Korisnik:VanjaPolak/pesak

Ilustracija Kok Lejna iz 19-tog veka. Zgrada sa desna je bila ukleta.

Duh Kok Lejna je navodno ukazivanje duha koje je privuklo masu 1762. godine. Lokacija je prenoćište u Kok Lejnu, kratki putić susedno od londonskog Smitfild marketa i na par minuta pešice od katedrale Svetog Pavla. Događaj se vrti oko tri osobe: Vilijam Kent, kamatar iz Norfolka; Ričard Parsons, crkveni službenik; i Parsonsova ćerka Elizabeta.

Nakon smrti Kentove supruge , Elizabet Lajns, on započinje romantičnu vezu sa njenom sestrom, Feni. Kanonsko pravo je sprečavalo da stupe u brak, ali su se oni svejedno preselili u London i prenoćili u Kok Lejnu, vlasnik prenoćišta u kom su boravili je bio Parsons. Nekoliko puta je prijavljeno čudno kucanje i priviđanje duFhova, iako je to skoro prestalo kada se par iselio, ali posle Fenine smrti od velikih boginja i Kentove uspešne pravne akcije protiv Parsona zbog neizmirenih dugova, prijave su nastavile. Parsons je tvrdio da duh Feni opseda imovinu a posle i njegovu ćerku. Održavane su mnoge seanse da se utvrdi motiv „grebajuće Feni“; Kok Lejn je često bio neprohodiv zbog prolaznika koji su bili zaintrigirani.

Duh je navodno tvrdio da je Feni otrovana aresnom, javnost smatra da je Kent njen ubica. Komisija, čiji je član bio Samjuel Džonson, dolazi do zaključka da je navodno ukazivanje duha bila prevara. Dalje investigacije dokazuju da je prevaru izvršila Elizabet Parsons, pod pritiskom njenog oca. Ričard Parsons je osuđen na dve godine zatvora. Duh iz Kok Lejna postao je predmet kontroverze između metodističke i anglikanske crkve i često se pominje u savremenoj literaturi. Čarls Dikens je jedan od nekoliko viktorijanskih autora čiji je rad aludirao na tu priču, a umetnik u oblasti satiričnog prikazivanja Vilijam Hogart je u dva svoja rada spomenuo duha.

Pozadina

Oko 1756–57. godine, Vilijam Kent, kamatar iz Norfolka oženio je Elizabet Lajnss, kćerku prodavca iz Lajnhama. Preselili su se u Stok Feri gde je Kent vodio krčmu, a kasnije i lokalnu poštu. Navodno, bili su veoma zaljubljeni, ali njihov brak je bio kratkotrajan, jer je u periodu od mesec dana od preseljenja Elizabet umrla pri porođaju. Frensis, njena sestra koju su obično zvali Feni, za vreme Elizabetine trudnoće preselila se kod para i ostala da briguje o detetu i njegovom ocu. Mali dečak nije dugo opstao i umesto da ode, Feni je ostala da se brine o Vilijamu i domu. Ubrzo su započeli vezu, međutim kanonsko pravo je onemogućavalo brak. Kada je Kent otputovao u London da potraži savet, rekli su mu da je zbog toga što je Elizabet muškom detetu dala život, brak s Feni bio nemoguć. Zbog toga je u januaru 1759. godine napustio poštu, ostavio Feni i otišao u London, u nadi da će "kupiti neko mesto u nekom državnom organu" i da će "posao izbrisati strast kojoj se nažalost bio predao". Feni je, u međuvremenu, ostala sa jednim od svojih braće u Lajnhamu.

Uprkos nepodrške njenih roditelja, Feni je počela da piše strastvena pisma Kentu "ispunjena ponavljajućim molbama da provedu ostatak života zajedno". Konačno joj je dozvolio da mu se pridruži u smeštaju u Istočnom Grinviču blizu Londona. Odlučili su da žive zajedno kao muž i žena, praveći testament u korist jedno drugog i nadajući se da će ostati diskretni, međutim nisu računali na Fenine rođake. Par se preselio u smeštaj blizu manšn hausa, ali njihov stanodavac je možda saznao za njihov odnos od Fenine porodice i izrazio svoj prezir odbijajući da vrati sumu novca koju je Kent pozajmio od njega (oko 20 funti). U odgovoru na to, Kent je namestio njegove hapšenje.

