Pređi na sadržaj

Maks Ferdinand Šeler

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Maks Šeler
Datum rođenja(1874-08-22)22. avgust 1874.
Mesto rođenjaMinhen, Nemačko carstvo
Datum smrti19. maj 1928.(1928-05-19) (53 god.)
Mesto smrtiFrankfurt na Majni, Nemačka
SupružnikMärit Scheler

Maks Ferdinand Šeler (Minhen, 22. avgust 1874 — Frankfurt na Majni, 19. maj 1928) je bio nemački filozof poznat po svom radu iz fenomenologije, etike i filozofske antropologije. Šeler je dalje razvio filozofski metod osnivača fenomenologije, Edmunda Husserla, a Jose Ortega y Gasset ga je nazvao prvim čovekom filozofskog raja. Posle njegove smrti, 1928. godine, Martin Heideger je potvrdio, zajedno sa Ortegom u Gassetom, da je Šeler zadužio sve filozofe tog veka i hvalili su ga kao najjaču filozofsku snagu u modernoj Nemačkoj, štaviše i u savremenoj Evropi i u samoj savremenoj filozofiji.[1] 1954, Karol Vojtila, koji je kasnije postao papa Jovan Pavle II, branio je svoju doktorsku tezu o Ocenjivanju mogućnosti konstruisanja hrišćanske etike na osnovu sistema Maksa Šelera.

Život i karijera

[uredi | uredi izvor]

Od Minhena do Kelna (1874 – 1919)

[uredi | uredi izvor]

Maks Šeler je rođen u Minhenu, u Nemačkoj, 22.08.1874. u porodici luteranskog oca i majke ortodoksne jevrejke. Kao adolescent, prešao je u katoličku veru iako je postao sve više nezainteresovan za veru oko 1921. Nakon 1921, javno se odvojio od katolicizma i od jevrejsko-hrišćanskog Boga[2][3] i posvetio se filozofskoj antropologiji.

Šeler je studirao medicinu na Univerzitetu u Minhenu. Takođe je studirao filozofiju i sociologiju kod Vilhema Ditlija, Karla Štumpfa i Georga Simmela na Univerzitetu u Berlinu. Doktorirao je 1897. u Minhenu sa tezom Beitrage zur Feststellung der Beziehungen zwischen den logischen und ethischen Prinzipien. Dobio je habilitaciju 1898. na Univerzitetu u Jeni sa tezom sa naslovom Die transzentale und die psychologishe Methode uz vođstvo Rudolfa Euckena i tamo postao Privatdozent 1901. godine. Tokom života, Šeler je pokazivao snažan interes za filozofiju američkog pragmatizma (Eucken je imao prepisku sa Vilijamom Džejmsom).

Predavao je na Jeni od 1900. do 1906. Od 1907. do 1910. predavao je na Univerzitetu u Minhenu, gde se njegova studija fenomenologije Edmunda Husserla produbila. Šeler je prvo sreo Husserla na Halleu 1902. godine. Na (univerzitetu) u Minhenu, Husserlov sopstveni profesor Franz Brentano je još uvek predavao, a Šeler se pridružio Fenomenološkom krugu u Minhenu, okupljenom oko M. Becka, Th. Conrada, J. Dauberta, M. Geigera, Ditricha von Hildebranda, Theodora Lippsa i Alexandera Pfandera. Šeler nikada nije bio Husserlov student i sveukupno, njihovo prijateljstvo je ostalo usiljeno. Šeler je u kasnijim godinama bio prilično kritički nastrojen prema učiteljevim Logičkim istragama (1900/01) i Idejama I (1913), i takođe je rezervisano mislio o Postojanju i vremenu od Martina Heideggera. Zbog ličnih stvari je bio uhvaćen u konflikt između većinom katoličkog univerziteta i lokalnih socijalističkih medija, koji je 1910. doveo do gubitka njegovog radnog mesta kao predavača u Minhenu. Od 1910. do 1911, Šeler je kratko predavao na Filozofskom društvu u Gottingenu, na kom je ostvario i obnovio poznanstva sa Theodorom Conradom, Hedwigom Conrad-Martius (ontologom i Conradovom suprugom), Moritzom Geigerom, Jeanom Heringom, Romanom Ingardenom, Dietrichom von Hilderbrandom, Husserlom, Alexandreom Koyreom i Adolfom Reinachom. Edith Stein je bila jedna od njegovih studenata, impresionirana njime mnogo više od filozofije. Nakon toga, preselio se u Berlin kao nezavisan pisac i zbližio se sa Valtherom Rathenauom i Vernerom Sombartom.

