Корисник:VanjaPolak/песак

С Википедије, слободне енциклопедије
Илустрација Кок Лејна из 19-тог века. Зграда са десна је била уклета.

Дух Кок Лејна је наводно указивање духа које је привукло масу 1762. године. Локација је преноћиште у Кок Лејну, кратки путић суседно од лондонског Смитфилд маркета и на пар минута пешице од катедрале Светог Павла. Догађај се врти око три особе: Вилијам Кент, каматар из Норфолка; Ричард Парсонс, црквени службеник; и Парсонсова ћерка Елизабета.

Након смрти Кентове супруге , Елизабет Лајнс, он започиње романтичну везу са њеном сестром, Фeни. Канонско право је спречавало да ступе у брак, али су се они свеједно преселили у Лондон и преноћили у Кок Лејну, власник преноћишта у ком су боравили је био Парсонс. Неколико пута је пријављено чудно куцанје и привиђање дуФхова, иако је то скоро престало када се пар иселио, али после Фенине смрти од великих богиња и Кентове успешне правне акције против Парсона због неизмирених дугова, пријаве су наставиле. Парсонс је тврдио да дух Фени опседа имовину а после и његову ћерку. Одржаване су многе сеансе да се утврди мотив „гребајуће Фени“; Кок Лејн је често био непроходив због пролазника који су били заинтригирани.

Дух је наводно тврдио да је Фени отрована аресном, јавност сматра да је Кент њен убица. Комисија, чији је члан био Сaмјуел Џонсон, долази до закључка да је наводно указивање духа била превара. Даље инвестигације доказују да је превару извршила Елизабет Парсонс, под притиском њеног оца. Ричард Парсонс је осуђен на две године затвора. Дух из Кок Лејна постао је предмет контроверзе између методистичке и англиканске цркве и често се помиње у савременој литератури. Чарлс Дикенс је један од неколико викторијанских аутора чији је рад алудирао на ту причу, а уметник у области сатиричног приказивања Вилијам Хогарт је у два своја рада споменуо духа.

Позадина[уреди | уреди извор]

Око 1756–57. године, Вилијам Кент, каматар из Норфолка[1] оженио је Елизабет Лајнсс, кћерку продавца из Лајнхама. Преселили су се у Сток Фери где је Кент водио крчму, а касније и локалну пошту. Наводно, били су веома заљубљени, али њихов брак је био краткотрајан, јер је у периоду од месец дана од пресељења Елизабет умрла при порођају. Френсис, њена сестра коју су обично звали Фени, за време Елизабетине трудноће преселила се код пара и остала да бригује о детету и његовом оцу. Мали дечак није дуго опстао и уместо да оде, Фени је остала да се брине о Вилијаму и дому. Убрзо су започели везу, међутим канонско право је онемогућавало брак. Када је Кент отпутовао у Лондон да потражи савет, рекли су му да је због тога што је Елизабет мушком детету дала живот, брак с Фени био немогућ. Због тога је у јануару 1759. године напустио пошту, оставио Фени и отишао у Лондон, у нади да ће "купити неко место у неком државном органу" и да ће "посао избрисати страст којој се нажалост био предао". Фени је, у међувремену, остала са једним од својих браће у Лајнхаму.[2]

Упркос неподршке њених родитеља, Фени је почела да пише страствена писма Кенту "испуњена понављајућим молбама да проведу остатак живота заједно". Коначно јој је дозволио да му се придружи у смештају у Источном Гринвичу близу Лондона. Одлучили су да живе заједно као муж и жена, правећи тестамент у корист једно другог и надајући се да ће остати дискретни, међутим нису рачунали на Фенине рођаке. Пар се преселио у смештај близу маншн хауса, али њихов станодавац је можда сазнао за њихов однос од Фенине породице и изразио свој презир одбијајући да врати суму новца коју је Кент позајмио од њега (око 20 фунти). У одговору на то, Кент је наместио његове хапшење.[3]

Док су похађали јутарње молитве у цркви Светог Сепулкра-без-Њугејта , Вилијам Кент и Фени су упознали Ричарда Парсонса, службеника цркве. Иако је опште сматран поштеним, Парсонс је био познат као пијаница и борио се да се стара о својој породици. Он је послушао паровљеве проблеме и био је саосећајан, понудивши им коришћење преноћишта у свом дому на Кок Лејну, на северу од цркве Светог Сепулкра. Налазио се на уском, завојитом пролазу, сличном већини улица у центру Лондона. Троспратна кућа се налазила у поштеној, али опадајућој области и састојала се од једне собе на сваком спрату, повезаних спиралним степеништем[4]. Ускоро након што су се господин и госпођа Кент (како су сами себе звали) уселили, Кент је Парсонсу позајмио 12 гинеја, које је требало вратити у року од годину дана[5]. Док је Кент био на венчању у предграђу, прве пријаве о чудним звуковима почеле су да се појављују. Парсонс је имао жену и две ћерке; старија ћерка, Елизабет, описана је као "мала вешта девојчица од око једанаест година"[6]. Кент је замолио Елизабет да остане са Фени, која је тада била у трећем месецу трудноће, и да деле кревет док је он био одсутан. Две жене су изјавиле да чују гребање и куцање. Госпођа Парсонс је то приписала обућару у суседству, иако је када су се звукови појавили у недељу Фени питала да ли обућар ради тог дана; госпођа Парсонс јој је рекла да не ради. Џејмс Френзен, власник оближње јавне куће „Wheat Sheaf“, био је још један сведок. Након што је посетио кућу, изјавио је да је видео узбудљиву белу фигуру која се пење по степеништу. Уплашен, вратио се кући, где га је касније посетио Парсонс и такође тврдио да је видео духа.[7][8] Фени је остало само неколико недеља до порођаја, па је Кент организовао пресељење на имање у Бартлетс Корт (енг. Bartlet's Court) у Клеркенвелу, али до јануара 1760. то није било спремно, па су уместо тога привремено се преселили у "неудобан" стан у близини[9][10]. Међутим, 25. јануара се Фени разболела. Лекар је дијагностиковао рани стадијум избијања температуре и сагласио се са Кентом да ту станови нису били адекватни за некога у тако критичној фази трудноће. Фени је зато, уз помоћ коња, превезена до Бартлетс Корта. Следећег дана њен лекар се вратио и састао се са њеним апотекаром. Обојица су се сагласили да симптоми Фени указују на велике богиње. Када је то чула, Фени је позвала адвоката да се увери да је њен тестамент био како треба и да ће Кент наследити њено имање. Познаник Кента, старешина цркве Светог Јована Клеркенвела, Стивен Олдрич, јој је објаснио да ће јој бити опростено грехови. Умрла је 2. фебруара.[11]