Dok su pohađali jutarnje molitve u crkvi Svetog Sepulkra-bez-Njugejta , Vilijam Kent i Feni su upoznali Ričarda Parsonsa, službenika crkve. Iako je opšte smatran poštenim, Parsons je bio poznat kao pijanica i borio se da se stara o svojoj porodici. On je poslušao parovljeve probleme i bio je saosećajan, ponudivši im korišćenje prenoćišta u svom domu na Kok Lejnu, na severu od crkve Svetog Sepulkra. Nalazio se na uskom, zavojitom prolazu, sličnom većini ulica u centru Londona. Trospratna kuća se nalazila u poštenoj, ali opadajućoj oblasti i sastojala se od jedne sobe na svakom spratu, povezanih spiralnim stepeništem. Uskoro nakon što su se gospodin i gospođa Kent (kako su sami sebe zvali) uselili, Kent je Parsonsu pozajmio 12 gineja, koje je trebalo vratiti u roku od godinu dana. Dok je Kent bio na venčanju u predgrađu, prve prijave o čudnim zvukovima počele su da se pojavljuju. Parsons je imao ženu i dve ćerke; starija ćerka, Elizabet, opisana je kao "mala vešta devojčica od oko jedanaest godina". Kent je zamolio Elizabet da ostane sa Feni, koja je tada bila u trećem mesecu trudnoće, i da dele krevet dok je on bio odsutan. Dve žene su izjavile da čuju grebanje i kucanje. Gospođa Parsons je to pripisala obućaru u susedstvu, iako je kada su se zvukovi pojavili u nedelju Feni pitala da li obućar radi tog dana; gospođa Parsons joj je rekla da ne radi. Džejms Frenzen, vlasnik obližnje javne kuće „Wheat Sheaf“, bio je još jedan svedok. Nakon što je posetio kuću, izjavio je da je video uzbudljivu belu figuru koja se penje po stepeništu. Uplašen, vratio se kući, gde ga je kasnije posetio Parsons i takođe tvrdio da je video duha. Feni je ostalo samo nekoliko nedelja do porođaja, pa je Kent organizovao preseljenje na imanje u Bartlets Kort (eng. Bartlet's Court) u Klerkenvelu, ali do januara 1760. to nije bilo spremno, pa su umesto toga privremeno se preselili u "neudoban" stan u blizini. Međutim, 25. januara se Feni razbolela. Lekar je dijagnostikovao rani stadijum izbijanja temperature i saglasio se sa Kentom da tu stanovi nisu bili adekvatni za nekoga u tako kritičnoj fazi trudnoće. Feni je zato, uz pomoć konja, prevezena do Bartlets Korta. Sledećeg dana njen lekar se vratio i sastao se sa njenim apotekarom. Obojica su se saglasili da simptomi Feni ukazuju na velike boginje. Kada je to čula, Feni je pozvala advokata da se uveri da je njen testament bio kako treba i da će Kent naslediti njeno imanje. Poznanik Kenta, starešina crkve Svetog Jovana Klerkenvela, Stiven Oldrič, joj je objasnio da će joj biti oprosteno grehovi. Umrla je 2. februara.

Kao jedini izvršilac Fenijine zaveštavine, Kent je naručio kovčeg, ali u strahu od krivičnog gonjenja ukoliko se otkrije priroda njihovog odnosa, zatražio je da ostane bez imena. Međutim, prilikom registracije sahrane, bio je prinuđen da navede ime i dodelio joj je svoje. Fenijina porodica je obaveštena, a njena sestra An Lajns, koja je živela u blizini na Pal Malu, prisustvovala je sahrani u crkvi Svetog Jovana. Kada je An saznala uslove Fenijine zaveštavine, koja je ostavila svojoj braći i sestrama po pola kraljevske kovanice, a Kentu ostatak, pokušala je, ali bez uspeha, da to spreči u doktorskom komonsu . Većina Kentovog nasleđa bila je Fenijin deo imanja vrednosti od 150 funti njenog preminulog brata Tomasa. To je uključivalo i neka imanja koje je Tomas posedovao, prodate od strane izvršioca njegove zaveštavine, Džona Lajnsa, a Kent je dobio i Fenijin deo u tome (skoro 95 funti). Njena porodica je bila nezadovoljna. Pravni problemi sa Lajnsovom prodajom značili su da svaki od Tomasovih beneficijara mora da plati 45 funti naknade kupcu, ali je Kent odbio, tvrdeći da je već potrošio novac za rešavanje Fenijinih dugova. Kao odgovor na ovo, u oktobru 1761. godine, Džon Lajns je preduzeo postupak protiv Kenta u sudu promene. U međuvremenu, Kent je postao berzanski mešetar.

Zaposedanja

Ilustracija iz 19. veka o prostoriji u kojoj se dogodilo opsedanje.

Ponavljajući postupke Kentovog prethodnog stanodavca, Parsons nije otplatio Kentov dug -od kojeg su oko 3 gvineje ostale - i Kent je stoga naložio svom advokatu da ga tuži. Uspeo je da naplati dug do januara 1762, baš kada su i misteriozni zvukovi u Kok Lejnu ponovo počeli. Ketrin Frend je tu bila smeštena ubrzo nakon što je par otišao, ali se iselila kada je otkrila da se zvukovi koji su se povremeno vraćali i koji su postajali sve češći, ne mogu zaustaviti. Očigledno su poticali od Elizabet Parsons, koja je takođe patila od napada, a kuću su redovno uznemiravali neobjašnjivi zvukovi, koji su se u to vreme upoređivali sa zvukom mačke koja grebe stolicu. Navodno rešen da otkrije njihov izvor, Ričard Parsons je zvao stolara da ukloni zidne obloge oko Elizabetinog kreveta. Prišao je Džonu Muru, pomoćniku propovednika u Svetom grobu od 1754. i rektoru Svetog Bartolomeja Velikog u Vest Smitfildu od juna 1761. Prisustvo jednog duha, za koji se pretpostavlja da pripada Faninoj sestri, Elizabeti, već je zabeleženo dok je Feni ležala umirujući i njih dvoje su zaključili da duh koji sada proganja Parsonsovu kuću mora da pripada Feni Lajns lično.Ideja da se nečiji duh može vratiti iz mrtvih da upozori one koji su još živi bila je opšteprihvaćeno verovanje, pa je prisustvo dva naizgled nemirna duha bilo očigledan znak za oba čoveka da svaki duh ima važnu poruku koju treba da otkrije.

