Korisnik:Ivicaica74/Fermijev paradoks

Fermijevim paradoksom se naziva suprotnost između procenjene visoke verovatnoće postojanja vanzemaljskih civilizacija i nedostatka dokaza o kontaktu sa takvim civilizacijama.

Sadržaj

1.Uvod

2. Osnove

3. Ime

4 Drejkova jednačina

5. Pokušaj empirijskog rešavanja

5.1 Klasična astronomija i SETI

5.2 Radio emisije

5.3 Direktno planetarno posmatranje

5.4 Vanzemaljske konstrukcije

5.4.1 Sonde, kolonije i drugi predmeti

5.4.2 Napredni stelarni artifakti

6. Teorijsko obajšnjenje paradoksa

6.1 Trenutno postoje malo, ako ih uopšte ima, drugih civilizacija

6.1.1 Druge civilizacije se još nisu pojavile

6.1.2 Priroda inteligentnog života je da se uništi

6.1.3 Priroda inteligentnog života je da uništi druge

6.1.4 Život se periodično uništava prirodno

6.1.5 Ljudska bića su sama stvorena

6.1.6 Teorija inflacije i Jangnesov argument

6.2 Oni postoje, ali ne vidimo dokaze

6.2.1 Komunikacija je nemoguća zbog problema veličine

6.2.1.1 Inteligentne civilizacije su suviše daleko u prostoru i vremenu

6.2.1.2 Previše je skupo da se fizički širi kroz galaksiju

6.2.1.3 Ljudska bića ne traže dovoljno dugo

6.2.2 Komunikacija je nemoguća iz tehničkih razloga

6.2.2.1 Ljudi ne slušaju na pravi način

6.2.2.2 Civilizacije emituju merljive radio signale samo na kratko vreme

6.2.2.3 Oni imaju tendenciju da dožive tehnološku singularnost

6.2.2.4 Oni su suviše strani

6.2.2.5 Oni su ne-tehničke civilizacije

6.2.2.6 Dokazi se kriju

6.2.3 Oni su odlučili da ne komuniciraju sa nama

6.2.3.1 Oni se ne slažu među sobom

6.2.3.2 Zemlja namerno nije kontaktirana (Hipoteza zološkog vrta)

6.2.3.3 Zemlja je namerno izolovana

6.2.3.4 Veoma je opasno da komuniciraju

6.2.3.5 Fermijev paradoks je sam po sebi ono što sprečava komunikaciju

6.2.4 Oni su ovde neprimećeni

7. Zaključak

8. Napomene

9. Literatura

10. Bibliografija

11. Dalje čitanje

Uvod

Starost univerzuma i njegov ogroman broj zvezda navode na zaključak da ukoliko Zemlja je osrednje tipična, vanzemaljski život treba da bude uobičajen. [2] U jednom neformalnom razgovoru, 1950.g., fizičar Enriko Fermi postavio je pitanje: ako mnoštvo naprednih vanzemaljskih civilizacija postoji samo u našoj galaksiji, zašto onda nema dokaza kao što su npr. letilice, sonde... Detaljniji pregled implikacija na ovu temu počeo je publikacijom od strane Majkla H. Harta (Michael H. Hart), 1975.g., i ovaj problem se ponekad naziva i kao Fermi-Hartov paradoks. [3] Drugi uobičajeni nazivi za istu pojavu su Fermivjevo pitanje (,,Gde su oni?"), Fermijev problem, Velika tišina, [4] [5] [6] [7] [8] i Silentium universiteti[8] [9] (latinski za „Tišina univerzuma“); pogrešno napisano Silencium universiteti je takođe uobičajeno u literaturi). Bilo je pokušaja da se Fermijev paradoks reši pronalaženjem dokaza o vanzemaljskim civilizacijama, zajedno sa predlozima da takav život postoji bez ljudskog znanja. Kontra argumenti sugerišu da vanzemaljski inteligentni život ne postoji ili se javlja tako retko i kratko da ljudi nikada neće uspostaviti kontakt sa njim.

Počevši sa Hartom, mnogo truda je uloženo u razvoj naučne teorije, i mogućim modelitetima vanzemaljskog života tako da je Fermijev paradoks postao teorijska referentna tačka u većem delu ovog rada. Ovaj problem je iznedrio brojne naučne radove koji se bave njime direktno, a teme koje se odnose na njega su obuhvaćene u oblastima kao što su astronomija, biologija, ekologija i filozofija. Relativno novonastala disciplina astrobiologija je donela interdisciplinarni pristup Fermijevom paradoksu i pitanju vanzemaljskog života.

Osnove paradoksa

Fermijev paradoks je sukob između argumenta veličine i verovatnoće i nedostatka dokaza. Kompletna definicija može se ovako defenisati: Veličina i starost univerzuma sugerišu da bi mnoge tehnološki napredne vanzemaljske civilizacije trebalo da postoji. Međutim, ovoj hipoteza nedostaju opservacioni dokazi koji bi je podržali. Prvi aspekt paradoksa "argument veličine", je funkcija brojeva: ima oko 200-400 milijardi [10] (2-4 × 1011) zvezda u Mlečnom putu i 70 (sektilliona 7 × 1022) u vidljivom svemiru [11] Čak i ako se inteligentni život pojavi i na samo veoma malom procentu planeta oko ovih zvezda, onda mora da postoji veliki broj civilizacija samo u Mlečnom putu. Ovaj argument podrazumeva i tzv. mediokritetski princip (princip osrednjosti), koji podrazumeva da Zemlja nije posebna, već samo tipična planeta, i da sve ostale planete podležu istim zakonima, efektima, i verovatno istom ishodu. Drugi aspekt Fermijevog paradoksa je argument širenja: Sposobnost inteligentnog života da prevaziđe probleme i njeova tendencija da kolonizuje nova staništa, dovodi do zaključka da bi bar neka civilizacija trebala da bude dovoljno tehnološki napredna, da potraži nove resurse u svemiru i zatim da ga naseljavaju: prvo sopstveni zvezdani sistem a potom i okolne zvezdane sisteme. Pošto ne postoji uverljiv dokaz da na Zemlji ili bilo gde drugde u poznatom univerzumu drugog inteligentnog života ima posle 13,7 milijardi godina istorije svemira, imamo paradoks. Neke predpostavke koje se mogu korisiti kao rešenje ovog paradoksa su da je inteligentni život ređi nego što mislimo, ili da su naše pretpostavke o opštem ponašanju inteligentnih vrsta pogrešne. Zašto nema vanzemaljca ili njihovih atifakata fizički ovde? Ako je međuzvezdano putovanje moguće, čak iako je „sporo“ t.j. ispod brzine svetlosti, što je skoro na dohvat ruke našoj tehnologiji, onda bi za samo od 5 do 50 miliona godina bilo koja civilizacija mogla da kolonizuje galaksiju. [12] To je relativno malo vremena gledano geološkom skalom, a kamoli gledano iz kosmološke perspektive. Pošto postoje mnoge zvezde starije od Sunca, i pošto je inteligentni život mogao da nastane ranije na drugim mestima, postavlja se pitanje onda: zašto galaksija nije već kolonizovana? Čak i ako je kolonizacija nepraktična ili nepoželjna svim vanzemaljskim civilizacijama, istraživanje galaksije je još uvek moguće; a sredstva njihovih istraživanja (npr. pomoću sondi) bi bila dokaz njihovog postojanja. Međutim, nema dokaza bilo kolonizacije niti istraživačkih sondi ili sličnih naprava. Ovaj argument ne može se odnositi na univerzum kao celinu, jer dužina samog putovanja između galaksija može objasniti nedostatak fizičkog prisustva vanzemaljaca na Zemlji. Međutim, postavlja se pitanje:"Zašto ne vidimo znake inteligentnog života?" jer dovoljno naprednih civilizacija[Napomena1] bi se potencijalno moglo primetiti preko značajnog dela posmatranog univerzuma. [13] Čak i ako su takve civilizacije retke, argument veličine navodi na zaključak da bi one trebalo da postoje negde u nekom trenutku tokom istorije univerzuma, a pošto bi zauzimale velike oblasti, mogle bi biti detektovane na više potencijalnih lokacija u dometu našeg posmatranja. Međutim, nema neoborivih dokaza da su te civilizacije detektovane. Obe strane argumenta imaju podjednaku jačinu.[Napomena 2].

Ime

Godine 1950, Enriko Fermi je radio u Nacionalnoj laboratoriji Los Alamos (Los Alamos National Laboratory), Fermi je na neformalnom razgovoru dok je išao na ručak sa kolegama Emilom Konopinskim, Edvardom Telerom i Herbertom Jorkom (Emil Konopinski, Edward Teller i Herbert York), razgovarali su o bujici NLO izveštaja. Oni su tada započeli ozbiljnu diskusiju u vezi šanse za detektovanje objekata koji putuju brže od svetlosti u narednih deset godina, za šta je Teler predpostavio da su šanse jedan u milion, a Fermi je predpostavio jedan u deset. Razgovor je prešao na druge teme, i za vreme ručka Fermi je rekao: "Gde su oni?" (Alternativno, "Gde su svi?") [15] Jedan učesnik spominje da Fermi zatim napravio seriju brzih izračunavanja koristeći procenjene cifre (Fermi je bio poznat po svojoj sposobnosti da napravi dobre procene uz pomoć principa i minimalnih podataka, vidi Fermi problem). Prema ovom proračunu, on je zaključio da je Zemlja trebalo da bude već davno posećena i to mnogo puta do tada. [15] [16]

Drejkova jednačina[uredi | uredi izvor]

Usko povezana sa Fermijevim paradoksom je Drejkova jednačina koju je 1960. formulisao Frenk Drejk, američki astrofizičar i osnivač SETI-ja. Drejk je pokušao da kvantifikuje veličine koje utiču na broj civilizacija sposobnih za komunikaciju, i ustanovi koji sve faktori utiču na njihovu brojnost. Opšti oblik Drejkove jednačine glasi:

$N=R\cdot f_{p}\cdot n_{e}\cdot f_{l}\cdot f_{i}\cdot f_{c}\cdot L$

Gde su:

N – broj civilizacija u našoj galaksiji sa kojima bismo mogli da komuniciramo
R – prosečna brzina nastanka zvezda u Kumovoj slami
f_p – udeo zvezda koje imaju planetarni sistem
n_e – prosečan broj planeta na kojima je moguće da se razvije život
f_l – udeo planeta na koji se život zaista i razvije
f_i – udeo planeta sa razvijenim životom na kojima se razvije inteligentan život
f_c – udeo civilizacija sposobnih da ostvare međuzvezdanu komunikaciju
L – očekivani vremenski period tokom kojeg civilizacija emituje signale u svemir (odnosno tokom kog ju je moguće otkriti)

Drejk je zajedno sa svojim kolegama 1961. dao sledeće brojeve za vrednosti njegove jednačine:

R = 10 godišnje (svake godine nastane 10 zvezda)
f_p = 0,5 (pola od ukupnog broja zvezda ima planetarni sistem)
n_e = 2 (u svakom planetarnom sistemu biće po 2 planete na kojima je moguć život)
f_l = 1 (100% – na svakoj takvoj planeti će se razviti život)
f_i = 0,01 (1% planeta na kojima postoji život će iznedriti inteligentne oblike)
f_c = 0,01 (1% inteligencija je u stanju da ostvari međuzvezdanu komunikaciju)
L = 10.000 godina (prosečni životni vek civilizacije sposobne za komunikaciju)

Iz ovih vrednosti parametara sledi da u svakom trenutku postoji 10 civilizacija sposobnih da ostvare kontakt sa drugim civilizacijama.