Као једини извршилац Фeнијине завештавине, Кент је наручио ковчег, али у страху од кривичног гоњења уколико се открије природа њиховог односа, затражио је да остане без имена. Међутим, приликом регистрације сахране, био је принуђен да наведе име и доделио јој је своје. Фенијина породица је обавештена, а њена сестра Ан Лајнс, која је живела у близини на Пал Малу, присуствовала је сахрани у цркви Светог Јована. Када је Ан сазнала услове Фенијине завештавине, која је оставила својој браћи и сестрама по пола краљевске кованице, а Кенту остатак, покушала је, али без успеха, да то спречи у докторском комонсу . Већина Кентовог наслеђа била је Фенијин део имања вредности од 150 фунти њеног преминулог брата Томаса. То је укључивало и нека имања које је Томас поседовао, продате од стране извршиоца његове завештавине, Џона Лајнса, а Кент је добио и Фенијин део у томе (скоро 95 фунти). Њена породица је била незадовољна. Правни проблеми са Лајнсовом продајом значили су да сваки од Томасових бенефицијара мора да плати 45 фунти накнаде купцу, али је Кент одбио, тврдећи да је већ потрошио новац за решавање Фенијиних дугова. Као одговор на ово, у октобру 1761. године, Џон Лајнс је предузео поступак против Кента у суду промене. У међувремену, Кент је постао берзански мешетар.[12]

Запоседања[уреди | уреди извор]

Илустрација из 19. века о просторији у којој се догодило опседање.

Понављајући поступке Кентовог претходног станодавца, Парсонс није отплатио Кентов дуг -од којег су око 3 гвинеје остале - и Кент је стога наложио свом адвокату да га тужи[9][10]. Успео је да наплати дуг до јануара 1762, баш када су и мистериозни звукови у Кок Лејну поново почели[6]. Кетрин Френд је ту била смештена убрзо након што је пар отишао, али се иселила када је открила да се звукови који су се повремено враћали и који су постајали све чешћи, не могу зауставити. Очигледно су потицали од Елизабет Парсонс, која је такође патила од напада, а кућу су редовно узнемиравали необјашњиви звукови, који су се у то време упоређивали са звуком мачке која гребе столицу[6]. Наводно решен да открије њихов извор, Ричард Парсонс је звао столара да уклони зидне облоге око Елизабетиног кревета[13]. Пришао је Џону Муру, помоћнику проповедника у Светом гробу од 1754. и ректору Светог Бартоломеја Великог у Вест Смитфилду од јуна 1761. Присуство једног духа, за који се претпоставља да припада Фаниној сестри, Елизабети, већ је забележено док је Фени лежала умирујући и њих двоје су закључили да дух који сада прогања Парсонсову кућу мора да припада Фени Лајнс лично.Идеја да се нечији дух може вратити из мртвих да упозори оне који су још живи била је општеприхваћено веровање, па је присуство два наизглед немирна духа било очигледан знак за оба човека да сваки дух има важну поруку коју треба да открије.[14]

Парсонс и Мур су осмислили метод комуникације; једно куцање за да, два куцање за не. Користећи овај систем, изгледало је да дух тврди да је Фани убијена. Претпостављало се да се мистериозна фигура у белом која је толико престрашила Џејмса Франзена, за коју се претпоставља да је Елизабетин дух, појавила тамо да упозори њену сестру на њену предстојећу смрт. Пошто је први дух наизглед нестао, ова оптужба против Кента – да је убио Елизабет – никада није поступљена, али кроз поновљено испитивање Фаниног духа утврђено је да она није умрла од последица малих богиња, већ пре од тровања арсеном. Смртоносни токсин је очигледно дао Кент око два сата пре него што је Фани умрла и сада је, претпостављало се, њен дух желео правду. Мур је чуо од Парсонса како је Кент наплатио дуг који му дугује, а чуо је и од Ен Лајнс, која се жалила да није могла да види леш своје сестре док је Фанин поклопац ковчега био заврнут. Мур је мислио да Фенино тело можда не показује никакве видљиве знаке малих богиња и да би, да је била отрована, недостатак ожиљака био нешто што би Кент радије скривао. Као свештеник са склоностима ка методизму, био је склон да верује духу, али је за додатну подршку затражио помоћ Томаса Бротона, раног методисте. Бротон је посетио Кок Лејн 5. јануара и отишао убеђен да је дух стваран. Прича се проширила Лондоном, Паблик леџер је почео да објављује детаљне извештаје о феномену, а Кент је пао под јавну сумњу као убица.[15][16]

