Хелмут Кол

С Википедије, слободне енциклопедије
Хелмут Кол
Bundesarchiv B 145 Bild-F074398-0021 Kohl (cropped).jpg
Хелмут Кол
Биографија
Датум рођења(1930-04-03)3. април 1930.
Место рођењаЛудвигсхафен на Рајни
 Вајмарска република
Датум смрти16. јун 2017.(2017-06-16) (87 год.)
Место смртиЛудвигсхафен на Рајни
 Немачка
Религијаримокатолик
УниверзитетГетеов универзитет у Франкфурту, Универзитет у Хајделбергу
Политичка
странка
Хришћанско-демократска унија Немачке
ПотписHelmut Kohl Signature.svg
1. октобар 1982 — 27. октобар 1998.
Председник
ПретходникХелмут Шмит
НаследникГерхард Шредер

Хелмут Јозеф Михаел Кол (нем. Helmut Josef Michael Kohl; Лудвигсхафен на Рајни, 3. април 1930Лудвигсхафен на Рајни, 16. јун 2017) био је немачки политичар и државник. Био је канцелар Западне Немачке (19821990) и уједињене Немачке (19901998). Након Ота фон Бизмарка је, са 16 година на месту канцелара Немачке, рекордер по дужини службе на тој позицији. Са 30 година је ушао у парламент. Године 1969. постао је председник своје области, а 1973. изабран је за председника CDU-а. Године 1982. именован је канцеларом СР Немачке, а 1989. покренуо иницијативе за уједињење две Немачке. На месту канцелара је био пуних 16 година, а наследио га је Герхард Шредер. Бивши амерички председник Џорџ Буш га је описао као „највећег европског лидера друге половине двадесетог века“.[1].

Рођен 1930. у Лудвигсхафену у католичкој породици, Кол се придружио Хришћанско-демократској унији 1946. са 16 година. Докторирао је историју на Универзитету у Хајделбергу 1958. године, и пре него што је постао политичар са пуним радним временом радио је као пословни директор. Био је изабран за најмлађег члана парламента Рајна-Палатината 1959. године, а од 1969. до 1976. био је министар председник државе Рајна-Палатинат. Током 1960-их и раних 1970-их сматран је прогресивним политичаром унутар CDU-а, а изабран је за националног председника странке 1973. Након што је постао партијски лидер, Кол је све више сматран конзервативнијом личношћу. На савезним изборима 1976. и 1980. његова партија је остварила добре резултате, али је социјал-либерална влада социјалдемократа Хелмута Шмита успела да остане на власти. Након што је Шмит 1982. изгубио подршку либералног FDP-а, Кол је изабран за канцелара конструктивним изгласавањем неповерења, формирајући коалициону владу са FDP-ом. Кол је председавао Групом седам 1985. и 1992. године.

Као канцелар, Кол је био посвећен европској интеграцији, а посебно француско-немачким односима; такође је био чврст савезник Сједињених Држава и подржавао је Реаганову агресивнију политику како би се ослабио Совјетски Савез. Након Револуција 1989. године, његова влада је одлучно поступила, што је кулминирало поновним уједињењем Немачке 1990. Кол и француски председник Франсоа Митеран били су архитекти Мастришког уговора којим је основана Европска унија (ЕУ) и евро валута.[2] Кол је такође био централна личност у источном проширењу Европске уније, а његова влада предводила је напоре за међународно признање Хрватске, Словеније и Босне и Херцеговине када су те државе прогласиле независност. Он је одиграо кључну улогу у решавању рата у Босни. Домаћа Колова политика из 1990. била је усредсређена на интеграцију бивше Источне Немачке у уједињену Немачку, и он је преселио савезну престоницу из „привременог главног града“ Бона назад у Берлин, иако он тамо никада није боравио јер су владине канцеларије пресељене тек 1999. Кол је такође знатно повећао федералну потрошњу за уметност и културу. Након што је постао канцелар, Кол је постао почасни председник CDU-а 1998. године, али је поднео оставку на ту функцију 2000. године због скандала са донацијама CDU-а који му је нарушио углед у земљи.