Vrednost za R je data na osnovu empirijskih podataka, vrednost za f_p je manje sigurna dok su ostale vrednosti potpuno spekulativne. Zato je i sam Drejk smatrao da njegova jednačina ne može da razreši Fermijev paradoks, već samo da kvantifikuje naše neznanje.

Dominantni pravci u astronomiji i SETI (SETI -search for extraterstial life - Potraga za vanzemaljskim životom)

Postoje dva načina na koje astronomija može pronaći dokaze o vanzemaljskim civilizacijama. Jedan je da će konvencionalni astronomi, proučavajući zvezde, planete i galaksije, slučajno uočiti neki fenomen koji se ne može objasniti bez predpostavke o aktivnosti vanzemajske civilizacije kao izvor. Ovako nešto se predpostavljalo u nekoliko slučaja. Pulsari, kada su prvi put otkriveni, nazvani su LGM (Little Greem Man – mali zeleni ljudi), zbog preciznog ponavljanja njihovih impulsa (oni su bili „rivali“ najboljim atomskim časovnicima). Isto tako sumnjalo se da su Sejfert galaksije posledice industrijskih udesa[21] jer je njihova ogromna i usmerena energija nije imala inicijalno objašnjenje. Na kraju, pronađena su objašnjenja koja ne uključuju vanzemaljsku inteligentnciju. Konkretno, zna se da su pulsari neutronske zvezde i Sejfert galaksije krajnja faza prirasta crne rupe, ali i dalje postoji mogućnost otkrića vanzemaljske civilizacije direktnim posmatranjem pojava u svemiru. [22] Predloženi primeri uključuju rudarstvo na asteroidima koji bi morali promeniti izgled diskova. oko zvezda zbog krhotina [23] ili velika upotreba solarne energije bi promenila svetlosnu krivu planeta izmerenih prilikom pomračenja (spektralna analiza). [24] Drugi način na koji astronomija može da reši Fermijev paradoks je kroz potragu specijalno posvećenoj pronalaženju dokaza o vanzemaljskom životu.

Radio emisije

Radio teleskopi se često koriste u SETI projektima. Pretpostavlja se da su radio tehnologija i sposobnost da se izgradi radio teleskop „prirodna“ faza razvoja za tehnološke vrste, [25] koji teoretski stvara efekte koje bi mogli biti detektovani na međuzvezdanim razdaljinama. Osetljivi posmatrači solarnog sistema, na primer, bi primetili neobično intenzivne radio talase za G2 zvezdu (naše Sunce) koji nastaju usled emitovanja televizije na Zemlji i telekomunikacionih sistema. U nedostatku očiglednog prirodnog uzroka, vanzemaljski posmatrači mogu zaključiti da postoji zemaljska civilizacija. Stoga, pažljivo pretraživanje radio emisija iz svemira za ne-prirodnim signalima može voditi do detekcije vanzemaljskih civilizacija. Takvi signali mogu biti "slučajni" nusprodukti civilizacije ili namerni pokušaji da komuniciraju, kao što je pokušaj komunikacije sa zemlje tzv. Arecibo porukom (Arecibo message) o kojoj će biti više reči kasnije. Brojni astronomi i opservatorije su pokušavali i pokušavaju da otkriju takve dokaze, uglavnom kroz SETI organizaciju, iako postoje drugi pristupi, kao što su optički SETI. Nekoliko decenija analiziranja SETI instituta nije otkrilo nikakve zvezde sa neobičnim svetlosnim ili smislenim ponavljanjem radio emisija, iako je bilo nekoliko zanimljivih signala. Npr. dana 15. avgusta 1977, pojavio se tzv. „Vau signal!“ ("Wow! signal" ) On je detektovan preko The Big Ear radio teleskopa . Međutim, ovaj teleskop osmatra svaku tačku na nebu samo 72 sekundi, i ponovni pregledi na istom mestu nisu našli ništa. Godine 2003, radio izvor SHGb02+14a je izolovan preko SETI@home analize, dalja proučavanja nisu donela neke rezultate. Postoje brojne tehničke pretpostavke u potrazi za vanzemaljskom intelegencijom koje mogu da dovedu do toga da ljudska bića propustite radio emisije sadašnjim tehnikama pretrage.

Direktno planetarno posmatranje

Detekcija i klasifikacija egzoplaneta (planeta van Sunčevog sistema, što je do pre neku deceniju smatrano nemoguće) je dovelo do poboljšanja u astronomiji. Iako je ovo nova oblast u astronomiji - prvi objavljeni članak u kome se tvrdi da je otkrivena neka egzoplaneta je objavljen u 1989.g. Moguće je da će planete na kojima postoje uslovi za život biti otkrivene u bliskoj budućnosti. Direktano postojanje života može eventualno da bude dokazano otkrivanjem gasova (kao što su metan i kiseonik), ili čak i industrijskog zagađenja vazduha od tehnološki najnaprednijih civilizacija egzoplanete putem spektrografičke analize. [27] Sa poboljšanjima u našim opservacionim mogućnostima, na kraju može čak biti moguće otkriti direktne dokaze. Međutim, egzoplanete se retko direktno opserviraju (prva tvrdnja da je to učinio bila je u 2004.g. [28]), već njihovo postojanje se obično detektuje preko efekata koje imaju na svoje matične zvezde. Iz ovoga se može otkriti samo masa i orbita egzoplanete. Na osnovu ovih informacija, zajedno sa klasom zvezde egzoplanete, može se grubo predpostaviti sastav (obično na osnovu mase planete, i njenog rastojanja od njenog sunca). Pre 2009.g., metode za detekciju egzoplaneta nisu davale visoku verovatnoću da će pomoću njih biti moguće da se otkrije planeta sa životom slična Zemlji. Metode poput gravitacionih mikrosočiva mogu da otkriju prisustvo maleih svetova, potencijalno čak i manjih od Zemlje, ali mogu samo da otkriju takve svetove za vrlo kratke vremenske periode, i dalje praćenje nije moguće. Druge metode kao što su posmatranje radijalne brzine, astrometriska, kao i tranzitna metoda omogućavaju produžena posmatranja efekata egzoplaneta, ali ovo se odnosi samo na planete koje su mnogo puta veće mase od mase Zemlje. Veoma je mala verovatnoća da na ovim planetama postoji život sličan životu na Zemlji. Otkrivanje i klasifikacija egzoplaneta je veoma aktivana pod-disciplina u astronomiji, sa 424 tako otkrivenih planeta između 1988.g. i 2010.g.[29], a prva planeta tipa Zemlje (stenovita) otkrivena u potencijalno naseljivoj zoni zvezde se je detektovana 2007.g.[30] Nove preciznije metoda u detekciji egzoplaneta i korišćenje postojećihastronomskih metoda, (kao što je Keplerova misija, iz 2009.g.) očekuje da otkrije planete veličine Zemlje, i utvrdi da li su one u naseljivim zonama svojih zvezda. Takva posmatranja mogu nam omogućiti da bolje ocenimo koliko su ubičajne planete u naseljivoj zoni. Koristeći metode poput Drejkove jednačine sa ovim podacima bi stoga omogućile mnogo bolju ideju o tome koliko bi uobičajen život u svemiru moglo da bude, ovo će imati veliki uticaj odgovor samog Fermijevog paradoksa.

'Vanzemaljske konstrukcije

Sonde, kolonije i drugi predmeti'

Kako je već navedeno, s obzirom na veličinu i starost univerzuma, i relativna brzina kojom se disperzija inteligentnog života može u principu razviti, dokazi o vanzemaljskim pokušajima kolonizacije bi trebalo biti otkriveni. Dokazi istraživanja bez vanzemaljaca, kao što su sonde i uređaja za prikupljanje informacija, takođe mogu biti otkriveni. Neke tehnike teorijskog istraživanja kao što je Fon Neumanova proba (samo replicirajući-uređaj) mogao bi iscrpno istražiti galaksiju veličine Mlečnog Puta za manje od pola miliona godina, sa relativno malo investiranja u materijalu i energiji u odnosu na rezultate. Ako bar jedna civilizacija u Mlečnom putu pokušao ovo, takve sonde bi se mogle širiti po celoj galaksiji. Dokazi o takvim sondama mogle bi se naći u Solarnom sistemu, možda u asteroidnom pojasu gde su sirovine za samoreplikaciju u obilne i lako pristupačne. [31].Druga mogućnost za kontakt sa vanzemaljskom sondom koja bi pokušavala da pronađe ljudska bića- je tzv. Bracevelova sonda. Takav uređaj bi bio autonomna svemirska sonda čija je svrha da traži i komunicira sa vanzemaljskim civilizacijama (za razliku od Fon Neumanovu sonde, koja se obično opisuje kao čisto istraživačka). Ona je zamišljena kao alternativa sporom dijalogu između veoma udaljenih civilizacija pomoću poruka koje putuju mnogo manjom brzinom od brzine svetlosti. Umesto da koriste radio talase pri čemu se kvalitet talasa često smanjuje, u sondi bi bila smeštena veštačka inteligencija koja bi tražila neku vanzemaljsku civilizaciju sa kojom bi iz neposredne blizine komunicirala sa njom. Nalazi takve sonde i komunikacija bi i dalje morati da se prenose na matičnu civilizaciju brzinom svetlosti, ali prikupljanje informacija i dijalog može biti sprovedena u realnom vremenu. [32] Od 1950.g., direktna istraživanje je sprovedeno na malom deliću Sunčevog sistema i nije nađeno dokaza da je ikada bio „posećen“ od strane vanzemaljskih kolonista, ili sonde. Detaljno istraživanje područja sunčevog sistema gde su resursi u izobilju, kao što su asteroidi, Kajperov pojas, Ortov oblak i planete sa prstenovima može doneti dokaz o vanzemaljskim istraživanjima, iako su ovi regioni ogromne i teško za istraživanje. Bilo je preliminarnih napora u tom pravcu preko projekta SETA i SETV projekata za traženje vanzemaljskih artefakat ili drugih dokaza o vanzemaljskoj poseti u okviru Sunčevog sistema [33]. Takođe je bilo pokušaja da se signalizira, privuče, ili da se aktivira potencijalna Bracevelova sonda u Zemljinoj blizini, uključujući naučnike Roberta Frejtasa i Franciska Valdesa (Robert Freitas i Francisco Valdes)[34]. Nijedan od projekata ovog tipa nije naišao na bilo kakve vanzemaljske artifakte. Čak i da vanzemaljski artifakti budu otkriveni, pa i ovde na Zemlji, oni možda neće biti prepoznati kao takvi. Proizvodi vanzemaljskog intelegencije i napredne tehnologija možda neće biti nama vidljive ili prepoznatljive kao veštačke konstrukcije. Istraživački uređaji u obliku bio-projektovanih životnih formi kreirani putem sintetičke biologije bi se verovatno raspali posle nekog vremena, ne ostavljajući dokaze; Vanzemaljski sistem za prikupljanje informacija zasnovan na molekularnoj nanotehnologiji može biti bilo kuda oko nas u ovom trenutku, i to potpuno neprimećen. To može biti slučaj sa civilizacijom koja aktivno krije svoje postojanje od nas, iz mogućih razloga koji su opisani dalje u ovom članku. Takođe, „Klarkov treći zakon“ sugeriše da vanzemaljska civilizacija može imati sredstva za istraživanje koja još uvek nisu zamisliva ljudskim bićima.

