Miopatija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Miopatija
Mitohondrijalna miopatija sa inkluzionim telašcima
Specijalnostireumatologija

Miopatija je bolest mišićnog tkiva u kojoj mišićna vlakna ne funkcionišu pravilno, odnosno manje efikasno nego što bi fiziološki trebalo.[1] To se može dogoditi kada se mišići ne razvijaju pravilno, kada su oštećeni ili kada nemaju važne komponente.[2]

Mišići obično rade kontrakcijom, što znači da su kraći. Normalan mišić sastoji se od proteina i drugih strukturnih komponenti koje se koordinirano kreću kontraktirajući mišiće. Kada je bilo koja od ovih komponenti neispravna, to može izazvati miopatiju.

Postoji niz različitih uzroka mišićne bolesti, pa shodno tome postoji i niz različitih miopatija. Svaka od različitih miopatija ima svoje specifično ime, uzroke, skup dijagnostičkih testova, predviđenu prognozu i lečenje. Očekuje se da će se neke miopatije vremenom pogoršati, dok su neke relativno stabilne. Nekoliko oblika miopatija je nasledne, a mnoge su stečene tokom života.[3][4]

Epidemiologija[uredi | uredi izvor]

Miopatija nije česta bolest. Bolesti mišića definitivno mogu smanjiti kvalitet života. Međutim, mnogi pojedinci kojima je dijagnosticikovana miopatija mogu održati produktivan život, uključujući održavanje zadovoljavajućeg zaposlenja i uživanje u srećnom porodičnom i društvenom životu.

Vrste miopatija[uredi | uredi izvor]

Miopatija prema MKB 10[uredi | uredi izvor]

MKB 10 Naziv na srpskom Latinski naziv
G71 Primarni poremećaji mišića (Disordines musculorum primarii)
G71.0 Distrofija mišića (Dystrophia musculorum)
G71.1 Poremećaji izraženi sporim otpuštanjem mišića (Disordines myotonici)
G71.2 Nasledna mišićna bolest (Myopathia congenita)
G71.3 Mitohondrijska mišićna bolest koja nije drugde klasifikovana (Myopathia mitochoodrialis, non alibi classificata)
G71.8 Drugi primarni poremećaji mišića (Disordines musculorum primarii alii)
G71.9 Primarni mišićni poremećaj, neoznačen (Disordo musculorum primarius, non specificatus)
G72 Druge miopatije - bolesti mišića (Myopathiae aliae)
G72.0 Miopatija izazvana lekovima (Myopathia medicamentosa)
G72.1 Miopatija izazvana akoholom (Myopathia alcoholica)
G72.2 Druge miopatije uzrokovane toksinima (Myopathia propter factores toxicos alia)
G72.3 Povremena oduzetost (Raralysis periodica)
G72.4 Inflamatorna miopatija koja nije klasifikovana na drugom mestu (Myopathia inflammatoria non alibi classificata)
72.8 Druge neoznačene miopatije (Myopathiae specificatae, aliae)
G72.9 Miotonija, neoznačena (Myopathia, non specificata)
G73 Bolesti mišićno - nervne spojnice i mišića u bolestima klasifikovanim na drugom mestu (Disordines connexio myoneurales et musculorum in morbis alibi classificatis)
G73.0 Sindromi miastenije kod endokrinih bolesti (Syndromata myasthenicum in morbis endocrinis)
G73.1 Eaton-Lambertov sindrom (Syndroma Lambert-Eaton)
G73.2 Sindromi miastenije kod tumora (Syndromata myasthenicum ad neoplasma)
G73.3 Sindromi miastenije u drugim bolestima klasifikovanih na drugom mestu (Syndromata myasthenicum in morbis aliis alibi classificatis)
G73.4 Miopatija u zaraznim i parazitarnim bolestima klasifikovanih na drugom mestu (Myopathia in morbis infectivis et parasitaris alibi classificatis)
G73.5 Miopatija u endokrinim bolestima (Myopathia in morbis endocrinis)
G73.6 Miopatija u metaboličkim bolestima (Myopathia in morbis metabolicis)
G73.7 Miopatija u drugim bolesti klasifikovanih na drugom mestu (Myopathia in morbis aliis alibi

Urođene miopatije[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Urođene miopatije

Urođena miopatija označava miopatiju sa kojom se osoba rađa. Veruje se da su mnogi od ovih uslova nasleđeni ili da se genetski prenose preko određenih članova porodica. I dok simptomi urođene miopatije često počinju u vrlo mladoj dobi, to nije uvek slučaj. Ponekad nasledna medicinska bolest ne počinje sa simptome sve dok osoba nije tinejdžer ili čak odrasla osoba.