Сесије[уреди | уреди извор]

Енглеска лаковерност или невидљиви дух (1762). Дух се појављује изнад двоје деце у кревету. Такође су видљиви Џон Филдинг (лево) и његов пратилац. Портрети на зиду су Ботл Конжур и Елизабет Канинг. Уметник је непознат, али је можда био Оливер Голдсмит.[17]

Након што је прочитао прикривене оптужбе против њега у јавној књизи, Кент је одлучио да очисти своје име и у пратњи сведока отишао је код Џона Мура. Методист је показао Кенту листу питања која су он и Парсонс саставили да дух одговори. Једна се тицала брачног статуса Вилијама и Фени, што је навело Кента да призна да се никада нису венчали. Мур му је рекао да не мисли да је убица, већ да верује да присуство духа указује на то да „постоји нешто мрачније од свих осталих, и да би, ако би отишао у Парсонову кућу, могао бити сведок истог и уверен у његову реалност“. Стога је 12. јануара Кент затражио помоћ двојице лекара који су пратили Фани у њеним последњим данима, и са Бротоном је отишао у Кок Лејн. На горњем спрату куће Елизабет Парсонс је јавно скинута, а са својом млађом сестром стављена у кревет. Публика је седела око кревета, смештена у центру собе. Упозорени су да је дух осетљив на неверицу и речено им је да му одају дужно поштовање. Када је сеанса почела, Парсонсова рођака, Мери Фрејзер[6], је трчала по просторији вичући "Фени, Фени, зашто не дођеш? Дођи, моли се, Фени, дођи; драга Фени, дођи!" Када се ништа није догодило, Мур је рекао групи да дух неће доћи јер су правили превише буке. Замолио их је да напусте просторију, рекавши им да ће покушати да ступи у контакт са духом лупањем ногом. Десетак минута касније речено им је да се дух вратио и да треба поново да уђу у собу[18]. Мур је затим почео да пролази кроз своју и Парсонсову листу питања:

"Јесте ли ви жена господина Кента?" — Два куцања

"Да ли сте умрли природно?" — Два куцања

"Отровом?" — Једно куцање

"Да ли га је неко други осим господина Кента управљао?" — Два куцања

После више питања, члан публике је узвикнуо „Кент, питај овог Духа да ли ћеш бити обешен“. Он је то и учинио, а на питање је одговорено једним куцањем. Кент је узвикнуо: "Ти си лажљиви дух, ти ниси дух моје Фени. Она никада не би рекла тако нешто."[18]

Интерес јавности за причу је порастао када је откривено да се чинило да дух прати Елизабет Парсонс. Пребачена је у кућу господина Бреја, где су се 14. јануара, у присуству двојице неидентификованих племића, зачули још звукови куцања[18]. Неколико дана касније враћена је у Кок Лејн, где је 18. јануара одржана још једна сеанса. Присуствовали су Кент, апотекар, и локални парох и управник Светог Џона Клекенвела, Стивен Олдрич.[19] Том приликом, када је свештеник користио свећу да погледа испод кревета, дух је „одбио“ да одговори, Фрејзер је тврдио да „она [дух] не воли светлост“. После неколико минута ћутања испитивање је настављено, али када је Мур упитао да ли ће се дух појавити на суду против Кента, Фрејзер је одбио да постави питање.[20]

Када су живели у Кок Лејну, Вилијам и Фени су запошљавали собарицу, Естер „Шаргарепа“ Карлајл (шаргарепа због њене црвене косе). Од тада је прешла на нови посао и није знала ништа о прогањању, али тражећи доказе о Фенином тровању, Мур је отишао да је испита. Шаргарепа му је рекла да Фени није могла да говори у данима пре смрти, па ју је Мур позвао на сеансу, одржану 19. јануара. Када је стигла, од ње је затражено да потврди да је Фени отрована, али Шаргарепа је остала непоколебљива да јој Фени ништа није рекла, рекавши свима да су Вилијам и Фени били „веома заљубљени и да су живели веома срећни заједно“. Кент је стигао касније те ноћи, овог пута са Џејмсом Франзеном и свештеницима Вилијамом Додом и Томасом Бротоном. Фрејзер је почела са својим уобичајеним уводом пре него што ју је Мур послао, очигледно иритиран њеним понашањем. Затим је замолио групу од око 20 да напусти просторију, позвавши их неколико минута касније[21]. Овога пута, сеанса се фокусирала на Шаргарепу, која се директно обратила духу:

,,Јеси ли ти моја господарица?" — Једно куцање, праћено огреботинама

,,Јесте ли љути на мене, госпођо?" — Једно куцање

„Онда сам сигуран, госпођо, да се можда стидите себе јер вас никада у животу нисам повредила"

Овим се сеанса завршила. Фрејзер и Франзен су остали сами у просторији, овај други је наводно превише уплашен да би се померао. Фрејзер је питао да ли би желео да се моли и био је љут јер очигледно није могао. Сеанса је настављена и Франзен се касније вратио својој кући, где су он и његова жена наводно били мучени куцањем духа у њиховој спаваћој соби.[22]

Истрага[уреди | уреди извор]

20. јануара одржана је још једна сеанса, овог пута у кући господина Бруина, на углу оближњег Хосиер Лејна. Међу присутнима је био и човек који је „изузетно желео да открије превару и открије истину о овој мистериозној афери“, који је касније послао свој извештај о ноћи за Лондон Хроникл. Стигао је са малом групом у којој је био Џејмс Пен из Сент Ен у Олдерсгејту. Унутар куће, члан групе се поставио уз кревет, али га је један од симпатизера духа замолио да се помери. Он је то одбио, а након кратке расправе присталице духа су отишле. Господин је затим питао да ли би Парсонс дозволио да његова ћерка буде премештена у собу у његовој кући, али је захтев одбијен. Остатак ноћи дух није испуштао никакав звук, док је Елизабет Парсонс, сада крајње узбуђена, показивала знаке грчева. На питање је потврдила да је видела духа, али да се није уплашила. У том тренутку је неколико чланова групе отишло, али око 7 ујутро следећег јутра куцање је поново почело. Након уобичајених питања о узроку Фенине смрти и ко је одговоран, испитивање се окренуло њеном телу које је лежало у трезорима Светог Џона.[23]

Принц Едвард, војвода од Јорка и Албанијe, присуствовао је сеанси 30. јануара 1762.