Napredni artifakti stelarnih razmera

Varijanta teoretske Dajsonove sfere. Artifakti takvih velikih razmera bi drastično promenili spektar zvezde. Godine 1959, Frimen Dajson primetio je da svaki razvoj ljudske civilizacije konstantno povećava potrošnju energije, i teoretski, ako civilizacija ima dovoljno vremena u nekom trenutku bi zahtevala svu energiju koju proizvede njena matična zvezda. Dajsonova sfera je misaoni eksperiment koja daje teoretsko rešenje: štit ili oblak objekata u blizini zvezde koji koriste onoliko zračenja energije od zvezde, koliko je to moguće. Takav rezultat astroinženjeringa bi drastično promenio spektar dotične zvezde, ili bi ga bar delimično promenio. Umesto normalnih emisija linija prirodne zvezdane atmosfere, imali bi zračenja crnog tela, ili infracrveno zračenje. Sam Dajson je spekulisao da napredne vanzemaljske civilizacije mogu biti otkrivene ispitujući spektar zvezda, tragajući za tako izmenjenim spektrom [35] Od tada, došlo se na ideju nekoliko drugih teorijskih stelarnih megastruktura, ali centralna ideja ostaje ista a to je da visoko napredna civilizacija-Tipa 2 ili višeg tipa na Kardaševoj skali, bi mogla izmeniti svoje okruženje dovoljno da se može detektovati sa međuzvezdanih rastojanja. Međutim, takve konstrukcije mogu biti teže za otkrivanje nego što se prvobitno mislio. Dajsonove sfere mogu da imaju drugačiji spektar emisija u zavisnosti od željene unutrašnje sredine; život zasnovan na visoko-temperaturnim reakcijama može da zahtevaju visoko temperaturnu sredinu koje za posledicu može da ima „otpadno" zračenje u vidljivom spektru, a ne infracrveno [36]. Pored toga, postoji ideja varijante Dajsonove sfere koju bi bilo teško detektovati iz bilo koje velike udaljenosti; tzv. „matrioška mozak“ koji je niz koncentričnih sfera, gde svaka zrači manje energije po jedinici površine od svog unutrašnjeg suseda (sfere). Najudaljenija sfera takve strukture bi mogla biti blizu temperature međuzvezdanog pozadinskog zračenja. Bilo je nekih preliminarnih pokušaja da se pronađu dokazi o postojanju Dajsonovih sfera ili neki drugi veliki artifakti civilizacija Tipa-2 i Tipa 3-Kardaeve skale koji bi promenili spektar svojih matičnih zvezda. [37] [38] Ova istraživanja nisu našla ništa, ali su još uvek nepotpuna. Slično tome, direktno posmatranje hiljada galaksija nije pokazalo nikakav eksplicitan dokaz veštačke konstrukcije ili modifikacije.

Teorijsko objašnjenje paradoksa

Neki teoretičari prihvataju da je očigledan nedostatak dokaza dokazuje nepostojanje vanzemaljaca i pokušavaju da objasne zašto. Drugi nude moguće okvire u kojima može biti objašnjen nedostatak dokaza koji ne isključuje mogućnost vanzemaljskog života uključujući pretpostavke o vanzemaljskom ponašanju i tehnologiji. Svaki od ovih hipotetičnih objašnjenja je u suštini argument za smanjenje vrednosti jednog ili više faktora u Drejkovoj jednačini. Argumenti se, u suštini, uzajamno ne isključuju. Na primer, to može biti i da je život redak i da su tehničke civilizacije kratkog daha, ili mnoge druge kombinacije objašnjenja o kojima će biti više reči kasnije. [39]

Ako uopšte, onda samo nekoliko civilizacija trenutno postoje

Jedno objašnjenje je da je ljudska civilizacija jedina (ili skoro jedina) u galaksiji. Nekoliko teorije poput ove je predloženo, objašnjavajući zašto bi inteligentni život mogao biti veoma redak, ili veoma kratko postojao. Implikacije ovih hipoteza se ispituju pod tzv. teorijom „velikog filtera“. [6]

Nema drugih civilizacija ili se još nisu pojavile

Oni koji veruju da vanzemaljski inteligentni život ne postoji tvrde da su uslovi potrebni za život ili da barem kompleksan život evoluira, veoma retki ili čak jedinstveni samo na Zemlju. Ovakav stav je poznat kao hipoteza „Retka Zemlja“, koja pokušava da razreši Fermijev paradoks odbacivanjem principa osrednjosti (mediokretskog princ.) tvrdeći da Zemlja nije tipičan, već neobičan ili čak i jedinstven slučaj. Dok je jedinstvenost Zemlje bila istorijska predpostavka na filozofskim i verskim osnovama, hipoteza Retke Zemlje koristi merljive i statističke argumente koji tvrde da je višećelijski život izuzetno redak u svemiru, jer planete slične Zemlji su izuzetno retke i/ili mnogo maloverovatnih slučajnosti se odigralo koji su omugućili složeni život na Zemlji mogućim. [40] Moguće je da kompleksni život evoluira kroz druge mehanizme od onih koji su poznati ovde na Zemlji, [40] ali činjenica da u istoriji života na Zemlji je samo jedna vrsta razvila civilizaciju do tačke sposobnosti svemirskih letova i radio tehnologije, ili još u suštini, apstraktne ideje kao što su muzika, umetnost, religija - daje veću uverljivost ideje da su tehnološki napredne civilizacije retke u svemiru. Na primer, pojava inteligencije možda bio evolutivna slučajnost. Džefri Miler (Geoffrey Miller) predpostalja da je ljudska inteligencija rezultat individualne seksualne selekcije, koja je pošla nepredvidljivim smerovima. Stiven Pinker, u svojoj knjizi „Kako um funkcioniše“ (Steven Pinker, How the Mind Works), upozorava da ideja da evolucija života (kada dostigne određenu minimalnu složenost) mora da proizvede inteligentna bića, oslanja na pogrešnoj ideji "lestvice evolucije": Kao što se evolucija ne zalaže za cilj, a cilj se desi, „ona“ koristi adaptaciju koja je najkorisnija za datu ekološku nišu, kao i činjenica da je na Zemlji ovo dovelo do tehnološke inteligencije samo jednom do sada, sugerišu da je ova adaptacija možda retko dobar „izbor“ a samim tim i nikako nije sigurna krajnja tačka evolucije.

Druga slična teorija je da čak iako uslovi potrebni za život mogu biti uobičajen u univerzumu, formiranje samog života, (t.j. kompleks niza molekula koji su u stanju da se reprodukuju uz ekstrakciju prostih komponenti iz okoline iz kojih dobija energiju u obliku koji može da koristi za održavanje životnih reakcija), može biti veoma retko. Pored toga, od početka samog života do pojave ljudi, postoji mnogo drugih malo verovatnih dešavanja kao što su: prelaz iz prokariotskih ćelija u eukariotske ćelije (sa posebnim jedrom, organelama...) i prelazak iz jedno-ćelijskih organizama u višećelijske, koji se desio u tzv. Kambrijumskoj eksploziji pre 530 miliona godina kada je značajan broj organizama evoluirao u organizme sa čvrstim delovima tela, iako je višećelijski život možda prvi put počeo da se razvija nekoliko stotina miliona godina pre toga. Kroz najveći deo istorije Zemlje, bilo je samo jednoćelijskih organizama. A postoje i mnoga druga potencijalna grananja na drvetu života. Na primer, možda je tranzicija iz okeanskih organizama na kopnene organizme presudno zavisila od neobično velikog Meseca koji proizvodi značajne plime. Takođe je moguće da je inteligencija uobičajena, ali da industrijska civilizacija nije. Na primer, porast industrijalizma na Zemlji se odigrao u prisustvu pogodnih izvora energije kao što su fosilna goriva. Ako su takvi izvori energije veoma retki ili nepostojeći drugde, onda može biti daleko teže za inteligentnu vrstu da tehnološki napreduju do tačke u kojoj bi mogli da komuniciraju sa nama. Takođe može biti i drugih jedinstvenih faktora od kojih naša civilizacija zavisi. Npr. ako se intelegentna bića nalaze u vodenom svetu, gde su nešto poput delfina, bilo bi im veoma teško da otkriju vatru i topjenje metala. Druga mogućnost je da Zemlja je prva planeta u Mlečnom putu na kome je nastala industrijska civilizacija[41]. Međutim, kritičari ovih teorija kažu da prema trenutnom razumevanju, mnoge planete poput Zemlje su stvorene mnogo milijardi godina pre Zemlje, tako da ovo objašnjenje zahteva odbacivanje principa osrednjosti (mediokritetskog princ.). [42] Dakle hipoteza Retke Zemlje „privileguje“ život na Zemlji i njegov proces formiranja, a to je ujedno i varijanta Antropičkog principa. Antropički princip tvrdi da univerzum izgleda posebno pogodan za razvoj ljudske inteligencije. Ovaj filozofski stav suprotstavlja se ne samo o Mediokritetskom principu, već i šire Kopernikov princip, koji sugeriše da ne postoji privilegovana lokacija u univerzumu. Protivnici odbacuju oba principa, Retku Zemlju i Antropički princip kao tautološki -ako postoje uslovi u univerzumu da se pojavi ljudski život, onda univerzum mora već da ispunjava taj uslov, jer ljudski život već postoji - kao argument za nevericu ili nedostatak mašte. Prema ovoj analizi, hipoteza Retke Zemlje meša opis o tome kako je život na Zemlji nastao sa jedinstvenim zaključkom o tome kako život treba da nastane [43]. Iako je niska verovatnoća da se uslovi na Zemlji široko repliciraju, ne znamo šta kompleksni život može zahtevati u cilju da se razvija. [44] [45]

Priroda inteligentnog života je da sam sebe uništi

Ovo je predpostavka koja kaže da se tehnološke civilizacije neizbežno unište pre ili ubrzo nakon razvoja radija i tehnologije svemirskog leta. Mogući načini uništenja uključuju nuklearni rat, biološko oružje ili nenamerne kontaminacije, nanotehnološke katastrofe, opasne eksperimente iz fizike, [Napomena 4] loše programiranu super-inteligenciju, ili Maltuzijansku katastrofu nakon pogoršanja ekosfera planete. Ova opšta tema je istraživao kako u fantastici tako i u naučnom teoretisanju. [46] Zaista, postoje argumenti koji sugerišu da će se istrebljenje ljudske vrste desiti ranije nego kasnije... U 1966.g. Sagan i Šklovski (Sagan i Shklovskii) predložili su da će tehnološke civilizacije težiti uništenju same sebe u okviru jednog veka razvoja međuzvezdane komunikativne sposobnost ili savladati svoje samo-uništavajuće tendencije i preživeti milijarde godina.[47] Samo-uništavanje se takođe može posmatratiiz ugla termodinamike: ukoliko je život uređen sistem koji može da se održi protiv tendencije ka neredu, "spoljni prenos" ili međuzvezdana komunikativna faza može biti tačka na kojoj sistem postaje nestabilan i samo-uništavajući. [48] Iz Darvinove perspektive, samouništenje bi bio ironični rezultat evolucionog uspeha. Evoluciona psihologija koja se razvila tokom konkurencije za oskudne resurse tokom ljudske evolucije je učinila ljude subjektom agresivnih, instinktivnih poriva. Ovo primorava čovečanstvo da troši resurse, produžava životni vek, i da se reprodukuje; a to su upravo motivi koji su doveli do razvoja tehnološkog društva. Izgleda verovatno da bi inteligentni vanzemaljski život evoluirao na sličan način i time se suočio sa istom mogućnošću samouništenja. A ipak, da bi dali dobar odgovor na Fermijevo pitanje, samouništenje tehnoloških vrsta bi morala da bude bezmalo univerzalna pojava. Ovaj argument ne zahteva da civilizacije budu potpuno samouništene, već samo da postanu ponovo ne-tehnološke. Takve vrste mogu da napreduju prema biološki-evolucionim standardima, koje bi se svelo na stvaranje potomstva kao jedinog cilja života a ne na „progres", bilo da je u tehnološkom smislu, pa čak i u smislu inteligencije.