Parsons i Mur su osmislili metod komunikacije; jedno kucanje za da, dva kucanje za ne. Koristeći ovaj sistem, izgledalo je da duh tvrdi da je Fani ubijena. Pretpostavljalo se da se misteriozna figura u belom koja je toliko prestrašila Džejmsa Franzena, za koju se pretpostavlja da je Elizabetin duh, pojavila tamo da upozori njenu sestru na njenu predstojeću smrt. Pošto je prvi duh naizgled nestao, ova optužba protiv Kenta – da je ubio Elizabet – nikada nije postupljena, ali kroz ponovljeno ispitivanje Faninog duha utvrđeno je da ona nije umrla od posledica malih boginja, već pre od trovanja arsenom. Smrtonosni toksin je očigledno dao Kent oko dva sata pre nego što je Fani umrla i sada je, pretpostavljalo se, njen duh želeo pravdu. Mur je čuo od Parsonsa kako je Kent naplatio dug koji mu duguje, a čuo je i od En Lajns, koja se žalila da nije mogla da vidi leš svoje sestre dok je Fanin poklopac kovčega bio zavrnut. Mur je mislio da Fenino telo možda ne pokazuje nikakve vidljive znake malih boginja i da bi, da je bila otrovana, nedostatak ožiljaka bio nešto što bi Kent radije skrivao. Kao sveštenik sa sklonostima ka metodizmu, bio je sklon da veruje duhu, ali je za dodatnu podršku zatražio pomoć Tomasa Brotona, ranog metodiste. Broton je posetio Kok Lejn 5. januara i otišao ubeđen da je duh stvaran. Priča se proširila Londonom, Pablik ledžer je počeo da objavljuje detaljne izveštaje o fenomenu, a Kent je pao pod javnu sumnju kao ubica.

Sesije

Engleska lakovernost ili nevidljivi duh (1762). Duh se pojavljuje iznad dvoje dece u krevetu. Takođe su vidljivi Džon Filding (levo) i njegov pratilac. Portreti na zidu su Botl Konžur i Elizabet Kaning. Umetnik je nepoznat, ali je možda bio Oliver Goldsmit.

Nakon što je pročitao prikrivene optužbe protiv njega u javnoj knjizi, Kent je odlučio da očisti svoje ime i u pratnji svedoka otišao je kod Džona Mura. Metodist je pokazao Kentu listu pitanja koja su on i Parsons sastavili da duh odgovori. Jedna se ticala bračnog statusa Vilijama i Feni, što je navelo Kenta da prizna da se nikada nisu venčali. Mur mu je rekao da ne misli da je ubica, već da veruje da prisustvo duha ukazuje na to da „postoji nešto mračnije od svih ostalih, i da bi, ako bi otišao u Parsonovu kuću, mogao biti svedok istog i uveren u njegovu realnost“. Stoga je 12. januara Kent zatražio pomoć dvojice lekara koji su pratili Fani u njenim poslednjim danima, i sa Brotonom je otišao u Kok Lejn. Na gornjem spratu kuće Elizabet Parsons je javno skinuta, a sa svojom mlađom sestrom stavljena u krevet. Publika je sedela oko kreveta, smeštena u centru sobe. Upozoreni su da je duh osetljiv na nevericu i rečeno im je da mu odaju dužno poštovanje. Kada je seansa počela, Parsonsova rođaka, Meri Frejzer, je trčala po prostoriji vičući "Feni, Feni, zašto ne dođeš? Dođi, moli se, Feni, dođi; draga Feni, dođi!" Kada se ništa nije dogodilo, Mur je rekao grupi da duh neće doći jer su pravili previše buke. Zamolio ih je da napuste prostoriju, rekavši im da će pokušati da stupi u kontakt sa duhom lupanjem nogom. Desetak minuta kasnije rečeno im je da se duh vratio i da treba ponovo da uđu u sobu. Mur je zatim počeo da prolazi kroz svoju i Parsonsovu listu pitanja:

"Jeste li vi žena gospodina Kenta?" — Dva kucanja

"Da li ste umrli prirodno?" — Dva kucanja

"Otrovom?" — Jedno kucanje

"Da li ga je neko drugi osim gospodina Kenta upravljao?" — Dva kucanja

Posle više pitanja, član publike je uzviknuo „Kent, pitaj ovog Duha da li ćeš biti obešen“. On je to i učinio, a na pitanje je odgovoreno jednim kucanjem. Kent je uzviknuo: "Ti si lažljivi duh, ti nisi duh moje Feni. Ona nikada ne bi rekla tako nešto."

Interes javnosti za priču je porastao kada je otkriveno da se činilo da duh prati Elizabet Parsons. Prebačena je u kuću gospodina Breja, gde su se 14. januara, u prisustvu dvojice neidentifikovanih plemića, začuli još zvukovi kucanja. Nekoliko dana kasnije vraćena je u Kok Lejn, gde je 18. januara održana još jedna seansa. Prisustvovali su Kent, apotekar, i lokalni paroh i upravnik Svetog Džona Klekenvela, Stiven Oldrič. Tom prilikom, kada je sveštenik koristio sveću da pogleda ispod kreveta, duh je „odbio“ da odgovori, Frejzer je tvrdio da „ona [duh] ne voli svetlost“. Posle nekoliko minuta ćutanja ispitivanje je nastavljeno, ali kada je Mur upitao da li će se duh pojaviti na sudu protiv Kenta, Frejzer je odbio da postavi pitanje.

Kada su živeli u Kok Lejnu, Vilijam i Feni su zapošljavali sobaricu, Ester „Šargarepa“ Karlajl (šargarepa zbog njene crvene kose). Od tada je prešla na novi posao i nije znala ništa o proganjanju, ali tražeći dokaze o Feninom trovanju, Mur je otišao da je ispita. Šargarepa mu je rekla da Feni nije mogla da govori u danima pre smrti, pa ju je Mur pozvao na seansu, održanu 19. januara. Kada je stigla, od nje je zatraženo da potvrdi da je Feni otrovana, ali Šargarepa je ostala nepokolebljiva da joj Feni ništa nije rekla, rekavši svima da su Vilijam i Feni bili „veoma zaljubljeni i da su živeli veoma srećni zajedno“. Kent je stigao kasnije te noći, ovog puta sa Džejmsom Franzenom i sveštenicima Vilijamom Dodom i Tomasom Brotonom. Frejzer je počela sa svojim uobičajenim uvodom pre nego što ju je Mur poslao, očigledno iritiran njenim ponašanjem. Zatim je zamolio grupu od oko 20 da napusti prostoriju, pozvavši ih nekoliko minuta kasnije. Ovoga puta, seansa se fokusirala na Šargarepu, koja se direktno obratila duhu:

