Херман Геринг

Херман Геринг
Геринг на суђењу у Нирнбергу, око 1946.
16. Председник Рајхстага
На дужности 30. август 1932. — 23. април 1945.
Председник	Паул фон Хинденбург (1932–1934)
Фирер	Адолф Хитлер (1934–1945)
Канцелар	Франц фон Папен (1932) Курт фон Шлајхер (1932–1933) Адолф Хитлер (1933–1945)
Претходник	Паул Лебе
Наследник	канцеларија укинута Ерих Келер (Председник Бундестага 1949.) Јоханес Дикман (Председник Народне коморе Источне Немачке 1949.)
Начелник Врховне команде „Луфтвафеа“
На дужности 1. март 1935. — 23. април 1945.
Заменик	Ерхард Милх
Фирер	Адолф Хитлер
Претходник	Канцеларија основана
Наследник	Роберт Ритер фон Грајм
Рајхсштаталтер Прусије
На дужности 25. април 1933 — 23. април 1945
Претходник	Адолф Хитлер
Наследник	Канцеларија укинута
Министар-председник Прусије
На дужности 11. април 1933 — 23. април 1945
Претходник	Франц фон Папен (Reichskommissar)
Наследник	Канцеларија укинута
Додатне позиције
Личне информације
Рођење	Херман Вилхелм Геринг (1893-01-12)12. јануар 1893. Розенхајм, Немачка
Смрт	15. октобар 1946.(1946-10-15) (53 год.) Нирнберг, Немача
Узрок смрти	суицид гутањем капсуле цијанида
Полит. странка	Нацистичка партија (1922–1945)
Супружник	Карин фон Канцов (в. 1923 –  с. 1931) Ејми Цонеман (в. 1935)
Деца	Еда Геринг
Отац	Хајнрих Ернст Геринг
Рођаци	Алберт Геринг (брат)
Пребивалиште	Каринхал
Алма матер	Универзитет у Минхену
Занимање	пилот политичар
Кабинет	Влада Адолфа Хитлера
Потпис
Војна служба
Верност	Немачко царство Нацистичка Немачка
Служба/огранак	Немачка царска војска Luftstreitkräfte Sturmabteilung Luftwaffe
Радни стаж	1912–1918 1933–1945
Ранг	Reichsmarschall SA-Obergruppenführer Reichsforst- und Reichsjägermeister
Заповедништво	Jagdgeschwader 1
Битке/ратови	Први светски рат Други светски рат
Awards	Орден за заслуге Велики крст Гвозденог крста

Херман Вилхелм Геринг (нем. Hermann Wilhelm Göring; Розенхајм, 12. јануар 1893 — Нирнберг, 15. октобар 1946) био је немачки политичар, пилот и војсковођа. Био је једна од најмоћнијих личности у Нацистичкој партији, која је контролисала Немачку од 1933. до 1945. године. Такође је служио као Oberbefehlshaber der Luftwaffe (врховни командант Ратног ваздухопловства), позицију коју је обављао до последњих дана режима.

Рођен је у Розенхајму, у Баварској. Као ветеран и пилот из Првог светског рата, Геринг је био добитник одликовања Орден за заслуге. Служио је као последњи командант Jagdgeschwader 1 (JG I), ловачког крила којим је некада предводио Манфред фон Рихтхофен. Као рани члан Нацистичке партије, Геринг је био међу рањеницима у неуспелом Пивничком пучу Адолфа Хитлера 1923. године. Док је био на лечењу од повреда, развио је зависност од морфијума која је трајала до последње године његовог живота. Након што је Хитлер постао канцелар Немачке 1933. године, Геринг је именован за министра без портфеља у новој влади. Један од његових првих потеза као министра био је да надгледа стварање Гестапоа, који је препустио Хајнриху Химлеру 1934. године.

Након успостављања нацистичке државе, Геринг је нагомилао моћ и политички капитал и постао је други најмоћнији човек у Немачкој. Након што је именован за опуномоћеника Четворогодишњег плана 1936. године, Герингу је поверен задатак мобилизације свих сектора привреде за рат, задатак који је под његову контролу довео бројне владине агенције. У септембру 1939. године, Хитлер је одржао говор у Рајхстагу именовавши га за свог наследника. Након пада Француске 1940. године, додељен му је посебно створени чин рајхсмаршала, који му је дао старешинство над свим официрима у немачким оружаним снагама.

До 1941. године, Геринг је био на врхунцу своје моћи и утицаја. Како је Други светски рат одмицао, Герингов углед код Хитлера и немачке јавности је опао након што се Луфтвафе показао неспособним да спречи савезничко бомбардовање немачких градова и снабдевање окружених снага Осовине у Стаљинграду. Отприлике у то време, Геринг се све више повлачио из војних и политичких послова како би се посветио сакупљању имовине и уметничких дела, од којих је велики део украден од јеврејских жртава Холокауста. Обавештен 22. априла 1945. да Хитлер намерава да изврши самоубиство, Геринг је послао телеграм Хитлеру тражећи његову дозволу да преузме вођство Рајха. Сматрајући његов захтев чином издаје, Хитлер је сменио Геринга са свих његових положаја, искључио га из странке и наредио његово хапшење.

После рата, Геринг је осуђен за заверу, злочине против мира, ратне злочине и злочине против човечности на Нирнбершком процесу 1946. године. На суђењу је тражио погубљење стрељањем, али је одбијен; уместо тога је осуђен на смрт вешањем. Извршио је самоубиство гутањем цијанида ноћ пре заказаног погубљења.

Биографија

Детињство

Геринг 1907. године, у доби од 14 година.

Херман Вилхелм Геринг је рођен 12. јануара 1893. године у санаторијуму Маријенбад у Розенхајму, Баварска. Његов отац, Хајнрих Ернст Геринг (31. октобар 1839 – 7. децембар 1913), бивши коњички официр, био је први генерални гувернер немачке Југозападне Африке (данашње Намибије). Хајнрих је имао троје деце из претходног брака. Геринг је био четврто од петоро деце Хајнрихове друге супруге, Франциске Тифенбрун (1859–15. јул 1943), баварске сељанке. Герингова старија браћа и сестре били су Карл, Олга и Паула; његов млађи брат био је Алберт. У време када се Геринг родио, његов отац је служио као генерални конзул на Хаитију, а његова мајка се накратко вратила кући да се породи. Оставила је шестонедељну бебу код пријатеља у Баварској и није видела дете три године, када су се она и Хајнрих вратили у Немачку.

Герингов кум је био Херман Епенштајн, богати јеврејски лекар и бизнисмен кога је његов отац упознао у Африци. Епенштајн је породици Геринг, која је преживљавала од Хајнрихове пензије, прво обезбедио породичну кућу у Берлин-Фриденауу, а затим и мали замак под називом де, близу Нирнберга. Герингова мајка је отприлике у то време постала Епенштајнова љубавница, што је остала око петнаест година. Епенштајн је стекао нижу титулу Ритера (витеза) фон Епенштајна кроз службу и донације Круни.

