Олаф Шолц

С Википедије, слободне енциклопедије
Олаф Шолц
Олаф Шолц 2023. године
Лични подаци
Датум рођења(1958-06-14)14. јун 1958. (65 год.)
Место рођењаОснабрик (Доња Саксонија), Западна Немачка
ДржављанствоНемачка
НародностНемац
РелигијаЛутеранизам
УниверзитетУниверзитет у Хамбургу
ПрофесијаПолитичар
адвокат
задружни синдикалиста
Породица
Супружник
  • Брита Ернст (в. 1998)
Политичка каријера
Политичка
странка		Социјалдемократска партија Немачке
Тренутна функција
Функцију обавља од 8. децембра 2021.
ИзбориПарламентарни избори 2021.
ПредседникФранк-Валтер Штајнмајер
ПретходникАнгела Меркел
14. март 2018 — 8. децембар 2021.
ПредседникФранк-Валтер Штајнмајер
ПретходникЗигмар Габријел
НаследникРоберт Хабек
Министар финансија Немачке
14. март 2018 — 8. децембар 2021.
ПредседникФранк-Валтер Штајнмајер
ПретходникВолфганг Шојбле
НаследникКристијан Линднер
Први градоначелник Хамбурга
7. март 2011 — 13. март 2018.
ПредседникКристијан Вулф
Јоахим Гаук
ПретходникКристоф Алаус
НаследникПетер Ченчер
Потпис

Олаф Шолц (нем. Olaf Scholz; Оснабрик, 14. јун 1958) немачки је политичар и актуелни немачки канцелар. Био је вицеканцелар Ангеле Меркел и министар финансија од марта 2018. до децембра 2021. године. Претходно је био градоначелник Хамбурга од 2011. до 2018. године и заменик лидера Социјалдемократске партије (СПД) од 2009. до 2019. године. На немачким савезним изборима 2021. године, са којих је СПД изашао као најјача парламентарна странка, Шолц је био кандидат његове странке за канцелара. СПД, Алијанса 90/Зелени и ФДП сложили су се да формирају коалициону владу (коалицију семафора) 24. новембра 2021. Бундестаг је изабрао Шолца за канцелара 8. децембра 2021. године.[1][2]

Шолц је по професији адвокат и позван је у адвокатску комору 1985. године, специјализујући се за радно право. Постао је члан СПД-а 1970-их и био је члан Бундестага од 1998. до 2011. Служио је у влади Хамбурга под вођством првог градоначелника Ортвина Рундеа 2001. године, пре него што је изабран за генералног секретара СПД-а 2002. године, заједно са лидером СПД-а и канцеларом Герхардом Шредером. Након што се повукао са функције генералног секретара 2004. године, постао је главни шеф своје странке у Бундестагу, а касније је ушао у Прву владу Меркелове 2007. године као министар за рад и социјална питања. Након што је СПД напустио Владу након избора 2009. године, Шолц се вратио да води СПД у Хамбургу, а такође је изабран за заменика лидера СПД-а. Довео је своју странку до победе на државним изборима у Хамбургу 2011. године и постао је први градоначелник, држећи ту функцију до 2018. године.

Након што је СПД ушао у Четврту владу Меркелове 2018. године, Шолц је именован и за министра финансија и за вицеканцелара Немачке. У 2019. години, Шолц се кандидовао на заједничкој листи са бившом представницом државе Бранденбург Кларом Гејвиц за новоуведено двојно вођство СПД-а. Упркос томе што је освојио највише гласова у првом кругу, пар је изгубио са 45% гласова у другом кругу који је уследио од победника Норберта Валтера-Борјанса и Саскије Ескен.[3] Након тога је поднио оставку са функције замјеника лидера.[4] 2020. Шолц је номинован као СПД-ов кандидат за канцелара Немачке на савезним изборима 2021. године.[5] Дана 8. децембра 2021. године је проглашен за деветог канцелара Немачке.[6]

Младост и образовање[уреди | уреди извор]

Шолц је рођен 14. јуна 1958. у Оснабрику, у Доњој Саксонији, али је одрастао у округу Рахлстедт у Хамбургу[7]. Његови родитељи су радили у текстилној индустрији[8]. Има два млађа брата, Јенса Шолца, анестезиолога и извршног директора Универзитетског медицинског центра Шлезвиг Холштајн[9]; и Инга Шолца, технолошког предузетника. Олаф Шолц је похађао основну школу Бекасиненау у Олденфелдеу, али је потом прешао у основну школу Грослохеринг у Грослоеу. Након што је 1977[10]. завршио средњу школу, почео је да студира право на Универзитету у Хамбургу 1978. године у оквиру једностепене правне обуке. Касније се запослио као адвокат специјализован за радно право[11]. Шолц се придружио Социјалдемократској партији са 17 година[7].

Шолцова породица је традиционално лутеранска и крштен је у Евангелистичкој цркви у Немачкој; он има углавном секуларне ставове и напустио је Цркву у одраслом добу, али је позвао на уважавање хришћанског наслеђа и културе земље[12].