,,Jesi li ti moja gospodarica?" — Jedno kucanje, praćeno ogrebotinama

,,Jeste li ljuti na mene, gospođo?" — Jedno kucanje

„Onda sam siguran, gospođo, da se možda stidite sebe jer vas nikada u životu nisam povredila"

Ovim se seansa završila. Frejzer i Franzen su ostali sami u prostoriji, ovaj drugi je navodno previše uplašen da bi se pomerao. Frejzer je pitao da li bi želeo da se moli i bio je ljut jer očigledno nije mogao. Seansa je nastavljena i Franzen se kasnije vratio svojoj kući, gde su on i njegova žena navodno bili mučeni kucanjem duha u njihovoj spavaćoj sobi.

Istraga

20. januara održana je još jedna seansa, ovog puta u kući gospodina Bruina, na uglu obližnjeg Hosier Lejna. Među prisutnima je bio i čovek koji je „izuzetno želeo da otkrije prevaru i otkrije istinu o ovoj misterioznoj aferi“, koji je kasnije poslao svoj izveštaj o noći za London Hronikl. Stigao je sa malom grupom u kojoj je bio Džejms Pen iz Sent En u Oldersgejtu. Unutar kuće, član grupe se postavio uz krevet, ali ga je jedan od simpatizera duha zamolio da se pomeri. On je to odbio, a nakon kratke rasprave pristalice duha su otišle. Gospodin je zatim pitao da li bi Parsons dozvolio da njegova ćerka bude premeštena u sobu u njegovoj kući, ali je zahtev odbijen. Ostatak noći duh nije ispuštao nikakav zvuk, dok je Elizabet Parsons, sada krajnje uzbuđena, pokazivala znake grčeva. Na pitanje je potvrdila da je videla duha, ali da se nije uplašila. U tom trenutku je nekoliko članova grupe otišlo, ali oko 7 ujutro sledećeg jutra kucanje je ponovo počelo. Nakon uobičajenih pitanja o uzroku Fenine smrti i ko je odgovoran, ispitivanje se okrenulo njenom telu koje je ležalo u trezorima Svetog Džona.

Princ Edvard, vojvoda od Jorka i Albanije, prisustvovao je seansi 30. januara 1762.

Parsons je pristao da preseli svoju ćerku u Oldričevu kuću radi daljeg testiranja 22. januara, ali kada su tog jutra Pen i čovek od „istinitosti i sreće“ pozvali Parsonsa i zatražili Elizabet, službenik im je rekao da ona nije tamo i odbio da otkrije njeno boravište. Parsons je razgovarao sa prijateljima i očigledno je bio zabrinut da je Kent bio zauzet sopstvenim istragama. Umesto toga, dozvolio je da se Elizabet te noći premesti u bolnicu Svetog Bartolomeja, gde je održana još jedna seansa. Ništa nije prijavljeno do oko 6 sati ujutro, kada su se začule tri ogrebotine, očigledno dok je devojčica spavala. Publika od oko 20 ljudi žalila se da je afera bila obmana. Kada se Elizabeta probudila, počela je da plače, a kada je uverila da je bezbedna, priznala je da se plaši za svog oca, „koji mora da bude uništen i poništen, ako bi njihova stvar trebalo da bude varka“. Takođe je priznala da je, iako je izgledala kao da spava, u stvari bila potpuno svesna razgovora koji se odvijao oko nje.

U početku je samo javna knjiga izveštavala o slučaju, ali kada je postalo poznato da su se plemići zainteresovali i posetili duha u kući gospodina Breja 14. januara, priča je počela da se pojavljuje u drugim novinama. St. James Hronikl i London Hronikl štampali su izveštaje od 16. do 19. januara (drugi je skeptičniji od ova dva), a Loids Ivning Post od 18. do 20. januara. Priča se proširila Londonom i sredinom januara masa okupljena ispred imanja bila je takva da je Kok Lejn postao neprohodan. Parsons je posetiocima naplaćivao ulaz za „razgovor“ sa duhom, što, kako se navodi, nije razočaralo. Nakon što je primio nekoliko zahteva za posredovanje, Samjuelu Fludjeru, lordu i gradonačelniku Londona, 23. januara su se obratili Alderman Gosling, Džon Mur i Parsons. Ispričali su mu svoja iskustva, ali je Fludera podsetio na tadašnji nedavni slučaj prevarantke Elizabet Kaning i odbio je da uhapsi Kenta ili Parsonsa (pod optužbom za ubistvo, odnosno zaveru). Umesto toga, u pozadini histerije izazvane delom nemilosrdnim izveštavanjem novina o slučaju, naredio je da se Elizabeth testira u Oldričevoj kući. U međuvremenu, Elizabeta je ponovo bila predmet proučavanja, u dve seanse održane od 23. do 24. januara. Parsons je prihvatio odluku lorda gradonačelnika, ali je zamolio da se „nekim osobama povezanim sa devojkom dozvoli da budu tamo, da bi je skrenule tokom dana“. Ovo je

odbijeno, kao i dva slična zahteva, pri čemu su Oldrič i Pen insistirali da će prihvatiti samo „svaku osobu ili osobe, strogog karaktera i reputacije, koje su kućne pomoćnice“. Aldrič i Penov izveštaj o njihovim pregovorima sa Parsonsom očigledno je uznemirio službenika, pošto je branio svoje postupke u javnoj knjizi. Ovo je navelo Oldriča i Pena da daju oštru repliku u Loids Ivning Postu: „Veoma smo zbunjeni kada nalazimo da gospodin Parsons tvrdi da je uvek bio spreman da preda dete, kada je odbio jednog gospodina u sredu uveče 20. Šta treba razumeti pod zahtevom sigurnosti“?