Заинтересован за каријеру војника од малих ногу, Геринг је уживао играјући се са играчкама војницима и облачећи се у бурску униформу коју му је отац дао. Са једанаест година је послат у интернат, где је храна била лоша, а дисциплина строга. Продао је виолину да би платио карту за воз кући, а затим је отишао у кревет, глумећи болест, све док му није речено да се неће морати враћати. Наставио је да ужива у ратним играма, претварајући се да опседа замак Велденштајн и проучавајући тевтонске легенде и саге. Постао је планинар, пењући се на врхове у Немачкој, на масиву Мон Блан и у аустријским Алпима. Са 16 година је послат у војну академију у Берлин-Лихтерфелдеу, на којој је дипломирао са одличним успехом.

Геринг се придружио пуку Принца Вилхелма (112. пешадија, гарнизон: Милхаузен) пруске војске 1912. године. Следеће године његова мајка се посвађала са Епенштајном. Породица је била приморана да напусти Велденштајн и пресели се у Минхен; Герингов отац је убрзо након тога умро. Управо је у Баварској Геринг развио свој „романтични осећај немачког карактера“ који се даље развијао под нацизмом. Када је Први светски рат почео у августу 1914. године, Геринг је био стациониран у Милхаузену са својим пуком.

Први светски рат

Филмски снимак Геринга у авиону Fokker D.VII, током Првог светског рата (1918).

Током прве године Првог светског рата, Геринг је служио са својим пешадијским пуком у области Милхаузена, гарнизонског града мање од 2 km од француске границе. Био је хоспитализован због реуме, која је настала као последица влаге рововског ратовања. Док се опорављао, његов пријатељ Бруно Лерцер га је убедио да се пребаци у оно што ће до октобра 1916. године постати Luftstreitkräfte немачке војске, али је његов захтев одбијен. Касније те године, Геринг је летео као Лерцеров посматрач у Feldflieger Abteilung (FFA 25); Геринг се неформално и сам пребацио. Откривен је и осуђен на три недеље затвора у касарни, али казна никада није извршена. До времена када је требало да буде изречена, Герингова веза са Лерцером је била званична. Били су распоређени као тим у FFA 25 у Петој армији престолонаследника. Летели су у извиђачке и бомбардерске мисије, за које је престолонаследник одликовао и Геринга и Лерцера Гвозденим крстом I класе.

Након завршетка курса пилотске обуке, Геринг је распоређен у Jagdstaffel 5. Тешко рањен у кук у ваздушним борбама, опорављао се скоро годину дана. Затим је у фебруару 1917. пребачен у Jagdstaffel 26, којим је командовао Лерцер. Константно је постизао победе у ваздуху до маја, када је распоређен за команданта Jagdstaffel-а 27. Служећи са Jastas 5, 26 и 27, наставио је да побеђује. Поред својих Гвоздених крстова (прве и друге класе), добио је Церингеровог лава са мачевима, Фридрихов орден, Кућни орден Хоенцолерна са мачевима треће класе и, коначно, у мају 1918. године, престижни орден Плави Макс. Према речима Хермана Далмана, који је познавао обојицу мушкараца, Геринг је натерао Лерцера да лобира за награду. Завршио је рат са 22 победе. Детаљна послератна анализа евиденције о савезничким губицима показала је да су само две од његових додељених победа биле сумњиве. Три су била могућа, а 17 је било сигурно, или веома вероватно.

Дана 7. јула 1918. године, након смрти Вилхелма Рајнхарда, наследника Манфреда фон Рихтхофена, Геринг је постављен за команданта „Летећег циркуса“, ​​Jagdgeschwader 1. Његова ароганција га је учинила непопуларним међу људима из његове ескадриле. У једном инциденту, пилот Вили Габријел је полетео против Герингових наређења и оборио неколико непријатељских авиона. Када се вратио у базу, Геринг му је наредио да се приземљи.

У последњим данима рата, Герингу је више пута наређено да повуче своју ескадрилу, прво на аеродром Теланкур, а затим у Дармштат. У једном тренутку му је наређено да преда авионе савезницима; он је то одбио. Многи његови пилоти су намерно срушили своје авионе како би их спречили да падну у непријатељске руке.

Као и многи други немачки ветерани, Геринг је био заговорник мита о ножу у леђа, веровања које је тврдило да немачка војска није заправо изгубила рат, већ да ју је издало цивилно руководство: марксисти, Јевреји и посебно републиканци, који су свргнули немачку монархију. Поред фрустрације због војног пораза, Геринг је такође доживео лично разочарање због тога што га је одбацила породица више класе његове веренице, која је раскинула веридбу када се вратио са фронта без пребијене паре.

После Првог светског рата

Геринг са ордењем, између осталог и са престижним Плавим Максом.

Геринг је остао у авијацији и након рата. Опробао је војничке послове и кратко је радио у Фокеру. Након што је већи део 1919. године провео живећи у Данској, преселио се у Шведску и придружио се шведској авио-компанији Svensk Lufttrafik. Геринг је често био ангажован за приватне летове. Током зиме 1920–1921, ангажовао га је гроф Ерик фон Розен да га превезе авионом из Стокхолма до свог замка. Позван да преноћи, Геринг је вероватно у то време први пут видео амблем свастике, који је Розен поставио у камину као породични симбол.

Ово је такође био први пут да је Геринг видео своју будућу супругу; гроф је представио своју снају, бароницу Карин фон Канцов (рођена као Фрајн фон Фок). Отуђена од мужа 10 година, имала је осмогодишњег сина. Геринг се одмах заљубио у њу и замолио ју је да се нађе са њим у Стокхолму. Договорили су се да се састану са њим у кући њених родитеља и провели су много времена заједно током 1921. године, када је Геринг отишао да студира политичке науке на Универзитету у Минхену. Карин се развела, пратила Геринга у Минхен и удала се за њега 3. фебруара 1922. године. Њихов први заједнички дом био је ловачки дом у Хохкројту у Баварским Алпима, близу Бајришцела, око 80 km од Минхена. Касније, 1922. године, преселили су се у Обермајтинген, предграђе Минхена.

Придруживање нацистичкој партији

Логорска служба делегације НСДАП-а; у првом реду шеф ЅЅ Хајнрих Химлер, шеф ЅА Ернст Рем и Геринг, 1931.

Геринг се придружио Нацистичкој партији 1922. године након што је чуо говор Адолфа Хитлера. Добио је команду над Штурмабтајлунгом (ЅА) као Oberster SA-Führer 1. марта 1923. године, наследивши Ханса Улриха Клинча, и водио је организацију све док није забрањена у новембру 1923. године.

Током раних година, Карин — која је волела Хитлера — често је била домаћица састанака водећих нациста, укључујући свог мужа, као и Хитлера, Рудолфа Хеса, Алфреда Розенберга и Ернста Рема. Хитлер се касније присетио своје ране повезаности са Герингом:

Свиђао ми се. Поставио сам га за шефа моје ЅА. Он је једини од њених шефова који је правилно водио ЅА. Дао сам му разбарушену руљу. За врло кратко време организовао је дивизију од 11.000 људи.