Šeler je izvršio primetan uticaj na katoličke krugove do današnjeg dana, uključujući svoju studentkinju Stein i papu Jovana Pavla II koji je napisao svoju Habilitaciju i mnoge članke o Šelerovoj filozofiji. Zajedno sa drugim minhenskim fenomenolozima kao što su Reinach, Pfander i Geiger, osnovao je 1912. poznatu Jahrbuch für Philosophie und phänomenologische Forschung, sa Husserlom kao glavnim urednikom.

Dok se njegov prvi brak sa Amalie von Devic završio razvodom,[4][5] Šeler se venčao sa Marit Furtvangler 1912, sestrom čuvenog dirigenta Wilhelma Furtwanglera. Tokom Prvog svetskog rata (1914—1918), Šeler je u početku regrutovan, ali je kasnije otpušten zbog astigmatizma. Strastveno je bio posvećen odbrani i rata i nemačke stvari tokom tog konflikta. Njegov prelazak u katoličku veru datira iz ovog perioda.

Godine 1919, je postao profesor filozofije i sociologije na Univerzitetu u Kelnu. Tu je ostao do 1928. Na početku te godine prihvatio je novu poziciju na Univerzitetu u Frankfurtu. Tu se radovao upoznavanju sa Ernstom Cassirerom, Karlom Mannheimom, Rudolphom Ottom i Richardom vilhelmom, što je ponekad pominjao u svojim pisanim radovima. 1927. godine, na konferenciji u Darmstadtu, blizu Frankfurta, koju je organizovao Hermann Keyserling, Šeler je održao dugačko predavanje, pod naslovom Čovekovo određeno mesto (Die Sonderstellung des Menschen), koje je kasnije objavljeno u prilično skraćenoj formi kao Die Stellung des Menschen im Kosmos (doslovno: Čovekovo mesto u kosmosu). Njegov poznati govornički stil i način govora osvojili su publiku na četiri sata.

Kasniji život (1920—1928)

[uredi | uredi izvor]

Prema kraju života, mnogi pozivi su mu slati, između ostalih iz Kine, Indije, Japana, Rusije i Sjedinjenih Američkih Država. Ipak je po savetu svog lekara morao da otkaže rezervacije koje je već uradio sa kompanijom Star Line.

U to vreme, Šeler se sve više koncentrisao na politički razvoj. Sastao se sa ruskim emigrantom i filozofom Nikolajem Berdjaevim u Berlinu 1923. Šeler je bio jedini učenjak tadašnje nemačke inteligencije koji je u javnim govorima već 1927. upozoravao na opasnosti rastućeg pokreta nacional socijalista i marksizma. Politika i moral, Ideja večnog mira i pacifizma su bile teme govora koje je održao u Berlinu 1927. god. U svojim analizama kapitalizma, Šeler je raspravljao da je kapitalizam proračunati, globalno rastući mentalni sklop pre nego ekonomski sistem. Dok je ekonomski kapitalizam možda imao neke korene u asketskom kalvinizmu (videti Maksa Webera), sam njegov mentalni sklop, kako raspravlja Šeler, je imao svoje poreklo u modernom, podsvesnom angstu (očaju) koji se izražava u povećanim potrebama za finansijskom i drugom sigurnošću, za zaštitom i ličnom zaštitom kao i za racionalnom upravljivošću svih entiteta. Ipak, podređenost vrednosti pojedinca ovom mentalnom sklopu je bila dovoljan razlog za Maksa Šelera da ga se odrekne i da skicira i predvidi jednu celu novu eru kulture i vrednosti koju je nazvao Svetska era prilagođavanja.

Šeler je takođe bio pobornik osnivanja međunarodnog univerziteta u Švajcarskoj i u to vreme je podržavao programe kao što su 'kontinuirano obrazovanje' i izgleda da je prvi podržavao ideju onoga što bi se nazvalo Sjedinjene Države Evrope. Žalio je što postoji jaz u Nemačkoj između snage i uma, jaz koji je on smatrao za sam izvor predstojeće diktature i najveća prepreku uspostavljanju nemačke demokratije. Pet godina nakon njegove smrti, nacistička diktatura (1933—1945) potisnula je Šelerov rad.