Elizabet je odvedena 26. januara u kuću Džejn Armstrong, gde je spavala u visećoj mreži. Neprekidna buka ojačala je odlučnost pristalica duha, dok se neprekidno izveštavanje štampe o slučaju nastavilo. Horas Volpol, 4. grof od Orforda, najavio je da će sa vojvodom od Jorka, ledi Nortamberlend, ledi Meri Kouk i lordom Hertfordom posetiti Kok Lejn 30. januara. Ipak, nakon što je prošao kroz gomilu zainteresovanih posetilaca, na kraju je bio razočaran; Javni oglašivač je primetio da se „buka sada uglavnom odlaže do sedam ujutru, pri čemu je potrebno promeniti vreme da bi se nametanje bolje nastavilo“.

Izloženost

Sa Lordom Dartmut Aldričem počeo je da organizuje ljude koji će učestvovati u njegovom istraživanju. Odabrana je upravnica lokalne porodilišne bolnice kao glavna dama u očekivanju, kritičar i kontroverzijalist episkop Džon Duglas, i doktor Džordž Makolej. Kapetan Vilkinson takođe je uključen u komitet; prisustvovao je jednoj seansi naoružan pištoljem i palicom; prvi da ubije izvor kucanja, a drugi da pobegne (duh je ostao ćuteći toga dana). Džejms Pen i Džon Mur takođe su bili u komitetu, ali njegov najistaknutiji član bio je Samuel Džonson, koji je dokumentovao seansu održanu 1. februara 1762. godine:

Komitet čiji su članovi uključivali Samjuela Džonsona zaključio je da je navodno ukletstvo bila prevara.

U noći 1. februara, mnoga ugledna gospoda po rangu i karakteru, bili su, na poziv sveštenika gospodina Aldriča iz Klerkenvela, sabrani u njegovoj kući, radi ispitivanja šumova za koje se smatralo da ih proizvodi duh preminule osobe, u cilju otkrivanja nekog užasnog zločina. Oko deset sati uveče, gospoda su se sastala u sobi u kojoj je devojka, za koju se veruje da je uzbuđena duhom, sa odgovarajućom opreznošću bila stavljena u krevet od strane nekoliko dama. Sedeli su malo više od sata, a nakon što nisu čuli ništa, spustili su se na donje spratove. Tu su dopitali oca devojke, koji je najžešćim tonom odbio znanje ili veru u prevaru. Prethodno spomenuti duh je javno obećao, utvrđivanjem kucanja, da će poželeti da jedan od gospodina bude pratnja u grobnicu ispod crkve Svetog Jovana u Klerkenvelu, gde je deponovano telo, i da će dati znak svoje prisutnosti tamo, kucanjem na svoj kovčeg; zato je rešeno da se izvrši ovaj ispit postojanja ili ispravnosti navodnog duha. Dok su istraživali i razmatrali, dame koje su bile u blizini njenog kreveta pozvale su ih u sobu devojke, gde su čuli kucanje i grebanje. Kada su gospoda ušla, devojka je izjavila da oseća duha poput miša na leđima i traženo joj je da drži ruke van kreveta. Od tog trenutka, iako je duhu bilo vrlo svečano traženo da dokaže svoje postojanje pojavom, pritiskom na ruku ili telo prisutnih, grebanjem, kucanjem ili bilo kojom drugom agencijom, nije prikazan nikakav dokaz natprirodne moći. Tada je duhu vrlo ozbiljno rečeno da osoba kojoj je obećanje dato da će udariti kovčeg, sada namerava da poseti grobnicu i da se traži izvršenje obećanja. Kompanija je u jedan sat otišla u crkvu, a gospodin kome je obećanje dato otišao je sa još jednim u grobnicu. Duh je svečano tražio da ispuni svoje obećanje, ali nije se dogodilo ništa više od tišine: osoba koju je duh navodno optuživao, zatim je sišla sa još nekoliko drugih, ali nije primećen nikakav efekat. Po povratku su ispitivali devojku, ali nisu uspeli da iz nje izvuku priznanje. Između dva i tri sata tražila je i bila joj je dozvoljeno da ode kući sa svojim ocem. Stoga je mišljenje celog skupa da dete ima neku veštinu izrade ili imitiranja određenog zvuka i da ne postoji nikakva agencija višeg uzroka.-Samjuel Džonson (1762)

Razočaran što se duh nije otkrio, Mur je sada rekao Kentu da veruje da je to prevara, i da će mu pomoći da to otkrije. Kent ga je zamolio da prizna istinu i napiše izjavu o tome što zna, kako bi se završila afera i vratila Kentova reputacija, ali Mur je odbio i rekao mu da još uvek veruje da je prisustvo duha podsetnik na njegov greh. Murovo mišljenje o vezi para delilo je mnogo ljudi, uključujući gospođu Parsons, koja je verovala da je navodni duh Elizabete Kent odobravao novu vezu njene sestre.

Komad drveta korišćen od strane Elizabet Parsons i mapa ukazuća na opsednutu sobu, kako je ilustrovano 1762. godine.

Još jedna seansa 3. februara videla je da se kucanje nastavlja neprekidno, ali je Parson sada bio u izuzetno teškoj situaciji, i to vrlo ozbiljnoj. Želeći da dokaže da duh nije prevara, dozvolio je da njegova kćerka bude ispitana u kući na Strandu od 7. do 10. februara, i u drugoj kući u Covent Garden-u od 14. februara. Tamo je testirana na različite načine, uključujući ljuljanje u ljuljašci, s rukama i nogama izvijenim. Kao što se i očekivalo, buka je počela, ali prestala kada je Elizabeta stavila ruke izvan kreveta. Dve noći duh je bio tih. Rečeno je Elizabeti da ako do nedelje 21. februara ne budu čuli više buke, ona i njen otac biće zatvoreni u zatvoru Njuvgejt. Njene sobarice su zatim videle kako ona krije mali komad drveta veličine otprilike 6 sa 4 inča (15 sa 10 cm) i obavestile istražitelje. Čuli su se novi škripci, ali su posmatrači zaključili da je Elizabeta odgovorna za buku, i da ju je njen otac prisilio da ih pravi. Elizabeti je uskoro dozvoljeno da ode kući.