Хитлер и Нацистичка партија одржавали су масовне скупове и митинге у Минхену и другде почетком 1920-их, покушавајући да придобију присталице у борби за политичку моћ. Инспирисани Мусолинијевим маршем на Рим, нацисти су покушали да преузму власт 8. и 9. новембра 1923. у неуспелом пучу познатом као Пивнички пуч. Геринг, који је био са Хитлером предводећи марш до Министарства рата, упуцан је у препоне. Четрнаест нациста и четири полицајца су убијени; многи високопостављени нацисти, укључујући Хитлера, су ухапшени. Уз Каринину помоћ, Геринг је прокријумчарен у Инзбрук, где је оперисан и где је добијао морфијум против болова. Остао је у болници до 24. децембра. То је био почетак његове зависности од морфијума, која је трајала до његовог затварања у Нирнбергу. У међувремену, власти у Минхену су прогласиле Геринга траженим лицем. Герингови – у тешкој ситуацији са недостатком средстава и ослањајући се на добру вољу нацистичких симпатизера у иностранству – преселили су се из Аустрије у Венецију. У мају 1924. посетили су Рим, преко Фиренце и Сијене. Негде током 1924. године, Геринг је упознао Мусолинија преко својих контаката са члановима италијанске фашистичке партије; Мусолини је такође изразио интересовање за сусрет са Хитлером, који је тада био у затвору. Хитлер је написао „Мајн кампф“ док је био у затворен, пре него што је пуштен у децембру 1924.

Последња слика Карин Геринг, 1927. године.

У међувремену, лични проблеми су се настављали за Геринга. До 1925. године, Каринина мајка је била болесна. Герингови су – са муком – прикупили новац у пролеће 1925. за путовање у Шведску преко Аустрије, Чехословачке, Пољске и Гдањска. Геринг је постао насилни зависник од морфијума; Каринина породица је била шокирана његовим стањем. Карин, која је боловала од епилепсије и слабог срца, морала је да дозволи лекарима да преузму бригу о Герингу; њеног сина је одвео отац. Геринг је сертификован као опасан зависник од дроге и смештен је у азил Лонгбро 1. септембра 1925. године након што је насилно напао медицинску сестру која је одбила његов захтев за морфијум. Био је насилан до те мере да је морао бити затворен у лудачкој кошуљи, али његов психијатар је сматрао да је здравог разума; стање је било искључиво узроковано морфијумом. Након што је престао да користи дрогу, накратко је напустио установу, али је морао да се врати на даље лечење. Вратио се у Немачку када је проглашена амнестија 1927. године и наставио да ради у авионској индустрији. Карин Геринг, болесна од епилепсије и туберкулозе, умрла је од срчане инсуфицијенције 17. октобра 1931. године.

У међувремену, Нацистичка партија је била у периоду обнове и чекања. Економија се опоравила, што је значило мање могућности за нацисте да агитују. ЅА је реорганизована, али са Францом Пфефером фон Саломоном на челу уместо Геринга, а Шуцштафел (ЅЅ) је основан 1925. године, у почетку као Хитлерови телохранитељи. Чланство у странци се повећало са 27.000 1925. на 108.000 1928. и 178.000 1929. На изборима у мају 1928. Нацистичка партија је освојила само 12 места од расположивих 491 у Рајхстагу. Геринг је изабран као представник Баварске. Обезбедивши место у Рајхстагу, Геринг је добио истакнутије место у нацистичком покрету, пошто га је Хитлер у том својству видео као официра за односе с јавношћу нацизма. Геринг је наставио да буде биран у Рајхстаг на свим наредним изборима током Вајмарског и нацистичког режима. Изборни успех је Герингу такође омогућио приступ моћним симпатизерима нацистичке ствари, као што су принц Август Вилхелм од Пруске и конзервативно оријентисани бизнисмени, Фриц Тисен и Хјалмар Шахт. Велика депресија довела је до катастрофалног пада немачке економије, а на изборима 1930. године, нацистичка странка је освојила 6.409.600 гласова и 107 места. У мају 1931. године, Хитлер је послао Геринга у мисију у Ватикан, где је упознао будућег папу Пија XII. Именован је за SA-Gruppenführer-а 18. децембра 1931. године. 1. јануара 1933. године био је међу првима који су унапређени у недавно створени чин SA-Obergruppenführer-а и носио је овај чин на списковима ЅА до 1945. године.

На изборима у јулу 1932. године, нацисти су освојили 230 места и постали убедљиво највећа странка у Рајхстагу. По дугогодишњој традицији, нацисти су стога имали право да бирају председника Рајхстага и изабрали су Геринга на ту функцију. Он је задржао ову позицију до 23. априла 1945. године.

Паљење Рајхстага

Херман Геринг као председник Рајхстага у својој канцеларији, 1932.

Пожар у Рајхстагу се догодио у ноћи 27. фебруара 1933. Геринг је био један од првих који је стигао на лице места. Маринус ван дер Лубе, комунистички радикал, ухапшен је и преузео је сву одговорност за пожар. Геринг је одмах позвао на обрачун са комунистима.

Нацисти су у потпуности искористили пожар да би остварили своје циљеве учвршћивања политичке моћи. Декрет о паљењу Рајхстага, усвојен следећег дана на Хитлерово инсистирање, суспендовао је основна права и дозволио државни притвор без хабеас корпуса. Активности Немачке комунистичке партије су сузбијене, а око 4.000 чланова партије је ухапшено. Геринг је захтевао да се затвореници стрељају, али је Рудолф Дилс, шеф пруске политичке полиције, игнорисао наредбу. Иако је консензус међу историчарима да је ван дер Лубе подметнуо пожар, неки оптужују нацисте да су организовали напад под лажном заставом. На Нирнбершком процесу, генерал Франц Халдер је сведочио да је Геринг признао одговорност за подметање пожара на ручку одржаном на Хитлеров рођендан 1942. године. У свом сведочењу у Нирнбергу, Геринг је негирао ову причу.

Други брак

Почетком 1930-их, Геринг је често био у друштву Еми Зонеман, глумице из Хамбурга. Венчали су се 10. априла 1935. године у Берлину. Велики пријем је одржан претходне ноћи у Берлинској опери. Ловачки авиони су надлетали изнад њих у ноћи пријема и на дан церемоније, на којој је Хитлер био кум. Герингова ћерка, Еда, рођена је 2. јуна 1938. године.

Нацистички моћник

Хитлер, Мартин Борман, Геринг и Балдур фон Ширах у Оберсалцбергу у Баварској, 1936.

Када је Хитлер именован за канцелара Немачке 30. јануара 1933. године, Геринг је именован за рајхсминистра без портфеља и рајхскомисара авијације. Након тога је 11. априла 1933. године именован за министра-председника Пруске, пруског министра унутрашњих послова и шефа пруске полиције. Дана 25. априла 1933. године, Хитлер је такође делегирао своја овлашћења као рајхштатхалтер (гувернер Рајха) Пруске Герингу. Дана 18. маја 1933. године, Геринг је обезбедио усвајање закона о овлашћењу кроз Ландтаг Пруске којим су сва законодавна овлашћења дата кабинету.