Priroda inteligentnog života je da uništi druge

Druga mogućnost je da inteligentne vrste iznad određenog nivoa tehnološkog razvoja uništavaju druge inteligencije. Npr. na način kako je istrebljenjen neandertalac od strane ranog čoveka. Ideja da nešto ili neko, uništava inteligentan život u univerzumu je dobro istražena u naučnoj fantastici [Napomena 5] i naučnoj literaturi. [4] Vrsta može započeti istrebljenje iz ekspanzionističkih motiva, paranoje, ili jednostavno agresije... Godine 1981, kosmolog Edvard Harison (Edward Harrison) je predpostavio da bi takvo ponašanje bilo čin opreznosti: inteligentne vrste koje su prevazišle sopstvene samo-destruktivne tendencije mogu da vide neku drugu vrstu i njenu ekspanziju kao vrstu virusa. [49] Takođe je sugerisano da bi uspešne vanzemaljske vrste mogle biti superpredator, kao što je Homo sapiens.[50] Ova hipoteza zahteva najmanje jednu civilizaciju nastalu u prošlosti, i prva civilizacija se ne bi suočila sa ovim problemom. [51] Međutim, Zemnja bi mogla da bude za sada jedina. Kao i istraživanja, istrebljenje drugih civilizacija može se vršiti samo-replicirajućim letilicama. Po takvom scenariju, [Napomena 5] čak i ako je civilizacija koja je stvorila takve mašine nestala, sonde mogu da nadžive svoje stvaraoce, uništavajući civilizacije daleko u budućnosti. Ako je ovo slučaj, ovaj argument „smanjuje“ broj vidljivih civilizacija na dva načina: -uništavajući neke civilizacije, i -primorava druge da ćute, zbog straha od otkrivanja (vidite: Oni su odlučili da ne komuniciraju sa nama).

Život se periodično uništava prirodnim događajima

Na Zemlji, bilo je brojnih većih događaja ekstinkcije koji su uništili većinu složenih vrsta živih u tom trenutku. Izumiranje dinosaurusa u je najpoznatiji primer. Veruje se da ovo može biti izazvano udarom velikih meteorita, ogromnim vulkanskim erupcijama ili astronomskim događajima kao što su eksplozije gama zraka. [52] Moguće je da su takvi događaji ekstinkcije uobičajeni u celom univerzumu i da periodično uništavaju inteligentan život (ili barem uništavaju njihove civilizacije) pre nego što je vrsta u stanju da razvije tehnologiju za komunikaciju sa drugim vrstama. [53]

Ljudska bića su stvorena sama

Verske i filozofske spekulacije oko vanzemaljskog inteligentnog života dugo su prethodila modernu naučnu istragu o toj temi. Grčki filozofi i Leukip, Demokrit i Epikur (5. i 4. vek p. n. e.) su predpostavili da mogu postojati drugi naseljeni svetovi. Neki religiozni mislioci, uključujući i filozofa jevrejskog rabina Hasdaj Kreskas (Hasdai Crescas) (1340-1410) i hrišćanskog filozofa Nikole Kuzajskog (Nikolaus von Kues) (1401-1464), takođe su izneli svoje poglede na mogućnost vanzemaljske inteligencije. S druge strane, filozofi poput Aristotela i verski mislioci poput Tome Akvinskog tvrde da su ljudska bića jedinstvena u Božanskom planu i oni su branioci ideje protiv verovanja u inteligentni život na drugim svetovima.[54] Aristotel je verovao da je element neba - vatra, za razliku od Zemlje, i tako nebo ne može da održi život. [55] Toma Akvinski je dodatno verovao da jedinstvenost Boga podrazumeva i jedinstvenost Zemlje, i takođe konstatuje da Biblija spominje svet u jednini.[56] Religijski razlozi za sumnju u postojanje vanzemaljskog inteligentnog života podsećaju na neke oblike hipoteze Retke Zemalje. Argument ovde je teleološki oblik jakog Antropičkog principa: Univerzum je kreiran izričito zbog cilja stvaranja čovečanstva (i samo ljudske) inteligencije.[57] Ovaj argument pretpostavlja predhodno postojanje napredne inteligencije (Boga) kao uslov kako bi se stvorio ljudski život., što bi moglo dovesti do pitanja da li je ta inteligencija bila jednina pre nego što nas je stvorila, ali perspektiva tog pitanja je i apstraktna filozofska.

Teorija inflacije i Jangnesov argument

Kosmolog Alen Gut (Alan Guth) predložio multiverzalno rešenje za Fermijev paradoksa. U ovoj teoriji, koristeći sinhrone raspodele verovatnoće mera, mladi univerzumi izuzetno nadmašuju one starije (sa faktorom e1037 za svaku sekundu starosti). Dakle, u proseku će biti raspoređeno da se na svim univerzumima gotovo uvek razvije prvo samo jedna civilizacija. Međutim, napominje Gut: „Možda ovaj argument objašnjava zašto SETI nije našao nikakve signale sa vanzemaljskim civilizacijama, ali mislim da je verovatnije da je to samo simptom da sinhroni brojač distribucija verovatnoća nije ispravan."[58] Međutim, treba napomenuti ovde, da je SETI primio najmanje jedan inteligentni signal, poznat kao „Vau! Signal“ (Wow! signal) u 1977.g.

Oni postoje, ali ne vidimo dokaze

Može biti da tehnološke vanzemaljske civilizacije postoje, ali da ljudska bića ne mogu da komuniciraju sa njima, zbog ograničenja kao što su: problemi obima (veličine) i tehnologije, zatim jer ne žele da komuniciraju, ili je njihova priroda jednostavno suviše strana za smislenu komunikaciju, ili možda le čak i ne možemo prepoznati kao tehnologiju. Komunikacija je nemoguće zbog problema veličine Inteligentne civilizacije su suviše daleko u prostoru i vremenu Može biti da ne-kolonizacione tehnološki sposobne vanzemaljske civilizacije postoje, ali da su one jednostavno suviše daleko za smislenu dvosmernu komunikaciju.[59] Ako dve civilizacije razdvaja nekoliko hiljada svetlosnih godina, ovo je veoma moguće. Jedna ili obe kulture mogu da izumru pre nego smislen dijalog može biti uspostavljen. Ljudska pretraživanja možda će moći da otkrij njihovo postojanje, ali će komunikacija ostati nemoguća zbog udaljenosti. Ovaj problem se može donekle ameliorirati ako se kontakt / komunikacija vrši preko Bracevelove sonde. U tom slučaju bar jedan partner u razmeni može dobiti značajne informacije. Alternativno, civilizacija može jednostavno samo da emituje svoje znanje. Ovo je slično prenosu informacija iz drevnih civilizacija do nas danas, [60] a čovečanstvo je preduzelo slične aktivnosti kao Arecibo poruku, koja bi mogla preneti informacije o inteligentnoj vrsti na Zemlji, čak i ako se nikada ne dobije odgovor (ili se ne dobije odgovor za vreme postojanja čovečanstva). Takođe je moguće naći arheološke dokaze o prošlim civilizacijama. Oni se mogu otkriti posmatranjem dubokog svemira, naročito ako su ostavili iza sebe velike artefakte kao što su Dajsonove sfere. Problem komplikuje razdajina i činjenica da bi vremenski raspon u kome je moguća detekcija ili kontakt bio prilično mali. Napredne civilizacije možda periodično nastaju i propadaju širom naše galaksije, ali to može da bude tako redak događaj, relativno govoreći, da su šanse za dve ili više takvih civilizacija postoje u isto vreme veoma niski. Možda su inteligentne civilizacije u galaksiji postojale pre pojave inteligencije na Zemlji, a mogu nastati inteligentne civilizacije nakon nestanka čovečanstva, i moguće je da su ljudska bića sada jedina inteligentna civilizacija koja postoji. Termin "sada" je donekle komplikovan zbog ograničene brzine svetlosti i prirode relativnosti prostor-vreme dimenzija. Pretpostavljajući da vanzemaljska inteligencija nije sposobna da putuje u našoj neposrednoj blizini, brže od svetlosti, da bi otkrile inteligenciju 1000 svetlosnih godina udaljenu, ta inteligencija morala biti aktivna pre 1.000 godina. Strogo govoreći, samo delovi univerzuma koji leže unutar konusa protekle svetlosti na Zemlji treba uzeti u obzir, jer sve civilizacije van njega se ne mogu detektovati. Sličan argument je da druge civilizacije postoje, i prenose informacije i istražuju, ali njihovi signali i sonde jednostavno nisu još uvek stigli.[61] Međutim, kritičari su primetili da je ovo malo verovatno, jer bi to zahtevalo da se razvoj čovečanstva dogodi u veoma specifičnoj tačci u vremenu, dok je Mlečni put u tranziciji u potpuno praznog do punog (civilizacijama). Mi se nalazimo u relativnoj mladosti naše galaksije (pod uobičajnim pretpostavkama i kalkulacijama), pa verovatnoća da smo usred ove tranzicije se smatra niskom pri obajšnjenju paradoksa.[62] Rad na teoriji Neokatastrofizma, u kojoj su galaktička i super galaktička dinamika posmatrane kao potencijalno štetne za biosfere na način koji je grubo analogan geološkim i klimatološkim katastrofama koji se povremeno dese na Zemlji i koji time usporavaju biološki razvoj, može biti dat kao delimično, ako ne i potpuno rešenje paradoksa. Napredne vrste mogu biti krhke kada se dešavaju ovakve vrste katastrofa.

Previše je skupo da se fizički širi kroz galaksiju

Mnoge pretpostavke o sposobnosti vanzemaljaca da kolonizuju druge zvezdane sisteme su zasnovane na ideji da je međuzvezdano putovanje tehnološki izvodljivo. Iako trenutna razumevanje fizike isključuje mogućnost putovanja bržeg od brzine svetlosti, izgleda da ne postoje velike teorijske prepreke za izgradnju "sporih" međuzvezdanih brodova. Ova ideja je u osnovi koncept Fon Nojmanove i Bracevelove sonde. Moguće je, međutim, da sadašnjim naučnim znanjem ne mogu pravilno proceniti izvodljivost i troškovi takve međuzvezdane kolonizacije. Trošak materijala i energije za takve poduhvate može biti toliko visok da bi to verovatno odvratilo bilo koju civilizacija da pokuša kolonizaciju. Čak i ako su međuzvezdano putovanje i kolonizacija moguće, oni mogu biti teško izvodjivi, što bi dovelo do modela kolonizacije zasnovanog na tzv. „Teoriji filtracije“. [63] Kolonizacioni napori se ne moraju javiti kao nezaustavljive žurbe, već mogu biti zasnovani i na tendencija „spoljne filtracije“, u okviru kojih bi došlo do eventualnog usporavanja i prestanka napora s obzirom na ogromne troškove koji su uključeni i činjenicu da će kolonije neizbežno razviti svoju sopstvenu kulturu i civilizaciju. Kolonizacija se može na taj način odigrati u grupama, gde bi velike oblasti ostale nekolinizovane za veoma dugi vremenski period. Sličan argument je da je međuzvezdano putovanje fizički moguće, ali je mnogo skuplje nego međuzvezdana komunikacija. Osim toga, napredne civilizacije mogu zameniti putovanja komunikacijom, kroz npr. učitavanja (daunlodovanja) umova i sličnih tehnologija.[64] Dakle prva civilizacija možda fizički istražuje ili kolonizuje galaksiju, ali naknadne civilizacije smatraju da je jeftinije, brže i lakše dobiti informacije putem kontaktiranja postojeće civilizacije, nego da fizički istražuju ili putuju sami. Po ovom scenariju, gde ima malo ili nimalo fizičkog putovanja, a usmerene komunikacije je teško registrovati, osim na namenjenom prijemniku, moglo bi biti mnogo tehničkih civilizacija koje međusobno komuniciraju i zbog toga postoji veoma malo vidljivih znakova njihovog postojanja.