Парсонс је пристао да пресели своју ћерку у Олдричеву кућу ради даљег тестирања 22. јануара, али када су тог јутра Пен и човек од „истинитости и среће“ позвали Парсонса и затражили Елизабет, службеник им је рекао да она није тамо и одбио да открије њено боравиште. Парсонс је разговарао са пријатељима и очигледно је био забринут да је Кент био заузет сопственим истрагама. Уместо тога, дозволио је да се Елизабет те ноћи премести у болницу Светог Бартоломеја, где је одржана још једна сеанса. Ништа није пријављено до око 6 сати ујутро, када су се зачуле три огреботине, очигледно док је девојчица спавала. Публика од око 20 људи жалила се да је афера била обмана. Када се Елизабета пробудила, почела је да плаче, а када је уверила да је безбедна, признала је да се плаши за свог оца, „који мора да буде уништен и поништен, ако би њихова ствар требало да буде варка“. Такође је признала да је, иако је изгледала као да спава, у ствари била потпуно свесна разговора који се одвијао око ње.[24]


У почетку је само јавна књига извештавала о случају, али када је постало познато да су се племићи заинтересовали и посетили духа у кући господина Бреја 14. јануара, прича је почела да се појављује у другим новинама. Ст. Јамес Хроникл и Лондон Хроникл штампали су извештаје од 16. до 19. јануара (други је скептичнији од ова два), а Лоидс Ивнинг Пост од 18. до 20. јануара. Прича се проширила Лондоном и средином јануара маса окупљена испред имања била је таква да је Кок Лејн постао непроходан. Парсонс је посетиоцима наплаћивао улаз за „разговор“ са духом, што, како се наводи, није разочарало[16][25][26]. Након што је примио неколико захтева за посредовање, Самјуелу Флудјеру, лорду и градоначелнику Лондона, 23. јануара су се обратили Алдерман Гослинг, Џон Мур и Парсонс. Испричали су му своја искуства, али је Флудера подсетио на тадашњи недавни случај преварантке Елизабет Канинг и одбио је да ухапси Кента или Парсонса (под оптужбом за убиство, односно заверу). Уместо тога, у позадини хистерије изазване делом немилосрдним извештавањем новина о случају, наредио је да се Елизабетх тестира у Олдричевој кући. У међувремену, Елизабета је поново била предмет проучавања, у две сеансе одржане од 23. до 24. јануара. Парсонс је прихватио одлуку лорда градоначелника, али је замолио да се „неким особама повезаним са девојком дозволи да буду тамо, да би је скренуле током дана“. Ово је

одбијено, као и два слична захтева, при чему су Олдрич и Пен инсистирали да ће прихватити само „сваку особу или особе, строгог карактера и репутације, које су кућне помоћнице“. Алдрич и Пенов извештај о њиховим преговорима са Парсонсом очигледно је узнемирио службеника, пошто је бранио своје поступке у јавној књизи. Ово је навело Олдрича и Пена да дају оштру реплику у Лоидс Ивнинг Посту: „Веома смо збуњени када налазимо да господин Парсонс тврди да је увек био спреман да преда дете, када је одбио једног господина у среду увече 20. Шта треба разумети под захтевом сигурности“?[27]

Елизабет је одведена 26. јануара у кућу Џејн Армстронг, где је спавала у висећој мрежи. Непрекидна бука ојачала је одлучност присталица духа, док се непрекидно извештавање штампе о случају наставило. Хорас Волпол, 4. гроф од Орфорда, најавио је да ће са војводом од Јорка, леди Нортамберленд, леди Мери Коук и лордом Хертфордом посетити Кок Лејн 30. јануара. Ипак, након што је прошао кроз гомилу заинтересованих посетилаца, на крају је био разочаран; Јавни оглашивач је приметио да се „бука сада углавном одлаже до седам ујутру, при чему је потребно променити време да би се наметање боље наставило“.[28]

Изложеност[уреди | уреди извор]

Са Лордом Дартмут Алдричем почео је да организује људе који ће учествовати у његовом истраживању. Одабрана је управница локалне породилишне болнице као главна дама у очекивању, критичар и контроверзијалист епископ Џон Дуглас, и доктор Џорџ Маколеј. Капетан Вилкинсон такође је укључен у комитет; присуствовао је једној сеанси наоружан пиштољем и палицом; први да убије извор куцања, а други да побегне (дух је остао ћутећи тога дана). Џејмс Пен и Џон Мур такође су били у комитету, али његов најистакнутији члан био је Самуел Џонсон[29], који је документовао сеансу одржану 1. фебруара 1762. године:

Комитет чији су чланови укључивали Самјуела Џонсона закључио је да је наводно уклетство била превара.

