Марксизам

Из Википедије, слободне енциклопедије
Фридрих Енгелс је био саоснивач и заговорник марксизма

Према филозофском схватању марксизам је тзв. дијалектички материјализам примењен на природу и друштво: његова основна друштвено-економска поставка је „У друштвеној производњи свога живота људи ступају у одређене, нужне, од њихове воље независне односе – односе производње, које одговарају одређеном ступњу развитка њихових материјалних производних снага. Целокупност тих односа производње сачињава економску структуру друштва, реалну основу на којој се диже правна и политичка надградња и којој одговарају одређени облици друштвене свести. Начин производње материјалног живота условљава друштвени, политички и духовни процес живота уопште. Не одређује свест људи њихово биће, већ обрнуто, њихово друштвено биће одређује њихову свест. На извесном ступњу свога развитка материјалне производне снаге друштва долазе у противречност са постојећим односима производње, или – што је само правни израз за то – са односима својине у којима су се дотле развијале. Из облика развитка производних снага ти се односи претварају у њихове окове. Тада наступа епоха социјалне револуције. С променом економске основе врши се брже или спорије преврат у читавој огромној надградњи... У општим цртама меогу се азијатски, антички, феудални и савремени буржоаски начин производње означити као наредне епохе економске друштвене формације“ (Маркс)

Марксизам је скуп филозофских теорија друштва, економије и историје изведена из учења Карла Маркса и Фридриха Енгелса. Заједнички именитељ овим теоријама потиче од неравномерне расподеле добити у капитализму. Стога се већина марксиста труди да осмисли праведнији систем расподеле добара. Свака политичка пракса која је темељена на радовима Марksа и Енгелса може се звати марксизам; у то спадају различити облици политика и мисли као оних од комунистичких странака и комунистичких држава као и академско истраживање унутар многих поља.[1] Иако постоје многе теоријске и практичне разлике између различитих облика марксизма већина марксизама се деле:[2][3]

  • пажњу на материјалне услове људских живота и друштвене односе међу људима
  • веровање да свест људи о условима њихових живота одражава те материјалне услове и односе
  • разумевање класе у погледу различитих економских производних односа и као одређени положај унутар тих односа
  • разумевање материјалних услова и друштвених односа као историјске промјењиве
  • поглед на историју према којему класна борба, тј. развијајући сукоб између класа са супротним интересима, изграђује свако историјско раздобље и покреће историјску промену
  • симпатија према радничкој класи и пролетаријату

Главне тачке раздора међу марксистима је ступањ њихове посвете према револуцији радника као средство постизања људске еманципације и просветитељства и тачан механизам којим се таква револуција може успешно извести.

Класични марксизам[уреди]

Класични марксизам је корпус теорије директно разрађен од Карла Маркса и Фридриха Енгелса. Израз „класични марксизам“ се често користи да се разликује између „марксизма“ као што је широко сматрано и онога „што је Маркс веровао“, што није нужно иста ствар. Нпр. кратко пре него што је умро 1883. Маркс је написао писмо вођи француских радника Жилу Геду и свом зету Полу Лафаргу, који су обоје тврдили да представљају марксистичке принципе, где их је оптужио за револуционарно оповргавање вредности сукоба реформиста. Парафразирајући Маркса: „Ако је то марксизам онда, ја нисам марксиста“. Као што је амерички марксистички учењак Хал Дрејпер изрекао: „постоје мало мислилаца у модерној историји чија је мисао била тако лоше представљена, од стране марксиста и антимарксиста“.

Карл Маркс и Фридрих Енгелс[уреди]

Карл Хајнрих Маркс је био изразито утицајни немачки филозоф, политички економиста и социјалистички револуционар. Маркс се дотицао великог броја различитих проблема, укључујући отуђење и израбљивање радника, капиталистички начин производње и историјски материјализам. Ипак, најпознатији је по анализи историје у контексту класних борби као што је то сажела почетна реченица у Комунистичком манифесту: „Историја свих досадашњих постојећих друштава је историја класних борби.“ Утицај њихових идеја, већ популарних током његовог живота, је много био проширен победом руских бољшевика у Октобарској револуцији 1917. Уствари постоје мали број делова свијета који нису значајно били додирнути марксистичким идејама у току 20. века.[4]

Фридрих Енгелс је био немачки политички филозоф 19. века. Он је развио комунистичку идеју уз Маркса.