Ljudska bića nisu dovoljno dugo tražila

Svest čovečanstva o tome da postoji i relativna mogućnost da otkrije i razume inteligentni vanzemaljski život postojala je samo za veoma kratak period. Ako se uzme 1937.g. (vrme pronalazka radio teleskopa) kao linija podele Homo sapiens je geološki gledano mlada biološka vrsta. Celi period savremene ljudske egzistencije do danas (oko 200.000 godina), je veoma kratak period na kosmološkoj skali, dok je radio transmisija postoji samo od 1895.g. Dakle, tako gledano ljudska bića nisu tražila dovoljno dugo da bi pronašla druge inteligencije, niti je postojala dovoljno dugo da bi bila pronađena. Pre milion godina ne bi bilo ljudi da se susretnu sa vanzemaljskim emisarima Što god se gleda dalje unazad u istoriju planete Zemlje, sve je manje indicija za potencijalnu vanzemaljsku civilizaciju da bi se mogao razviti inteligentni život na Zemlji. U velikom i starom univerzumu, vanzemaljske vrste su možda posetili mnoštvo drugih svetova više puta. Čak i ako su vanzemaljski izaslanici posetili Zemlju u skorije vreme, oni su verovatno smatrani u ranim ljudskim kulturama kao natprirodna bića. Ova hipoteza je verovatnija ako vanzemaljske civilizacije imaju tendenciju da stagniraju ili izumiru, nego da se šire. Pored toga, "verovatnoća da nikada nije bilo posete, čak i u beskonačnom vremenskom roku, mora imati vrednost veće od nule". [65] Dakle, čak i ako se inteligentni život širi kroz univerzum, ostaje statistički moguće da vanzemaljske kulture nikada nisu otkrile Zemlju.

Komunikacija je nemoguća iz tehničkih razloga

Ljudi ne slušaju pravilno

Postoje pojedine pretpostavke koje leže u osnovi SETI programa istraživanja koji mogu prouzrokovati da tragači propuste signale koji su prisutni. Na primer, ni jedan od radio pretraživača do danas ne bi primetio visoko kompresovane tokove podataka (što se gotovo ne razlikuje od tzv. „Bele Buke“ (white noise) ako ne razumeju algoritam kompresije). Vanzemaljci mogu da koriste frekvencije koje za koje naučnici veruju da verovatno ne prenose signale, ili ne prodriru u našu atmosferu, ili koriste strategije modulacije koje mi ne tražimo. Signali mogu biti na frekvenciji koja je suviše brza za našu elektronika da bi ih obradila, ili suviše spori da bi bili priznati kao pokušaj komunikacije. Jednostavne tehnike emitovanja mogu biti upotrebjene, ali poslate sa zvezda niza niskog prioriteta pretrage. Tekući programi pretraživanja, polaze od pretpostavke da se većina vanzemaljskog života nalazi na planetama sa zvezdama nalik Suncu.[66] Najveći problem je sama veličina potrebne radio pretrage koja je potrebna za traženje signala (konkretno ceo vidljivi univerzum), i ograničeni iznos sredstava koje ima na raspolaganju SETI institut, i osetljivost savremenih instrumenata. SETI institut procenjuje, na primer, da bi sa radio teleskopom iste osetljivosti kao na Arecibo opservatoriji, zemaljske televizijske i radio emisije bile detektovane na udaljenosti do samo 0,3 svetlosnih godina. [67] Jasno je iz ovoga da bi otkrivanje civilizacije tipa Zemlje na velikim udaljenostima bilo veoma teško. Signal je mnogo lakše detektovati ako je energija signala ograničena na uskom opsegu frekvencija (uskopojasna transmisija), ili usmerena na specifičan deo neba. Takvi signali se mogu detektovati u opsegu od nekoliko stotina do desetina hiljada svetlosnih godina udaljenosti.[68] Međutim, to znači da detektori moraju slušati na odgovarajućem rasponu frekvencija, i da budu u regionu svemira sa kojeg je signal poslat. Mnoge SETI pretrage, počevši od Projekta Kiklop (Project Cyclops), idu toliko daleko da polaze od pretpostavi da vanzemaljske civilizacije emituju signal namerno (kao Arecibo poruci), u cilju kontaktiranja. Da bi se otkrile vanzemaljske civilizacije preko svojih radio emisija, posmatračima sa Zemlje su potrebni mnogo više osetljiviji instrumenti ili eventualne slučajne okolnosti: da su širokopojasne radio emisije vanzemaljske radio tehnologije mnogo jače nego naše, da jedan od SETI programa sluša na tačanoj frekvenciji u pravih oblastima svemira; ili da vanzemaljci šalju fokusirane transmisije kao što su Arecibo poruke u pravcu nas.

Civilizacije emituju radio signale samo na kratko vreme

Može biti da se vanzemaljske civilizacije mogu detektovati preko njihovih radio emisija za samo kratko vreme, što smanjuje verovatnoću da ih opazimo. Postoje dve mogućnosti u tom pogledu: civilizacije prerastu radio kroz tehnološki napredak ili, obrnuto, iscrpljivanjem resursa vrsta nije više u mogućnosti da nastavi sa emitovanjem. Prva ideja, da napredak civilizacije prevazilazi radio, zasniva se delom na naše iskustvo. korišćenje radija velike snage sa niskim do srednje talasnim dužinama je rasipnički, ali ovaj „otpad“ je upravo ono što čini ove sisteme vidljivim na međuzvezdanim udaljenostima. Ljudi koriste više usmerene transmisije ili prenosioce kanala kao što su električni kablovi, optička vlakna, mikrotalasne frekvencije i lasere, a ne sa konvencionalni radio sa nedirekcionim antenama je sve više rezervisan za aplikacije male snage i kratkog dometa kao što su mobilni telefoni i sl. Ovi signali su daleko manje očitljivi iz svemira. Analogna televizija, razvijena sredinom HH veka, sadrži jake prenosnike da pomogne prijem i demodulaciju. Prenosnici su spektralne linije koje se veoma lako otkrivaju ali ne mogu da prenesu bilo kakvu informaciju van njihove visoko veštačko prirode. Skoro svaki SETI projekat je u potrazi za nosiocem samo iz tog razloga, i UHF TV prenosnici su najizrazitiji veštački signali sa Zemlje koji se mogu otkriti na međuzvezdanim udaljenostima. Ali, napredak u tehnologiji dovodi do izmene analognog televizora digitalnom televizijom koja je mnogo efikasnija upravo zato što eliminiše ili smanjuje komponente kao što su prenosnici koji ih čine tako upadljivim. Koristeći sopstveno iskustvo kao primer, mogli bismo da podesitmo datum radio-vidljivosti za Zemlju kao 12. decembra 1901, kada je Guljelmo Markoni (Guglielmo Marconi) poslao radio signale iz Kronvela u Engleskoj, na Njufaundlendu, u Kanadi. [69] Vidljivost se sada u našem vremenu završava, ili u najmanju ruku postaje ređa i teža za detekciju, sve više kako se analogni TV izbacuje iz upotrebe. Ako je naše iskustvo tipično, naša civilizacija će i dalje biti radio vidljiva za oko još stotinu godina. Dakle cneka ivilizacija je možda bila veoma vidljiva od 1325.g. do 1483.g., ali jednostavno niko nije slušao u tom trenutku. Ovo je u suštini rešenje, na mogućnost: „Svako sluša, niko ne šalje“.

Hipotetički, napredne vanzemaljske civilizacije prevazilaze emitovanje u elektromagnetnom spektru i komuniciraju po principima fizike koji još uvek ne razumemo. Neki naučnici su pretpostavili da bi napredne civilizacije mogle poslati signale neutrinima. [70] Ako postoje, takvi signali mogu biti otkriveni neutrino detektorima koji su sada u izgradnji.[71] Ako stabilne „crvotočine“ mogu biti napravljene i onda se koristiti za komunikaciju onda bi međuzvezdane emisije postale uglavnom prevaziđene. Tako je moguće da se druge civilizacije mogu detektovati samo u relativno kratkom vremenskom periodu između otkriću radija, i prebacivanja na efikasnije tehnologije. Jedan kontra-argument ovom argumentu je da iako emisiona komunikacija može postati teško vidljiva, druge koristi za radio poput radara i prenosa energije ne može biti zamenjen nisko energetskim tehnologijama ili optičkim vlaknima. Ovo će potencijalno ostati vidljivo čak i posle zamene emisione tehnologijesu manje vidljivom tehnologijom.[72] Drugačiji argument je da će iscrpljivanje resursa uskoro rezultirati padom tehnološkog kapaciteta. Ljudska civilizacija je sposobna za međuzvezdanu radio komunikaciju za samo nekoliko decenija i već je rapidno iscrpila fosilna goriva i suočava se sa mogućim problemima kao što su energetska kriza. Možda može proći još samo još nekoliko decenija pre nego što energija postane preskupa, i neophodna elektronika i računari previše komplikovani za proizvodnju, što bi nas onemogućilo da nastavimo potragu. Ako isti uslovi u pogledu snabdevanja energijom važe i za druge civilizacije, tada radio tehnologija može biti fenomen kratkog veka. Osim ako se desi da dve civilizacije budu blizu jedna drugoj i razviju sposobnost komunikacije u isto vreme, bilo bi praktično nemoguće za bilo koju civilizaciju da „razgovora“ sa drugom. Kritičari argumenta iscrpljivanja resursa govore da postoje brojni alternativni izvori energije, kao što je solarna energija, koji su obnovljivi i imaju ogroman potencijal u odnosu na tehničke barijera. [73] Iscrpljivanje fosilnih goriva će neimovno okončati jednu „tehnološku fazu“ civilizacije, i neki oblik tehnološke regresije će neminovno morati da dođe, ali je teško predvideti dalji razvoj naše civilizacije posle ovog a mi sami ne možemo ni da zamislimo u kakvim okolostima se razvijalju vanzemaljske civilizacije. Oni imaju tendenciju da dožive tehnološku singularnost

Druga mogućnost je da tehnološke civilizacije neizbežno dožive tehnološku singularnost i dostižu post-humani (ili tačnije, post-biološki) karakter. Teoretski civilizacije ove vrste mogu biti toliko drastično izmenjene da čine komunikacija nemogućom. Inteligencije post-singularne civilizacije može zahtevati mnogo viši stepen razmene informacija nego što je to moguće međuzvezdanom komunikacijom, na primer. Ili možda bilo koja informacija koju čovečanstvo može da pruži je veoma elementarna, a samim tim oni ne pokušavaju da komuniciraju. Ovo bi bio slučaj kao što ljudska bića ne pokušavaju da razgovaraju sa mravima - iako im pripisujemo oblik inteligencije. Čak i ekstremniji oblici post-singulariteta su predloženi kao odgovor na Fermijevo pitanje, naročito u fantastici, npr.: bića koja su se lišila fizičke forme, koja stvaraju ogromna veštačka virtuelna okruženja...

