Корисник:Ninoslava sotra/песак

С Википедије, слободне енциклопедије
Марта Елис Гелхорн
Датум рођења(1908-11-08)8. новембар 1908. (115 год.)
Место рођењаСент Луис, Сједињене Aмеричке Државе
Датум смрти15. фебруар 1998.(1998-02-15) (89 год.)
Место смртиЛондон, Енглеска
ЗанимањеНовинарка
Активни период1934-1989

Марта Елис Гелхорн (енгл. Martha Elis Gelhorn) (8.11.1908 - 15.2.1998) је била америчка књижевница и ратни извештач. Сматра се за једну од највећих ратних извештача двадесетог века[1][2]. Извештавала је скоро о сваком ратном сукобу током њене 60-годишње каријере. Била је удата за америчког књижевника Ернеста Хемингвеја од 1940. до 1945. Умрла је 1998. године. Претпоставља се да је извршила самоубиство у 89. години. Била је болесна и скоро потпуно слепа.[3]

Живот[уреди | уреди извор]

Рођена је 8. Новембра 1908. у Сент Луису, Мизури као ћерка  Едне Фишел Гелхорн и Џорџа Гелхорна. Била је полу - Јеврејка. Њен брат Волтер је био признати професор права на Колумбија универзитету[4]. Док је њен млађи брат, Алфредо, био онколог и асистент на Медицинсом факултету на Универзитету у Пенсилванији.[5]

У својој седмој години, Гелхорн је учествовала у „Златној линији“, митингу женских суфраженткиња Демократске Партије који се одржао на њиховој конвенцији 1916. године. Гелхорн је тада представљала будућег гласача.[6]

1926. године је уписала Бун Мавр универзитет. Следеће године га је напустила без дипломе, да би покушала да се оствари као новинарка. Њени први чланци су објављени у листу „Нова Република“. Одлучна да постане страни дописник, 1930. године отишла је у Француску. Радила је за Унитед Пресс у Паризу, али је  убрзо отпуштена након што је пријавија да је човек, повезан са Унитед Пресс-ом, сексуаллно узнемиравао. Провела је године путујући Европом  и у исто време писала за новине у Паризу и Сент Луису. Покрива је, између осталог, и модне трендове за Вог [7]. Постала је активна у пацифичком покрету 1934. године и описала своја искуства у књизи „Какав луди покушај“, издатој 1934. године.

Повратком у Сједињене Америчке Државе 1932. године запослила се код  Харија Хопкинса кога је упознала преко пријатељства са Првом дамом, Еленор Рузвелт[8][9].Рузвелтови су позвали Гелхорнову да живи у Белој кући. Она је проводила вечери тамо како би помогла Еленор Рузвелт у коресподенцији и писању њене колумне „Мој дан“ за магазин „Женске америчке компаније[10]“. Касније се запослилa као теренски истраживач за ФЕРА. Ту организацију је основао Френклин Рузвелт, како би помогла да се оконча Велика депресија. Гелхорнова је путовала широм Сједињених Америчких Држава како би извештавала о утицају Велике депресије на земљу. Касније је заједно са фотографом Доротеом Лејнџ  документовала свакодневни живот гладних људи и бескућника. Њихови извештаји су постали део званичних владиних докумената који се тичу Велике депресије. Истраживали су теме које женама током 1930-тих  нису биле толико доступне. На основу њених истраживања написала је збирку кратких прича под називом „Проблеми које сам видела“[9]. Док је радила у Ајдаху за Фер-у, убедила је групу радника да разбију прозоре Фериних канцеларија, како би скренули пажњу на исквареност њихових шефова. Иако је акција успела, отпуштена је из ФЕР-а.[7]

Рат у Европи и брак са Хемингвејом[уреди | уреди извор]

Гелхорн и Хемигвеј

Гелхорн  је упознала Хемингвеја 1936. године, током породичног Божићног путовања[9]. Гелхорн се запослила као репортер за Колиет недељни лист, како би извештавала о Шпанском грађанском рату.Одлучили су да путују заједно. Прослави су Божић 1937. године у Барселони. Касније је из Немачке извештавала о успону Адолфа Хитлера. У пролеће 1938. године, месецима пре Минхенског споразума, била је у Чехословачкој. После избијања Другог светског рата описала је ове догађаје у новели „Погођена Област“ (1940). Након тога је извештавала о рату у Финској, Хонг Конгу, Бурми, Сингапуру и Енглеској.[9] У недостатку званичне новинарске легитимације, да би извештавала о искрцавању код Нормандије, сакрила се у бродском купатилу за болничко особље. Касније се сећала: „Ја сам пратила рат где год сам могла да га стигнем.“ Она је била једина жена која се искрцала на Нормандији на Дан-Д, 6. јуна 1944.[11] Била је такође једна од првих новинарки, која је извештавала из Дахау логора након његовог ослобађања 29. априла 1945. године.