Uobičajeno nasleđene miopatije uključuju :[5][6]

Najčešći oblici urođenih miopatija
Naziv Karakteristike Slika
Miotubularna miopatija Nasleđuje autosomno ili vezana za H hromozom. Češća, autosomna verzija, izaziva blagu slabost i hipotenziju kod oba pola.

Za hromozom H-vezana verzija utiče na muškarce i dovodi do ozbiljne slabosti skeletnih mišića i hipotenzije, slabosti mišića lica, poremećaja gutanja i slabosti respiratornih mišića sa respiratornom insuficijencijom.

Nemalinska miopatija Uzrokovana je nemalinskim telašcima.

Može biti autosomno dominantna ili recesivna i rezultat je različitih mutacija na različitim hromozomima.

Kod novorođenčeta može biti teška, umerena ili blaga.

  • Pacijenti pogođeni teškim oblikom bolesti imaju slabost respiratornih mišića i respiratornu insuficijenciju.
  • Umereno izražena bolest dovodi do progresivnog slabljenja mišića lica, vrata, trupa i stopala, ali očekivani životni vek može biti skoro normalan.
  • Blag oblik bolest ne napreduje, pa je očekivani životni vek normalan.
Centralna nuklearna miopatija Nasleđena autosomno dominantno.

Većina pacijenata razvija hipotoniju i blagu slabost proksimalnih mišića još kao novorođenčad, dok mnogi imaju slabost mišića lica.

Mišićna slabost ne napreduje i očekivani životni vek je normalan.

Pacijenti su u povećanom riziku od razvoja maligne hipertermije (gen povezan sa centralnom nuklearnom miopatijom takođe je povezan sa povećanom osetljivošću na malignu hipertermiju).

Urođena disproporcija određenih vrsta vlakana Urođena disproporcija tipova vlakana je nasledna bolest, ali obrazac nasleđivanja nije u potpunosti razjašnjen. Hipotenziju lica, vrata, trupa i udova često prate skeletne abnormalnosti i dismorfne karakteristike. Većina obolele dece se vremenom poboljšava, ali mali procenat razvija respiratornu insuficijenciju.
Multinuklearna miopatija Ova višejedrena miopatija je obično autosomno recesivna, ali može biti i autosomno dominantna.

Deca obično pokazuju proksimalnu slabost, ali neka kasnije razviju i opštu mišićnu slabost.

Napredovanje bolesti je veoma različito.

Stečene miopatije[uredi | uredi izvor]

Miopatija može biti uzrokovana i raznim bolestima koje izazivaju brojne fizičke probleme osim problema sa kontrakcijom mišića.[7] Najčešće stečene miopatije uključuju:[8][9][10][11][12]

Najčešći oblici stečenih miopatija
Naziv Karakteristike Slika
Inflamatorna/autoimuna miopatija Ovaj oblik nastaje kada telo napadne samo sebe, izazivajući degeneraciju mišića ili ometajući funkciju mišića. Postoji i grupa miopata koju karakteriše upala u mišićima ili strukturama u njihovoj okolini.

Neka od ovih stanja uključuju polimiozitis, dermatomiozitis, sarkoidozu, lupus i reumatoidni artritis.

Toksična miopatija Nastaje kada toksin, lekovi uđu u strukturu ili naruše funkciji mišića.
Endokrina miopatija Nastaje kada hormonski poremećaj ometa funkciju mišića.

Najčešći uzroci uključuju probleme sa štitnom žlezdom ili nadbubrežnim žlezdama.

Infektivna miopatija Nastaje kada infekcija spreči pravilno funkcioniranje mišića.
Mijopatija zbog disbalansa elektrolita Izaziva je nizak ili visok nivokalijuma, koji može ometati funkciju mišića.