Користећи ово овлашћење, 8. јула 1933. Геринг је донео закон којим се укида Пруски државни савет, други дом пруског законодавства који је заступао интересе пруских покрајина. Уместо тога, створио је ревидирани Пруски државни савет, који није био законодавни орган, а служио би само као саветодавно тело. Геринг би био председник савета. Састојао би се, по службеној дужности, од пруских министара и државних секретара, као и одабраних званичника Нацистичке партије и других лидера индустрије и друштва које је искључиво бирао Геринг. У октобру 1933. Геринг је постао члан Академије за немачко право Ханса Франка на њеном инаугурационом састанку. У јулу 1934. именован је за рајхшвармистера, са чином рајхсминистра, за шефа новоствореног Рајхског завода за шумарство.

Вилхелм Фрик, министар унутрашњих послова Рајха, и шеф ЅЅ-а, Хајнрих Химлер, надали су се да ће створити јединствене полицијске снаге за целу Немачку, али је Геринг 26. априла 1933. године основао посебне пруске полицијске снаге, са Рудолфом Дилсом на челу. Снага је названа Тајна државна полиција, или Гестапо. Геринг, сматрајући да Дилс није довољно суров да ефикасно користи Гестапо за супротстављање моћи ЅА, предао је контролу над Гестапом Химлеру 20. априла 1934. године. До тада је ЅА бројала преко два милиона људи.

Хитлер је био дубоко забринут да Ернст Рем, шеф ЅА, планира пуч. Химлер и Рајнхард Хајдрих су ковали заверу са Герингом да искористе Гестапо и ЅЅ да би сломили ЅА. Чланови ЅА су сазнали за предложену акцију и хиљаде њих је изашло на улице у насилним демонстрацијама у ноћи 29. јуна 1934. године. Разбеснели Хитлер је наредио хапшење руководства ЅА. Рем је убијен у својој ћелији када је одбио да изврши самоубиство; Геринг је лично прегледао спискове затвореника – којих је било на хиљаде – и одредио кога још треба стрељати. Најмање 85 људи је убијено у периоду од 30. јуна до 2. јула, што је сада познато као Ноћ дугих ножева. Хитлер је 13. јула у Рајхстагу признао да су убиства била потпуно незаконита, али је тврдио да је у току била завера за рушење Рајха. Усвојен је ретроактивни закон којим је акција легализована. Свака критика је дочекана хапшењима.

Међуратни период

Одредбама Версајског мировног споразума Немачкој је забрањено да има војну авијацију. Геринг одлази у Шведску где се неко време бави акробатским летењем и падобранством, а затим постаје пилот ваздушног таксија. За време боравка у Шведској заљубљује се у Карин фон Кантцов, ћерку шведског официра. Иако удата, Карин напушта супруга и сина и одлази заједно са Герингом за Немачку, где су се венчали 1922. године.

Сада већ капетан у пензији, Геринг се враћа у Минхен, у којем је током студија историје и економије ишао на предавања из политичких наука и тамо пао под утицај професора геополитике Карла Хаусхофера. Онде је први пут чуо и Хитлера како говори. Хитлер је, у то време неуморно држао говоре где год је стигао и могао по Минхену. Геринг ће и сам касније изјавити да је био благо речено задивљен Хитлеровим говорима. „Била је то политичка љубав на први поглед“. Тим је речима изразио дивљење свом будућем вођи.

Врло брзо придружио се НСДАП-у, било је то 1923, а Хитлер му је, препознавши у њему способног човека, којег је при томе и красио углед ратног хероја, препустио вођење СА-ом. Заједно са Хитлером и осталим тадашњим вођама НСДАП-а учествовао је 9. новембра 1923. године у неуспелом Минхенском пучу. Хитлер и неколицина најистакнутијих одмах су завршили у затвору, а Геринг, који је током пуча тешко рањен у кук, побегао са супругом у Аустрију, где је током лекарске интервенције у инсбрушкој болници по први пут примио морфијум од којег ће бити зависан до краја живота. По Хитлеровом налогу, из Аустрије одлази у Италију како би од Мусолинија затражио финансијску помоћ неопходну за опстанак нацистичког покрета, али је Мусолини одбио да га прими. Након неуспеле мисије у Италији, вратио се са супругом у Шведску у којој је провео следеће 4 године, а вратио се у Немачку тек када му је канцелар Рајха Паул фон Хинденбург 1927. одобрио амнестију. Услед стицаја околности Хитлер ће 1933. преузети место немачког канцелара, а тада почиње и Герингов узлет.

Као изабрани председник Рајхстага Геринг је искористио свој политички и економски утицај да омогући избор Хитлера за канцелара. Након преузимања функције канцелара Хитлер га именује министром без портфеља и државним повереником за авијацију, као и привременим пруским министром унутрашњих послова што је омогућило Герингу да почне свој сурови окршај с политичким неистомишљеницима. Повод за почетак обрачуна било је паљење Рајхстага 27. фебруара 1933. године, за шта је Геринг оптужио комунисте. На удару су првенствено били чланови левих странака, посебно Комунистичке партије који су тих дана били немилосрдно прогањани, хапшени и убијани. Поред комуниста, жртве прогона били су и други политички противници, Јеховини сведоци и хомосексуалци. По Геринговом налогу у Оранијенбургу и Папенбургу се оснивају први поправни домови названи логорима за преваспитавање. Мање од шест месеци након Хитлеровог доласка на власт, у различитим затворима и логорима налазило се преко 27.000 политичких затвореника који су били ухапшени након паљења Рајхстага. Придружио се и врху СС-а и заједно са Хајнрихом Химлером постављао темеље идејама о будућим концентрационим логорима.

Хитлерову наклоност, овај је частохлепни и болесно амбициозни човек, задобио учествовањем и у Ноћи дугих ножева када је, у обрачуну са челништвом СА-а због завере, (ликвидација Ернста Рема) показао висок степен немилосрдности. По његовом наређењу, у просторијама старе војне академије у Лихтерфелдеу у Берлину, стрељано је 43 наводна пучиста. Након обрачуна са СА, у децембру 1934. године, Хитлер је тајним декретом одредио Геринга за свог наследника. Првог дана рата, 1. септембра 1939. године Хитлер ће у говору одржаном у Рајхстагу јавно означити Геринга као свог наследника, а ово именовање ће писмено бити потврђено 29. јуна 1941. године.

Чак се и сам Геринг насмејао када му је судија Џексон на суђењу за ратне злочине пуно година касније рекао: „Геринг је своје дебеле прсте имао у свему“.

На сахрану краљу Александру Карађорђевићу је авионом из Берлина дошао и изасланик Немачке Херман Герниг. Његов венац је носио знак кукастог крста са натписом: Једином храбром противнику. Немачка је тако достојно одала почаст своме бившем противнику.

Обнова Луфтвафе

Фелдмаршал Херман Геринг и генералоберст Ернст Удет, 1938. год.