Позна каријера[уреди | уреди извор]

После рата, Гелхорнова је радила у „Месечном Атлантику“ покривајући приче о Вијетнамском рату и Арапско-Изралским конфликтима у 60-тим и 70-тим годинама. Пошто је напунила 80 година, почела је да успорава, мада је и даље успела да покрије инвазију Сједињених Америчких Држава на Панаму 1989. Она се коначно пензионисала почетком 90-тих година. Операција катаракте је била неуспешна и оставила је са трајним оштећењима. Објавила је да је превише стара да би покривала сукобе на Балкану 1990-тих[12]. Њен задњи подухват је био извештај из Бразила. Овај последњи подухват пао јој је врло тешко јер је једва читала своје белешке[3].

Гелхорн је објавила бројне књиге, укључујући и збирку ратних прича „Лице рата“ (1959 ), „Најниже дрвеће има своје врхове“(1967) више путописа укључујући и један пут са Хемингвејем (1978) и колекцију прича из мирног доба „Поглед са земље“(1988)[3]. Немирног духа, Гелхорн је за 40 година имала куће на 19 различитих дестинација[3]

Смрт и заоставштина[уреди | уреди извор]

Задњих година живота Гелхорн је била лошег здравља, скоро слепа и оболела од рака јајника, који је прешао на јетру.15. фебруара је починила самоубиство гутајући цијанид. Марта Гелхорн награда за новинарство је основана њој у част 1999. годинe. 2019. године је њена кућа у Лондону отворена за јавност.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „News Listing”. www.defense.gov. Приступљено 2020-12-29. 
  2. ^ „Iraqi journalist wins Martha Gellhorn prize”. the Guardian (на језику: енглески). 2006-04-11. Приступљено 2020-12-29. 
  3. ^ а б в г Gellhorn, Martha; Moorehead, Caroline (2011). A Stricken Field. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-28696-9. 
  4. ^ Jr, Robert Mcg Thomas (1995-12-11). „Walter Gellhorn, Law Scholar And Professor, Dies at 89 (Published 1995)”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2020-12-29. 
  5. ^ Kee, Cynthia (2008-04-21). „Obituary: Alfred Gellhorn”. the Guardian (на језику: енглески). Приступљено 2020-12-29. 
  6. ^ „Women”. web.archive.org. 2018-01-20. Приступљено 2020-12-29. 
  7. ^ а б says, Bob McGowan jr (2018-11-08). „The Female War Correspondent Who Sneaked into D-Day”. The Saturday Evening Post (на језику: енглески). Приступљено 2020-12-29. 
  8. ^ Knight, Sam. „A Memorial for the Remarkable Martha Gellhorn”. The New Yorker (на језику: енглески). Приступљено 2020-12-29. 
  9. ^ а б в г Kert, Bernice (1983). „Тhe Hemingway Women: Those Who Loved Him – the Wives and Others,” (2): 111—116. ISSN 1548-4815. doi:10.1353/hem.2002.0021. 
  10. ^ Roosevelt, Curtis, 1930-2016,. Upstairs at the Roosevelts : growing up with Franklin and Eleanor. Lincoln. ISBN 978-1-61234-940-4. OCLC 987474121. 
  11. ^ Burk, Martha; Ph.D.; expert, ContributorGender pay equity; Editor, Money; Magazine, Ms; Orgs, fmr Chair Nat'l Council Women's (2014-06-05). „D-Day: 150,000 Men -- and One Woman”. HuffPost (на језику: енглески). Приступљено 2020-12-29. 
  12. ^ Lyman, Rick (1998-02-17). „Martha Gellhorn, Daring Writer, Dies at 89 (Published 1998)”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2020-12-29. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Ninoslava_sotra/песак&oldid=23518591”