Dalji argument, predložio je Čarls Stros (Charles Stross u knjizi Accelerando). Napredne civilizacije - možda razvijaju tzv. Matrioška mozak – one mogu da putuju u druge zvezdane sisteme, ali ne čine to. To nije zbog nedostatka radoznalosti, već zbog niz energo- informacionih ekonomskih izbora, pri čemu na tržištu informacija (zasnovanom na solarnoj energiji i planetarnoj materiji za izgradnju više računarskih kapaciteta), najuspešnije virtuelne inteligencije treba da ostanu centralno do zvezde. Energija i blizina (i stoga bežična komunikacija i brzina protoka) su mnogo veće u blizini materije i energetskih izvora zvezde i većih planeta, ida bi bila uspešna zahteva unutar-solarni sistem fokusa. Po ovom scenariju, ekonomski podsticaji da putuju van Sunčevog sistema su umanjeni. Jedna verzija ovakvog pogleda, koja čini prognoze za buduće SETI projekte je transcendentacija "fosila" i obuhvata varijantu Zoo hipoteze, koju je predložio naučnik singularnog argumenta Džon Smart (John Smart).[74]

Oni su suviše strani

Druga mogućnost je da su ljudski teoretičari potcenili koliko se vanzemaljski život može razlikovati od onog na Zemlji. Vanzemaljac može biti psihološki nevoljan da pokuša da komunicira sa ljudima. Možda je ljudska „matematika“ lokalizovana na Zemlju i nije zajednička vanzemaljskoj kulturi,[75] iako drugi smatraju to može primeniti samo na apstraktni deo matematike jer matematike povezane sa fizikom moraju biti slične (u rezultatima, ako ne u metodama).[76] Fiziologija može takođe biti barijera u komunikaciji. U „Kontaktu“, Karl Sagan (Contact, Carl Sagan) kratko spekuliše da bi vanzemaljske vrste mogle imati misaone procese znatno sporije (ili brže) nego ljudi. Takva vrsta vanzemaljaca bi mogla govoriti tako sporo da je potrebno nekoliko godina da bi se rekla jednostavna fraza kao što je "Zdravo". Emitovana poruka te vrste može da izgleda kao slučajna pozadinska buka ljudima, i zato prolazi neprimećena.

Oni žive u ne-tehnološkim civilizacijama

Može biti da bar neke civilizacije inteligentnih bića nisu tehnološke, možda zato što je to teško u njihovom okruženju, ili zato što su odlučili tako, ili iz drugih još uvek nepoznatih razloga. Takva civilizacija je veoma teška za otkrivanje.[77] Iako postoje tehnike daljinske detekcije koje bi mogle da otkrivaju život na planetama bez oslanjanja na tragove tehnologije, nema bilo kakve mogućnosti da se otkrije da li je život inteligentan. Čak nema ni predloženih teorijskih metoda za to osim fizičke posete od strane astronauta ili sondom. Ovakav slučaj se ponekad naziva problem „alge protiv akademca“ u engl. (algae vs. alumnae).[77]

Dokazi se potiskuju

Teoretski je moguće da SETI organizacije ne izveštavaju pozitivne detekcije, ili da vlade blokiraju vanzemaljske signale ili sprečavaju objavljivanje detekcija, verovatno iz razloga nacionalne bezbednosti i trgovinskih interesa koji mogu biti ugroženi potencijalnim korišćenjem napredne vanzemaljske tehnologije ili oružja. Predpostavlja se da bi otkrivanje vanzemaljskog radio signala ili tehnologije mogla biti jedna od najviše čuvanih vojnih tajni.[78] Tvrdnje da se to već desilo su uobičajene u popularnoj štampi,[79] [80] ali naučnici uključeni u rad ovih slučajeva govore suprotno -štampa je obično informisana i zainteresovana za otkrivanje mogućeg signala čak i pre nego što signal može biti potvrđen. [81]

Oni su izabrali da ne komuniciraju sa nama

Po ovim scenarijima, postoje vanzemaljske civilizacije koje su tehnički sposobne da kontaktiraju Zemlju, ali su jasno izabrale da to ne čine. Ovo je ono što Zemlja danas, odprilike radi - mi slušamo (SETI), ali osim nekoliko manjih napora, ne pokušavamo eksplicitno da kontaktiramo. Naravno ako su svi isti, ili se bar većina civilizacije odnosi prema ovoj problematici na isti način, galaksija može biti puna civilizacija željnih kontakta, ali svi slušaju, a niko ne emituje. Ovo je tzv SETI Paradoks. [82] Oni se ne slažu među sobom Zvanična politika Zemlje u SETI zajednici[83] je stav: „Ne treba poslati odgovor na signal ili drugi dokaz o vanzemaljskoj inteligenciji bez predhodnih odgovarajućih međunarodnih konsultacija.“ Međutim, imajući u vidu mogući uticaj bilo kakvog odgovora [84] može biti vrlo teško doći do bilo konsenzusa na pitanje „Ko govori u ime Zemlje?“ i „Šta da kažemo?“. Ostale civilizacije možda pate od ovakvog istog nedostatka konsenzusa, i stoga ne šalju nikad, nikakve poruke.

Zemlja namerno nije kontaktirana (Zoo hipoteza)

„Pravi“ univerzum je izvan crne sfere, koja je simulacija projektovana za nas. Zoo hipoteza predpostavlja da postoji superintelligentan vanzemaljski život i da ne kontaktira život na Zemlji da bi dozvolio prirodni tok evolucije i razvoja.[85] Ove ideje su možda najprihvatljivije; ako postoji relativno univerzalna kulturna politika ili pravo među mnogobrojnim vanzemaljskim civilizacijama. U univerzumu bez hegemonističke moći, slučajne civilizacije sa nezavisnim principima će, po svemu sudeći, napraviti kontakt. Ovakav univerzum sa jasno definisanim pravilima izgleda verovatan. Ova teorija se može oboriti tzv. manom uniformog motiva: sve što je potrebno je jedna kultura ili civilizacija u okviru našeg opsega detekcije odluči da deluje u suprotnosti sa ovim pravilom, a verovatnoća takvog kršenja povećava se sa brojem civilizacija. [12] Međutim, možda bi civilizacija sa milijardu godina intelektualne i tehnološke evolucije bila u stanju da sprovodi pravila. T. V. Her (T. W. Hair) [86] je izvršio tzv. Monte Karlo analizu vremena dostizanja specifične tačke razvoja zmeđu civilizacijama u galaksiji na osnovu uobičajenih astrobioloških pretpostavki koje sugerišu da bi prva civilizacija imala takav uticaj (vođstvo) nad kasnije razvijenim civilizacijama, i da je tako možda uspostavila galaktičku/univerzalnu normu koja rezultura „paradoksom“ od strane osnivača kulturnog uticaja sa ili bez njegove dalje aktivnosti.

Zemlja je namerno izolovana (planetarijum hipoteza)

Srodna ideja je da je vidljivi univerzum simulirana realnost. Planetarium hipoteza [87] predpostalja da je napredna civilizacija stvorila simulirani univerzum za nas koji izgleda prazan - bez drugih oblika života. „Argument simulacije“ po Bostromu (Bostrom) [88] smatra da, iako takva simulacija može sadržavati i druge oblike života, takva civilizacija (koja je kreirala našu realnost), ne može biti mnogo naprednija od nas, jer bi bilo daleko teže da simulira naprednije civilizacije. Ako se ovo pitanje bukvalno razmatra, onda istina je potpuno nepoznata, t.j. imamo tzv. „problem beskonačnog regresa“.

Opasno je komunicirati

Vanzemaljske civilizacije možda smatraju da je previše opasno da komuniciraju, ili za nas ili za njih. Uostalom, kada su se veoma različite civilizacije sretale na Zemlji, rezultati su često bili katastrofalni za jednu ili drugu stranu, a isto se može odnositi i na međuzvezdani kontakt. [89] Čak i kontakt na sigurnoj udaljenosti možda može da dovede do infekcije računara[90] ili čak i samih ideja. [91] Možda se opreznije civilizacije aktivno kriju ne samo od nas, već od svih, zbog straha od drugih civilizacija.

Fermijev paradoks je sam po sebi ono što sprečava komunikaciju

Možda Fermijev paradoks sam po sebi – ili njegov vanzemanjski ekvivalent - je krajnji razlog za bilo koju civilizaciju da bi se izbegao kontakt sa drugim civilizacijama, čak i ako ne postoje drugie prepreke. Sa stanovišta bilo koje civilizacije, možda bi im bilo teško da budu prvi koji će napraviti prvi kontakt i stoga verovatno se suočavaju sa istim problemom koji je navodno sprečilio ranije civilizacije njih kontaktiraju. Dakle, možda svaka civilizacija ćuti zbog mogućnosti da možda postoji dobar razlog zašto druge civilizacije čine to isto.[4]

Oni su ovde neprimećeni

Moguće je da strani inteligentni oblici života ne samo da postoje, ali su već prisutni ovde na Zemlji. Oni se ne otkrivaju, jer oni to ne žele; ljudska bića nisu tehnički u stanju da ih otkriju ili društvo odbija da prizna dokaze. [92] Nekoliko varijacija ove ideje su predložili Karl Sagan i Josif Šklovski (Iosif Shklovsky) [93] koji misle da se treba ozbiljno uzeti u razmatranje tzv. „paleokontakt“ sa vanzemaljcima u ranom istorijskom dobu čoveka, i zalažu se za ispitivanje mitova i religijskih predanja da bi našli dokaze takvog kontakta. Sagan i Šklovski su primetili da su mnoge religije osnovali ljudi koji su tvrdili kontakt sa natprirodnim bićima, koji su im poklonila mudrost, smernice i tehnologije. Prema ovoj hipotezi, postoji zapravo dovoljno dokaza o vanzemaljskim posetama – a to se jednostavno ne prepoznaje kao takvo od strane ozbiljne nauke. Moguće je da vanzemanjski životni oblik koji je dovoljno tehnološki napredan da dođe na Zemlju, bi takođe mogao biti dovoljno napredan da bude ovde neprimećen. Po ovom scenariju, vanzemaljci su možda stigli na Zemlji, ili u naš Solarni sistem, i posmatraju planetu, dok prikrivaju svoje prisustvo. Posmatranje se može sprovesti na različite načine koje bi bilo veoma teško otkriti. Na primer: složen sistem mikroskopskih uređaja za praćenje baziranih na molekularnu nanotehnologiju, može biti raspoređen na Zemlji i ostajti neotkriven, ili neki sofisticirani instrumenti koji sprovede pasivno posmatranje sa nekog rastojanja. NLO istraživači u konstatuju da je Fermijev Paradoks nastao u kontekstu talasa NLO izveštaja, ali Fermi, Teler, Jork i Konopinski (Fermi, Teller, York and Konopinski) su očigledno odbacili mogućnost da su leteći tanjiri vanzemanjskog porekla – uprkos US Air Force istrazi koja je ocenila da je jedan deo NLO izveštaja neobjašnjiv sa aspekta savremene tehnologije.

Zaključak:

Mi znamo veoma malo o ovoj temi i sve pomenute varijante ili njihove kombinacije su moguće, počevši od toga da smo mi jedina civilizacija, do toga da ih ima na milione. Takođe je moguće da ih ima svakojakih tipova i stepena razvoja. Na žalost, skoro ništa sa sigurnoću u ovom trenutku, na ovu temu ne može biti rečeno.Na problem Fermijevog paradoksa postoje i drugi mogući odgovori, koji su detaljno prodiskutovani na sajtu SETI instituta (Institut za potragu za vanzemaljskom inteligencijom).