Oko 25. februara ili na toj okolnosti, pamflet simpatetičan prema slučaju Kenta je objavljen, pod nazivom "Otkrivena misterija", a najverovatnije je napisan od strane Olivera Goldsmita. U međuvremenu, Kent je još uvek pokušavao da očisti svoje ime, i 25. februara je otišao u grobnicu Svetog Jovana, uz pridruženog Aldriča, andertejkera, zapisničara i crkveni grobar. Grupa je tamo bila da dokaže bez ikakvih sumnji da je novinski izveštaj koji je tvrdio da je navodno uklanjanje Faninog tela iz grobnice dovelo do toga da duh ne kuca na njenom kovčegu, bio lažan. Andertejker je otklonio poklopac da izloži Fanino telo, "i to je bio vrlo užasan i šokantan prizor". Za Mura je ovo bilo previše i objavio je svoju retrakciju:

U zaštitu osobe čija je reputacija najgore napadnuta od strane pretendovanog Duha u Kok-lejnu; da se proveri naivnost slabih; da se pobede pokušaji zlonamernih i spreči dalje nametanje, u vezi sa ovim apsurdnim fenomenom, ja ovim putem potvrđujem da, iako iz mnogobrojnih poseta ovom slučaju, nisam bio u mogućnosti da dokažem kako, na koji način, te kucanje i granja pretendovanog Duha su smisleno, izvedeno i nastavljeno; međutim, uveren sam da su ta kucanja i granja bili proizvod nekog veštog, zločinskog zamisla; i bio sam u posebnom uverenju u to, na prvi dan ovog meseca, kada sam se sa nekoliko osoba od znamenitosti i karaktera sastao u Rev. g. Aldriču, u Klerkenvelu, radi ispitivanja ove nepravedne prevare na javnosti. Otada nisam video dete, niti čuo zvuke; i osećam da sam dužan da dodam da je oštećena osoba (koja je bila prisutna da čuje kad joj se pretendovani Duh obraćao) ni na koji način svojim ponašanjem nije davala nikakve osnove za sumnju, već je sačuvala tu prikladnu stalnost koju, uveren sam, može inspirisati samo nevinost. -Džon Mur(1762)

Ovo nije bilo dovoljno da spreči da ga vlasti ne optuže za zagovor, zajedno sa Ričardom Parsonsom i njegovom suprugom Meri Frezer i Ričardom Džejmsom, trgovcem.

Suđenje

Glavni sudija Velike Britanije, Vilijam Marej

Suđenje svih petorice održano je u gildholu u Londonu 10. jula 1762. Glavni sudija je slučajno bio Vilijam Marej, glavni sudija Velike Britanije. Procedure su počele u 10 sati ujutru, "podnete od Vilijama Kenta protiv ovih tuženih za zaveru da mu uzmu život optuživši ga za ubistvo Frensis Lajnes davanjem otrova od kojeg je umrla". U sudu je bila gužva gledalaca koji su gledali kako Kent daje dokaze protiv onih koji su se našli na luci. Rekao je sudu o svojoj vezi sa Feni i njenom vaskrsnuću kao "Grebajuća Feni" (takozvana zbog zvukova grebanja koje je "duh" proizvodio). Džejms Frenzen je bio sledeći na svedočkoj klupi, njegova priča je potvrđena od strane sluškinje Feni, Ester "Morkova" Karlajl, koja je svedočila kasnije tokom dana. Doktor Kuper, koji je služio Feni dok je bila pred samrt, rekao je sudu da je uvek verovao da su čudni zvuci u Kok Lejnu prevara, a njegovo izveštavanje o Feninoj bolesti podržao je njen apotekar, Džejms Džons. Nekoliko drugih svedoka tužilaštva opisali su kako je izmama otkrivena, a Ričard Džejms je bio optužen od strane poslednjeg svedoka tužilaštva da je odgovoran za neke od uvredljivog materijala objavljenog u "Javnom Ledžeru"

Svedočištvo odbrane uključivalo je neke od onih koji su se brinuli o Elizabet Parsons i koji su verovatno još uvek verovali da je duh stvaran. Drugi svedoci uključivali su stolara odgovornog za uklanjanje obloge iz Parsonsovog stana i Katerin Frend koja je, da bi pobegla od kucanja, napustila stan. Svedočenje jednog svedoka navelo je sud da prasne u smeh, na šta je ona odgovorila: "Uveravam vas, gospodo, da to nije smešna stvar, makar mislili šta god." Tomas Brouton je takođe pozvan, kao i sveštenik prezimena Ros, jedan od onih koji su ispitivali duha. Sudija Marej ga je pitao "da li je mislio da je on zbunjivao duha ili je duh zbunjivao njega?" Džon Mur je dobio podršku od nekoliko uvaženih gospodina i pružio Mareju pismo od Tomasa Sekera, arhiepiskopa Kenterberijskog, koji je pokušavao da se menja u njegovu korist. Marej je pismo stavio u džep, neraspakovano, i rekao sudu "da nema veze sa predmetom u pitanju." Ričard Džejms i Ričard Parsons takođe su dobili podršku od različitih svedoka, od kojih su neki, iako su priznali Parsonsov problem sa pićem, rekli sudu da ne mogu da veruju da je on kriv.