У ноћи 1. фебруара, многa угледнa господа по рангу и карактеру, били су, на позив свештеника господина Алдрича из Клеркенвела, сабрани у његовој кући, ради испитивања шумова за које се сматрало да их производи дух преминуле особе, у циљу откривања неког ужасног злочина. Око десет сати увече, господа су се састала у соби у којој је девојка, за коју се верује да је узбуђена духом, са одговарајућом опрезношћу била стављена у кревет од стране неколико дама. Седели су мало више од сата, а након што нису чули ништа, спустили су се на доње спратове. Ту су допитали оца девојке, који је најжешћим тоном одбио знање или веру у превару. Претходно споменути дух је јавно обећао, утврђивањем куцања, да ће пожелети да један од господина буде пратња у гробницу испод цркве Светог Јована у Клеркенвелу, где је депоновано тело, и да ће дати знак своје присутности тамо, куцањем на свој ковчег; зато је решено да се изврши овај испит постојања или исправности наводног духа. Док су истраживали и разматрали, даме које су биле у близини њеног кревета позвале су их у собу девојке, где су чули куцање и гребање. Када су господа ушла, девојка је изјавила да осећа духа попут миша на леђима и тражено јој је да држи руке ван кревета. Од тог тренутка, иако је духу било врло свечано тражено да докаже своје постојање појавом, притиском на руку или тело присутних, гребањем, куцањем или било којом другом агенцијом, није приказан никакав доказ натприродне моћи. Тада је духу врло озбиљно речено да особа којој је обећање дато да ће ударити ковчег, сада намерава да посети гробницу и да се тражи извршење обећања. Компанија је у један сат отишла у цркву, а господин коме је обећање дато отишао је са још једним у гробницу. Дух је свечано тражио да испуни своје обећање, али није се догодило ништа више од тишине: особа коју је дух наводно оптуживао, затим је сишла са још неколико других, али није примећен никакав ефекат. По повратку су испитивали девојку, али нису успели да из ње извуку признање. Између два и три сата тражила је и била јој је дозвољено да оде кући са својим оцем. Стога је мишљење целог скупа да дете има неку вештину израде или имитирања одређеног звука и да не постоји никаква агенција вишег узрока.-Самјуел Џонсон (1762)

Разочаран што се дух није открио, Мур је сада рекао Кенту да верује да је то превара, и да ће му помоћи да то открије. Кент га је замолио да призна истину и напише изјаву о томе што зна, како би се завршила афера и вратила Кентова репутација, али Мур је одбио и рекао му да још увек верује да је присуство духа подсетник на његов грех[30]. Мурово мишљење о вези пара делило је много људи, укључујући госпођу Парсонс, која је веровала да је наводни дух Елизабете Кент одобравао нову везу њене сестре.[31]

Комад дрвета коришћен од стране Елизабет Парсонс и мапа указућа на опседнуту собу, како је илустровано 1762. године.

Још једна сеанса 3. фебруара видела је да се куцање наставља непрекидно, али је Парсон сада био у изузетно тешкој ситуацији, и то врло озбиљној. Желећи да докаже да дух није превара, дозволио је да његова кћерка буде испитана у кући на Странду од 7. до 10. фебруара, и у другој кући у Цовент Гарден-у од 14. фебруара. Тамо је тестирана на различите начине, укључујући љуљање у љуљашци, с рукама и ногама извијеним. Као што се и очекивало, бука је почела, али престала када је Елизабета ставила руке изван кревета. Две ноћи дух је био тих. Речено је Елизабети да ако до недеље 21. фебруара не буду чули више буке, она и њен отац биће затворени у затвору Њувгејт. Њене собарице су затим виделе како она крије мали комад дрвета величине отприлике 6 са 4 инча (15 са 10 цм) и обавестиле истражитеље. Чули су се нови шкрипци, али су посматрачи закључили да је Елизабета одговорна за буку, и да ју је њен отац присилио да их прави. Елизабети је ускоро дозвољено да оде кући.[32][33]

Око 25. фебруара или на тој околности, памфлет симпатетичан према случају Кента је објављен, под називом "Откривена мистерија", а највероватније је написан од стране Оливера Голдсмита[34]. У међувремену, Кент је још увек покушавао да очисти своје име, и 25. фебруара је отишао у гробницу Светог Јована, уз придруженог Алдрича, андертејкера, записничара и црквени гробар. Група је тамо била да докаже без икаквих сумњи да је новински извештај који је тврдио да је наводно уклањање Фаниног тела из гробнице довело до тога да дух не куца на њеном ковчегу, био лажан. Андертејкер је отклонио поклопац да изложи Фанино тело, "и то је био врло ужасан и шокантан призор".[35] За Мура је ово било превише и објавио је своју ретракцију:

У заштиту особе чија је репутација најгоре нападнута од стране претендованог Духа у Кок-лејну; да се провери наивност слабих; да се победе покушаји злонамерних и спречи даље наметање, у вези са овим апсурдним феноменом, ја овим путем потврђујем да, иако из многобројних посета овом случају, нисам био у могућности да докажем како, на који начин, те куцање и грања претендованог Духа су смислено, изведено и настављено; међутим, уверен сам да су та куцања и грања били производ неког вештог, злочинског замисла; и био сам у посебном уверењу у то, на први дан овог месеца, када сам се са неколико особа од знаменитости и карактера састао у Рев. г. Алдричу, у Клеркенвелу, ради испитивања ове неправедне преваре на јавности. Отада нисам видео дете, нити чуо звуке; и осећам да сам дужан да додам да је оштећена особа (која је била присутна да чује кад јој се претендовани Дух обраћао) ни на који начин својим понашањем није давала никакве основе за сумњу, већ је сачувала ту прикладну сталност коју, уверен сам, може инспирисати само невиност. -Џон Мур(1762)