Кол је 1988. године добио награду Карла Великог и шефови држава или влада Европе су га 1998. прогласили почасним грађанином Европе. Након његове смрти, Кол је почаствован Првим европским државним чином у Стразбуру.[3] Кола су амерички председници Џорџ Х. В. Буш[4] и Бил Клинтон описали као „највећег европског вођу друге половине 20. века”.[5]

Живот[уреди | уреди извор]

Младост и образовање[уреди | уреди извор]

Хелмут Кол рођен је 3. априла 1930. у Лудвигсхафену на Рајни (тада у Баварској, сада у Рајна-Палатинату). Он је био је треће дете Ханса Кола (6. јануар 1887. - 20. октобар 1975),[6] ветерана Баварске војске и државног службеника, и његове супруге Цецилије (рођена Шнур; 17. новембар 1891 - 2. август 1979).[7][8]

Колова породица је била конзервативна и католичка, и остала је лојална Партији католичког центра пре и после 1933. Његов старији брат умро је у Другом светском рату као тинејџерски војник. Са десет година, Кол је био обавезан, као и већина деце у Немачкој у то време, да се придружи Дојчес Јунгфолку, делу Хитлерове омладине. Са 15 година, 20. априла 1945, само неколико дана пред крај рата, Кол је заклео Хитлеровој омладини пред вођом Артуром Ахманом, у граду Берхтесгаден, јер је чланство било мандаторно за све дечаке његовог узраста. Кол је такође 1945. године позван на служење војног рока; мада није учествовао ни у једној борби, што је касније назвао „милосрђе касног рођења“ (немачки: Gnade der späten Geburt).[9]

Кол је похађао Рупректову основну школу, и наставио школовање у Макс-Планковој гимназији.[10] Након што је матурирао 1950. године, Кол је почео да студира право у Франкфурту на Мајни, провевши два семестра путујући између Лудвигсхафена и Франкфурта.[11] Овде је Кол између осталих присуствовао предавањима Карла Шмида и Валтера Халстајна.[12] Кол је 1951. прешао на Универзитет у Хајделбергу, где је студирао историју и политичке науке. Кол је први у својој породици похађао универзитет.[13]

Живот пре политике[уреди | уреди извор]

Након што је дипломирао 1956. године, Кол је постао сарадник на Институту Алфред Вебер на Хајделбершком универзитету под Долфом Стернбергером[14], где је био активан члан студентског друштва AIESEC.[15] Кол је 1958. године докторирао историју за својом дисертацијом Die politische Entwicklung in der Pfalz und das Wiedererstehen der Parteien nach 1945 („Политички развој у Палатинату и реконструкција политичких партија након 1945”), под надзором историчара Валтера Петера Фјукса.[16] Након тога, Кол се запослио, прво као помоћник директора ливнице у Лудвигсхафену,[17] а затим, априла 1960. године, као управник Индустријског синдиката за хемију у Лудвигсхафену.[17]

Рана политичка каријера[уреди | уреди извор]

Године 1946, Кол се придружио недавно основаној CDU,[18] постајући пуноправни члан када је напунио 18 година 1948. године.[19] Године 1947, Кол је био један од саоснивача подружнице Омладинске уније у Лудвигсхафену, омладинске организације CDU-а.[19] Године 1953, Кол се придружио управном одбору палатинатног огранка CDU-а. Године 1954, Кол је постао потпредседник Омладинске уније у Рајна-Палатинату,[20] и био је члан одбора до 1961.[21]