Suđenje je završeno oko 9:30 uveče. Sudija je potrošio oko 90 minuta da sumira slučaj, ali je žiri uzeo samo 15 minuta da donese presudu o krivici za svih pet oštećenika. Sledećeg ponedeljka, dva druga odgovorna za klevetu na štetu Kenta osuđena su i kasnije kažnjena sa po 50 funti. Zaverenici su se vratili 22. novembra, ali je kazna odložena u nadi da će se dogovoriti o nivou naknade plative Kentu. Pošto nisu uspeli u tome, vratili su se 27. januara 1763. godine i bili su prevezeni u zatvor Kings Benč do 11. februara, kada su se Džon Mur i Ričard Džejms složili da plate Kentu 588 funti. Oni su kasnije opominjani od strane pravnika Vilmota i pušteni su na slobodu. Sledećeg dana, ostali su osuđeni:

Izbor suda da gospodin Kent, koji je na ovoj prilici pretrpeo mnogo štete, dobije neku nadoknadu kaznom počinilaca, odložio je izricanje presude sedam ili osam meseci, u nadi da bi strane mogle da se poravnaju u međuvremenu. U skladu s tim, sveštenik i trgovac su se složili da plate gospodinu Kentu zaokruženi iznos - neki kažu između 500 i 600 funti - da kupe svoje pomilovanje, i stoga su dobili oštru opomenu. Ocu je naloženo da biva stavljen u stub srama tri puta u jednom mesecu - jednom na kraju Kok Lejna; njegova žena Elizabet je osuđena na jednu godinu zatvora, a Meri Frejzer na šest meseci u Bridevelu, s teškim radom. Pošto je otac izgledao kao da je poludeo kada je prvi put stao u stub srama, izvršenje ovog dela njegove kazne odloženo je za drugi dan, kada je, kao i drugi dan kada je stajao tamo, narod se saosećo sa njim , da su umesto da ga koriste, napravili lepu pretplatu za njega.

• Godišnji registar, tom cxlii. i The Gentlman's Magazine, 1762, str. 43 i str. 339

Parsons, protestujući svoju nevinost, osuđen je na dve godine zatvora. Stojao je u stubu srama 16. marta, 30. marta i krajnje 8. aprila. Za razliku od drugih kriminalca, masa je bila ljubazna prema njemu, skupljala je novac za njega.

Zaostavština

U delu Vilijama Hogarta "Lakovernost, Sueverje i fanatizam", duh iz Kok Lejna prikazan je na vrhu termometra, kucajući devojci u krevetu. Metodistički propovednik se vidi kako umeta ikonu duha u korset mlade žene.

Duh iz Kok Lejna je bio fokus za savremenu religioznu kontroverziju između metodista i ortodoksnih anglikanaca. Verovanje u duhovni život nakon smrti je zahtev za većinu religija, i u svakom slučaju gde je duh se navodno pojavljivao u realnom svetu, događaj je bio široko prihvaćen kao potvrda takvih verovanja. U svojoj mladosti, Džon Vesli je bio jako uticajan na jednom navodnom zastrašivanju u svom porodičnom domu, a ta iskustva su preneta na religiju koju je osnovao, koja je redovno kritikovana zbog svojeg stava o veštičarstvu i magiji. Metodizam, iako daleko od ujedinjene religije, postao je skoro sinonim za verovanje u natprirodno. Neki njegovi posledbenici su stoga više verovali u realnost Duha iz Kok Lejna nego anglikanski establišment, koji smatra ovakve stvari relikvije katoličke prošlosti zemlje. Ovaj stav je bio epitomiziran u sukobu između metodiste Džona Mura i anglikanca Stivena Oldriča. U svojim memoarima iz 1845. godine, Horas Valpoul, koji je posetio jednu od seansi, optužio je metodiste za aktivno pokušavaenje utvrđivanja postojanja duhova. Opisao je konstantno prisustvo metodističkih sveštenika pokraj Elizabet Parsons i naveo da će crkva nadoknaditi njenom ocu za probleme.

Samuel Džonson je bio posvećen svojoj hrišćanskoj veri i delio je stavove autora Džozefa Glanvila, koji je u svom delu Saducizmus Triumfatus iz 1681. godine izrazio svoju zagriženost u vezi s napredovanjem ateizma i skepticizma na račun religije i verovanja u veštice. Za Džonsona je ideja da život posle smrti možda ne postoji bila užasna misao, ali iako je mislio da duhovi mogu zaštititi i savetovati žive, držao se na distanci od najviše verujućih metodista i priznavao je da je za njegovu veru potreban dokaz o postojanju života posle smrti. Kao skeptik, u svojim razgovorima sa svojim biografom Džejmsom Bosvelom, rekao je:

       „Gospodine, pravim razliku između onih stvari koje jedan čovek može da doživi sa određenom jačinom svoje mašte, i stvari koje mašta nikako ne može da proizvede. Na primer, nekad mislim da sam video oblik i čuo glas kako viče "Džonsone, ti si veoma zao čovek, i ako se ne pokaješ, sigurno ćeš biti kažnjen". Zbog svoje nevrednosti i greha, ja bih mogao zamisliti da sam video i čuo ovo, i stoga ne bih verovao da mi se dogodila neka spoljašnja komunikacija. Ali, ako bi se oblik pojavio, i glas mi kazao da je određeni čovek umro na određenom mestu i u određeno vreme, činjenica za koju nisam imao nikakvu predstavu, niti način da ga znam, a ova činjenica sa svim svojim obeležjima bude kasnije bez ikakve sumnje dokazana, u tom slučaju ću biti uveren da mi je preneto znanje natprirodnog.“