Ово није било довољно да спречи да га власти не оптуже за заговор, заједно са Ричардом Парсонсом и његовом супругом Мери Фрезер и Ричардом Џејмсом, трговцем.[36]

Суђење[уреди | уреди извор]

Главни судија Велике Британије, Вилијам Мареј

Суђење свих петорице одржано је у гилдхолу у Лондону 10. јула 1762. Главни судија је случајно био Вилијам Мареј, главни судија Велике Британије. Процедуре су почеле у 10 сати ујутру, "поднете од Вилијама Кента против ових тужених за заверу да му узму живот оптуживши га за убиство Френсис Лајнес давањем отрова од којег је умрла". У суду је била гужва гледалаца који су гледали како Кент даје доказе против оних који су се нашли на луци. Рекао је суду о својој вези са Фени и њеном васкрснућу као "Гребајућа Фени" (такозвана због звукова гребања које је "дух" производио).[6] Џејмс Френзен је био следећи на сведочкој клупи, његова прича је потврђена од стране слушкиње Фени, Естер "Моркова" Карлајл, која је сведочила касније током дана. Доктор Купер, који је служио Фени док је била пред самрт, рекао је суду да је увек веровао да су чудни звуци у Кок Лејну превара, а његово извештавање о Фениној болести подржао је њен апотекар, Џејмс Џонс. Неколико других сведока тужилаштва описали су како је измама откривена, а Ричард Џејмс је био оптужен од стране последњег сведока тужилаштва да је одговоран за неке од увредљивог материјала објављеног у "Јавном Леџеру"[37]

Сведочиштво одбране укључивало је неке од оних који су се бринули о Елизабет Парсонс и који су вероватно још увек веровали да је дух стваран. Други сведоци укључивали су столара одговорног за уклањање облоге из Парсонсовог стана и Катерин Френд која је, да би побегла од куцања, напустила стан. Сведочење једног сведока навело је суд да прасне у смех, на шта је она одговорила: "Уверавам вас, господо, да то није смешна ствар, макар мислили шта год." Томас Броутон је такође позван, као и свештеник презимена Рос, један од оних који су испитивали духа. Судија Мареј га је питао "да ли је мислио да је он збуњивао духа или је дух збуњивао њега?" Џон Мур је добио подршку од неколико уважених господина и пружио Мареју писмо од Томаса Секера, архиепископа Кентерберијског, који је покушавао да се мења у његову корист. Мареј је писмо ставио у џеп, нераспаковано, и рекао суду "да нема везе са предметом у питању." Ричард Џејмс и Ричард Парсонс такође су добили подршку од различитих сведока, од којих су неки, иако су признали Парсонсов проблем са пићем, рекли суду да не могу да верују да је он крив.[37]

Суђење је завршено око 9:30 увече. Судија је потрошио око 90 минута да сумира случај, али је жири узео само 15 минута да донесе пресуду о кривици за свих пет оштећеника. Следећег понедељка, два друга одговорна за клевету на штету Кента осуђена су и касније кажњена са по 50 фунти. Завереници су се вратили 22. новембра, али је казна одложена у нади да ће се договорити о нивоу накнаде плативе Кенту. Пошто нису успели у томе, вратили су се 27. јануара 1763. године и били су превезени у затвор Кингс Бенч до 11. фебруара, када су се Џон Мур и Ричард Џејмс сложили да плате Кенту 588 фунти. Они су касније опомињани од стране правника Вилмота и пуштени су на слободу. Следећег дана, остали су осуђени:[38]

Избор суда да господин Кент, који је на овој прилици претрпео много штете, добије неку надокнаду казном починилаца, одложио је изрицање пресуде седам или осам месеци, у нади да би стране могле да се поравнају у међувремену. У складу с тим, свештеник и трговац су се сложили да плате господину Кенту заокружени износ - неки кажу између 500 и 600 фунти - да купе своје помиловање, и стога су добили оштру опомену. Оцу је наложено да бива стављен у стуб срама три пута у једном месецу - једном на крају Кок Лејна; његова жена Елизабет је осуђена на једну годину затвора, а Мери Фрејзер на шест месеци у Бридевелу, с тешким радом. Пошто је отац изгледао као да је полудео када је први пут стао у стуб срама, извршење овог дела његове казне одложено је за други дан, када је, као и други дан када је стајао тамо, народ се саосећо са њим , да су уместо да га користе, направили лепу претплату за њега.

  • Годишњи регистар, том cxlii. и The Gentlman's Magazine, 1762, стр. 43 и стр. 339

Парсонс, протестујући своју невиност, осуђен је на две године затвора. Стојао је у стубу срама 16. марта, 30. марта и крајње 8. априла. За разлику од других криминалца, маса је била љубазна према њему, скупљала је новац за њега.[38]

Заоставштина[уреди | уреди извор]

У делу Вилијама Хогарта "Лаковерност, Суеверје и фанатизам", дух из Кок Лејна приказан је на врху термометра, куцајући девојци у кревету. Методистички проповедник се види како умета икону духа у корсет младе жене.[39]

Дух из Кок Лејна је био фокус за савремenu религиозну контроверзију између методиста и ортодоксних англиканаца. Веровање у духовни живот након смрти је захтев за већину религија, и у сваком случају где је дух се наводно појављивао у реалном свету, догађај је био широко прихваћен као потврда таквих веровања.[40] У својој младости, Џон Весли је био јако утицајан на једном наводном застрашивању у свом породичном дому, а та искуства су пренета на религију коју је основао, која је редовно критикована због својег става о вештичарству и магији. Методизам, иако далеко од уједињене религије, постао је скоро синоним за веровање у натприродно.[41] Неки његови последбеници су стога више веровали у реалност Духа из Кок Лејна него англикански естаблишмент, који сматра овакве ствари реликвије католичке прошлости земље. Овај став је био епитомизиран у сукобу између методисте Џона Мура и англиканца Стивена Олдрича.[42] У својим мемоарима из 1845. године, Хорас Валпоул, који је посетио једну од сеанси, оптужио је методисте за активно покушаваење утврђивања постојања духова. Описао је константно присуство методистичких свештеника покрај Елизабет Парсонс и навео да ће црква надокнадити њеном оцу за проблеме.[43]

