Кинеска каликарпа
| Kineska kalikarpa | |
|---|---|
| |
| Naučna klasifikacija | |
| Carstvo: | |
| Divizija: | |
| Klasa: | |
| Red: | |
| Porodica: | |
| Rod: | |
| Binomno ime | |
| Callicarpa bodinieri Levl.
| |
Kineska kalikarpa (Callicarpa bodinieri Levl.) od prirode raste u srednjoj i zapadnoj Kini. U Evropu je introdukovana u XIX veku, a iz Kine ju je doneo francuski misionar Emile Marie Bodinier (1842—1901), po kome je i dobila ime.
Opis vrste[uredi | uredi izvor]
Žbun visine 1,8-2 m. sa sivkastom do braonkastom korom i jako izraženim lenticelama. U mladosti glatka, i prekrivena nežnim dlačicama, a kasnije ispuca. Listovi su eliptični ili duguljasto eliptični, 5-12 cm dugi, izduženo zašiljeni, po obodu testerasti, sa naličja meko dlakavi, svetlozeleni, a u jesen dobijaju zlatno narandžastu boju, koja traje relativno kratko, jer listovi brzo otpadaju.
Cvetovi su u cvastima, gronjama, po više cvasti zajedno. Pojedinačna cvast je 2,5 cm široka i oko 1,2 cm duga. Krunica je ljubičastoružičasta. Cvetovi su vrlo dekorativni, ali su izuzetno sitni. Javljaju se u julu-avgustu.
Plodovi su bobice, roze ili ljubičaste boje, sitne, na zajedničkoj dršci. Javljaju se u septembru-oktobru i ostaju na stabljici i posle opadanja listova, do duboko u zimu. Seme ovalno, pljosnato, sa kružnim rubom na konkavnoj strani, krembelo, oko 2 mm. U jednom kilogramu oko 600.000 zrna. Dormantna semenjača[1].
Bioekološke karakteristike[uredi | uredi izvor]
Kalikarpa nije naročito zahtevna biljka. Najviše joj odgovaraaju osunčani do polusenoviti položaji, ali se preporučuje što osunčanije mesto, jer se tako podstiče formiranje plodova. Ako se razvija u polusenci ili senci, formiraće lisnu masu a ne cvetove, odnosno plodove. Takođe, preporučuje se sadnja u većim grupama, jer se na taj način obezbeđuje unakrsna polinacija, što obezbeđuje i veći broj plodova. Ukoliko nema većeg broja biljaka, i veštačko oprašivanje može dati dobre rezultate. Plodonošenje je najintenzivnije posle toplih leta, a pokazalo se da kalikarpa slabo uspeva u tropskim uslovima, odnosno da su joj za dobar razvoj i obilno plodonošenje potrebni i periodi mirovanja, tokom zime. Izuzetno dobro podnosi niske temperature. U proleće i leto redovno prihranjivanje obezbeđuje obilnije plodonošenje. Vrsta zahteva visokoplodno i dobro drenirano zemljište, slabo kiselo do neutralno, najbolje peskovite ilovače, ili peskovite glinuše. Kalikarpa je vrsta koja je vrlo otporna na bolesti i napade štetočina, i do sada nije konstatovana bolest koja je u većoj meri pogađa.
Unutarvrsni taksoni[uredi | uredi izvor]
Callicarpa bodinieri var. giraldii (Hesse) Rehd. Od tipičnog oblika razlikuje se čuperastom dlakavošću i žutim žlezdama na naličju. Cvetna drška je manje dlakava.
Callicarpa bodinieri `Profusion` Od tipičnog oblika razlikuje se po boji plodova, koji su najčešće tamno ljubičasti i zbijeni na dršci, a ovaj varijetet i mnogo obilnije plodonosi, pod povoljnim uslovima.
Callicarpa bodinieri `White Beauty` sorta sa belim plodovima.
Primena i razmnožavanje[uredi | uredi izvor]
U hortikulturi i pejzažnoj arhitekturi vrsta se gaji zbog plodova koji ovu vrstu čine izuzetno privlačnom, jer je malo vrsta, pogotovo listopadnih, koje u zimskom periodu imaju ovako dekorativni efekat. U Srbiji je vrlo retka i jedina vrsta iz ovog roda, u Arboretemu Šumarskog fakulteta raste jedna individua visine 2 m i širine 1,5 m, koja dobro podnosi uslove Beograda i obilno plodonosi iako je u senci.
Razmnožavanje zrelim reznicama sa delom dvogodišnjeg drveta dalo je dobre rezultate i preko 95% ožiljavanja. Razmnožavanje zelenim reznicama u julu takođe daje visok procenat ožiljavanja[2]. Generativno razmnožavanje ostvaruje se jesenjom setvom jer je klijanje ujednačenije u poređenju sa prolećnom setvom zbog lake dormantnosti semenjače[3].
Kalikarpa se od davnina u kineskoj medicini koristi za spravljanje različitih medikamenata, kao i neke druge vrste iz roda Callicarpa L.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Vukićević E. (1996): Dekorativna dendrologija, Šumarski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd
- ^ Grbić, M. (2004): Proizvodnja sadnog materijala - Vegetativno razmnožavanje ukrasnog drveća i žbunja. Univerzitet u Beogradu. . Београд. ISBN 978-86-7602-009-6.
- ^ Dirr, M.A., Heuser, C.W. Jr. (1987): The reference manual of woody plant propagation: from seed to tissue culture. Athens, GA: Varsity Press. 239 p
