Korisnik:Ninoslava sotra/pesak

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Marta Elis Gelhorn
Datum rođenja(1908-11-08)8. novembar 1908. (115 god.)
Mesto rođenjaSent Luis, Sjedinjene Američke Države
Datum smrti15. februar 1998.(1998-02-15) (89 god.)
Mesto smrtiLondon, Engleska
ZanimanjeNovinarka
Aktivni period1934-1989

Marta Elis Gelhorn (engl. Martha Elis Gelhorn) (8.11.1908 - 15.2.1998) je bila američka književnica i ratni izveštač. Smatra se za jednu od najvećih ratnih izveštača dvadesetog veka[1][2]. Izveštavala je skoro o svakom ratnom sukobu tokom njene 60-godišnje karijere. Bila je udata za američkog književnika Ernesta Hemingveja od 1940. do 1945. Umrla je 1998. godine. Pretpostavlja se da je izvršila samoubistvo u 89. godini. Bila je bolesna i skoro potpuno slepa.[3]

Život[uredi | uredi izvor]

Rođena je 8. Novembra 1908. u Sent Luisu, Mizuri kao ćerka  Edne Fišel Gelhorn i Džordža Gelhorna. Bila je polu - Jevrejka. Njen brat Volter je bio priznati profesor prava na Kolumbija univerzitetu[4]. Dok je njen mlađi brat, Alfredo, bio onkolog i asistent na Medicinsom fakultetu na Univerzitetu u Pensilvaniji.[5]

U svojoj sedmoj godini, Gelhorn je učestvovala u „Zlatnoj liniji“, mitingu ženskih sufražentkinja Demokratske Partije koji se održao na njihovoj konvenciji 1916. godine. Gelhorn je tada predstavljala budućeg glasača.[6]

1926. godine je upisala Bun Mavr univerzitet. Sledeće godine ga je napustila bez diplome, da bi pokušala da se ostvari kao novinarka. Njeni prvi članci su objavljeni u listu „Nova Republika“. Odlučna da postane strani dopisnik, 1930. godine otišla je u Francusku. Radila je za United Press u Parizu, ali je  ubrzo otpuštena nakon što je prijavija da je čovek, povezan sa United Press-om, seksuallno uznemiravao. Provela je godine putujući Evropom  i u isto vreme pisala za novine u Parizu i Sent Luisu. Pokriva je, između ostalog, i modne trendove za Vog [7]. Postala je aktivna u pacifičkom pokretu 1934. godine i opisala svoja iskustva u knjizi „Kakav ludi pokušaj“, izdatoj 1934. godine.

Povratkom u Sjedinjene Američke Države 1932. godine zaposlila se kod  Harija Hopkinsa koga je upoznala preko prijateljstva sa Prvom damom, Elenor Ruzvelt[8][9].Ruzveltovi su pozvali Gelhornovu da živi u Beloj kući. Ona je provodila večeri tamo kako bi pomogla Elenor Ruzvelt u korespodenciji i pisanju njene kolumne „Moj dan“ za magazin „Ženske američke kompanije[10]“. Kasnije se zaposlila kao terenski istraživač za FERA. Tu organizaciju je osnovao Frenklin Ruzvelt, kako bi pomogla da se okonča Velika depresija. Gelhornova je putovala širom Sjedinjenih Američkih Država kako bi izveštavala o uticaju Velike depresije na zemlju. Kasnije je zajedno sa fotografom Doroteom Lejndž  dokumentovala svakodnevni život gladnih ljudi i beskućnika. Njihovi izveštaji su postali deo zvaničnih vladinih dokumenata koji se tiču Velike depresije. Istraživali su teme koje ženama tokom 1930-tih  nisu bile toliko dostupne. Na osnovu njenih istraživanja napisala je zbirku kratkih priča pod nazivom „Problemi koje sam videla“[9]. Dok je radila u Ajdahu za Fer-u, ubedila je grupu radnika da razbiju prozore Ferinih kancelarija, kako bi skrenuli pažnju na iskvarenost njihovih šefova. Iako je akcija uspela, otpuštena je iz FER-a.[7]

Rat u Evropi i brak sa Hemingvejom[uredi | uredi izvor]