Непосредно након доласка Хитлера на власт, Геринг је именован за Рајхскомесара задуженог за авијацију. Одмах по његовом именовању започела је убрзана обнова немачког ратног ваздухопловства Луфтвафе. Међутим, Геринг је поред ове обављао и низ важних политичких функција у земљи, због чега је посао обнове пао на његовог заменика, државног секретара Ерхарда Милха који је пре именовања на ову функцију био директор немачке ваздухопловне компаније Луфтханза. Користећи свој значајан политички утицај и Хитлерову наклоност Геринг је успевао да осигура примат у снабдевању ратног ваздухопловства на штету војске и морнарице, због чега је често долазио у сукоб са командантима ових родова војске.

Ерхард Милх је у тајности започео са обновом система обуке пилота. Основан је велики број пилотских школа, а немачка ваздухопловна компанија Луфтханза је коришћена као параван за обуку пилота. Немачка индустрија је први пут нако Првог светског рата добила велике наруџбине војних авиона. 1936. године у наоружање Луфтвафе улази друга генерација немачких борбених авона међу којима су ловачки авион Месершмит Ме 109, двомоторни ловац-разарач Месершмит Ме 110, као и бомбардери Дорнијер До 17, Хајнкел Хе 111 и Јункерс Ју 87. У августу 1936. године Луфтвафе по први пут ступа у акцију током Шпанског грађанског рата, у склопу војне подршке шпанским националистима под командом генерала Франка. У склопу Легије Кондор, на страни националиста борило се око 200 немачких борбених авиона. Захваљујући немачкој подршци, шпански националисти су убрзо остварили потпуну доминацију у ваздушном простору Шпаније.

Успеси Ерхарда Милха и његов све блискији однос са Хитлером угрозили су до тада неприкосновени положај Хермана Геринга као првог човека Луфтвафе. Реагујући на претњу, Геринг је у значајној мери ограничио Милхове надлежности, због чега је Милх изгубио директну контролу над штабом ваздухопловства као и над техничким и кадровским одсеком. Геринг је затим за шефа техничког одсека поставио свог старог пријатеља и ловачког аса из Првог светског рата са 62 признате ваздушне победе, Ернста Удета. Почетком 1939. године Геринг поставља Удета за шефа службе за набавке и снабдевање немачког ваздухопловства (Generalflugzeugmeister) са чином генералоберста. У фебруару 1939. године на место начелника штаба немачког ратног ваздухопловства постављен је генерал-мајор Ханс Јешонек. Јешонек није успео да успостави ефикасну комуникацију са Милхом и Удетом, а имао је проблема и са Герингом који је имао тенденцију да на све важније функције унутар Луфтвафе поставља своје пријатеље и који није имао поверења у Јешонека. У настојању да очува свој положај другог човека Рајха и првог човека Луфтвафе, Геринг је намерно отежавао комуникацију између својих блиских сарадника Милха, Удета и Јешонека што се значајно одразило на развој Луфтвафе, али и на њену борбену способност што се нарочито испољило по отпочињању Другог светског рата. Упркос свему Луфтвафе је 1. септембра 1939. године, на дан почетка Другог светског рата располагала са 3.650 савремених борбених авиона.

Други светски рат

Напад на Пољску

Бруно Лоерцер, Херман Геринг и Адолф Галанд у обиласку непознатог немачког војног аеродрома у Белгији, 1940. година.

Геринг, који је захваљујући својим доушницима знао да ће Енглеска и Француска подржати Пољску у случају рата, као и да Италија неће ступити у рат на страни Немачке, покушао је да одговори Хитлера од планираног напада на Пољску. На Герингову примедбу да играју на све или ништа Хитлер је одговорио: "Ја сам увек играо на све или ништа". Иако многобројна, немачка Луфтвафе је на дан почетка Другог светског рата располагала само са четири најмодернија средња бомбардера Јункерс Ју 88 док је пројектовање и производњу бомбардера великог домета Геринг лично одложио 29. априла 1937. год. Током немачког напада на Пољску, који је почео 1. септембра 1939. године када и Други светски рат, немачка Луфтвафе постигла је значајне успехе. У релативно кратком року уништено је малобројно пољско ратно ваздухопловство након чега је Луфтвафе наставила са пружањем подршку немачким трупама на земљи. Током битке за Варшаву Геринг је наредио жестоко неселективно бомбардовање града које је за последицу имало значајне цивилне жртве, а све у намери да покаже да је Луфтвафе имала пресудан утицај у немачкој победи. Упркос упорној одбрани пољских јединица које су браниле Варшаву, катастрофално стање цивилног становништва проузроковано константним бомбардовањем из ваздуха приморало је војне команданте да капитулирају.

Кампања на западу

Центар Ротердама након немачког бомбардовања, 14. маја 1940. год.

Током немачке кампање на западу 14. маја 1940. године тешко је бомбардован Ротердам и том приликом је погинуло 900 људи и уништен је велики део старог градског језгра. Након овог бомбардовања Холандија је капитулирала. Током битке за Француску, Луфтвафе је у више наврата митраљирала и бомбардовала избегличке колоне. Када су се снаге Британског експедиционог корпуса и делови француских трупа нашли у окружењу код Денкерка, Геринг је уверио Хитлера који је због неопходног одмора зауставио напредовање оклопних јединица надомак Денкерка, да Луфтвафе може потпуно самостално да онемогући евакуацију британских и француских јединица. За уништење опкољених јединица у џепу код Денкерка Геринг је прикупио 500 ловаца и 300 бомбардера. Импресивна бројка, међутим радило се о ваздухопловним јединицама које су већ две недеље непрекидно биле ангажоване у борбама и које су већ биле на граници људских и техничких ресурса. Луфтвафе се изнад Денкерка по први пут озбиљно сукобила са британским РАФ и барем привремено изгубила превласт у ваздуху. Британци су, упркос значајним губицима, до 4. јуна успешно евакуисали 338.226 војника. Био је то први озбиљнији Герингов неуспех. Геринг који је у Првом светском рату командовао ловачком ескадрилом, није могао да схвати сву сложеност командовања ратним ваздухопловством на тактичком и стратегијском нивоу и у великој мери је преценио способности Луфтвафе.

Битка за Британију

После пораза Француске уследила је битка за Британију. 21. јула 1940. године Геринг је наредио да Луфтвафе систематски појача нападе на Енглеску.) Луфтвафе је добила задатак да припреми терен за инвазију тако што ће уништити британски РАФ, вршити нападе на бродске конвоје и бомбардовањем омекшати одбрану у зони инвазије. Ограничена дејства Луфтвафе трајала су све до 13. августа 1940. године или до "Дана орлова" (Adlertag) како га је Геринг назвао, када су отпочели масовни бомбардерски напади на Портланд и Саутхемптон као и на британске аеродроме у Хемпширу и Кенту. Масовни бомбардерски напади настављени су током целог августа и почетком септембра, све док серија британских бомбардерских напада на Берлин, у првој недељи септембра, није натерала Геринга да промени тактику. У знак одмазде, Геринг је наредио да се отпочне са масовним бомбардовањем Лондона. Лондон је први пут бомбардован 7. септембра 1940. год. Те вечери Геринг је самозадовољно известио: "Лондон је у пламену".