Napomene:

^ Sovjetski asronom Nikolaj Kardašev je predpostavio da vanzenanjska civilizacija Tipa 3, na Kardaševoj skali, može poslati signale do 10 milijardi svetlosnih godina rastojanja.

^ Ako je N(r) broj civilizacija (po jedinici zapremine), što se moše videti iz prečnika r. Ako je Rg prečnik galaksije, onda broj civilizacija je:

ʃ^Rg₀N(r)4Πr²dr+ʃ^∞_Rg>N(r)4Πr²dr

Gde prva integrala predstavlja one koji su u galaksiji, a druga one van nje.Koja će integrala biti veća zavisi od toga kako brzo N(r) opada, što je potpuno nepoznato.

^ Primetite da, ako postoji makar jedna civilizacija u našoj galaksiji (naša sopstvena), ptrosečan ili najverovatniji brojcivilizacija u našoj galaksiji opisan ovom jednačinom može još uvek biti manji od 1. Drugim rečima, činjenica da postoji najmanje jedna civilizacijau našoj galaksiji, ne znači da je to verovatan rezultat. Ni jedna civilizacija ne sme da uzme sebe samu pri proceni broja civilizacija u galaksiji pošto ako ne bi bilo nijedne civilizacije, ovo pitanje ne bi ni nastalo. Drejkova jednačina uzima samo dugoročne prosečne brojeve civilizacija; čak iako je prosečan broj civilizacija u galaksiji manji od 1, može biti više od jedne u bilo kojoj datoj galaksiji, u bilo koje dato vreme.

^ Primer straha da se civilizacija može uništiti eksperimentima iz fizike. Sudarači čestica koji pri sudaru stvaraju crne rupe i time uništavaju lažni vakum itd...) se uglavnom smatra prevaziđenim od strane naučnika jer kosmički zraci mnogo viših energija udarju Zemlju i Mesec eonima (NYT članak, Technical report).

^ a b Vidi, npr, Berserker (Saberhagen), The Heechee Saga (Pohl), Revelation Space (Reynolds) ^ Vidi, npr, George Marx's 1995 lecture, "Conflicts and Creativity – The Hungarian Lesson", koja je zasnovana na njeegovoj knjizi iz 1994.g., The Voice of the Martians, Roland Eötvös Physical Society. ISBN 978-963-05-7427-3. i njegovog članka Marx, George (1996). "The myth of the martians and the golden age of Hungarian science". Science & Education 5 (3): 225. Bibcode 1996Sc&Ed...5..225M. doi:10.1007/BF00414313. Референце:

