Кинеска каликарпа

С Википедије, слободне енциклопедије

Кинеска каликарпа
Научна класификација
Царство:
Дивизија:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Биномно име
Callicarpa bodinieri
Levl.
Цвасти кинеске каликарпе.
Плодови и семе кинеске каликарпе.
Callicarpa bodinieri 'Profusion'

Кинеска каликарпа (Callicarpa bodinieri Levl.) од природе расте у средњој и западној Кини. У Европу је интродукована у XIX веку, а из Кине ју је донео француски мисионар Emile Marie Bodinier (1842—1901), по коме је и добила име.

Опис врсте[уреди | уреди извор]

Жбун висине 1,8-2 m. са сивкастом до браонкастом кором и јако израженим лентицелама. У младости глатка, и прекривена нежним длачицама, а касније испуца. Листови су елиптични или дугуљасто елиптични, 5-12 cm дуги, издужено зашиљени, по ободу тестерасти, са наличја меко длакави, светлозелени, а у јесен добијају златно наранџасту боју, која траје релативно кратко, јер листови брзо отпадају.

Цветови су у цвастима, гроњама, по више цвасти заједно. Појединачна цваст је 2,5 cm широка и око 1,2 cm дуга. Круница је љубичасторужичаста. Цветови су врло декоративни, али су изузетно ситни. Јављају се у јулу-августу.

Плодови су бобице, розе или љубичасте боје, ситне, на заједничкој дршци. Јављају се у септембру-октобру и остају на стабљици и после опадања листова, до дубоко у зиму. Семе овално, пљоснато, са кружним рубом на конкавној страни, крембело, око 2 mm. У једном килограму око 600.000 зрна. Дормантна семењача[1].

Биоеколошке карактеристике[уреди | уреди извор]

Каликарпа није нарочито захтевна биљка. Највише јој одговараају осунчани до полусеновити положаји, али се препоручује што осунчаније место, јер се тако подстиче формирање плодова. Ако се развија у полусенци или сенци, формираће лисну масу а не цветове, односно плодове. Такође, препоручује се садња у већим групама, јер се на тај начин обезбеђује унакрсна полинација, што обезбеђује и већи број плодова. Уколико нема већег броја биљака, и вештачко опрашивање може дати добре резултате. Плодоношење је најинтензивније после топлих лета, а показало се да каликарпа слабо успева у тропским условима, односно да су јој за добар развој и обилно плодоношење потребни и периоди мировања, током зиме. Изузетно добро подноси ниске температуре. У пролеће и лето редовно прихрањивање обезбеђује обилније плодоношење. Врста захтева високоплодно и добро дренирано земљиште, слабо кисело до неутрално, најбоље песковите иловаче, или песковите глинуше. Каликарпа је врста која је врло отпорна на болести и нападе штеточина, и до сада није констатована болест која је у већој мери погађа.

Унутарврсни таксони[уреди | уреди извор]

Callicarpa bodinieri var. giraldii (Hesse) Rehd. Од типичног облика разликује се чуперастом длакавошћу и жутим жлездама на наличју. Цветна дршка је мање длакава.

Callicarpa bodinieri `Profusion` Од типичног облика разликује се по боји плодова, који су најчешће тамно љубичасти и збијени на дршци, а овај варијетет и много обилније плодоноси, под повољним условима.

Callicarpa bodinieri `White Beauty` сорта са белим плодовима.

Примена и размножавање[уреди | уреди извор]

У хортикултури и пејзажној архитектури врста се гаји због плодова који ову врсту чине изузетно привлачном, јер је мало врста, поготово листопадних, које у зимском периоду имају овако декоративни ефекат. У Србији је врло ретка и једина врста из овог рода, у Арборетему Шумарског факултета расте једна индивидуа висине 2 m и ширине 1,5 m, која добро подноси услове Београда и обилно плодоноси иако је у сенци.

Размножавање зрелим резницама са делом двогодишњег дрвета дало је добре резултате и преко 95% ожиљавања. Размножавање зеленим резницама у јулу такође даје висок проценат ожиљавања[2]. Генеративно размножавање остварује се јесењом сетвом јер је клијање уједначеније у поређењу са пролећном сетвом због лаке дормантности семењаче[3].

Каликарпа се од давнина у кинеској медицини користи за справљање различитих медикамената, као и неке друге врсте из рода Callicarpa L.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Вукићевић Е. (1996): Декоративна дендрологија, Шумарски факултет Универзитета у Београду, Београд
  2. ^ Грбић, М. (2004): Производња садног материјала - Вегетативно размножавање украсног дрвећа и жбуња. Универзитет у Београду. . Београд. ISBN 978-86-7602-009-6. 
  3. ^ Dirr, M.A., Heuser, C.W. Jr. (1987): The reference manual of woody plant propagation: from seed to tissue culture. Athens, GA: Varsity Press. 239 p

Спољашње везе[уреди | уреди извор]