Klinička slika[uredi | uredi izvor]

Način uspravljanja osobe sa miopatijom

Uopšteno, miopatija izaziva slabost mišića. Najčešći obrazac slabosti opisan je kao proksimalna slabost. To znači da su mišići nadlaktica i natkolenica oslabljeni, što nerušuje funkciju mišića ruku ili nogu.Ponekad miopatija slabi funkciju respiratornih mišića (mišića koji kontrolišu disanje), što može dovesti do problema sa disanjem.

Druge karakteristike miopatije uključuju umor, nedostatak energije i pogoršanje mišićne slabosti tokom dana ili progresivnu slabost pri naporu.

Kod pacijenata koji godinama imaju miopatiju, počinje da se razvija atrofija mišića, koju karakteriše mlitavost i redukciju mišića, što još više slabi mišićnu snagu.

Miopatiju su često povezana sa abnormalnim oblikom kostiju, zato što slabost mišića sprečava kosti da zadrže normalan oblik, što dovodi do deformacije kostiju.

Pored toga, neke urođene miopatije mogu dovesti do kašnjenja u razvoju grubih motoričkih veština kod deteta, kao što su veliki pokreti. One se prave celim telom ili samo rukama, nogama ili stopalima, kao što su puzanje ili trčanje.

Tačnije, mitohondrijalna miopatijamože izazvati slabost mišića lica i vrata. To može dovesti do nejasnog govora, poteškoća pri gutanju i spuštanja očnih kapaka.

Ostali simptomi miopatije mogu uključivati:[13]

  • grčevi ilispazme u mišićima
  • ukočenost
  • bol u mišićima
  • niska energija i umor
  • netolerancija vežbanja
  • osip na koži

Tokom vremena, ljudi takođe mogu doživeti gubitak mišića, što je posledica gubitka mišićne mase.

Dijagnoza[uredi | uredi izvor]

Generalno, dijagnoza miopatija je teška, a njenim utvrđivanjem se bavi multidisciplinarni tim sastavljen od neurologa i/ili reumatologa, individualno i udruženo, u zavisnosti od toga koji su simptoma najistaknutiji.

Deca sa neuromuskularnim poremećajima doživljavaju progresivno propadanje mišića i stalni pad fizičke funkcije. Najraniji i najčešći znak neuromišićne bolesti je mišićna slabost, koja se manifestuje odloženim motoričkim razvojem. ašnjenja u jeziku, govoru i spoznaji takođe treba da podstaknu sumnju da nešto nije u redu.[14]

Istorija bolesti[uredi | uredi izvor]

Dijagnostika polinje uzimanje detaljne lične i prorodične istorije bolesti

Fizički pregled[uredi | uredi izvor]

Ova procena uključujući ispitivanje stanja i funkcija: kože, refleksa, mišićne snage, ravnoteže i osećaja

Medicinski testovi[uredi | uredi izvor]

u zavisnosti od istorije bolesti i nalaza nakon fizičkog pregleda.

  • analize krvne, kao što je kompletna količina krvi (CBC) i elektrolita., brzinu sedimentacije eritrocita (ESR)
  • antinuklearna antitelo (ANA), koje mere upalu.
  • kreatin kinaza u krvi, kojom se može proceniti razgradnja mišića.
  • testovi štitne žlezde i metabolički i endokrini testovi.
  • elektromiografija (EMG) je električni test koji procjenjuje funkciju mišića pomoću igala koje otkrivaju nekoliko karakteristika mišićne strukture i kretanja.
  • visokospecijalizovani testovi, kao što su biopsija mišića i genetsko testiranje, koji mogu pomoći u dijagnostikovanju određenih vrsta miopatije.

Diferencijalna dijagnoza[15][uredi | uredi izvor]

Na rođenju[uredi | uredi izvor]

  • Uglavnom nasledna bez sistemskih promena[16]

Početak u detinjstvu[uredi | uredi izvor]

  • Inflamatorne miopatije - dermatomiozitis,[17] polimiozitis (retko)
  • Infektivne miopatije[18]
  • Endokrini i metabolički poremećaji - hipokalemija, hipokalcemija, hiperkalcemija

Početak u odraslom dobu[19][uredi | uredi izvor]

  • Inflamatorne miopatije – polimiozitis, dermatomiozitis, miozitis inkluzijskog tela, virusni (HIV)
  • Infektivne miopatije
  • Endokrine miopatije - poremećaji štitne žlezde,[20] paratiroidne žlezde, nadbubrežne žlezde, hipofize[21]
  • Toksične miopatije - alkohol, kortikosteroidi, narkotici, kolhicini, hlorokin[21]
  • Miopatija u kritičnim bolestima
  • Metaboličke miopatije
  • Paraneoplastična miopatija