Самуел Џонсон је био посвећен својој хришћанској вери и делио је ставове аутора Џозефа Гланвила, који је у свом делу Садуцизмус Триумфатус из 1681. године изразио своју загриженост у вези с напредовањем атеизма и скептицизма на рачун религије и веровања у вештице. За Џонсона је идеја да живот после смрти можда не постоји била ужасна мисао, али иако је мислио да духови могу заштитити и саветовати живе, држао се на дистанци од највише верујућих методиста и признавао је да је за његову веру потребан доказ о постојању живота после смрти.[44] Као скептик, у својим разговорима са својим биографом Џејмсом Босвелом, рекао је:

       „Господине, правим разлику између оних ствари које један човек може да доживи са одређеном јачином своје маште, и ствари које машта никако не може да произведе. На пример, некад мислим да сам видео облик и чуо глас како виче "Џонсоне, ти си веома зао човек, и ако се не покајеш, сигурно ћеш бити кажњен". Због своје невредности и греха, ја бих могао замислити да сам видео и чуо ово, и стога не бих веровао да ми се догодила нека спољашња комуникација. Али, ако би се облик појавио, и глас ми казао да је одређени човек умро на одређеном месту и у одређено време, чињеница за коју нисам имао никакву представу, нити начин да га знам, а ова чињеница са свим својим обележјима буде касније без икакве сумње доказана, у том случају ћу бити уверен да ми је пренето знање натприродног.“

Улога Џонсона у откривању природе овог измислице није била довољна да спречи сатиричара Чарлса Черчила да искаже своје ограничено веровање у његову личну спремност у његовом делу ''Дух''[45]. Он је замерио Џонсону недостатак ентузијазма за своје писање, а са карактером 'Помпосо', који је написан као један од највероватнијих истражитеља духа, употребио је сатиру да истакне "ређање натприродног" у свом предмету. Џонсон је овоме слабо пажњу посвећивао, али се казало да је био више узнемирен када га је Черчил опет исмевао за кашњење у објављивању Шекспира.[46] Издавачи су на почетку били опрезни у нападу на учеснике у наводном проклетству, али Черчилова сатира била је једна од бројних публикација које су, након откривања Парсонсове измислице, насипале ругобе на овај догађај. Новине су тражиле доказе о прошлим измамама и упутиле се на старије публикације као што је „Discoverie of Witchcraft“ (1584) Реџиналда Скота.[47] Дух је био споменут у анонимном делу под насловом „Anti-Canidia: or, Superstition Detected and Exposed“ (1762), које је имало за циљ да исмеје лаковерје оних који су учествовали у случају Кок Лејна. Аутор је описао свој рад као "израз индигнације према презривом чуду у Кок-лејну"[48]. Радови као што је „The Orators“ (1762) Самуела Фоота, били су ускоро доступни.[49][50] Фарсичне песме као што је „Cock-lane Humbug“ су објављиване, позоришта су постављала представе као што су „The Drummer“ и „The Haunted House“.[51]

На Хогартовом делу "Тајмерс, табла 2", види се архиепископ Кентерберијски Томас Секер у сенци, иза стубова на којима су приковани оба облика, дух из Кок Лејна и Џон Вилкс.[52]

Оливер Голдсмит, који је у фебруару 1762. године објавио дело „The Mystery Revealed", можда је био одговоран и за сатиричну илустрацију, „English Credulity" or „the Invisible Ghost" (1762). Илустрација приказује сеансе као што га је замислио уметник, са духом који лебди изнад главе двоје деце у кревету. Десно од кревета, жена због дубоке молитве изговара: „О, да га баце у Црвено море!" Друга виче: „Никада више нећу имати мира". Јон Филдинг, енглески магистрат и друштвени реформатор, који је био слеп, је приказан улазећи с леве стране говорећи: „Било би ми драго да видим овог духа", док његов друг говори: „Ваш в——б би боље било да ваш налог подрже Његова Господство", мислећи на налог магистрата Мидлсекса, који је захтевао одобрење од градоначелника Самуела Флудјера. На илустрацији један човек у високим чизмама, с палицом у руци, каже: „Добро, Том, кладим се 6 квоте на 1 да ће трајати више него крунисање", а његов сапутник коментарише „Како гутају ову превару". Један свештеник каже: „Видео сам светлост на сату", док га његов колега пита: „Сад, ти инфиделу, не верујеш?" што наговара његовог комшију да одговори: „Да, када би се ово десило раније, служило би ми за нови карактер у Лагатељу; прича би била боља него за Мачку и мачиће". Један други свештеник изјављује: „Ако златни часовник удари три пута", а један поп га пита: „Брате, не узнемиравај га". На зиду се налази слика Шарлатана са боцом, као и слика Елизабет Кенинг, чија превара је била уплашити Самуела Флудјера до те мере да је он одбио да ухапси било Парсонса или Кента.[53]

Позорни писац Кредулитет, „Суперститија и Фанатизам" (1762) сатиричара Вилијама Хогарта је нападала методистичке министре, од којих један ставља фалични "дух" у граду младе жене[54][51][55]. Он је поново напао методисте у делу „Путеви", табла 2 (1762-1763), стављајући слику Томаса Секера (који је покушао да ступи у заштиту методиста) иза духа из Кок Лејна, а духа ставља у исти гробни ступ као и радикални политичар Џон Вилкс, што је подразумевало везу између демонологије око методиста и Питијева[56][57]. Ова илустрација је наљутила епископа Вилијама Уорбуртона, који, иако је био гласни критичар методизма, написао је:

   „Видела сам Хогартову штампу o Духу. То је страшна композиција бахате распутице и богохуљних светогрдности за коју презирем уметника и изгубила сам све поштовање за њега као човека. Најбоље је да ће најгоре делове вероватно мало ко разумети."

