Kurt fon Šlajher

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Kurt fon Šlajher
Bundesarchiv Bild 183-B0527-0001-020, Kurt von Schleicher.jpg
Kurt fon Šlajher
Biografija
Datum rođenja(1882-04-07)7. april 1882.
Mesto rođenjaBrandenburg na Hafelu
 Nemačko carstvo
Datum smrti30. jun 1934.(1934-06-30) (52 god.)
Mesto smrtiBabelzberg
 Treći rajh
SupružnikElizabet fon Hening
Decaćerka Loni
Profesijapolitičar, vojnik
Politička
partija
nepartijska ličnost
Ministar odbrane Rajha
1. jun 1932 — 28. januar 1933.
PredsednikPaul fon Hindenburg
Predsednik vladeFranc fon Papen (1932)
PrethodnikVilhelm Groener
NaslednikFerdinand fon Bredov
3. decembar 1932 — 28. januar 1933.
PrethodnikFranc fon Papen
NaslednikFranc fon Papen
3. decembar 1932 — 28. januar 1933.
PredsednikPaul fon Hindenburg
PrethodnikFranc fon Papen
NaslednikAdolf Hitler

Kurt fon Šlajher (nem. Kurt von Schleicher; Brandenburg na Hafelu, 7. april 1882Babelzberg, 30. jun 1934) je bio nemački vojnik, političar i poslednji predsednik vlade Vajmarske republike.

Biografija[uredi]

Kurt fon Šlajher je rođen u Brandenburgu. Otac mu je bio oficir Pruske vojske, a on je postao nemački vojnik 1900. godine. Tokom Prvog svetskog rata je bio general u štabu Paula fon Hindenburga. Nakon završetka rata, priključuje se Rajhsveru, i do 1929. godine napreduje do čina general-majora. Jedan od prvih zadataka nakon rata mu je bio da organizuje Frajkor. Održavao je blizak kontakt sa fon Hindenburgom i postao je njegov politički savetnik nakon Hindenbrugovog postavljanja na novu funkciju predsednika Nemačke 1925. [1]

Borba za političku vlast[uredi]

Šlajher je iskoristio svoj uticaj da pomogne Hajnrihu Briningu da postane kancelar, što je i ostvario 1930. godine. Hajnrih Brining je bio jedan od poslednjih ljudi u Nemačkoj koji je mislio na dobrobit naroda i koji je bio spreman da se suprotstavi Hitleru. On je u aprilu 1932. zabranio rad Šturmabtajlunga i Šucštafela. Hitler je bio besan, ali nije hteo da se buni, jer je znao da je Vajmarska republika na izdisaju i da je njena moć veoma mala.

Tu situaciju je Šlajher pokušao da iskoristi, jer je imao želju da predvodi Nemačku. U maju 1932. na sastanku sa Hitlerom, predložio mu je dogovor da će biti skinuta zabrana na rad SA i SS jedinica, da će Rajhstag biti raspušten i da će biti raspisani novi izbori. On je od Hitlera tražio podršku da ga podrži u konzervativnoj nacionalističkoj vladi, na šta je Hitler pristao.

Šlajher je na prevaru ponizio i izdejstvovao smenu Vilhelma Groenera, koji je bio dugogodišnji Hindenburgov saradnik i borac za opstanak republike. On je u Rajhstagu podržavao zabranu rada SA i SS-a, i jednom prilikom u Rajhstagu ga je Herman Gering javno ponizio, na šta su Jozef Gebels i ostali nacisti zviždali Groeneru. Šlajher ga je nakon toga pritiskao da podnese ostavku. Groener se žalio Hindenbergu, ali bez uspeha, nakon čega je podneo ostavku.

Šlajherova sledeća meta je bio kancelar Brining. Brining je izdejstvovao da republika opstane sa Hindenburgom kao predsednikom, čime je makar na kratko držao Hitlera van vlasti. Trudio se da okonča Nemačko plaćanje ratne odštete, čime bi pomogao uništenoj Nemačkoj ekonomiji. U tome nije imao mnogo uspeha, pa je dobio nadimak Kancelar gladnih. Još ranije je razbeseno Hitlera time što je zabranio rad njegovih paravojnih organizacija. Sve ovo su bili razlozi za Šlajhera i Hitlera da se obračunaju sa njim.