Политичка каријера[уреди | уреди извор]

Рана политичка каријера[уреди | уреди извор]

Млади социјалиста 1975–1989[уреди | уреди извор]

Шолц о Конгресу младих социјалиста 1984. године

Шолц се придружио СПД-у 1975. године као студент, где се укључио у Јусос, омладинску организацију СПД-а. Од 1982. до 1988. године био је заменик савезног председника Јусо, а од 1987. до 1989. године и потпредседник Међународне уније социјалистичке омладине. Подржавао је Фројденбергер Крајс, марксистичко крило универзитетских група Јусо и часопис спв и промовише „превазилажење капиталистичке економије“ у чланцима, као „европско упориште крупног бизниса” и социјално-либералне коалиције, која „голо одржавање власти ставља изнад сваког облика суштинског спора”[13]. Дана 4. јануара 1984. године, Шолц и други Јусо лидери састали су се у ДДР-у са Егоном Крензом, секретаром Централног комитета СЕД-а и чланом Политбироа Централног комитета СЕД-а, Хербертом Хебером. Године 1987. Шолц је поново прешао унутрашњу немачку границу и заузео се за споразуме о разоружању као Јусо-Вајс на мировном скупу ФДЈ у Витенбергу[14].

Члан немачког Бундестага 1998–2001[уреди | уреди извор]

Бивши потпредседник Међународне уније социјалистичке омладине, Шолц је први пут изабран да представља Хамбург Алтону у Бундестагу 1998. године, са 40 година. У истражној комисији Бундестага о визној афери, био је председник посланичке групе СПД. Дана 6. јуна 2001. године дао је оставку на место да би преузео упражњено место сенатора за унутрашње послове Хамбурга под првим градоначелником Ортвином Рундеом.

Сенатор за унутрашње послове Хамбурга 2001[уреди | уреди извор]

Дана 30. маја 2001. године Шолц је наследио сенатора унутрашњих послова Хартмута Вроклагеа у оставци у Сенату Хамбурга на челу са градоначелником Ортвином Рундом. Током свог кратког времена као сенатора, контроверзно је одобравао принудну употребу лаксатива за прикупљање доказа од осумњичених дилера дроге. Лекарска комора Хамбурга изразила је неодобравање ове праксе због потенцијалних здравствених ризика[15]. Напустио је функцију у октобру 2001, након пораза његове странке на државним изборима у Хамбургу 2001. и избором Олеа фон Беуста за првог градоначелника. Његов наследник је био Роналд Шил.

Посланик немачког Бундестага 2002–2011[уреди | уреди извор]

Шолц је поново изабран у Бундестаг на немачким савезним изборима 2002. године. Од 2002. до 2004. године Шолц је такође био генерални секретар СПД; дао је оставку на ту функцију када је партијски лидер и канцелар Герхард Шредер, суочен са незадовољством унутар своје партије и спутан упорно ниским рејтингом јавног одобравања, најавио да ће се повући са места лидера Социјалдемократске партије[16].

Шолц је био један у низу политичара који су покренули дебату о немачкој новинарској норми да се испитаницима дозвољава да „овласте“ и измене цитате пре објављивања, након што је његов тим за штампу инсистирао на томе да се у великој мери преправи интервју за Die Tageszeitung 2003. године[17][18]. Уредник Баша Мика осудио је ово понашање као "издају тврдње о слободној штампи" и новине су на крају објавиле интервју са затамњеним Шолцовим одговорима.

Шолц је 2005. године био портпарол СПД-а у анкетном одбору који истражује аферу са немачким визама. После савезних избора касније те године, био је први парламентарни секретар Групе СПД Бундестага, поставши главни портпарол Социјалдемократске партије. У том својству, он је блиско сарађивао са шефом ЦДУ-а Норбертом Ретгеном на управљању и одбрани велике коалиције коју је предводила канцеларка Ангела Меркел у Бундестагу.[18] Такође је био члан парламентарне комисије за надзор, која врши парламентарни надзор над немачким обавештајним службама; БНД, МАД и БфВ. Поред тога, био је члан парламентарног тела задуженог за именовање судија у највише судове правде, односно Савезни суд правде (БГХ), Савезни управни суд (БВервГ), Савезни фискални суд (БФХ), Савезни радни суд (БАГ) и Савезни социјални суд (БСГ).

Шолц је поднео оставку са својим мандатом у Бундестагу 10. марта 2011. године, након што је три дана раније изабран за првог градоначелника Хамбурга[19].

Савезна и државна политичка каријера[уреди | уреди извор]

Министар за рад и социјална питања 2007–2009[уреди | уреди извор]

У 2007. години Шолц се придружио Влади Меркелове, наследивши Франца Минтеферинга на месту министра за рад и социјална питања[20][21].

Након савезних избора 2009, када је СПД напустио владу, Шолц је изабран за заменика лидера СПД-а, заменивши Франк-Валтера Штајнмајера. Између 2009. и 2011. године такође је био члан оперативне групе СПД за Авганистан/Пакистан[22]. Године 2010. учествовао је на годишњем састанку Билдерберга у Сиџесу, Шпанија[23].