Захваљујући упорној и вешто вођеној британској одбрани, Луфтвафе је претрпела пораз у бици за Британију. Немачки губици су износили 1700 авиона док су Британци изгубили 915 авиона. Поред губитка у авионима, Луфтвафе је изгубила велики број искусних пилота који су углавном обарани изнад британске територије. Уколико би и успели да искоче, доспели би у британско заробљеништво, за разлику од британских пилота који би након искакања над својом територијом, могли да наставе са борбом (иако је РАФ током битке за Британију изгубио 915 авиона, губици у људству износили су 530 пилота). Због немогућности Луфтвафе да оствари превласт у ваздуху над Ламаншем, Хитлер је отказао операцију Морски лав. Неуспех у бици за Британију изазвао је нетрпељивост Хитлера према свом старом ратном другу, која је само још више била појачања чињеницом да је Геринг током битке отишао у лов у Роминтер Хајде, као и да га је од командовања више занимао лов на скупоцена уметничка дела којих је у музејима и приватним збиркама у Француској било на претек.

Напад на СССР

Совјетски авиони уништени на земљи током напада Луфтвафе, 1941. год.

Упркос томе што је почео да губи углед у Хитлеровим очима, Геринг је на војној конференцији одржаној 4. новембра 1940. године, на којој је Хитлер обавестио три врховна команданта Вермахта о намери да нападне Совјетски Савез, покушао да га одговори од ове намере. Геринг је истакао да би, уколико уследи напад на Совјетски Савез, Немачка водила рат на два фронта и подсетио је Хитлера да је то био један од главних узрока пораза Немачког царства у Првом светском рату. Такође је упозорио Хитлера и на могућност рата са САД као и на то да је прво неопходно добити рад на западу. Међутим, Хитлер се оглушио о Герингова упозорења и пет недеља касније 18. децембра 1940. године потписао је директиву бр. 21 за почетак операције Барбароса, односно напад на СССР.

Дана 22. јуна 1941. године нацистичка Немачка је напала СССР. У првом налету немачких авиона на руске војне аеродроме око 1.200 руских авиона уништено је на земљи. Луфтвафе је имала одрешене руке у ваздуху и преусмерила је своје активности на подршку трупама на земљи. Упркос томе што је био против напада на СССР, Геринг је здушно учествовао у руковођењу ратним операцијама, али се као повереник за четворогодишњи план и шеф економског штаба Исток бавио и проблемима администрирања окупираних подручја. По његовој наредби велики број руских цивила послат је на принудни рад у Немачку док су руски војни заробљеници стрељани без претходног судског поступка. У Бјаловешкој шуми је стотину села сравњено са земљом како би се ова прашума на граници Пољске и Белорусије претворила у ловиште. 31. јула 1941. године, по Хитлеровој наредби, опуномоћио је СС-обергрупенфирера Рајнхарда Хајдриха да "предузме све потребе припреме за укупно решење јеврејског питања на европским подручјима под немачким утицајем.

Смена и хапшење по Хитлеровом наређењу

Геринг се последњи пут сусрео са Адолфом Хитлером, 20. априла 1945. године, у Фиреровом бункеру у Берлину. Приликом тог сусрета, Геринг је заједно са осталим припадницима најужег фиреровог круга покушао да наговори Хитлера да напусти Берлин. Хитлер овај предлог није нити одбио, нити прихватио. Након овог састанка Геринг је, у вечерњим часовима напустио Берлина и отишао за Оберсалцберг.

На редовној конференцији са војним саветницима, која је одржана у Фиреровом бункеру, 22. априла, Хитлер је након лоших вести са фронта, у нападу беса изјавио да остаје у Берлину без обзира на све, и да ће ту дочекати крај, кад дође. Након конференције Јодл и Кајтел су поново покушали да убеде Хитлера да се повуче на југ. Разговор који је уследио, Хитлер је завршио речима: "Ако сад постоји питање преговора, Геринг их може водити боље од мене." О детаљима овог састанка Геринга је на Оберсалцбергу известио његов шеф штаба генерал Колер, који је Фиреров бункер напустио 23. априла 1945. год.

Геринг је на основу Колеровог извештаја закључио да је Хитлер дао оставку и да је сва овлашћења пренео на њега. Истог дана послао је телеграм Хитлеру у којем тражи његову сагласност да преузме вођство над Трећим рајхом. У свом телеграму Геринг затим каже: "Уколико не примим одговор до вечерас, до десет сати, сматраћу да ми је то одобрено, а да сте ви изгубили своју слободу акције". Додатне телеграме у којима образлаже свој поступак Геринг је послао Кајтелу, Рибентропу и Фон Белову. Овакав Герингов поступак Хитлер је окарактерисао као издају. У одговору, чији је текст сачинио Борман, а Хитлер одобрио Герингу је предочено да је починио издају и да је за то дело предвиђена смртна казна, али да ће му због ранијих заслуга живот бити поштеђен, под условом да одмах поднесе оставку на све своје функције. У другом телеграму, који је Борман послао на Оберсалцберг, наређено је СС оберштурмбанфирерима Франку и Бредову да ухапсе Геринга због издаје, што су и учинили, недуго након поноћи. Сутрадан је из Берлина објављена вест да је Геринг, из здравствених разлога, дао оставку на све своје функције.

Заробљавање и суђење

Геринг у заробљеништву, испред заставе америчке 36. пешадијске дивизије познатије као „Тексашка дивизија”, 9. мај 1945. год.

Крај је дошао пет година касније. Херман Геринг био је ухваћен од стране савезничких трупа непосредно пре капитулације. Велики Рајхсмаршал, обожаватељ уметнина и накита, (један од хобија било му је пљачкање умјетничких дела из поробљених земаља и стварање властите грандиозне колекције), немојмо заборавити да је био и наркоман (зависник од морфијума којег су му морали давати и у затвору) остао је сам у невеликој влажној ћелији Нирнбершког затвора, чекао је своју пресуду.

Дана 1. октобра 1946. године проглашен је кривим по свим тачкама за ратне злочине и осуђен на смрт вешањем. У тренутку када је осуђен на смрт, скинуо је своје слушалице и у потпуној тишини одмарширао из суднице. Након 14 дана пошто му је одбијена молба да буде стрељан, прегризао је капсулу цијанида коју је скривао у својој ћелији.

Геринг је умро 15. октобра 1946.

