Koncept neuralne pobuđenosti
Pod uticajem otkrića uzlaznog retikularnog aktivirajućeg sistema od strane Morucija i Meguna, javila se nova ideja o nastanku emocija i nekoliko teorija motivacije. Sve se one oslanjaju na koncept neuralne pobuđenosti, pobude ili uzbuđenja. Naime, Moruci i Megun su pokazali da postoji sistem stvaranja i akumuliranja nespecifične impulsacije u retikularnom delu moždanog stabla. To je sistem koji kolateralnim vezama preuzima impulse koji normalnim (direktnim) putevima idu sa periferije pa te, sad nespecifične impulse, one koji više ne nose inforamcije o kvalitetu i intenzitetu događaja na periferiji, umnožava i šalje ka višim moždanim strukturama. Na taj način, ovaj sistem daje energetsku potku procesima koji se već tamo događaju. Ti procesi su u višim instancama mozga i time ne menjaju svoja kvalitativna ili informacijaska obeležja, ali su izraženiji na planu svesti: budnosti i pažnje.[1]
Neuralna pobuđenost[uredi | uredi izvor]
Iz ovog energetskog sistema izveden je pojam neuralne pobuđenosti. To je parametar energetske tenzije u mozgu, odnosno njegovim pojedinim delovima. Pretpostavlja se da ta energetska tenzija menja od veoma slabog do veoma jakog neuralnog pobuđenja. U ranoj fazi razvoja ove ideje verovalo se da elektroencefalografski zapis snima upravo složaj te neuralne pobuđenosti. Ovaj koncept je psihološki konstrukt. Njega su u drugoj polovini 20. veka obilno koristili mnogi autori: Heb da bi naglasio nužnost stepena aktivnosti procesa u pozadini pri opažanju, ili Berlajn da bi na neuralnom planu objasnio nastanak prijatnosti u estetskom doživljaju i dožljivljavanju uopšte. Hans Ajzenk uvodi ovaj pojam u svoju teoriju ličnosti kako bi objasnio razlike između introvertnih i ekstravertnih ličnosti. Naime, nalaze dobijene faktorskom analizom, Ajzenk razliku između dva tipa ličnosti tumači pojmovila ruske fiziološke škole i konstruktom neuralne pobuđenosti. Pavlov je primetio da postoje dva tipa neuralne organizacije kod pasa: psi koji su se teže uslovljavali, uslovni refleks im je brže nestajao, pasivni, nezainteresovani i tromi imali su dominantnu kortikalnu inhibiciju, a kod pasa kod kojih je ponašanje bilo suprotno - kortikalna ekscitacija. Sedamdesetih godina, Donald Brodbent objavljuje svoju studiju o stresu u kojoj pominje dva mehanizma neuralne pobuđenosti. Ta dva mehanizma, mehanizam niskog nivoa i visokog nivoa su u interakciji, koja se ispoljava pod dejstvom spoljašnjih stresora. Kasnije je stvoren i zakon Jerksa i Dodsona.[1]