Први градоначелник Хамбурга 2011–2018[уреди | уреди извор]

Шолц у марту 2011, у владиним клупама у Хамбуршком парламенту, убрзо након његовог избора за првог градоначелника.

У 2011. години, Шолц је био водећи кандидат СПД-а на државним изборима у Хамбургу, које је СПД победио са 48,3% гласова, заузевши 62 од 121 места у хамбуршком парламенту[24]. Шолц је поднео оставку на место члана Бундестага 11. марта 2011, неколико дана након његовог званичног избора за првог градоначелника Хамбурга; Дороти Стапелфелдт, такође социјалдемократа, именована је за његовог заменика првог градоначелника.

У својству првог градоначелника, Шолц је представљао Хамбург и Немачку на међународном нивоу. Шолц је 7. јуна 2011. присуствовао државној вечери коју је приредио председник Барак Обама у част канцеларке Ангеле Меркел у Белој кући[25]. Као домаћин годишњег банкета поводом Дана Светог Матије у Хамбургу за градске и пословне лидере, он је позвао неколико високих почасних гостију у град, укључујући премијера Француске Жан-Марка Ероа (2013), премијера Дејвида Камерона из Уједињеног Краљевства (2016) и премијер Канаде Џастин Тридо (2017)[26]. Од 2015. до 2018. године обављао је и функцију комесара Савезне Републике Немачке за питања културе у складу са Уговором о француско-немачкој сарадњи[27].

Шолц и супружници шефова држава и влада на Г20 у Хамбургу, 2017. године.

Шолц је позван да учествује у истраживачким разговорима између партија ЦДУ, ЦСУ и СПД о формирању коалиционе владе након савезних избора 2013. године[28]. У наредним преговорима предводио је делегацију СПД у радној групи за финансијску политику; његов копредседавајући из ЦДУ/ЦСУ био је министар финансија Волфганг Шојбле[29]. Поред колега социјалдемократа Јорга Асмусена и Томаса Опермана, Шолц је у медијима објављен као могући наследник Шојблеа на месту министра финансија у то време; док је Шојбле остао на тој функцији, преговори о формирању коалиције су на крају били успешни[30].

У документу који је састављен крајем 2014. године, Шолц и Шојбле су предложили преусмеравање прихода од такозваног солидарног додатка на приход и порез на добит предузећа (Solidaritätszuschlag) како би се субвенционисале исплате камата савезних држава[31].

Под Шолцовим вођством, социјалдемократе су победиле на државним изборима 2015. године у Хамбургу, добивши око 47 одсто гласова[32]. Његова коалициона влада са Партијом зелених – са лидерком Зелених Катарином Фегебанк на функцији заменика првог градоначелника – положила је заклетву 15. априла 2015.

Шолц говори на Глобал Ситизен Фестивалу 2017. године у Хамбургу.

У 2015. години, Шолц је предводио Хамбургову кандидатуру за домаћина Летњих олимпијских игара 2024. са буџетом процењеним на 11,2 милијарде евра (12,6 милијарди долара), такмичећи се против Лос Анђелеса, Париза, Рима и Будимпеште; грађани Хамбурга су, међутим, касније на референдуму одбили кандидатуру града, при чему је више од половине гласало против пројекта[33][34]. Касније те године, Шолц је – заједно са министром-председником Торстеном Албигом из Шлезвиг-Холштајна – преговарао о споразуму о реструктурирању дуга са Европском комисијом који је омогућио немачком регионалном зајмодавцу ХСХ Нордбанк да отпусти 6,2 милијарде евра проблематичне имовине – углавном ненаплативих кредита за бродове – на своје владине већинске власнике и избегне гашење, чиме ће се сачувати око 2.500 радних места[35].

Шолц је 2017. године добио критике због руковања нередима који су се десили током самита Г20 у Хамбургу[11].

Вицеканцелар и министар финансија 2018 – 2021[уреди | уреди извор]

Након дугог периода формирања владе након савезних избора 2017, током којих су се ЦДУ, ЦСУ и СПД договорили да наставе коалицију, Шолца су све странке прихватиле као савезног министра финансија. Шолц је положио заклетву заједно са остатком Владе 14. марта 2018. године, преузимајући и улогу вицеканцелара Немачке под Ангелом Меркел[36]. Током првих месеци на функцији, Шолц је постао један од најпопуларнијих немачких политичара, достигавши рејтинг од 50 процената[37].

Као одговор на пандемију Ковид 19 у Немачкој, Шолц је израдио низ пакета за спасавање привреде земље без преседана, укључујући стимулативни пакет од 130 милијарди евра у јуну 2020. године, који је захваљујући великодушним спасоносним линијама за предузећа и слободњаке, као и одлуком да би фабрике биле отворене, избегла масовна отпуштања и пребродила кризу боље од суседа као што су Италија и Француска[38][39]. Шолц је такође надгледао имплементацију ЕУ следеће генерације, фонда ЕУ за опоравак од 750 милијарди евра за подршку државама чланицама погођеним пандемијом, укључујући одлуку да се 90% од 28 милијарди евра за Немачку потроши на заштиту климе и дигитализацију[40].