Први пут су се срели у септембру 1844. Открили су да имају сличне погледе на филозофију и капитализам те су одлучили да раде заједно, направивши одређен број радова међу које спада Die heilige Familie (Света породица). Након што је француска влада депортирала Маркса из Француске у јануару 1845. Енгелс и Маркс су одлучили да се преселе у Белгију која је тада омогућавала већу слободу изражавања него неке друге земље у Европи. Енгелс и Маркс вратили су се у Брисел јануара 1846. где су засновали комунистички комитет за кореспонденцију.

Године 1847. Енгелс и Маркс су заједно започели да пишу један памфлет темељен на Енгелсовим Принципима комунизма. Довршили су памфлет од 12,000 речи у шест недеља написавши га таквим начином да комунизам буде разумљив широј публици и издали га као Комунистички манифест у фебруару 1848. У мају те године Белгија је избацила Маркса и Енгелса. Преселили су се у Келн где су започели да издају радикалне новине Neue Rheinische Zeitung. Године 1849. Маркс и Енгелс су морали да напусте Немачку и сместили су се у Лондон. Пруске власти су вршиле притисак на британску власт да их избаци, али премијер Lорд Џон Расел је одбио. Само са новцем који је једино Енгелс могао зарадити, породица Маркс је живела у тешком сиромаштву.

После Марксове смрти 1883. године, Енгелс је посветио остатак свога живота уређујући и преводећи Марксове списе. Он је исто тако значајно допринео феминистичкој теорији видевши на пример као узрок моногамног брака доминацију мушкарца над женом. У том смислу повезује комунистичку теорију са породицом тврдећи да су мушкарци доминирали женама као што је капиталистичка класа доминирала радницима. Енгелс је умро у Лондону 1895.

Рани утицаји[уреди]

Класични марксизам је био под утицајем различитих мислиоца. Ти мислиоци се могу поделити на три групе:

Остали утицаји су:

Главне идеје[уреди]

Главне идеје Марксовог и Енгелсовог колективног дела укључују:

  • средства производње: Средства производње су комбинација средства рада и предмета рада које кориште радници при изради производа. У средства рада спадају машине, алати, опрема, инфраструктура и „све оне ствари помоћу којих човек делује на предмет рада и претвара га“. У предмет рада спадају сирови материјали и материјали директно преузети из природе. Средства производње сама по себи не производе ништа – радна снага је потребна да се производња успостави.
  • начин производње: Начин производње је одређена комбинација производних сила (укључујући средства производње и радну снагу) и друштвених и техничких производних односа (у шта спада власништво, моћ и контролни односи који владају производном имовином друштва често кодификовани као закон; кооперативни радни односи и облици повезивања; односи међу људима и предметима њиховог рада и однос између друштвених класа).
  • темељ и надструктура: Маркс и Енгелс користе метафору „темељ-структура“ да објасне идеју да тоталитет односа између људи са обзиром на „друштвену производњу њихових постојања“ обликује економски темељ на којему израста надструктура политичких и легалних институција. Бази кореспондира друштвена свест у коју спадају религијске, филозофске и остале велике идеје. База условљава обоје, надструктуру и друштвену свест. Конфликт између развоја материјалних продуктивних сила и производних односа узрокује друштвене револуције и исходна промена у економском темељу ће пре или касније довести до преобликовања надструктуре. Али за Маркса процес није једносмеран – рефлексиван је. Темељ одређује надструктуру у првој инстанци и остаје темељ облика друштвене организације која тада може поновно деловати на оба дела метафоре „темељ-структура“. Однос између надструктуре и темеља се сматра дијалектичним, а не дистинкција између два права ентитета „у свету“.
  • класна свест: Класна свест значи самосвест класе и својег капацитета да чини у своме рационалном интересу.
  • идеологија: Без давања опште дефиниције за идеологију Маркс је неколико пута је користио термин да одреди производњу призора друштвене стварности. Према Енгелсу, „идеологија је процес постигнут од тзв. мислиоца свесно, тачно је, иако лажном свешћу. Праве мотивирајуће силе које га подстичу остају му непознате; другачије то не би био идеолошки процес. Стога замишља лажне или на први поглед мотивирајуће силе“. Због тога што владајућа класа контролише средства производње, надструктура друштва као и њезина владајућа правила ће бити одређена према томе што је у најбољем интересу владајуће класе. Као што је Маркс рекао славно у Немачкој идеологији, „идеје владајуће класе су у свакој епохи владајуће идеје тј. класа која влада материјалним силама у друштву истовремено влада његовим интелектуалним силама“.[5] Стога је идеологија друштва од изразите важности, јер збуњује отуђене групе и може створити лажну свест као фетишизам робе (гледајући на рад као капитал ~ деградација људског живота).
  • историјски материјализам: Историјски материјализам је први артикуловао Маркс иако сам није користио тај термин. Он тражи узроке развоја и промена у људским друштвима у смислу у којем људи колективно стварају средства за живот, стога давајући нагласак кроз економску анализу на све што коегзистира са економским темељем друштва (нпр. друштвене класе, политичке структуре, идеологије).[6][7]
  • политичка економија: Термин политичка економија је оригинално значио проучавање услова под којим је организована производња у држави новостворених капиталистичких система. Политичка економија стога проучава механизам људске активности у организовању материјала и механизам расподеле суфицита и дефицита који су резултат те активности. Политичка економија проучава како се средства производње или одређеније капитал манифестују у економској активности.
  • експлоатација: Маркс спомиње експлоатацију целог сегмента или класе друштва од другога. Види је као инхерентно својство и кључни елемент капитализма и слободног тржишта. Профит који је добио капиталиста је разлика између вредности производа учињен од стране радника и наднице коју радник добија; у другим речима, капитализам делује на темељу плаћања радника мање од пуне вредности његовог рада тако да капиталистичка класа може имати профит.
  • отуђење: Маркс спомиње отуђење људи од аспекта људске природе. Отуђење описује објективне одлике ситуације особе у капитализму – није нужно да оне верују или осјећају да су отуђени. Он верује да је отуђење систематски резултат капитализма.
Класа[уреди]