Литература

• „Art Provenance and Claims Records and Research”. National Archives and Records Administration. 15. 8. 2016. Приступљено 16. 7. 2017. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Beevor, Antony (2006). The Battle for Spain: The Spanish Civil War 1936–1939. London: Phoenix. ISBN 978-0-7538-2165-7. 
• Bille-Hansen, A. C.; Holck, Harald, ур. (1943). Statshaandbog for Kongeriget Danmark for Aaret 1943 [State Manual of the Kingdom of Denmark for the Year 1943] (PDF). Kongelig Dansk Hof- og Statskalender (на језику: дански). Copenhagen: J.H. Schultz A.-S. Universitetsbogtrykkeri. Приступљено 20. 1. 2021 — преко da:DIS Danmark. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Block, Maxine; Trow, E. Mary (1971). Current Biography: Who's News and Why 1941. New York: H.W. Wilson. OCLC 16655369. 
• Blood, Philip W. (2001). Holmes, E. R., ур. Bandenbekämpfung: Nazi occupation security in Eastern Europe and Soviet Russia 1942–45 (Теза). Cranfield University. 
• Blood, Philip W. (3. 8. 2010). „Securing Hitler's Lebensraum: The Luftwaffe and Bialowieza Forest, 1942–1944”. Holocaust and Genocide Studies. 24 (2): 247—272. ISSN 1476-7937. doi:10.1093/hgs/dcq024. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Botting, Douglas (2006). In the Ruins of The Reich: Germany 1945–1949. London: Methuen Publishing. ISBN 978-0-413-77511-5. 
• Broszat, Martin (1981). The Hitler State: The Foundation and Development of the Internal Structure of the Third Reich. New York: Longman Inc. ISBN 0-582-49200-9. 
• Bullock, Alan (1999) [1952]. Hitler: A Study in Tyranny. New York: Konecky & Konecky. ISBN 978-1-56852-036-0. 
• Bungay, Stephen (2000). The Most Dangerous Enemy: A History of the Battle of Britain. London: Aurum Press. ISBN 978-1-85410-721-3. 
• Cesarani, David (2005) [2004]. Eichmann: His Life and Crimes. London: Vintage. ISBN 978-0-09-944844-0. 
• Childers, Thomas (2017). The Third Reich: A History of Nazi Germany. New York: Simon & Schuster. ISBN 978-1-45165-113-3. 
• Darnstädt, Thomas (4. 4. 2005). „Ein Glücksfall der Geschichte”. Der Spiegel. Приступљено 13. 9. 2016. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• „Datenbank der deutschen Parlamentsabgeordneten. Basis: Parlamentsalmanache/Reichstagshandbücher 1867–1938”. www.reichstag-abgeordnetendatenbank.de. Приступљено 18. 9. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Evans, Richard J. (2003). The Coming of the Third Reich. New York: Penguin. ISBN 978-0-14-303469-8. 
• Evans, Richard J. (2005). The Third Reich in Power. New York: Penguin. ISBN 978-0-14-303790-3. 
• Evans, Richard J. (2008). The Third Reich at War. New York: Penguin. ISBN 978-0-14-311671-4. 
• Evans, Richard J. (2024). Hitler's People: The Faces of the Third Reich. New York: Penguin. ISBN 978-0-59329-643-1. 
• Fellgiebel, Walther-Peer (2000) [1986]. Die Träger des Ritterkreuzes des Eisernen Kreuzes, 1939–1945 (на језику: немачки). Friedberg: Podzun-Pallas. ISBN 978-3-7909-0284-6. 
• Fleming, Thomas (децембар 1987). „The Big Leak”. American Heritage. 38 (8). Архивирано из оригинала 14. 2. 2008. г. Приступљено 28. 6. 2022. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• „Forgetfulness Of Hess Held Intentional”. Vallejo Times-Herald. Luther Gibson. 18. 10. 1945. стр. 7. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Frank, Hans, ур. (1933—1934). Jahrbuch der Akademie für Deutsches Recht [Yearbook of the Academy for German Law]. München/Berlin/Leipzig: Schweitzer Verlag. 
• Franks, Norman L. R.; Bailey, Frank W.; Guest, Russell (1993). Above the Lines: The Aces and Fighter Units of the German Air Service, Naval Air Service and Flanders Marine Corps 1914-1918 (на језику: енглески). London: Grub Street. ISBN 978-0-948817-73-1. 
• Franks, Norman; Van Wyngarden, Greg (2003). Fokker D VII Aces of World War 1: Part 1. Oxford: Osprey. ISBN 1-84176-533-3. 
• Freitag, Christian H. (2015). Ritter, Reichsmarschall & Revoluzzer. Aus der Geschichte eines Berliner Landhauses (на језику: немачки). Berlin: Friedenauer Brücke. ISBN 978-3-9816130-2-5. 
• Fussell, Paul (2002). Uniforms: Why We Are What We Wear. New York: Houghton Mifflin. ISBN 978-0-618-38188-3. 
• Gade, Ida K. Richter (21. 2. 2011). „Herman Göring”. berlingske.dk (на језику: дански). Berlingske Media A/S. Приступљено 23. 4. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• „Odznaczenie japońskie dla marsz. Goeringa” (PDF). Gazeta Lwowska (на језику: пољски). бр. 233. 5. 10. 1943. стр. 1. Приступљено 20. 1. 2021. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Gerlach, Christian (2016). The Extermination of the European Jews. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-70689-6. 
• Gerwarth, Robert (2011). Hitler's Hangman: The Life of Heydrich. New Haven, CT: Yale University Press. ISBN 978-0-300-11575-8. 
• Gilbert, Gustave (1995). Nuremberg Diary. New York: Da Capo Press. ISBN 978-0-306-80661-2. 
• Goldensohn, Leon N. (2004). The Nuremberg Interviews: Conversations with the Defendants and Witnesses. New York: Alfred A. Knopf. ISBN 978-0-375-41469-5. 
• Goldhagen, Daniel (1996). Hitler's Willing Executioners: Ordinary Germans and the Holocaust. New York: Knopf. ISBN 978-0-679-44695-8. 
• „Guard 'gave Goering suicide pill'”. BBC News. 8. 2. 2005. Приступљено 8. 5. 2012. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Gunther, John (1940). Inside Europe. New York: Harper & Brothers. OCLC 836676034. 
• Hett, Benjamin Carter (2014). Burning the Reichstag: An Investigation into the Third Reich's Enduring Mystery. Oxford: Oxford University Press. ISBN 9780199322329. 
• Hilberg, Raul (1985). The Destruction of the European Jews. New York: Holmes & Meier. ISBN 0-8419-0910-5. 
• Hitler, Adolf (1988). Hitler's Table Talk, 1941–1944. Oxford; New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-285180-2. 
• Holland, James (2011). The Battle of Britain: Five Months That Changed History; May-October 1940. New York: St. Martin's Press. ISBN 978-0-31-267500-4. 
• Hooton, Edward (1999). Phoenix Triumphant: The Rise and Rise of the Luftwaffe. Garden City, NJ: Arms & Armour. ISBN 1-85409-181-6. 
• „Judgment of International Military Tribunal on Hermann Goering”. The Avalon Project. New Haven, Connecticut: Yale Law School, Lillian Goldman Law Library. 30. 9. 1946. Приступљено 8. 5. 2012. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Keller, Rolf (2021). „"...A necessary evil": use of Soviet prisoners of war as labourers in the German Reich, 1941–1945”. Dimensionen eines Verbrechens: Sowjetische Kriegsgefangene im Zweiten Weltkrieg | Dimensions of a Crime. Soviet Prisoners of War in World War II (на језику: немачки и енглески). Metropol Verlag. стр. 194—205. ISBN 978-3-86331-582-5. 