Šlajher je pokušao da Brinigu sruši reputaciju kod Hindenburga, za šta je već donekle već sam Brining bio odgovoran, time što je Hindenburg morao da se opet kandiduje za predsednika u svojoj osamdeset petoj godini i to protiv Hitlera koji je bio u punoj snazi. Brining je napravio još jednu grešku i to time što je dao predlog da se imovina bankrotiranih plemića podeli seljacima. To je mnogima zvučalo marksistički. Hindenburg je 29. maja 1932. pozvao Brininga da podnese ostavku, što je ovaj i uradio. Time je poslednja nada za demokratiju u Nemačkoj nestala.

Šlajher je sad imao potpunu kontrolu. Za kancelara kojeg bi sam kontrolisao izabrao je Franca fon Papena, koji je i sam sumnjao u svoje mogućnosti da uspešno funkcioniše u visokoj politici. Ali i sam Hindenburg je imao dobro mišljenje o njemu i podržao ga je za izbor na mesto kancelara. Kada je Hindenburg pitao Hitlera da li Papena podržava na mestu kancelara, rekao je da se slaže. U junu, Rajhstag je raspušten i zabrana na Hitlerove paravojne formacije je ukinuta. Na tekućim izborima Hitlerova Nacistička partija je osvojila 37 procenata i bila je najjača partija u Nemačkoj.

Nakon izbora, 5. jula, Hitler je predao spisak zahteva Šlajheru. Zahtevao je da preuzme funkciju kancelara, da Nacistička partija ima pravo na tri ministra, da Hitler preuzme kontrolu nad Prusijom, da se osnuje ministarstvo propagande, da ima kontrolu nad ministarstvom unutrašnjih poslova i mogućnost da vlada uz pomoć donošenja dekreta. Šlajher je nakon nekog vremena predložio Hitleru kompromis. Mesto vicekancelara i ministarstva unutrašnjih poslova Prusije. Hitler je nakon toga pobesneo i pretio da će njegova paravojska napraviti haos po celoj Nemačkoj.

Kasnije tog dana Hitler je otišao na razgovor kod Hindenburga. Hitler, kaplar iz Prvog svetskog rata, pokušao je da preti maršalu. U tome nije uspeo i morao je da prihvati da je izgubio. Ipak je bio svestan da će morati još samo malo da čeka.

Kraj političke karijere i smrt[uredi]

Nemačka je u međuvremenu upala u stanje haosa. Hindenburg je predložio Papena za kancelara, što se Šlajheru nije dopalo. On je nastavio obojicu da pritiska i oni su popustili. Šlajher je bio izabran za novog kancelara. On je da bi to postigao Hindenburgu obećao da će posvađati vođe nacističke partije međusobno. Prvo je razgovarao sa Gregorom Štraserom, koji je bio blisak sa Hitlerom i predložio mu da preuzme funkciju vicekancelara i da preuzme kontrolu nad Prusijom. Hitler je preko Papena saznao za taj plan.

Štraser se sastao sa Hitlerom i ostalim vođama nacističke partije i pokušao da ih ubedi da makar prihvate rad Šlajherove vlade. Gering i Gebels su se usprotivili i Hitler je stao na njihovu stranu. Dva dana kasnije Štraser i Hitler su se opet sreli. On je Hitlera optužio da će uništiti Nacističku partiju, a Hitler je njega optužio da mu je zabio nož u leđa. Sledećeg dana Štraser je podneo ostavku i napustio stranku. To je bio veliki udarac za Hitlera, jer je Štraser bio jedan od njegovih prvih i najbližih saradnika.

Sledeće godine su stvari počele da se menjaju. Grupa bankara i inudstrijalaca su apelovala da Hindenburg smeni Šlajhera i na njegovo mesto postavi Hitlera, jer bi to po njima bilo dobro za razvoj Nemačke i njihovog poslovanja. Šlajherova pozicija je već bila oslabljena, i malo ko mu je verovao. Otišao je kod Hindenburga sa predlogom da raspusti Rajhstag, da proglasi vanredno stanje čime bi se nacisti suzbili. i da se prekinu izbori. Hindenburg je to odbio. Nekoliko dana kasnije Šlajher je ponovio zahtev i opet je bio odbijen. Nakon toga, Šlajher podnosi ostavku.[2]

Nakon što je preuzeo vlast, Hitler je odlučio da se obračuna sa svim neistomišljenicima koji su mogli da mu nanesu štetu. Među njima je bio i Šlajher. On je ubijen u Noći dugih noževa, zajedno sa još najmanje osamdeset četiri osobe koje je Hitler smatrao za pretnju. Zajedno sa Kurt fon Šlajherom je ubijena i njegova žena Elizabet, dok je njegova ćerka pošteđena.

Reference[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]