Filozofski doprinos

[uredi | uredi izvor]

Ljubav i fenomenološki stav

[uredi | uredi izvor]

Kada su urednici Geisteswissenschaftena pozvali Šelera (oko 1913/14.) da piše o tadašnjem razvojnom filozofskom metodu fenomenologije, Šeler je ukazao na rezervisanost u vezi sa tim zadatkom zato što je mogao samo da iznese svoje sopstveno gledište o fenomenologiji i da nije postojala škola o fenomenologiji koja bi bila definisana po univerzalno prihvaćenim tezama. Postojao je samo jedan krug filozofa ograničenih zajedničkim kursom i stavom prema filozofskim problemima.[6] Šeler se nikada nije složio sa Huserlom da je fenomenologija metod u strogom smislu, već pre stav duhovnog viđenja...nečega što inače ostaje sakriveno...[6] Ako se fenomenologija nazove metodom, onda ne uspeva da se ozbiljno uzme fenomenološki domen originalnog iskustva: datost fenomenoloških činjenica (suština ili vrednosti kao a priori) pre nego što se one utvrde logikom[6], a pre pretpostavljanja seta kriterijuma ili simbola, kao što je slučaj sa empirijskim i humanističkim naukama kao i drugim (modernim) filozofijama koje podešavaju svoje metode prema metodama tih nauka.

Radije, to što se daje u fenomenologiji daje se samo u posmatranju i proživljavanju tog samog čina. Suština se nikada ne daje spoljašnjem posmatraču bez direktnog kontakta sa samom tom stvari. Fenomenologija je angažovanje fenomena, dok se u isto vreme čeka na samo-datost; to nije metodički postupak posmatranja kao da je njen objekat stacionaran. Tako, određeni stav (Geisteshaltung, doslovno razmeštaj duha ili duhovni stav) filozofa je ključan za otkrivanje ili viđenje fenomenoloških činjenica. Ovaj stav je fundamentalno moralan, u njemu snaga filozofskog istraživanja počiva na osnovi ljubavi. Šeler opisuje suštinu filozofskog razmišljanja kao ljubavlju određen pokret najunutrašnjijeg sebe ograničenog bića prema učestvovanju u suštinskoj stvarnosti od svih mogućih.[7]

Pokret i čin ljubavi je važan za filozofiju iz dva razloga: (1) Ako je filozofija, kako je Šeler opisuje slušajući unazad do Platonove tradicije, učešće u primalnoj suštini svih suština (Urwesen), onda sledi da bi se ovo učešće postiglo, čovek mora inkorporisati u sebi sadržaj ili suštinsku karakteristiku primalne suštine.[8] Za Šelera, ta primalna suština je najkarakterističnija u skladu sa ljubavlju, tako da je način da se postigne najdirektnije i najintimnije učešće da se deli u pokretu ljubavi. Ipak važno je pomenuti da ova primalna suština nije ostvarivo telo čija je moguća korelacija znanje; tako, čak i ako se filozofija uvek bavi znanjem, kako bi se Šeler složio, ipak, sam razum nije odgovarajuća učestvujuća sila po kojoj se najviši nivo znanja postiže. Samo kada razum i logika imaju iza sebe pokret ljubavi i odgovarajuće moralne preduslove, čovek može postići filozofsko znanje. Ljubav je na isti način važna utoliko zato što je njena suština uslov za mogućnost za datost vrednosnih objekata i posebno za datost objekta u smislu najviše moguće vrednosti. Ljubav je pokret koji dovodi do kontinuirane pojave sve više vrednosti u objektu – baš kao kad bi tekla iz objekta po svom skladu, bez ikakve vrste prisile...od strane onoga koji voli...istinska ljubav otvara naše duhovne oči prema sve višim vrednostima u voljenom objektu.[9] Sa druge strane, mržnja je zatvaranje sebe ili zatvaranje očiju prema svetu vrednosti. U drugopomenutom kontekstu je da inverzije vrednosti ili umanjenja vrednosti postaju nadmoćna i ponekad se postanu kao merodavna u društvima. Štaviše, nazivajući ljubav pokretom, Šeler se nada da će rasterati interpretaciju da su ljubav i mržnja samo reakcije na osećane vrednosti pre nego sam osnov za mogućnost datosti vrednosti (ili sakrivanja vrednosti). Šeler piše:Ljubav i mržnja su činovi u kojima se kraljevstvo vrednosti koje je dostupno osećanjima bića... ili širi ili sužava.[10] Ljubav i mržnja trebaju da se razlikuju od razumnih i čak psihičkih osećanja; umesto toga, njih karakteriše funkcija namere (osoba uvek voli ili mrzi nešto) i zato moraju pripadati istoj antropološkoj sferi kao teorijska svesnost i činovi volje i razmišljanja. Šeler stoga naziva ljubav i mržnju duhovnim osećanjima i oni su osnov za emocionalni a priori kao vrednosti, kroz ljubav, daju se na isti način kao i suštine, kroz spoznaju. Ukratko, ljubav je vrednosna spoznaja i toliko koliko određuje način na koji filozof pristupa svetu, ona je indikativna za fenomenološki stav.