Са Француском, Шолц је покренуо напоре за увођење глобалног минималног пореза на предузећа и нових пореских правила за технолошке гиганте[41][42].

На самиту Г7 у јуну 2021. године, Г7 се сложила о минималном светском порезу који је предложио Шолц од најмање 15 одсто за мултинационалне компаније. Главни разлог зашто су све државе чланице Г7 биле за то што је Шолц успео да убеди председника САД Џоа Бајдена, за разлику од његовог претходника Доналда Трампа, у минимално опорезивање[43]. Такође у јуну 2021., Шолц је од Федералне централне пореске управе дао да купи информације о потенцијалним утајивачима пореза из Дубаија. То су подаци милиона немачких пореских обвезника и садрже информације о имовини скривеној од пореских власти у Дубаију. Подаци би требало да служе за откривање прекограничних пореских прекршаја у значајном обиму[44].

Шолц је критикован у контексту банкрота провајдера платних услуга Вирекард, пошто је дошло до озбиљног прекршаја од стране Савезног органа за финансијски надзор (БаФин). Критичари се жале да је Савезно министарство финансија одговорно за праћење БаФина[45][46]. За време Шолцовог мандата, Министарство финансија је било један од субјеката парламентарне истраге о такозваном Вирекард скандалу[47][48], у чијем процесу је Шолц негирао било какву одговорност али је сменио председника регулатора БаФин-а Феликса Хуфелда и обећао ојачати надзор финансијског тржишта[49][50].

Кандидат за канцелара 2021[уреди | уреди извор]

Види још: Немачки савезни избори 2021.
Шолц на догађају предизборне кампање

Дана 10. августа 2020. године извршна власт СПД-а се сложила да ће предложити Шолца да буде партијски кандидат за канцелара Немачке на савезним изборима 2021. године[5]. Шолц припада центристичком крилу СПД-а[51], и Die Tageszeitung је његову номинацију сматрао опадањем левице странке. Шолц је предводио СПД до тесне победе на изборима, освојивши 25,8% гласова и 206 места у Бундестагу[52]. Након ове победе, сматрало се да је он највероватније следећи канцелар Немачке у такозваној коалицији на семафору са Зеленима и Слободном демократском партијом (ФДП)[53][54]. Дана 24. новембра је објављено да су СПД, Зелени и ФДП постигли коалициони споразум, са Шолцом као новим немачким канцеларом. Гласање за избор нове владе тек треба да буде заказано; предвиђа се да ће се одржати негде око Никољдана 6. децембра[2].

Девети канцелар Немачке[уреди | уреди извор]

Немачки Бундестаг изабрао је 8. децембра Олафа Шолца из Социјалдемократске партије Немачке за новог и деветог савезног канцелара. Тајним гласањем у парламенту Шолц, донедавни министар финансија, је добио подршку 395 од 707 присутних посланика. За избор му је било потребно 369 гласова[55].

Политичко гледиште[уреди | уреди извор]

Унутар СПД-а, Шолц се широко сматра да потиче из умереног крила партије[11]. Због свог аутоматизованог и механичког избора речи на конференцијама за штампу и интервјуима, Шолц је у медијима добио надимак „Шолцомат“. Године 2013. рекао је да сматра да је атрибуција „веома прикладна“[56][57].

После савезних избора 2017, Шолц је јавно критиковао стратегију и поруке лидера странке Мартина Шулца, објављујући рад под насловом „Нема изговора! Одговорите на нова питања за будућност! Јасни принципи!“ Са својим предлозима за реформу странке, он је нашироко тумачен да се позиционира као потенцијални изазивач или наследник Шулца унутар СПД. У недељама након што је његова странка први пут почела да разматра повратак у владу, Шолц је позивао на компромис и био је један од чланова СПД-а који је био склонији другој великој коалицији[58].

Економска и финансијска политика[уреди | уреди извор]

Шолц већ неколико година води кампању за порез на финансијске трансакције. Стручњаци су критиковали делове његових планова јер су веровали да ће то првенствено утицати на мале акционаре[59][60][61][62]. У децембру 2019. године погурао је увођење овог пореза на нивоу ЕУ. Према нацрту, куповина акција треба да се опорезује када су у питању акције предузећа које вреде најмање милијарду евра[63]. Новинар Херман-Јозеф Тенхаген критиковао је ову верзију пореза на трансакције јер је основна идеја о већем опорезовању богатих заправо претворена у супротну страну[64]. Извештај Института за светску економију Кила који је наручила савезна влада 2020. године потврдио је исте недостатке у пореском концепту на које је Тенхаген већ указао[65].

Откако је преузео дужност министра финансија, Шолц је био посвећен континуираном циљу да нема нових дугова и ограничене јавне потрошње. Он је 2018. предложио стварање система осигурања за случај незапослености широм ЕУ како би еврозона била отпорнија на будуће економске шокове. Такође жели да уведе порез на финансијске трансакције[66].