Аутор из 19. века Чарлс Дикенс – чија је нана Мери Велер можда утицала на његову фасцинацију духовима – у својим књигама је неколико пута поменуо духа Кок Лејна[58]. Један од главних карактера у Николасу Никлбију и извор многих комичних ситуација, госпођа Никлби, тврди да је њен претходник учио са духом Кок Лејна и да „знам да је учитељ на његовој школи био дисидент, и то би у великој мери објаснило зашто се дух Кок Лејна тако непристојно понашао кад је порастао и водио борбу са свештеником"[59]. Дикенс је такође укратко поменуо духа Кок Лејна у романима „А Tale of Two Cities"[60] и „Dombey and Son".[61]

Према извору из 1965. године, место где је становао Парсон одговара згради са савременом адресом 20 Кок Лејн. Кућа је изграђена крајем 17. века и срушена је 1979. године.[62]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Benedict 2002, стр. 171
  2. ^ Grant 1965, стр. 6–7
  3. ^ Grant 1965, стр. 4–10
  4. ^ Grant 1965, стр. 4–6
  5. ^ Grant 1965, стр. 10
  6. ^ а б в г д Seccombe, Thomas; Shore, Heather (2004). „Parsons, Elizabeth (1749–1807)”. Oxford Dictionary of National Biography (online изд.). Oxford University Press. doi:10.1093/ref:odnb/21456.  (Subscription or UK public library membership required.)
  7. ^ Chambers 2006, стр. 39–40
  8. ^ Grant 1965, стр. 14–15
  9. ^ а б Chambers 2006, стр. 28
  10. ^ а б Grant 1965, стр. 12–13
  11. ^ Grant 1965, стр. 13–16
  12. ^ Grant 1965, стр. 16–19
  13. ^ Lang 1894, стр. 165
  14. ^ Grant 1965, стр. 20–21
  15. ^ Grant 1965, стр. 23–25
  16. ^ а б Benedict 2002, стр. 172
  17. ^ Hawkins 1883, стр. 45
  18. ^ а б в Grant 1965, стр. 26–29
  19. ^ Chambers 2006, стр. 80–87
  20. ^ Grant 1965, стр. 30–32
  21. ^ Grant 1965, стр. 32–34
  22. ^ Grant 1965, стр. 34–36
  23. ^ Grant 1965, стр. 38–41
  24. ^ Grant 1965, стр. 41–44
  25. ^ MacKay 1852, стр. 232
  26. ^ Westwood & Simpson 2005, стр. 463–464
  27. ^ Grant 1965, стр. 54
  28. ^ Grant 1965, стр. 55–56
  29. ^ Grant 1965, стр. 56–57
  30. ^ Grant 1965, стр. 73
  31. ^ Chambers 2006, стр. 39–42
  32. ^ Grant 1965, стр. 73–76
  33. ^ Lang 1894, стр. 169
  34. ^ Goldsmith & Cunningham 1854, стр. 364
  35. ^ Grant 1965, стр. 76–77
  36. ^ Grant 1965, стр. 80
  37. ^ а б Grant 1965, стр. 110–112
  38. ^ а б Grant 1965, стр. 113–114
  39. ^ Cody 2005, стр. 143–144
  40. ^ Grant 1965, стр. 60
  41. ^ Davies 1999, стр. 12–14
  42. ^ Chambers 2006, стр. 47–54, 87
  43. ^ Walpole & Le Marchant 1845, стр. 146–147
  44. ^ Grant 1965, стр. 60–63
  45. ^ Sambrook, James (2006). „Churchill, Charles (1732–1764)”. Oxford Dictionary of National Biography (online изд.). Oxford University Press. doi:10.1093/ref:odnb/5397.  (Subscription or UK public library membership required.)
  46. ^ Bate 1977, стр. 352–353
  47. ^ Grant 1965, стр. 81–82
  48. ^ Anon (1762), Anti-Canidia: or, Superstition Detected and Exposed, London: Printed for R. And J. Dodsley in Pall-mall; and sold by J. Hinman in Pater-noster-Row 
  49. ^ Addington Bruce 1908, стр. 81–101
  50. ^ Benedict 2002, стр. 173
  51. ^ а б Clery 1999, стр. 14–16
  52. ^ Dobson 2000, стр. 300
  53. ^ Hawkins 1883, стр. 45–46
  54. ^ Paulson 1993, стр. 366
  55. ^ Cody 2005, стр. 143–144
  56. ^ Paulson 1993, стр. 392–393
  57. ^ Walpole & Le Marchant 1845, стр. 150
  58. ^ Amerongen 1972, стр. 218
  59. ^ Dickens 1838–39, стр. 655
  60. ^ Dickens 1859, стр. 1
  61. ^ Dickens 1867, стр. 64
  62. ^ Waters, Colin (1993). Sexual hauntings through the ages. Dorset Press. стр. 105. ISBN 9781566196215.