Маркс је веровао да идентитет друштвене класе је добивен од њеног односа према средствима производње (у опозицији према томе да је класа одређена само по богатству тј. нижа класа, средња класа и висока класа).

Маркс описује неколико друштвених класа у капитализму, примарно:

  • пролетаријат: Они индивидуалци који продају своју радну снагу (и стога додају вредност производу), и они који у капиталистичком начину производње не поседују властита средства производње. Према Марксу, капиталистички начин производње ствара услове који дозвољавају буржоазији да искориштава пролетаријат, због чињенице да радна снага радника ствара додану вредност већу од наднице радника.[8]
  • buržoazija: oni koji posjeduju sredstva proizvodnje i kupuju radnu snagu od proletarijata koji su kompenzовani nadnicom i stoga искориштавају proletarijat.

Буржоазија се може даље поделити на врло богату буржоазију и малу буржоазију. Мала буржоазија су они који запошљавају рад али и раде сами. То могу бити мали власници, сељаци који имају земљу и трговачки радници. Маркс је предвидео да ће мала буржоазија евентуално бити уништена непрестаним изумевањем нових средстава производње те да ће велики део мале буржоазије бити гурнут у пролетаријат.

Маркс је идентификовао и друге класе као:

  • лумпенпролетаријат: Криминалци, вагабунди, просјаци итд. Људи који немају места у економским системима и који би се продали највећем понуђиваћу.
  • земљопоседници: Класа људи који су били историјски важни, и од којих неки још имају богатство и моћ.
  • сељаштво и пољопривредници: Ову класу је гледао као неорганизовану и неспособну да изврши промену. Веровао је и да ће та класа нестати, и да ће већина њих постати пролетаријат, а остали земљопоседници.
Марксова теорија историје[уреди]

Марксистичка теорија историјског материјализма разуме друштво као темељно одређено материјалним условима у било којем датом времену – то значи однос у који људи ступају једно са другим да испуне своје основне потребе нпр. да се нахране и обуку себе и своје породице. У општем погледу Маркс и Енгелс су идентификовали пет стадијума развоја тих материјалних услова у Западној Еуропи.