Политика животне средине и климе[уреди | уреди извор]

У септембру 2019. године, Шолц је преговарао о климатском пакету у кључној улози за СПД. На то је рекао: „Оно што смо представили је велико достигнуће“, док су климатски научници скоро једногласно критиковали резултат као недовољан[67][68][69][70][71].

Шолц је 2020. године предложио америчкој влади да промовише терминале за течни гас у северној Немачкој ако се заузврат напусти отпор гасоводу Северни ток 2[72]. Ревидирани Закон о заштити климе који је увео кабинет Олафа Шолца као градоначелника Хамбурга предвиђа смањење емисије ЦО2 за 65 процената до 2030. године, смањење од 88 процената до 2040. и климатску неутралност до 2045. године[73].

У мају 2021. године, Шолц је предложио оснивање међународног климатског клуба, који би требало да послужи за развој заједничких минималних стандарда за мере климатске политике и координисаног приступа. Поред тога, међу чланицама би требало да важе јединствена правила за обрачун угљика у роби[74].

Остале активности[уреди | уреди извор]

Међународне организације[уреди | уреди извор]

Корпоративни одбори[уреди | уреди извор]

  • КфВ, члан Одбора надзорних директора по службеној дужности (од 2018)[80]
  • РАГ-Стифтунг члан управног одбора по службеној дужности (од 2018)
  • ХафенЦити Хамбург ГмбХ, ек-оффицио председник надзорног одбора (од 2018)
  • Хамбургер Маркетинг Геселлсцхафт мбХ (ХМГ ГмбХ), по службеној дужности председник надзорног одбора (од 2018)

Непрофитне организације[уреди | уреди извор]

  • Штифтунг Лебендиг Штад, члан управног одбора (од 2009)
  • Дојче Националштифтунг, члан Сената[81]
  • Немачки музеј, члан управног одбора
  • Фондација Фридрих Еберт (ФЕС), члан[82]
  • Хамбург Лојчтфојер, члан управног одбора
  • Фондација Херберт и Елсбет Вајхман, члан управног одбора
  • Уберзи-Клуб, члан управног одбора
  • Немачки савет за спољне односе (ДГАП), председавајући Радне групе за међународну ваздушну политику[83]
  • Синдикат хране, пића и угоститељства (НГГ), члан
  • ZDF, члан Управног одбора (2002–2010)
  • Полиси Нетворк, члан одбора (2002–2007)

Лични живот[уреди | уреди извор]

Олаф Шолц је ожењен колегиницом СПД-а политичарком Бритом Ернст. Пар је живео у округу Алтона у Хамбургу пре него што се преселио у Потсдам 2018. године[84]. Шолц је одрастао у главној протестантској цркви у Немачкој[мртва веза], али ју је касније напустио и његова тренутна верска уверења нису позната[85].