Prognoza[uredi | uredi izvor]

Uopšteno, očekuje se da će se kongenitalna miopatija vremenom pogoršati ili stabilizovati i obično se ne očekuje poboljšanje. Kod urođenih miopatija, kao što su zarazne, metaboličke ili toksične miopatije, mogu se poboljšati kada se uzrok miopatije dobro kontroliše.[22]

Kako su neke miopatije nasledne postoji mogućnost da se kod nekih vod pacijentovih sestara, nećaka, ili druge rodbine razvije miopatija. Važno je da porodica pacijenta bude svesna njegovog stanja, jer im rana dijagnoza može pomoći u ranom lečenju i podršci.

Neke od miopatija koje se ne smatraju urođenim ili naslednim mogu i dalje imati tendenciju da se javljaju u porodicama, pa pojedine porodica mogu imati povećan rizik ako neki od članova imaju miopatiju za koju se ne zna da je nasledna.

Terapija[uredi | uredi izvor]

Ne postoje efikasni tretmani koji mogu regenerisati ili izlečiti bolesnikove mišiće kako bi se izlečile miopatija. Zato je lečenje miopatije generalno podržavajuće zbog prirode etiologije mišićne bolesti, uključujući vežbe, fizikalnu i radnu terapiju, ishranu i dijetetiku, a može se primeniti genetska analiza i savetovanje.[23][24]

Kada postoji neki razlog za identifikaciju, kao što je endokrini problem, otklanjanje uzroka može poboljšati simptome miopatije ili barem sprečiti njeno pogoršanje.

Često je respiratorni sistem ključna komponenta napredne miopatije, pa se u terapiji funkcija disanje mora bezbedno održavati.

Nasledne mišićne distrofije se mogu lečiti prednizonom 0,75 mg/kg/dan, što je pokazao poboljšanje mišićne snage, povećalo mišićnu masu i usporio napredovanje bolesti.

Kod mitohondrijalnih miopatija kreatin monohidrat 5-10 g/dan može pomoći u poboljšanju simptoma, zamena koenzima K10 i dalje zahteva konzistentnije rezultate istraživanja da bi dokazala značaj.[25][26]

Stečene miopatije se generalno poboljšavaju lečenjem glavnog uzročnika bolesti bilo da se radi o sistemskoj bolesti kao što je bolest štitne žlezde, sarkoidoza. Neke stečene miopatije će biti uzrokovane infekcijom (bakterijske, virusne, gljivične, parazitske ili spirohete) simptomi miopatije se poboljšavaju lečenjem infekcije.

Toksinom ili miopatijom povezanom sa lekovima takođe se upravlja uklanjanjem uzročnika i izbegavanjem istog u budućnosti.

Miopatija povezana sa HIV-om takođe dobro reaguje na antiretrovirusnu terapiju HAART, a možda i na steroide.[traži se izvor]

Inflamatorna miopatija i autoimune povezane miopatije leče se uglavnom imunomodulatorima, imunosupresivima i steroidnim lekovima. Dokazano je da su steroidi bolji u odnosu na imunomodulatorne lekove zbog neželjenih efekata. Lekovi koji se koriste su metotreksat, azatioprin, ciklosporin i ciklofosfamid pored oralnog deksametazona i dnevnog oralnog prednizolona. Neki slučajevi, uključujući IBM-ove, otporni su na imunosupresivne lekove i steroide, i nastavljaju da napreduju do generalizovanije slabosti. Potrebna su visokokvalitetna randomizovana klinička ispitivanja da bi se utvrdila efikasnost i toksičnost imuno-posredovanih lekova u lečenju ovih inflamatornih miopatija.[4]

Lečenje rabdomiolize ima za cilj sprečavanje akutne povrede bubrega mioglobinom koja je rezultat oštećenja mišića. Agresivna hidratacija intravenskim tečnostima i pomno praćenje funkcije bubrega i ravnoteže elektrolita, igra bitnu ulogu.[26]

Komplikacije[uredi | uredi izvor]

Komplikacije različitih vrsta miopatija se uglavnom pripisuju progresiji bolesti.[27] Kongenitalne, metaboličke i nasledne miopatije mogu imati fatalne komplikacije kao što su kardiomiopatije, rekurentne infekcije i sepsa, neuropatije,[28] respiratorna insuficijencija ili zatajenje bubrega.