  1. Примитивни комунизам: виђен у кооперативним племенским друштвима
  2. Робовласничко друштво: које се рађа када племе постане град-држава. Створена је аристокрација.
  3. Феудализам: аристократија је владајућа класа. Трговци се развијају у капиталисте.
  4. Капитализам: капиталисти су владајућа класа која ствара и запошљава праву радничку класу.
  5. Диктатура пролетаријата: радници добивају класну свест, збацују капиталисте и добијају контролу над државом. Прелазни стадијум између капитализма и комунизма.
  6. Комунизам (социјализам): бескласно и бездржавно друштвo.

Марксистичке школе мисли[уреди]

Западни марксизам[уреди]

Западни марксизам је термин којим се описује широка разноликост марксистичких теоретичара ситуираних у западној и средишњој Европи (недавније и у Северној Америци) у контрасту са филозофијом у Советском Савезу, Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији и Народној Републици Кини.

Структурални марксизам[уреди]

Структурални марксизам је приступ марксизму темељен на структурализму, примарно темељен на радовима француског теоретичара Луја Алтјусера и његових ученика. Био је утицајан у Француској у касним 60-има и 70-има и утицао је на филозофе, политичке теоретичаре и социологе изван Француске у 70-има.

Неомарксизам[уреди]

Неомарксизам је школа марксизма која је започела у 20. веку и базирала се на раним делима Маркса, пре утјецаја Енгелса, која су усредоточавала на дијалектички идеализам уместо на дијалектички материјализам. Стога је одбила економски детерминизам и била више либертаријанска. Неомарксизам додаје шире разумевање друштвене неједнакости, статуса и моћи Макса Вебера ортодоксној марксистичкој мисли.

Франкфуртска школа[уреди]

Школу је основао Х. Веил, немачки богаташ који је окупио немачке недогматске марксисте (М. Хоркхајмер, Т. Адорно, Х. Маркузе, Е. Фром, Ф. Нојман) који су нетом били жидови па се бегом од Хитлера Франкфуртска школа сели на америчке универзитете Колумбија, Принстон, Беркли. Након Другог светског рата институт се сели назад у Франкфурт, где делује „друга генерација“ и Ј. Хабермас. Познати су по „критичкој теорији друштва“ која се темељи на изворној марксистичкој филозофији. Они критикују позитивизам, и одбацују груби позитивизам. Адорно и Хоркхајмер следећи Ф. Ничеа критикују просветитељство и човека доминантног над природом, а заробљеником властитог инструменталног ума. Друштвена промена није сводива на економски детерминизам, нови социјални покретачи промена су произвођачи идеја, а не ствари.

Напомене[уреди]

Овај текст је извод из дефиниције марксизма у „Лексикону страних речи и израза“ Милана Вујаклије.

Референце[уреди]

  1. See Manuel Alvarado, Robin Gutch, and Tana Wollen (1987) Learning the Media: Introduction to Media Teaching, Palgrave Macmillan.
  2. Wolff and Resnick, Richard and Stephen (1987). Economics: Marxian versus Neoclassical. The Johns Hopkins University Press. стр. 130. ISBN 0-8018-3480-5. 
  3. O'Hara, Phillip (2003). Encyclopedia of Political Economy, Volume 2. Routledge. стр. 107. ISBN 0-415-24187-1. 
  4. Lenin, Vladimir (1967) [1913]. Karl Marx: A Brief Biographical Sketch with an Exposition of Marxism. Peking: Foreign Languages Press. Приступљено 17. 06. 2014. 
  5. „Karl Marx and Friedrich Engels, The German Ideology. 
  6. Bridget O'Laughlin (1975) Marxist Approaches in Anthropology Annual Review of Anthropology Vol. 4: pp. 341–70 (October 1975) doi:10.1146/annurev.an.04.100175.002013.
    William Roseberry (1997) Marx and Anthropology Annual Review of Anthropology, Vol. 26: pp. 25–46 (October 1997) doi:10.1146/annurev.anthro.26.1.25
  7. S. L. Becker (1984) "Marxist Approaches to Media Studies: The British Experience", Critical Studies in Mass Communication, 1(1): pp. 66–80.
  8. Engels, Friedrich (1888). Manifesto of the Communist Party. London. стр. Footnote. Приступљено 15. 3. 2015. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]