^ The Washington Post ^ Sagan, Carl Cosmos, Random House 2002. ISBN 978-0-375-50832-5. ^ Wesson, Paul (1990). "Cosmology, extraterrestrial intelligence, and a resolution of the Fermi-Hart paradox". Royal Astronomical Society, Quarterly Journal 31: 161–170. Bibcode 1990QJRAS..31..161W. ^ a b c Brin, Glen David (1983). "The 'Great Silence': The Controversy Concerning Extraterrestrial Intelligent Life". Quarterly Journal of Royal Astronomical Society 24: 283–309. Bibcode 1983QJRAS..24..283B. ^ James Annis (1999). "An Astrophysical Explanation for the Great Silence". arXiv:astro-ph/9901322 [astro-ph]. ^ a b Hanson, Robin (1998). "The Great Filter – Are We Almost Past It?". http://hanson.gmu.edu/greatfilter.html. ^ Bostrom, Nick (2007). In Great Silence there is Great Hope. http://www.nickbostrom.com/papers/fermi.pdf. Retrieved 2010-09-06. ^ a b Milan M. Ćirković (2009). "Fermi's Paradox – The Last Challenge for Copernicanism?". Serbian Astronomical Journal 178 (178): 1–20. arXiv:0907.3432. Bibcode 2009SerAJ.178....1C. doi:10.2298/SAJ0978001C. ^ Lem, Stanisław . His Master's Voice. Harvest Books. 1983. ISBN 978-0-15-640300-9. http://books.google.com/?id=I5gYWtcfMioC&lpg=PA73&dq=%22silentium%20universi%22%20lem&pg=PA73. ^ "NASA – Galaxy". Nasa.gov. November 29, 2007. http://www.nasa.gov/worldbook/galaxy_worldbook.html. Retrieved August 19, 2010. ^ Craig, Andrew (July 22, 2003). "Astronomers count the stars". BBC News (BBC). http://news.bbc.co.uk/1/hi/sci/tech/3085885.stm. Retrieved April 8, 2010. ^ a b Crawford, I.A., "Where are They? Maybe we are alone in the galaxy after all", Scientific American, July 2000, 38–43, (2000). ^ Shklovskii, I. S.; Sagan, Carl . Intelligent Life in the Universe. San Francisco: Holden–Day. 1966. ISBN 978-0-330-25125-9. str. 394. ^ Dunne, Alan (1950). "Uncaptioned cartoon". New Yorker, 20 May 1950. http://home.fnal.gov/~carrigan/pillars/New_Yorker_aliens.png. Retrieved August 19, 2010. ^ a b Jones, Eric "Where is everybody?", An account of Fermi's question", Los Alamos Technical report LA-10311-MS, March, 1985. ^ Shostak, Seth (October 25, 2001). "Our Galaxy Should Be Teeming With Civilizations, But Where Are They?". Space.com. Space.com. http://www.space.com/searchforlife/shostak_paradox_011024.html. Retrieved April 8, 2006. ^ Cohen, Jack and Stewart, Ian . Evolving the Alien. John Wiley and Sons, Inc., Hoboken, NJ. 2002. ISBN 978-0-09-187927-3. Chapter 6, What does a Martian look like?. ^ Barrow, John D.; Tipler, Frank J. (19 May 1988). The Anthropic Cosmological Principle. foreword by John A. Wheeler. Oxford: Oxford University Press. str. 588.. ISBN 978-0-19-282147-8 LC 87-28148. http://books.google.com/books?id=uSykSbXklWEC&printsec=frontcover. Retrieved 31 December 2009. ^ Gowdy, Robert H., VCU Department of Physics SETI: Search for ExtraTerrestrial Intelligence. The Interstellar Distance Problem, 2008 ^ Vidi, npr., the SETI Institute, The Harvard SETI Home Page, ili The Search for Extra Terrestrial Intelligence at Berkeley ^ Schmidt, Stanley (1976). Sins of Our Fathers. Berkeley. ^ "NASA/CP2007-214567: Workshop Report on the Future of Intelligence In The Cosmos". NASA. http://event.arc.nasa.gov/main/home/reports/CP2007-214567_Langhoff.pdf. ^ Duncan Forgan, Martin Elvis (28 March 2011). "Extrasolar Asteroid Mining as Forensic Evidence for Extraterrestrial Intelligence". International Journal of Astrobiology. arXiv:1103.5369. Bibcode 2011IJAsB..10..307F. doi:10.1017/S1473550411000127. ^ L. K. Scheffer (2010). "Large Scale Use of Solar Power May be Visible Across Interstellar Distances". Astrobiology Science Conference 2010. http://www.lpi.usra.edu/meetings/abscicon2010/pdf/5207.pdf. ^ Mullen, Leslie (2002). "Alien Intelligence Depends on Time Needed to Grow Brains". Astrobiology Magazine. Space.com. http://www.space.com/scienceastronomy/alien_intelligence_021202.html. Retrieved April 21, 2006. ^ http://www.centauri-dreams.org/?p=20482 ^ Matsos, Helen (June 16, 2009). "Habitable Planet Signposts". Astrobiology magazine. http://www.astrobio.net/news/modules.php?op=modload&name=News&file=article&sid=2085&mode=thread&order=0&thold=0. Retrieved August 19, 2010. ^ Chauvin, G. et al. (2004). "A giant planet candidate near a young brown dwarf". Astronomy & Astrophysics 425 (2): L29–L32. arXiv:astro-ph/0409323. Bibcode 2004A&A...425L..29C. doi:10.1051/0004-6361:200400056. ^ Schneider, Jean (January 20, 2010). "Interactive Extra-solar Planets Catalog". The Extrasolar Planets Encyclopedia. http://exoplanet.eu/. Retrieved August 19, 2010. ^ Udry, S.; Bonfils, X.; Delfosse, X.; Forveille, T.; Mayor, M.; Perrier, C.; Bouchy, F.; Lovis, C. et al (2007). "The HARPS search for southern extra-solar planets". Astronomy and Astrophysics 469 (3): L43. Bibcode 2007A&A...469L..43U. doi:10.1051/0004-6361:20077612. http://exoplanet.eu/papers/udry_terre_HARPS-1.pdf. ^ Papagiannis, M. D. (1978). "Are We all Alone, or could They be in the Asteroid Belt?". Quarterly Journal of the Royal Astronomical Society 19: 277–281. Bibcode 1978QJRAS..19..277P. ^ Bracewell, R. N. (1960). "Communications from Superior Galactic Communities". Nature 186 (4726): 670. Bibcode 1960Natur.186..670B. doi:10.1038/186670a0. ^ "SETV projects". Setv.org. February 21, 2009. http://www.setv.org/. Retrieved August 19, 2010. ^ Freitas, Robert A, Jr; Valdes, F (1985). "The search for extraterrestrial artifacts (SETA)". Acta Astronautica 12 (12): 1027. doi:10.1016/0094-5765(85)90031-1. http://www.setv.org/online_mss/seta83.html. Retrieved August 19, 2010. ^ Dyson, Freeman J. (1960). "Search for Artificial Stellar Sources of Infra-Red Radiation". Science 131 (3414): 1667–1668. Bibcode 1960Sci...131.1667D. doi:10.1126/science.131.3414.1667. PMID 17780673. http://www.islandone.org/LEOBiblio/SETI1.HTM. ^ Niven, Larry, "Bigger than Worlds", Analog, March 1974. ^ Amir Alexander (23 March 2004). "Can a Star's Glow Reveal an Advanced Civilization?". Planetary Society. http://www.planetary.org/news/2004/0323_Can_a_Stars_Glow_Reveal_an_Advanced.html. ^ "Fermilab Dyson Sphere search program". Fermi National Accelerator Laboratory. http://home.fnal.gov/~carrigan/infrared_astronomy/Fermilab_search.htm. Retrieved February 10, 2008. ^ Burchell, M.J. (2006). "W (h) ither the Drake equation?". International Journal of Astrobiology 5 (3): 243–250. Bibcode 2006IJAsB...5..243B. doi:10.1017/S1473550406003107. ^ a b Ward, Peter D.; Brownlee, Donald (January 14, 2000). Rare Earth: Why Complex Life is Uncommon in the Universe (1st ed.). Springer. ISBN 978-0-387-98701-9. str. 368. ^ Webb. str. 153. ^ Webb. str. 153–156 ^ Andreadis, Athena "E. T., Call Springer-Verlag!" SETI League Publications, 2000. ^ Nealson, K.H. and Conrad, P.G. (1999). "Life: past, present and future". Philosophical Transactions of the Royal Society B: Biological Sciences (The Royal Society) 354 (1392): 1923–39. doi:10.1098/rstb.1999.0532. PMC 1692713. PMID 10670014. http://www.pubmedcentral.nih.gov/articlerender.fcgi?tool=pmcentrez&artid=1692713. ^ Bounama, C. and von Bloh, W. and Franck, S. (2007). "How Rare Is Complex Life in the Milky Way?". Astrobiology (Mary Ann Liebert, Inc.) 7 (5): 745–756. Bibcode 2007AsBio...7..745B. doi:10.1089/ast.2006.0084. PMID 17963474. ^ Bostrom, Nick. "Existential Risks Analyzing Human Extinction Scenarios and Related Hazards". http://www.nickbostrom.com/existential/risks.html. Retrieved October 4, 2009. ^ Darling, David. "Extraterrestrial intelligence, hazards to". The Encyclopedia of Astrobiology, Astronomy, and Spaceflight. Worlds of David Darling. http://www.daviddarling.info/encyclopedia/E/etcivhaz.html. Retrieved May 11, 2006. ^ Hawking, Stephen. "Life in the Universe". Public Lectures. University of Cambridge. Archived from the original on April 21, 2006. http://web.archive.org/web/20060421051343/http://www.hawking.org.uk/lectures/life.html. Retrieved May 11, 2006. ^ Soter, Steven (2005). "SETI and the Cosmic Quarantine Hypothesis". Astrobiology Magazine. Space.com. http://www.astrobio.net/news/modules.php?op=modload&name=News&file=article&sid=1745. Retrieved May 3, 2006. ^ Archer, Michael (1989). "Slime Monsters Will Be Human Too". Aust. Nat. Hist 22: 546–547. ^ Webb. str. 112 ^ Melott, A.L. and Lieberman, BS and Laird, CM and Martin, LD and Medvedev, MV and Thomas, BC and Cannizzo, JK and Gehrels, N. and Jackman, CH (2004). "Did a gamma-ray burst initiate the late Ordovician mass extinction?". International Journal of Astrobiology (Cambridge Univ Press) 3 (1): 55–61. arXiv:astro-ph/0309415. Bibcode 2004IJAsB...3...55M. doi:10.1017/S1473550404001910. http://acdb-ext.gsfc.nasa.gov/People/Jackman/Melott_2004.pdf. ^ Nick Bostrom, Milan M. Ćirković. Global catastrophic risks. Section 12.5 – The Fermi Paradox and Mass Extinctions. ^ Wiker, Benjamin D. (2002). "Christianity and the Search for Extraterrestrial Life". crisismagazine.com. http://catholiceducation.org/articles/religion/re0591.html. ^ Michael J. Crowe . The Extraterrestrial Life Debate, Antiquity to 1915. University of Notre Dame Press. 2008. ISBN 978-0-268-02368-3.p. 9 ^ Crowe. str. 19 ^ Gonzalez, Guillermo and Richards, Jay W. . The Privileged Planet. Regnery Publishing. 2004. ISBN 978-0-89526-065-9. str. 306. http://books.google.com/books?id=KFdu4CyQ1k0C&pg=PA306. ^ Guth, Alan (2007). "Eternal Inflation and its Implications". Journal of Physics A: Mathematical and Theoretical 40 (25): 6811. arXiv:hep-th/0702178. Bibcode 2007JPhA...40.6811G. doi:10.1088/1751-8113/40/25/S25. http://arxiv.org/PS_cache/hep-th/pdf/0702/0702178v1.pdf. ^ Webb. str. 62–71 ^ Vakoch, Douglas (November 15, 2001). "Decoding E.T.: Ancient Tongues Point Way To Learning Alien Languages". SETI Institute. http://www.space.com/searchforlife/seti_decode_011115.html. Retrieved August 19, 2010. ^ Newman, W.T. and Sagan, C. (1981). "Galactic civilizations: Population. dynamics and interstellar diffusion". Icarus 46 (3): 293–327. Bibcode 1981Icar...46..293N. doi:10.1016/0019-1035(81)90135-4. ^ Brin, Glen David (1983). "The 'Great Silence': The Controversy Concerning Extraterrestrial Intelligent Life". Quarterly Journal of Royal Astronomical Society 24: 287, 298. Bibcode 1983QJRAS..24..283B. ^ Landis, Geoffrey (1998). "The Fermi Paradox: An Approach Based on Percolation Theory". Journal of the British Interplanetary Society 51: 163–166. Bibcode 1998JBIS...51..163L. http://www.sff.net/people/Geoffrey.Landis/percolation.htp. ^ Scheffer, L.K. (1994). "Machine Intelligence, the Cost of Interstellar Travel and Fermi's Paradox". Quarterly Journal of the Royal Astronomical Society 35: 157. Bibcode 1994QJRAS..35..157S. ^ Kinouchi, Osame (December 2001). Persistence solves Fermi Paradox but challenges SETI projects. str. 12137. arXiv:cond-mat/0112137. Bibcode 2001cond.mat.12137K. ^ Turnbull, Margaret C.; Tarter, Jill C. (2003). "Target Selection for SETI. I. A Catalog of Nearby Habitable Stellar Systems". The Astrophysical Journal Supplement Series 145 (1): 181. arXiv:astro-ph/0210675. Bibcode 2003ApJS..145..181T. doi:10.1086/345779. http://www.projectrho.com/HabCat.pdf. Retrieved August 19, 2010. ^ "SETI's FAQ, Sec 1.2.3". Setifaq.org. November 2003. http://setifaq.org/faq.html#1.2.3. Retrieved July 3, 2010. ^ "SETI's FAQ, Sec 1.6". Setifaq.org. November 2003. http://setifaq.org/faq.html#1.6. Retrieved July 3, 2010. ^ Anonymous (December, 2001). "BBC – Cornwall – Marconi 100". Bbc.co.uk. http://www.bbc.co.uk/cornwall/marconi/marconibg.shtml. Retrieved July 3, 2010. ^ "Cosmic Search Vol. 1 No. 3". Bigear.org. September 21, 2004. http://www.bigear.org/vol1no3/neutrino.htm. Retrieved July 3, 2010. ^ Learned, J; Pakvasa, S; Zee, A (2009). "Galactic neutrino communication". Physics Letters B 671 (1): 15. arXiv:0805.2429. Bibcode 2009PhLB..671...15L. doi:10.1016/j.physletb.2008.11.057. ^ Stephenson, D. G (1984). "Solar Power Satellites as Interstellar Beacons". Royal Astron. Soc. Quart. Jrn. (Royal Astronomical Society) 25 (1): 80. Bibcode 1984QJRAS..25...80S. ^ Smith, Charles (July 1995). "History of Solar Energy". Technology Review: Solar Power. Archived from the original on 2008-02-25. http://web.archive.org/web/20080225114548/http://www.solarenergy.com/info_history.html. ^ Smart, John, "Answering the Fermi Paradox: Exploring the Mechanisms of Universal Transcension", Journal of Evolution and Technology, June 2002. ^ Schombert, James. "Fermi's paradox (i.e. Where are they?)" Cosmology Lectures, University of Oregon. ^ Hamming, RW (1998). "Mathematics on a distant planet". The American mathematical monthly (JSTOR) 105 (7): pp. 640--650. http://www.jstor.org/pss/2589247. ^ a b Tarter, Jill (2006). "What is SETI?a". Annals of the New York Academy of Sciences 950 (1): 269–75. Bibcode 2001NYASA.950..269T. doi:10.1111/j.1749-6632.2001.tb02144.x. PMID 11797755. ^ A. Tough (1990). "A critical examination of factors that might encourage secrecy.". Acta Astronautica (21,): pp. 97–102. doi:10.1016/0094-5765(90)90134-7. ^ http://www.theregister.co.uk/2006/07/31/signals_seti/ ^ http://www.aolnews.com/weird-news/article/stanton-friedman-a-scientist-searches-for-the-truth-of-ufos/19503350 ^ G. Seth Shostak . Confessions of an Alien Hunter: A Scientist's Search for Extraterrestrial Intelligence. National Geographic. 2009. ISBN 978-1-4262-0392-3. Page 17. ^ Alexander Zaitsen (2006). "The SETI paradox". arXiv:physics/0611283 [physics.gen-ph]. ^ "Declaration of Principles Concerning Activities Following the Detection of Extraterrestrial Intelligence". http://www.seti.org/post-detection.html. ^ Michaud, M. (2003). "Ten decisions that could shake the world". Space Policy 19 (2): 131–950. doi:10.1016/S0265-9646(03)00019-5. edit ^ Ball, J (1973). "The zoo hypothesis". Icarus 19 (3): 347. Bibcode 1973Icar...19..347B. doi:10.1016/0019-1035(73)90111-5. ^ Hair, Thomas W. (2011). "Temporal Dispersion of the Emergence of Intelligence: An Inter-arrival Time Analysis", International Journal of Astrobiology 10(2): 131–135 (2011), doi:10.1017/S1473550411000024 [1] ^ Baxter, Stephen (2001). "The Planetarium Hypothesis: A Resolution of the Fermi Paradox". Journal of the British Interplanetary Society 54 (5/6): 210–216. http://www.bis-spaceflight.com/sitesia.aspx/page/358/id/890/l/en. ^ Bostrom, Nick (2003). "Are You Living In a Computer Simulation?". Philosophical Quarterly 53 (211): 243–255. doi:10.1111/1467-9213.00309. http://www. Are They? ISBN 978-0-521-44803-1 Amazonsimulation-argument.com/simulation.html.; See also this web site about the simulation argument. ^ Brin, David. "A contrarian perspective on altruism: the dangers of first contact". http://www.setileague.org/iaaseti/brin.pdf. Retrieved August 19, 2010. ^ Carrigan, Richard A. (2006). "Do potential SETI signals need to be decontaminated?". Acta Astronautica 58 (2): 112–117. Bibcode 2006AcAau..58..112C. doi:10.1016/j.actaastro.2005.05.004. ^ Marsden, P. (1998). "Memetics and social contagion: Two sides of the same coin". Journal of Memetics-Evolutionary Models of Information Transmission ({Journal of Memetics) 2 (2): 171--185. http://cfpm.org/jom-emit/1998/vol2/marsden_p.html. ^ Webb. стр. 27–60 ^ Shklovskii, I. S.; Sagan, Carl . Intelligent Life in the Universe. San Francisco: Holden–Day. 1966. ISBN 978-1-892803-02-3. ^ Steel, D. (1995). "SETA and 1991 VG". The Observatory 115: 78–83. Bibcode 1995Obs...115...78S. http://www.setv.org/online_mss/1991vg.pdf. Retrieved August 19, 2010. ^ Swords, Michael D. (1989) “Science and the Extraterrestrial Hypothesis”, Journal of UFO Studies, New Series 1, 1989, 67–102. стр. 88; reprinted in pp. 368–373 in Jerome Clark's The UFO Encyclopedia: The Phenomenon from the Beginning. 2nd edition. 1998. Omingraphics. ISBN 978-0-7808-0097-7. ^ a b Webb. str. 28 ^ Crick, Francis . Life Itself. Simon and Schuster. 1981. ISBN 978-0-671-25562-6. Bibliography Webb, Stephen . If the Universe Is Teeming with Aliens... Where Is Everybody?. Copernicus Books. 2002. ISBN 978-0-387-95501-8. http://books.google.com/books?id=-vZ0BVSHix4C&printsec=frontcover. Литература: Ben Zuckerman and Michael H. Hart, Extraterrestrials: Where Savage, Marshall T. . The Millennial Project: Colonizing the Galaxy in 8 Easy Steps. Denver: Empyrean Publishing. 1992. ISBN 978-0-9633914-8-3. Michaud, Michael . Contact with Alien Civilizations: Our Hopes and Fears about Encountering Extraterrestrials. Copernicus Books. 2006. ISBN 978-0-387-28598-6. Gold, Thomas (1998). The Deep Hot Biosphere. Springer. ISBN 978-0-387-95253-6