У јануару 1955, Кол се кандидовао за место у одбору CDU-а Рајна-Палатинат, изгубивши тек тесно од државног министра за породична питања Франз-Јосефа Вурмелинга.[20] Кол је и даље био у прилици да заузме место у одбору, где га је послала његова локална страначка делегација као делегата.[22] Током својих првих година у странци, Кол је настојао да је отвори према младој генерацији, клонећи се блиских односа са црквама.[23]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Time, Helmut Kohl, by George H. W. Bush, Приступљено 29. 4. 2013.
  2. ^ Chambers, Mortimer (2010). The Western Experience (10th изд.). New York: McGraw-Hill Higher Education. ISBN 978-0-07-729117-4. OCLC 320804011. 
  3. ^ „Late German Chancellor Helmut Kohl to be honored with special European commemoration – News – DW – 18.06.2017”. DW.COM. 
  4. ^ Bush, George H. W. (13. 11. 2006). „60 Years of Heroes: Helmut Kohl”. Time Europe. Архивирано из оригинала на датум 19. 9. 2008. Приступљено 16. 6. 2017. 
  5. ^ „Clinton Praises Germany's Kohl at Berlin Award”. Monsters and Critics. Deutsche Presse-Agentur. 16. 5. 2011. Архивирано из оригинала на датум 21. 5. 2011. 
  6. ^ Schwan, Heribert; Steininger, Rolf (2010). Helmut Kohl: Virtuose der Macht. Artemis & Winkler. стр. 11. ISBN 9783538072725. 
  7. ^ „Cäcilie Kohl”. www.geni.com. 
  8. ^ „Helmut Josef Michael Kohl”. Helmut-kohl.de (на језику: немачки). Konrad-Adenauer-Stiftung. Приступљено 11. 6. 2015. 
  9. ^ Schwarz 2012, стр. 42–43.
  10. ^ Schwarz 2012, стр. 38.
  11. ^ Schwarz 2012, стр. 62.
  12. ^ Schwarz 2012, стр. 63.
  13. ^ Schwarz 2012, стр. 61–62.
  14. ^ Schwarz 2012, стр. 64.
  15. ^ „60 Years AIESEC: Thinking Globally, Acting Socially”. kit.edu. 27. 6. 2013. Приступљено 10. 6. 2015. 
  16. ^ Schwarz 2012, стр. 68–69.
  17. ^ а б Schwarz 2012, стр. 90.
  18. ^ Schwarz 2012, стр. 52.
  19. ^ а б Schwarz 2012, стр. 57.
  20. ^ а б „Jugendjahre und erste politische Erfahrungen 1930–1959”. helmut-kohl.de (на језику: немачки). Приступљено 18. 6. 2015. 
  21. ^ Schwarz 2012, стр. 74.
  22. ^ Schwarz 2012, стр. 75.
  23. ^ Schwarz 2012, стр. 78–80.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Köhler, Henning (2014). Helmut Kohl. Ein Leben für die Politik (на језику: немачки). Cologne: Quadriga Verlag. ISBN 978-3-86995-076-1. 
  • Schwarz, Hans Peter (2012). Helmut Kohl. Eine politische Biographie (на језику: немачки). Munich: Deutsche Verlags-Anstalt. ISBN 978-3-421-04458-7. 
  • Anderson, Christopher, and Carsten Zelle. "Helmut Kohl and the CDU victory." German Politics & Society 13.1 (34 (1995): 12-35. online
  • Clemens, Clay. “Helmut Kohl's CDU and German Unification: The Price of Success.” German Politics & Society, no. 22, 1991, pp. 33–44. online
  • Clemens, Clay. "The chancellor as manager: Helmut Kohl, the CDU and governance in Germany." West European Politics 17.4 (1994): 28-51.
  • Clemens, Clay. "A legacy reassessed: Helmut Kohl and the German party finance affair." German Politics 9.2 (2000): 25-50.
  • Clemens, Clay; Paterson, William E., ур. (1998). The Kohl Chancellorship. Routledge. ISBN 978-0714644417. 
  • Cole, Alistair. "Political leadership in Western Europe: Helmut Kohl in comparative context." German Politics 7.1 (1998): 120-142.
  • Port, Andrew I. "In Memory of the “Two Helmuts”: The Lives, Legacies, and Historical Impact of Helmut Schmidt and Helmut Kohl: A Forum with Clayton Clemens, Ronald Granieri, Mathias Haeussler, Mary Elise Sarotte, Kristina Spohr, and Christian Wicke." Central European History 51.2 (2018): 282-309.
  • Pulzer, Peter. "Luck and good management: Helmut Kohl as parliamentary and electoral strategist." German Politics 8.2 (1999): 126-140.
  • Schütz, Astrid. "Self-presentation of political leaders in Germany: The case of Helmut Kohl." in Profiling political leaders: Cross-cultural studies of personality and behavior (2001): 217-232.
  • von Plato, Alexander, The End of the Cold War?: Bush, Kohl, Gorbachev, and the Reunification of Germany (Palgrave Studies in Oral History, 2016). excerpt
  • Wicke, Christian. "The personal nationalism of Helmut Kohl: A paragon of Germany's new normality?." Humanities Research 19.1 (2013): 61-80. online
  • Wicke, Christian (2015). Helmut Kohl's Quest for Normality. His Representation of the German Nation and Himself. New York/Oxford: Berghahn Books. ISBN 978-1-78238-573-8. 
  • Wilsford, David, ур. (1995). Political Leaders of Contemporary Western Europe: A Biographical DictionaryНеопходна слободна регистрација. Greenwood. стр. 245–253. ISBN 978-0313286230. 
  • Bickerich, Wolfram; Noack, Hans-Joachim (2010). Helmut Kohl. Die Biografie (на језику: немачки). Berlin: Rowohlt Verlag. ISBN 978-3-87134-657-6. 
  • Eisel, Stephan (2010). Helmut Kohl – Nahaufnahme (на језику: немачки). Bonn: Bouvier. ISBN 978-3-416-03293-3. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]