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ „German parties form new center-left led government, marking end of Merkel era”. Washington Post (на језику: енглески). ISSN 0190-8286. Архивирано из оригинала 24. 11. 2021. г. Приступљено 2021-11-24. 
  2. ^ а б „Germany's Scholz seals deal to end Merkel era”. BBC News (на језику: енглески). 2021-11-24. Архивирано из оригинала 24. 11. 2021. г. Приступљено 2021-11-24. 
  3. ^ Madeline Chambers (26. 10. 2019). „Germany's Scholz tops SPD leader vote, but faces run-off”. Reuters. Архивирано из оригинала 16. 12. 2019. г. Приступљено 7. 2. 2020. 
  4. ^ Deutsche Welle, ур. (30. 11. 2019). „Germany's Social Democrats throw coalition with Merkel into doubt”. Архивирано из оригинала 24. 1. 2020. г. Приступљено 8. 2. 2020. 
  5. ^ а б Erika Solomon (August 10, 2020), German Social Democrats pick Olaf Scholz to run for chancellor Архивирано 24 мај 2021 на сајту Wayback Machine Financial Times.
  6. ^ rs.sputniknews.com/20211208/nemacka-dobila-novog-kancelara-1132285597.html
  7. ^ а б Cliffe, Jeremy (3. 9. 2021). „How Olaf Scholz and the SPD could lead Germany's next government”. New Statesman. Архивирано из оригинала 24. 9. 2021. г. Приступљено 27. 9. 2021. 
  8. ^ Bennhold, Katrin (2021-11-24). „He Convinced Voters He Would Be Like Merkel. But Who Is Olaf Scholz?”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 25. 11. 2021. г. Приступљено 2021-11-25. 
  9. ^ Gammelin, Cerstin (25. 6. 2020). „Olaf Scholz Bruder: Warum Jens Scholz in Paris berühmt”. Süddeutsche Zeitung (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 7. 9. 2021. г. Приступљено 7. 9. 2021. 
  10. ^ Schindler, Fabian (21. 3. 2011). „Stades Bürgermeister verkündet seinen Abschied”. Hamburger Abendblatt (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 7. 8. 2021. г. Приступљено 7. 9. 2021. 
  11. ^ а б в Chazan, Guy (9. 2. 2018). „Olaf Scholz, a sound guardian for Germany's finances”. Financial Times. Архивирано из оригинала 26. 8. 2021. г. Приступљено 7. 9. 2021. 
  12. ^ „Scholz: Christliche Prägung unserer Kultur wertschätzen”. Архивирано из оригинала 20. 9. 2021. г. Приступљено 26. 9. 2021. 
  13. ^ Martin Greive, Jan Hildebrand, Christian Rickens, Klaus Stratmann (2020-08-21). „Kann er Kanzler?: Olaf Scholz – ein kritisches Porträt über den Kanzlerkandidaten der SPD”. Handelsblatt (на језику: немачки). 
  14. ^ „Olaf Scholz früher: "Abrüstung jetzt" in SWR2 Archivradio”. swr.de. 2021-09-24. Архивирано из оригинала 20. 10. 2021. г. 
  15. ^ „Kein ärztlicher Eingriff mit Gewalt” [No forced medical intervention]. Pressestelle der Ärztekammer Hamburg (на језику: немачки). 2001-10-30. Архивирано из оригинала 2010-11-19. г. Приступљено 2021-09-13. 
  16. ^ Richard Bernstein (7 February 2004), [1] Архивирано 13 фебруар 2018 на сајту Wayback Machine New York Times.
  17. ^ Moritz Schuller (7 September 2003), The right to revise Архивирано 8 октобар 2016 на сајту Wayback Machine The Guardian
  18. ^ Ben Knight (19 January 2016), Time to end interview authorization in Germany? Архивирано 23 јануар 2016 на сајту Wayback Machine Deutsche Welle
  19. ^ Архивирано [Date missing] на сајту ndr.de [Error: unknown archive URL]. In: NDR.de, 10. März 2011.
  20. ^ Andreas Cremer and Brian Parkin, "Muentefering, Vice-Chancellor Under Merkel, Quits" Архивирано 25 мај 2012 на сајту Archive.today, Bloomberg.com, 13 November 2007.
  21. ^ "Merkel defends record as Germany's tense governing coalition hits 2-year mark", Associated Press, 21 November 2007.
  22. ^ „Olaf Scholz”. SPD-Bundestagsfraktion (на језику: немачки). 2021-09-13. Архивирано из оригинала 2. 4. 2015. г. Приступљено 2021-09-13. 
  23. ^ „Bilderberg Meetings: Sitges, Spain 3-6 June 2010 – Final List of Participants”. Bilderberg. Архивирано из оригинала 2010-06-17. г. Приступљено 2021-09-13. 
  24. ^ „AICGS Coverage of the 2011 Land Elections”. Архивирано из оригинала 16. 3. 2011. г. 
  25. ^ Expected Attendees at Tonight's State Dinner Архивирано 19 јануар 2017 на сајту Wayback Machine Office of the First Lady of the United States, press release of 7 June 2011.
  26. ^ Josh Wingrove (17 February 2017), Trudeau Stresses Fair Wages, Tax Compliance in Warning to Europe Архивирано 18 фебруар 2017 на сајту Wayback Machine Bloomberg News.
  27. ^ Scholz Bevollmächtigter für deutsch-französische Kulturzusammenarbeit Архивирано 12 март 2017 на сајту Wayback Machine Die Welt, 21 January 2015.
