше велики притисак на њих да прихвате бошњачки или албански као матерњи језик; а углавном се третирају као Бошњаци, док се као Горанци могу изјашњавати само формално.[8]
  • Торбеши: Муслимане у Македонији сматрају као посебну етничку групу Македонаца, они говоре македонским језиком. Ови македонски муслимани су такође познати под именом Торбеши, мада се они у националном погледу радије изјашњавају као Турци и Албанци (сам назив Торбеш сматрају увредљивим). Они су јужнословенског порекла, а исламску веру примили су доласком Турака на Балкан.

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. Институције Републике Српске, не признају резултате, приказане од стране Агенције за статистику Босне и Херцеговине, али не планирају издати сопствене податке за ову пописну категорију.

Референце[уреди]

  1. Први резултати пописа 2011. у Србији
  2. Први резултати пописа 2011. у Црној Гори
  3. „Резултати Пописа 2013, Етничка/национална припадност, вјероисповијест, матерњи језик”. Агенција за статистику БиХ. Приступљено 25. 4. 2017. 
  4. „Резултати Пописа 2013, Етничка/национална припадност, вјероисповијест, матерњи језик”. Агенција за статистику БиХ. Приступљено 25. 4. 2017. 
  5. Први резултати пописа 2011. у Хрватској
  6. Iva Lučić, "Stavovi Centralnog komiteta Saveza Komunista Jugoslavije o nacionalnom identitetu bosanskih Muslimana/Bošnjaka: između afirmacije, negacije i konfesionalne artikulacije", u: Rasprave o nacionalnom identitetu Bošnjaka: zbornik radova, Sarajevo 2009. pp. 97–115
  7. Dženita Sarač, "Neuspjeh sekularizacije i jačanje religijskog identiteta početkom 1980-ih godina u Bosni i Hercegovini", u: Rasprave o nacionalnom identitetu Bošnjaka: zbornik radova, Sarajevo 2009. pp. 153–184
  8. Goranci nemaju drugu državu, Приступљено 9. 4. 2013.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]