Materijalna etika vrednosti

[uredi | uredi izvor]

Fundamentalni aspekt Šelerove fenomenologije je produžetak kraljevstva a priorija da uključi ne samo formalne propozicije već i materijalne. Kantova identifikacija a priorija sa formalnim je bila fundamentalna greška koja je osnov za njegov etički formalizam. Štaviše, Kant je pogrešno identifikovao kraljevstvo neformalnog (materijalnog) sa razumnim ili empirijskim sadržajem. Jezgro Šelerove kritike Kanta je unutar njegove teorije vrednosti. Vrednosti se daju a priori i opipljiv su fenomen. Namerno osećanje ljubavi otkriva vrednosti toliko koliko ljubav otvara osobu za bića od vrednosti (Werstein).

Dodatno, vrednosti nisu formalne stvarnosti; one ne postoje negde osim sveta i njihovih vlasnika, i one će samo postojati sa vlasnikom vrednosti, kao bićem vrednosti. One su stoga deo kraljevstva materijalnog a priorija. Međutim, vrednosti mogu varirati u smislu svojih vlasnika a da se tamo nikada ne dogodi promena u objektu kao vlasniku. Na primer, vrednost određenog umetničkog dela ili određenih verskih predmeta može da varira prema razlikama kulture i religije. Ipak, ova varijacija vrednosti u odnosu na njihove vlasnike nikako ne dostiže relativnost vrednosti, već samo u odnosu na određenog vlasnika vrednosti. Kao takve, kulturne vrednosti su uvek duhovne bez obzira na objekte koji mogu da nose ovu vrednost, a svete vrednosti još uvek ostaju najviše vrednosti bez obzira na njihove vlasnike. Prema Šeleru, otkrivanje postojanja vrednosti nekog objekta prethodi predstavljanju. Aksiološka realnost vrednosti se daje pre znanja, ali nakon što se prođe kroz osećanje vrednosti, ona može biti poznata (prema njihovim suštinskim međusobnim vezama). Vrednosti i njihove odgovarajuće nevrednosti se rangiraju prema njihovim suštinskim međusobnim vezama na sledeći način:

  1. Vrednosti svetih protiv nevrednosti nesvetih
  2. Vrednosti duha (istina, lepota protiv nevrednosti njihovih suprotnosti)
  3. Vrednosti života i plemenitosti protiv nevrednosti vulgarnih
  4. Vrednosti zadovoljstva protiv nevrednosti bola
  5. Vrednosti korisnosti protiv nevrednosti beskorisnih[11]

Dalje suštinske međusobne veze se primenjuju u odnosu na postojanje ili nepostojanje vrednosti (nevrednosti):

  • Postojanje pozitivne vrednosti je samo po sebi pozitivna vrednost.
  • Postojanje negativne vrednosti (nevrednosti) je samo po sebi negativna vrednost.
  • Nepostojanje pozitivne vrednosti je samo po sebi negativna vrednost.
  • Nepostojanje negativne vrednosti je samo po sebi pozitivna vrednost.[12]

I u odnosu vrednosti dobra i zla:

  • Dobro je vrednost koja se priključuje realizaciji pozitivne vrednosti u sferi volje.
  • Zlo je vrednost koja se priključuje realizaciji negativne vrednosti u sferi volje.
  • Dobro je vrednost koja se priključuje realizaciji više vrednosti u sferi volje.
  • Zlo je vrednost koja se priključuje realizaciji niže vrednosti (o trošku više vrednosti) u sferi volje.[12]