  28. ^ Nicholas Brautlecht (23 September 2013), Hamburg Backs EU2 Billion Buyback of Power Grids in Plebiscite Архивирано 29 јун 2016 на сајту Wayback Machine Bloomberg News.
  29. ^ Arne Delfs and Patrick Donahue (30 September 2013), Germany Sets Coalition Talks Date as Weeks of Bartering Loom Архивирано 27 фебруар 2018 на сајту Wayback Machine Bloomberg News.
  30. ^ Patrick Donahue (28 October 2013), Merkel Enters Concrete SPD Talks as Finance Post Looms Архивирано 27 фебруар 2018 на сајту Wayback Machine Bloomberg News.
  31. ^ Rainer Buergin and Birgit Jennen (20 September 2013), Schaeuble Seen Keeping Finance Post Even in SPD Coalition Архивирано 27 фебруар 2018 на сајту Wayback Machine Bloomberg News.
  32. ^ Caroline Copley (15 February 2015), Merkel's Conservatives Suffer Blow in State Vote, Eurosceptics Gain New York Times.
  33. ^ Hamburg mayor: our Olympics will cost $12.6bn, less than London 2012 Архивирано 26 децембар 2016 на сајту Wayback Machine The Guardian, 8 October 2015.
  34. ^ Karolos Grohmann (29 November 2015), Hamburg drops 2024 Games bid after referendum defeat Архивирано 25 август 2021 на сајту Wayback Machine Reuters.
  35. ^ Arno Schuetze and Foo Yun Chee (27 May 2015), HSH Nordbank strikes rescue deal with EU Архивирано 12 фебруар 2020 на сајту Wayback Machine Reuters.
  36. ^ NDR. „Nachrichten aus Hamburg”. www.ndr.de. Архивирано из оригинала 19. 7. 2019. г. Приступљено 28. 3. 2019. 
  37. ^ Nienaber, Michael (29. 5. 2018). „Germany's 'miserly' Scholz irks comrades at home and abroad”. Reuters. Архивирано из оригинала 29. 5. 2018. г. Приступљено 2. 6. 2018. 
  38. ^ Chazan, Guy (4. 6. 2021). „German stimulus aims to kick-start recovery ‘with a ka-boom’”. Financial Times. Архивирано из оригинала 26. 11. 2021. г. Приступљено 26. 11. 2021. 
  39. ^ Nasr, Joseph (9. 5. 2021). „Germany's SPD appeal to working class before election”. Reuters. Архивирано из оригинала 24. 5. 2021. г. Приступљено 24. 5. 2021. 
  40. ^ Holger Hansen, Thomas Leigh and Sabine Siebold (April 27, 2021), Germany to spend 90% of EU recovery money on green, digital goals Архивирано 24 мај 2021 на сајту Wayback Machine Reuters.
  41. ^ Nienaber, Michael; Thomas, Leigh; Halpin, Padraic (6. 4. 2021). „Germany and France see global tax deal, Ireland has doubts”. Reuters. Архивирано из оригинала 14. 6. 2021. г. Приступљено 14. 6. 2021. 
  42. ^ Nienaber, Michael (14. 6. 2021). „Analysis: Germany's Scholz bets on experience in uphill election battle”. Reuters. Архивирано из оригинала 14. 6. 2021. г. Приступљено 14. 6. 2021. 
  43. ^ Reiermann, Christian. „G7-Einigung auf Mindeststeuer: Olaf Scholz ist stolz auf Einigung - aber Arbeit bleibt”. Der Spiegel (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 29. 10. 2021. г. 
  44. ^ „Scholz kauft Steuerdaten von anonymem Informanten”. Der Spiegel. 6. 11. 2021. Архивирано из оригинала 29. 10. 2021. г. Приступљено 26. 11. 2021. 
  45. ^ „Scholz kündigt Neuaufstellung der BaFin an”. bundesfinanzministerium.de. 2021-01-29. Архивирано из оригинала 28. 10. 2021. г. 
  46. ^ „EU-Behörde sieht Defizite bei Aufsicht im Wirecard-Skandal”. welt. 2020-11-03. Архивирано из оригинала 29. 10. 2021. г. 
  47. ^ O'Donnell, John; Kraemer, Christian (22. 4. 2021). „Germany's finance minister rejects blame for Wirecard fiasco”. Reuters. Архивирано из оригинала 24. 5. 2021. г. Приступљено 24. 5. 2021. 
  48. ^ „German minister denies responsibility in Wirecard scandal”. Associated Press. 22. 4. 2021. Архивирано из оригинала 24. 5. 2021. г. Приступљено 24. 5. 2021. 
  49. ^ Guy Chazan (August 16, 2020), Wirecard casts shadow over Scholz’s bid to be German chancellor Архивирано 24 мај 2021 на сајту Wayback Machine Financial Times.
  50. ^ Guy Chazan (April 22, 2021), Olaf Scholz defends German government’s record on Wirecard Архивирано 24 мај 2021 на сајту Wayback Machine Financial Times.
  51. ^ „SPD-Spitze nominiert Olaf Scholz als Kanzlerkandidaten”. Архивирано из оригинала 20. 8. 2020. г. Приступљено 26. 9. 2021. 
  52. ^ „Ende des linken Flügels”. Архивирано из оригинала 11. 4. 2021. г. Приступљено 26. 9. 2021. 
  53. ^ Frederik Pleitgen, Salma Abdelaziz, Nadine Schmidt, Stephanie Halasz and Laura Smith-Spark. „SPD wins most seats in Germany's landmark election, preliminary official results show”. CNN. Архивирано из оригинала 27. 9. 2021. г. Приступљено 2021-09-27. 
  54. ^ „Die Ampel kann kommen: SPD, FDP und Grüne empfehlen Koalitionsgespräche”. Der Spiegel (на језику: немачки). 2021-10-15. ISSN 2195-1349. Архивирано из оригинала 15. 10. 2021. г. Приступљено 2021-10-15. 