Uloga Džonsona u otkrivanju prirode ovog izmislice nije bila dovoljna da spreči satiričara Čarlsa Čerčila da iskaže svoje ograničeno verovanje u njegovu ličnu spremnost u njegovom delu ''Дух''. On je zamerio Džonsonu nedostatak entuzijazma za svoje pisanje, a sa karakterom 'Pomposo', koji je napisan kao jedan od najverovatnijih istražitelja duha, upotrebio je satiru da istakne "ređanje natprirodnog" u svom predmetu. Džonson je ovome slabo pažnju posvećivao, ali se kazalo da je bio više uznemiren kada ga je Čerčil opet ismevao za kašnjenje u objavljivanju Šekspira. Izdavači su na početku bili oprezni u napadu na učesnike u navodnom prokletstvu, ali Čerčilova satira bila je jedna od brojnih publikacija koje su, nakon otkrivanja Parsonsove izmislice, nasipale rugobe na ovaj događaj. Novine su tražile dokaze o prošlim izmamama i uputile se na starije publikacije kao što je „Discoverie of Witchcraft“ (1584) Redžinalda Skota. Duh je bio spomenut u anonimnom delu pod naslovom „Anti-Canidia: or, Superstition Detected and Exposed“ (1762), koje je imalo za cilj da ismeje lakoverje onih koji su učestvovali u slučaju Kok Lejna. Autor je opisao svoj rad kao "izraz indignacije prema prezrivom čudu u Kok-lejnu". Radovi kao što je „The Orators“ (1762) Samuela Foota, bili su uskoro dostupni. Farsične pesme kao što je „Cock-lane Humbug“ su objavljivane, pozorišta su postavljala predstave kao što su „The Drummer“ i „The Haunted House“.

Na Hogartovom delu "Tajmers, tabla 2", vidi se arhiepiskop Kenterberijski Tomas Seker u senci, iza stubova na kojima su prikovani oba oblika, duh iz Kok Lejna i Džon Vilks.

Oliver Goldsmit, koji je u februaru 1762. godine objavio delo „The Mystery Revealed", možda je bio odgovoran i za satiričnu ilustraciju, „English Credulity" or „the Invisible Ghost" (1762). Ilustracija prikazuje seanse kao što ga je zamislio umetnik, sa duhom koji lebdi iznad glave dvoje dece u krevetu. Desno od kreveta, žena zbog duboke molitve izgovara: „O, da ga bace u Crveno more!" Druga viče: „Nikada više neću imati mira". Jon Filding, engleski magistrat i društveni reformator, koji je bio slep, je prikazan ulazeći s leve strane govoreći: „Bilo bi mi drago da vidim ovog duha", dok njegov drug govori: „Vaš v——b bi bolje bilo da vaš nalog podrže Njegova Gospodstvo", misleći na nalog magistrata Midlseksa, koji je zahtevao odobrenje od gradonačelnika Samuela Fludjera. Na ilustraciji jedan čovek u visokim čizmama, s palicom u ruci, kaže: „Dobro, Tom, kladim se 6 kvote na 1 da će trajati više nego krunisanje", a njegov saputnik komentariše „Kako gutaju ovu prevaru". Jedan sveštenik kaže: „Video sam svetlost na satu", dok ga njegov kolega pita: „Sad, ti infidelu, ne veruješ?" što nagovara njegovog komšiju da odgovori: „Da, kada bi se ovo desilo ranije, služilo bi mi za novi karakter u Lagatelju; priča bi bila bolja nego za Mačku i mačiće". Jedan drugi sveštenik izjavljuje: „Ako zlatni časovnik udari tri puta", a jedan pop ga pita: „Brate, ne uznemiravaj ga". Na zidu se nalazi slika Šarlatana sa bocom, kao i slika Elizabet Kening, čija prevara je bila uplašiti Samuela Fludjera do te mere da je on odbio da uhapsi bilo Parsonsa ili Kenta.

Pozorni pisac Kredulitet, „Superstitija i Fanatizam" (1762) satiričara Vilijama Hogarta je napadala metodističke ministre, od kojih jedan stavlja falični "duh" u gradu mlade žene. On je ponovo napao metodiste u delu „Putevi", tabla 2 (1762-1763), stavljajući sliku Tomasa Sekera (koji je pokušao da stupi u zaštitu metodista) iza duha iz Kok Lejna, a duha stavlja u isti grobni stup kao i radikalni političar Džon Vilks, što je podrazumevalo vezu između demonologije oko metodista i Pitijeva. Ova ilustracija je naljutila episkopa Vilijama Uorburtona, koji, iako je bio glasni kritičar metodizma, napisao je:

   „Videla sam Hogartovu štampu o Duhu. To je strašna kompozicija bahate rasputice i bogohuljnih svetogrdnosti za koju prezirem umetnika i izgubila sam sve poštovanje za njega kao čoveka. Najbolje je da će najgore delove verovatno malo ko razumeti."

Autor iz 19. veka Čarls Dikens – čija je nana Meri Veler možda uticala na njegovu fascinaciju duhovima – u svojim knjigama je nekoliko puta pomenuo duha Kok Lejna. Jedan od glavnih karaktera u Nikolasu Niklbiju i izvor mnogih komičnih situacija, gospođa Niklbi, tvrdi da je njen prethodnik učio sa duhom Kok Lejna i da „znam da je učitelj na njegovoj školi bio disident, i to bi u velikoj meri objasnilo zašto se duh Kok Lejna tako nepristojno ponašao kad je porastao i vodio borbu sa sveštenikom". Dikens je takođe ukratko pomenuo duha Kok Lejna u romanima „A Tale of Two Cities" i „Dombey and Son".

Prema izvoru iz 1965. godine, mesto gde je stanovao Parson odgovara zgradi sa savremenom adresom 20 Kok Lejn. Kuća je izgrađena krajem 17. veka i srušena je 1979. godine.