Mada, dobrota se jednostavno ne priključuje činu volje, već potiče u krajnosti unutar rasporeda (Gesinnung) ili osnovnog moralnog pravca osobe koja je čini. Prema:

  • Kriterijum dobra sastoji se u slaganju nameravane vrednosti, u realizaciji sa preferiranom vrednošću ili u neslaganju sa odbijenom vrednošću.
  • Kriterijum zla sastoji se u neslaganju nameravane vrednosti, u realizaciji sa preferiranom vrednošću ili u slaganju sa odbijenom vrednošću.[12]

Šeler je raspravljao da mnogi stariji etički sistemi (Kantov formalizam, teonomska etika, ničeizam, hedonizam, konsekvencijalizam i platonizam, na primer) aksiološki greše naglašavajući jednu vrednosnu kategoriju do isključenja drugih. Nov aspekt Šelerove etike je značaj kairosa ili poziva sata. Moralna pravila ne mogu voditi osobu da pravi etičke izbore u teškim, egzistencijalnim životnim izborima. Za Šelera, sama sposobnost da se poštuju pravila je usađena u osnovni moralni pravac te osobe.

Poremećaj srca dešava se kada god osoba preferira vrednost niže kategorije u odnosu na višu kategoriju, ili nevrednost u odnosu na vrednost.

Termin Vertstein ili postojanje vrednosti Šeler koristi u mnogim kontekstima, ali ga je njegova prerana smrt sprečila da izradi aksiološku ontologiju. Još jedan jedinstven i kontroverzan element Šelerove aksiologije je pojam emotive a priori: vrednosti mogu samo da se osete kao što boja može samo da se vidi. Razum ne može misliti vrednosti; um može samo da poređa vrednosne kategorije nakon što se dogodilo proživljeno iskustvo. Za Šelera, osoba je mesto vrednosnog iskustva, bezvremensko postojanje čina koji deluje u vremenu. Šelerovo prihvatanje vrednosno zasnovane metafizike čini njegovu fenomenologiju prilično drugačijom od fenomenologije svesti (Husserl, Sartra) ili od egzistencijalne analize postojanja na svetu od Daseina (Heideger). Šelerov koncept proživljenog tela je prihvaćen u ranom radu Mauricea Merleau-Pontya.

Maks Šeler je proširio fenomenološki metod da bi uključio i smanjenje naučnog metoda, tako preispitujući ideju Husserla da bi fenomenološkom filozofijom trebalo da se bavi kao strogom naukom. Prirodni i naučni stavovi (Einstellung g) su fenomenološki kontrapozitivni i stoga moraju da se asimiliraju u napredak stvarnog fenomenološkog smanjenja koje, po Šelerovom mišljenju, više ima oblike svestrane samodiscipline (Askese) nego pukog logičkog postupka obustave egzistencijalnih rasuđivanja. Wesenschau, prema Šeleru, je čin deljenja Sosein limita Sein-a A u suštinsko ontološki domen Sein-a B, ukratko, ontološko učešće Sosenheiten-a, posmatranje stvari kao takvih (videti budistički koncept tathata, i hrišćanske teološke quidditas).

Čovek i istorija (1924)

[uredi | uredi izvor]

Šeler je planirao da objavi svoj važan rad iz antropologije 1929. godine, ali kompletiranje tog projekta je prekinula njegova prerana smrt 1928. Neki fragmenti tog rada su objavljeni u Nachlass-u.[13] 1924, Čovek i istorija (Mensch und Geschichte), Šeler je dao neke preliminarne izjave o obimu i cilju filozofske antropologije..[14]

U toj knjizi, Šeler raspravlja o tabula razi svih nasleđenih predrasuda od tri glavne tradicije koje su formulisale ideju čoveka: religija, filozofija i nauka. Šeler raspravlja da nije dovoljno samo odbaciti te tradicije, kao što je Niče uradio sa jevrejsko-hrišćanskom religijom rekavši Bog je mrtav: ove tradicije su impregnirale sve delove naše kulture i stoga još uvek određuju veliki deo načina razmišljanja čak i onih koji ne veruju u hrišćanskog Boga.[15] Da bi se stvarno oslobodili tih tradicija, neophodno je studirati ih i dekonstruisati ih (Husserlov termin Abau).