  55. ^ https://rs.sputniknews.com/20211208/nemacka-dobila-novog-kancelara-1132285597.html
  56. ^ Brost, M., & P. Dausend: Olaf Scholz: Ich war der „Scholzomat“. Архивирано 27 октобар 2021 на сајту Wayback Machine In: Zeit 26/2013.
  57. ^ / The discreet charm of the Scholzomat Архивирано 25 октобар 2021 на сајту Wayback Machine In: Zeit, 26 September 2021.
  58. ^ Emily Schultheis (5 January 2018), 8 key players in Germany’s coalition talks Архивирано 8 јануар 2018 на сајту Wayback Machine Politico Europe.
  59. ^ „Angriff auf die Mittelschicht: Warum Olaf Scholz' Aktiensteuer eine schlechte Idee ist”. Stern.de. 2019-10-15. Архивирано из оригинала 25. 10. 2021. г. 
  60. ^ Daniel Eckert (2019-09-09). „Aktiensteuer: Finanzexperten kritisieren Pläne von Olaf Scholz” (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 25. 10. 2021. г. Приступљено 2019-12-09. 
  61. ^ Thorsten Mumme (2019-10-13). „Olaf Scholz, der Anti-Aktionär”. Der Tagesspiegel. Архивирано из оригинала 25. 10. 2021. г. 
  62. ^ „Scholz will uns Jungen die letzte Möglichkeit des Sparens nehmen”. Focus Online. 2019-06-23. Архивирано из оригинала 25. 10. 2021. г. Приступљено 25. 10. 2021. 
  63. ^ „Medienbericht: Scholz legt offenbar Gesetzentwurf für Börsensteuer vor”. Spiegel Online (на језику: German). 2019-12-09. Архивирано из оригинала 25. 10. 2021. г. Приступљено 2019-12-09. 
  64. ^ Hermann-Josef Tenhagen (2019-12-14). „Finanztransaktionssteuer: Olaf Scholz zerstört eine gute Idee”. Der Spiegel (online). Архивирано из оригинала 25. 10. 2021. г. 
  65. ^ dab/AFP (2020-03-05). „Forscher sehen gravierende Schwächen bei Finanztransaktionsteuer”. Der Spiegel (online). Архивирано из оригинала 25. 10. 2021. г. 
  66. ^ Myriam Rivet and Michael Nienaber (10 June 2018), France, Germany still split on eurozone reforms, French official says Архивирано 12 јун 2018 на сајту Wayback Machine Reuters.
  67. ^ „"Ein großer Wurf"”. ZDF. 2019-09-20. 
  68. ^ „Großer Wurf?: Wissenschaftler kritisieren deutsches Klimapaket” (на језику: немачки). ISSN 0174-4909. Архивирано из оригинала 25. 10. 2021. г. Приступљено 2019-12-09. 
  69. ^ Susanne Götze (2019-09-20). „Wissenschaftler zum Klimapaket der Bundesregierung: Gute Nacht”. Spiegel Online (на језику: German). Архивирано из оригинала 25. 10. 2021. г. Приступљено 2019-12-09. 
  70. ^ Mojib Latif (2019-09-26). „Kritik an Bundesregierung - Latif: Klimapaket verdient den Namen nicht”. Deutschlandfunk. Архивирано из оригинала 25. 10. 2021. г. 
  71. ^ Christian Endt. „Klimapaket: Wissenschaftler finden CO2-Preis zu niedrig”. Süddeutsche Zeitung. Архивирано из оригинала 25. 10. 2021. г. 
  72. ^ Kurt Stukenberg (2021-02-12). „Gasimport + Gasimport = Klimaschutz”. Der Spiegel. Архивирано из оригинала 25. 10. 2021. г. 
  73. ^ „Deutschland soll bis 2045 klimaneutral sein”. heute.de. 2021-05-05. Архивирано из оригинала 25. 10. 2021. г. 
  74. ^ „Gemeinsame Ziele und Standards: Scholz will internationalen Klimaclub gründen”. rnd.de. 2021-05-18. Архивирано из оригинала 25. 10. 2021. г. 
  75. ^ Board of Governors Архивирано 28 фебруар 2017 на сајту Wayback Machine European Bank for Reconstruction and Development (EBRD).
  76. ^ Board of Governors Архивирано 16 јун 2018 на сајту Wayback Machine European Investment Bank (EIB).
  77. ^ Board of Governors: Olaf Scholz[мртва веза] European Stability Mechanism.
  78. ^ Board of Governors Архивирано 29 октобар 2017 на сајту Wayback Machine Asian Infrastructure Investment Bank (AIIB).
  79. ^ Members Архивирано 11 новембар 2011 на сајту Wayback Machine International Monetary Fund (IMF).
  80. ^ Board of Supervisory Directors and its Committees Архивирано 16 август 2017 на сајту Wayback Machine KfW.
  81. ^ Senate Архивирано 18 јул 2017 на сајту Wayback Machine, Deutsche Nationalstiftung.
  82. ^ Members Архивирано 29 јул 2018 на сајту Wayback Machine Friedrich Ebert Foundation (FES).
  83. ^ Study Groups, Discussion Groups and Task Forces Архивирано 1 јул 2016 на сајту Wayback Machine German Council on Foreign Relations.
  84. ^ Ildiko Röd (25 June 2018), Vizekanzler ist Neu-Potsdamer Архивирано 21 јул 2018 на сајту Wayback Machine Märkische Allgemeine.
  85. ^ Forster, Joel (22. 9. 2021). „Germany election: Christians not exempt from falling into polarisation”. Evangelical Focus (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 15. 11. 2021. г. Приступљено 2021-11-15. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Олаф_Шолц&oldid=27688743”