• Kellerhoff, Sven Felix (23. 3. 2018). „Raubkunst: Für Löwen hatte Hermann Göring eine Schwäche”. Die Welt (на језику: немачки). Приступљено 22. 1. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Kershaw, Ian (2008). Hitler: A Biography. New York: W.W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-06757-6. 
• Kilduff, Peter (2013). Herman Göring, Fighter Ace: The World War I Career of Germany's Most Infamous Airman. London: Grub Street. ISBN 978-1-906502-66-9. 
• „Kungl. Svenska Riddarordnarna”. Bihang till Sveriges Statskalender 1940. (на језику: шведски). Uppsala: Almqvist & Wiksells Boktryckeri. 1940. 
• Lajos, Pallos (2011). „A Magyar Királyi Szent István Rend jelvényei a Magyar Nemzeti Múzeum Éremtárában”. Ур.: Tibor, Kovács. 2010–2011 A Magyar Nemzeti Múzeum történeti évkönyve. Folia Historica: Magyar Nemzeti Múzeum Évkönyve (на језику: мађарски). Budapest: Hungarian National Museum. стр. 39—65. ISSN 0133-6622. 
• Lepage, Jean-Denis (2016). Hitler's Stormtroopers: The SA, The Nazi's Brownshirts, 1922–1945. Frontline Books. ISBN 978-1-399-07721-7. 
• Lilla, Joachim (2005). Der Preußische Staatsrat 1921–1933: Ein biographisches Handbuch. Düsseldorf: Droste Verlag. ISBN 978-3-770-05271-4. 
• Manvell, Roger; Fraenkel, Heinrich (2011) [1962]. Goering: The Rise and Fall of the Notorious Nazi Leader. London: Skyhorse. ISBN 978-1-61608-109-6. 
• Matikkala, Antti (2017). Kunnian ruletti: Korkeimmat ulkomaalaisille 1941–1944 annetut suomalaiset kunniamerkit (на језику: фински). Helsinki: Suomalaisen Kirjallisuuden Seura. ISBN 978-952-222-847-5. 
• Miller, Michael D. (2006). Leaders of the SS and German Police, Vol. 1. San Jose, CA: R. James Bender. ISBN 978-93-297-0037-2. 
• Miller, Michael D.; Schulz, Andreas (2015). Leaders of the Storm Troops, Vol. 1. Solihull, West Midlands: Helion & Company. ISBN 978-1-909982-87-1. 
• Moorhouse, Roger (2012). Berlin at War. New York: Basic Books. ISBN 978-0-46502-855-9. 
• Mosley, Leonard (1974). The Reich Marshal: A Biography of Hermann Goering. Garden City, NJ: Doubleday. ISBN 0-385-04961-7. 
• „Nazi Conspiracy and Aggression, Volume 2, Chapter XV, Part 3: The Reich Cabinet” (PDF). Office of United States Chief of Counsel For Prosecution of Axis Criminality. 1946. Приступљено 20. 8. 2017. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Noakes, Jeremy; Pridham, Geoffrey, ур. (2001) [1988]. Nazism 1919–1945: Foreign Policy, War and Racial Extermination. Exeter Studies in History. 3. Exeter: University of Exeter Press. 
• „Nuremberg Trial Proceedings, Volume 9: Eighty-fourth day, Monday, 18 March 1946, morning session”. The Avalon Project. New Haven, Connecticut: Yale Law School, Lillian Goldman Law Library. Приступљено 28. 3. 2012. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• The Nuremberg Trials (Newsreel) (на језику: енглески). British Pathé. 1945. Корисна информација се налази на: 1:22. Приступљено 16. 12. 2024. CS1 одржавање: Формат датума (веза) 
• Oestermann, Günter (2001). Junger Wolf im Nebel. Ein Junge in Deutschland 1930–1945 (на језику: немачки). Hamburg: [Norderstedt] Books on Demand. ISBN 978-3-8311-2487-9. 
• „OSS (USS Office of Strategic Services) Art Looting Intelligence Unit (ALIU) Reports 1945–1946 and ALIU Red Flag Names List and Index”. Central Registry of Information on Looted Cultural Property 1933–1945. Приступљено 16. 7. 2017. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Overy, Richard (2012) [1984]. Goering: Hitler's Iron Knight. London and New York: I.B. Taurus. ISBN 978-1-84885-932-6. 
• Overy, Richard J. (2001). Interrogations: The Nazi Elite in Allied Hands, 1945. New York: Viking. ISBN 978-0-670-03008-8. 
• Overy, Richard J. (2002) [1994]. War and Economy in the Third Reich. Oxford; New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-164737-6. 
• Perry, Marvin (2013). World War II in Europe: A Concise History. Boston: Wadsworth. ISBN 978-1-11183-652-8. 
• Petrov, Todor (2005). Bulgarian Orders and Medals 1878–2005. Sofia: Military Publishing House Ltd. ISBN 954-509-317-X. 
• Pohl, Dieter (2012). Die Herrschaft der Wehrmacht: Deutsche Militärbesatzung und einheimische Bevölkerung in der Sowjetunion 1941–1944 (на језику: немачки). Oldenbourg Wissenschaftsverlag. ISBN 978-3-486-70739-7. 
• „Prussian Diet Out For 4-Year Period: Adopts Act Transferring All Its Powers to the Cabinet Headed by Goering”. The New York Times. 19. 5. 1933. стр. 8. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Raeder, Erich (2001). Erich Rader, Grand Admiral: The Personal Memoir of the Commander in Chief of the German Navy From 1935 Until His Final Break With Hitler in 1943. London: New York: Da Capo Press. United States Naval Institute. ISBN 0-306-80962-1. 
• Rothfeld, Anne (2002). „Nazi Looted Art: The Holocaust Records Preservation Project, Part 1”. Prologue Magazine. U.S. National Archives and Records Administration. 34 (3). 
• Selwood, Dominic (13. 2. 2015). „Dresden was a civilian town with no military significance. Why did we burn its people?”. The Telegraph. Архивирано из оригинала 13. 2. 2015. г. Приступљено 14. 2. 2015. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Shirer, William L. (1960). The Rise and Fall of the Third Reich. New York: Simon & Schuster. LCCN 60-6729. 
• Speer, Albert (1971) [1969]. Inside the Third Reich. New York: Avon. ISBN 978-0-380-00071-5. 
• Stolfi, Russel (март 1982). „Barbarossa Revisited: A Critical Reappraisal of the Opening Stages of the Russo-German Campaign (June–December 1941)” (PDF). Journal of Modern History. 54 (1): 27—46. S2CID 143690841. doi:10.1086/244076. hdl:10945/44218. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Taylor, A. J. P. (1965). English History 1914–1945. Reading, Berkshire: Oxford University Press. ISBN 0-19-280140-6. 
• Taylor, Telford (1992). The Anatomy of the Nuremberg Trials. New York: Knopf. ISBN 978-0-394-58355-6. 
• United States Army Air Forces. „Interrogation of Reich Marshal Hermann Goering”. Combined Arms Research Library. United States Army Air Forces. Приступљено 17. 10. 2023. CS1 одржавање: Формат датума (веза)

Спољашње везе

• Посетилац Београда и крадљивац културног блага (Политика, Бранко Богдановић, 11. новембар 2018)
• excerpt from Hermann Göring book "Germany Reborn"