Šeler kaže da filozofska antropologija mora da se obraća celokupnosti čoveka, dok mora biti informisana od strane specijalizovanih nauka kao što su biologija, psihologija, sociologija.

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Heidegger, The Metaphysical Foundations of Logic, “In memoriam Max Scheler,” trans. Michael Heim . . Indiana University Press. 1984. pp. 50-52. .
  2. ^ Schneck 2002, str. 6
  3. ^ Frings, Manfred S. (1997) The mind of Max Scheler: the first comprehensive guide based on the complete works p.9
  4. ^ Max Scheler Biography - eNotes.com[mrtva veza]
  5. ^ http://www.docstoc.com/docs/13727504/MAX-SCHELERS-VALUE-ETHICS
  6. ^ a b v Max Scheler, Selected Philosophical Essays, "Phenomenology and the Theory of Cognition," trans. David Lachterman . . Evanston: Northwestern University Press. 1973. pp. 137. 
  7. ^ Max Scheler, On the Eternal in Man, "The Essence of Philosophy and the Moral Preconditions of Philosophical Knowledge" trans. Bernard Noble . . New York: Harper & Brothers. 1960. pp. 74. 
  8. ^ Max Scheler, On the Eternal in Man, "The Essence of Philosophy and the Moral Preconditions of Philosophical Knowledge" trans. Bernard Noble . . New York: Harper & Brothers. 1960. pp. 75. 
  9. ^ Max Scheler, The Nature of Sympathy, trans. Peter Heath . . New Haven: Yale University Press. 1954. pp. 57. 
  10. ^ Max Scheler, Formalism in Ethics and Non-Formal Ethics of Values, trans. Manfred Frings and Robert Funk . . Evanston: Northwestern University Press. 1973. pp. 261. 
  11. ^ Max Scheler, Formalism in Ethics and Non-Formal Ethics of Values, trans. M. Frings and R. Funk . . Evanston: Northwestern University Press. 1973. pp. 104-110.  There has been confusion concerning whether Scheler ranks pleasure (the agreeable) as higher than utility or vice versa. The confusion started with Manfred Frings' interpretation that lists utility as a higher value than "sensible values" such as comfort and discomfort. (Cf. Frings, The Mind of Max Scheler, 29-30.) It seems Frings derives this interpretation from Scheler's stratification of feelings which has sensible feelings as the "lowest" type. However, Scheler's list of the rank of values in the Formalism is consistent with his stratification of feeling insofar as there Scheler does not even list utility values as their own place in the rank, that is utility is not a "self-value," but a "consecutive value" founded upon the self-value, agreeable. "...the 'useful' is a consecutive value with regard to the self-value of the agreeable" (104). Scheler's book, Ressentiment, however provides an even clearer statement that Frings is mistaken in his interpretation of Scheler's value-rank. Here, again, he notes that what is called useful is only derived from pleasure as the "basic value." But of course, "basic" does not mean "lowest." Scheler's meaning is clear: "It is true that enjoyment can and should be subordinated to higher values, such as vital values, spiritual values of culture, 'sacredness.' But subordinating it to utility is an absurdity, for this is a subordination of the end to the means. Nevertheless it has become a rule of modern morality that useful work is better than the enjoyment of pleasure. ... Here again, the propelling motive of the hard-working modern utilitarian is ressentiment against a superior capacity and art of enjoyment." Cf. Scheler, Ressentiment, trans. Lewis Coser et al. . Milwaukee: Marquette University Press. 2003. pp. 108. . In short, to state that values of utility are higher than values of pleasure is a value-inversion consequent of the capitalistic mind-set which is precisely what Scheler is combating.
  12. ^ a b v Max Scheler, Formalism in Ethics and Non-Formal Ethics of Values, trans. M. Frings and R. Funk . . Evanston: Northwestern University Press. 1973. pp. 26. 
  13. ^ Six volumes of his posthumous works (Nachlass), so far not translated from German, make up volumes 10-15 of the 15 volume Collected Works (Gesammelte Werke) edited by Maria Scheler and Manfred S. Frings as listed in http://www.maxscheler.com/scheler4.shtml#4-CollectedWorks Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. mart 2016)
  14. ^ Cook, Sybol (2003) Race and racism in continental philosophy
  15. ^ chapter, str. 1

Literatura

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Макс_Фердинанд_Шелер&oldid=28694281”