Gelhorn i Hemigvej

Gelhorn  je upoznala Hemingveja 1936. godine, tokom porodičnog Božićnog putovanja[9]. Gelhorn se zaposlila kao reporter za Koliet nedeljni list, kako bi izveštavala o Španskom građanskom ratu.Odlučili su da putuju zajedno. Proslavi su Božić 1937. godine u Barseloni. Kasnije je iz Nemačke izveštavala o usponu Adolfa Hitlera. U proleće 1938. godine, mesecima pre Minhenskog sporazuma, bila je u Čehoslovačkoj. Posle izbijanja Drugog svetskog rata opisala je ove događaje u noveli „Pogođena Oblast“ (1940). Nakon toga je izveštavala o ratu u Finskoj, Hong Kongu, Burmi, Singapuru i Engleskoj.[9] U nedostatku zvanične novinarske legitimacije, da bi izveštavala o iskrcavanju kod Normandije, sakrila se u brodskom kupatilu za bolničko osoblje. Kasnije se sećala: „Ja sam pratila rat gde god sam mogla da ga stignem.“ Ona je bila jedina žena koja se iskrcala na Normandiji na Dan-D, 6. juna 1944.[11] Bila je takođe jedna od prvih novinarki, koja je izveštavala iz Dahau logora nakon njegovog oslobađanja 29. aprila 1945. godine.

Pozna karijera[uredi | uredi izvor]

Posle rata, Gelhornova je radila u „Mesečnom Atlantiku“ pokrivajući priče o Vijetnamskom ratu i Arapsko-Izralskim konfliktima u 60-tim i 70-tim godinama. Pošto je napunila 80 godina, počela je da usporava, mada je i dalje uspela da pokrije invaziju Sjedinjenih Američkih Država na Panamu 1989. Ona se konačno penzionisala početkom 90-tih godina. Operacija katarakte je bila neuspešna i ostavila je sa trajnim oštećenjima. Objavila je da je previše stara da bi pokrivala sukobe na Balkanu 1990-tih[12]. Njen zadnji poduhvat je bio izveštaj iz Brazila. Ovaj poslednji poduhvat pao joj je vrlo teško jer je jedva čitala svoje beleške[3].

Gelhorn je objavila brojne knjige, uključujući i zbirku ratnih priča „Lice rata“ (1959 ), „Najniže drveće ima svoje vrhove“(1967) više putopisa uključujući i jedan put sa Hemingvejem (1978) i kolekciju priča iz mirnog doba „Pogled sa zemlje“(1988)[3]. Nemirnog duha, Gelhorn je za 40 godina imala kuće na 19 različitih destinacija[3]

Smrt i zaostavština[uredi | uredi izvor]

Zadnjih godina života Gelhorn je bila lošeg zdravlja, skoro slepa i obolela od raka jajnika, koji je prešao na jetru.15. februara je počinila samoubistvo gutajući cijanid. Marta Gelhorn nagrada za novinarstvo je osnovana njoj u čast 1999. godine. 2019. godine je njena kuća u Londonu otvorena za javnost.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „News Listing”. www.defense.gov. Pristupljeno 2020-12-29. 
  2. ^ „Iraqi journalist wins Martha Gellhorn prize”. the Guardian (na jeziku: engleski). 2006-04-11. Pristupljeno 2020-12-29. 
  3. ^ a b v g Gellhorn, Martha; Moorehead, Caroline (2011). A Stricken Field. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-28696-9. 
  4. ^ Jr, Robert Mcg Thomas (1995-12-11). „Walter Gellhorn, Law Scholar And Professor, Dies at 89 (Published 1995)”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2020-12-29. 
  5. ^ Kee, Cynthia (2008-04-21). „Obituary: Alfred Gellhorn”. the Guardian (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-12-29. 
  6. ^ „Women”. web.archive.org. 2018-01-20. Pristupljeno 2020-12-29. 
  7. ^ a b says, Bob McGowan jr (2018-11-08). „The Female War Correspondent Who Sneaked into D-Day”. The Saturday Evening Post (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-12-29. 
  8. ^ Knight, Sam. „A Memorial for the Remarkable Martha Gellhorn”. The New Yorker (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-12-29. 
  9. ^ a b v g Kert, Bernice (1983). „The Hemingway Women: Those Who Loved Him – the Wives and Others,” (2): 111—116. ISSN 1548-4815. doi:10.1353/hem.2002.0021. 
  10. ^ Roosevelt, Curtis, 1930-2016,. Upstairs at the Roosevelts : growing up with Franklin and Eleanor. Lincoln. ISBN 978-1-61234-940-4. OCLC 987474121. 
  11. ^ Burk, Martha; Ph.D.; expert, ContributorGender pay equity; Editor, Money; Magazine, Ms; Orgs, fmr Chair Nat'l Council Women's (2014-06-05). „D-Day: 150,000 Men -- and One Woman”. HuffPost (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-12-29. 
  12. ^ Lyman, Rick (1998-02-17). „Martha Gellhorn, Daring Writer, Dies at 89 (Published 1998)”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2020-12-29. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Ninoslava_sotra/песак&oldid=23518591”