S druge strane, komplikacije stečenih miopatija su relativno ograničene na etiologiju. Na primer, ako je zarazna, onda zavisi od vrste infekcije ili ako je povezana sa lekom ili toksinom, onda zavisi od doze i perioda upotrebe, itd.

Imajući napred navedeno u vidu važno je predvideti komplikacije i tretirati ih u skladu sa tim.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Definition of MYOPATHY”. www.merriam-webster.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-07-10. 
  2. ^ DiMauro, Salvatore (2006). „Mitochondrial myopathies”. Current Opinion in Rheumatology. 18 (6): 636—641. ISSN 1040-8711. doi:10.1097/01.bor.0000245729.17759.f2. 
  3. ^ Green-Barber JM, Stannard HJ, Old JM (2018). "A suspected case of myopathy in a free-ranging eastern grey kangaroo (Macropus giganteus)". Australian Mammalogy. 40: 122–126.
  4. ^ a b Choy, Ernest HS; Hoogendijk, Jessica E; Lecky, Bryan; Winer, John B (2005-07-20), Immunosuppressant and immunomodulatory treatment for dermatomyositis and polymyositis, John Wiley & Sons, Ltd, Pristupljeno 2024-01-27 
  5. ^ de Winter, Josine M.; Ottenheijm, Coen A.C. (2017-05-30). „Sarcomere Dysfunction in Nemaline Myopathy”. Journal of Neuromuscular Diseases. 4 (2): 99—113. ISSN 2214-3599. doi:10.3233/jnd-160200. 
  6. ^ Nance, Jessica R.; Dowling, James J.; Gibbs, Elizabeth M.; Bönnemann, Carsten G. (2012-03-04). „Congenital Myopathies: An Update”. Current Neurology and Neuroscience Reports. 12 (2): 165—174. ISSN 1528-4042. doi:10.1007/s11910-012-0255-x. 
  7. ^ Wicklund, Matthew P. (2013). „The Muscular Dystrophies”. CONTINUUM: Lifelong Learning in Neurology. 19: 1535—1570. ISSN 1080-2371. doi:10.1212/01.con.0000440659.41675.8b. 
  8. ^ Smith, Edward C.; El-Gharbawy, Areeg; Koeberl, Dwight D. (2011). „Metabolic Myopathies: Clinical Features and Diagnostic Approach”. Rheumatic Disease Clinics of North America. 37 (2): 201—217. ISSN 0889-857X. doi:10.1016/j.rdc.2011.01.004. 
  9. ^ Castro C, Gourley M. Diagnosis and treatment of inflammatory myopathy: issues and management. Ther Adv Musculoskelet Dis. 2012 Apr;4(2):111-20.
  10. ^ Crum-Cianflone NF. Bacterial, fungal, parasitic, and viral myositis. Clin Microbiol Rev. 2008 Jul;21(3):473-94.
  11. ^ Crum-Cianflone NF. Infection and musculoskeletal conditions: Infectious myositis. Best Pract Res Clin Rheumatol. 2006 Dec;20(6):1083-97.
  12. ^ El-Beshbishi, Samar N.; Ahmed, Nairmen N.; Mostafa, Samar H.; El-Ganainy, Goman A. (2011-09-01). „Parasitic infections and myositis”. Parasitology Research. 110 (1): 1—18. ISSN 0932-0113. doi:10.1007/s00436-011-2609-8. 
  13. ^ „Myopathies: Types, symptoms, treatment, and more”. www.medicalnewstoday.com (na jeziku: engleski). 2021-09-14. Pristupljeno 2023-07-10. 
  14. ^ „What are Neuromuscular Disorders? | Take on Duchenne”. takeonduchenne.eu (na jeziku: engleski). 2022-09-15. Pristupljeno 2023-07-10. 
  15. ^ Szczęsny, P.; Świerkocka, K.; Olesińska, M. (2018). „Differential diagnosis of idiopathic inflammatory myopathies in adults - the first step when approaching a patient with muscle weakness”. Reumatologia. 56 (5): 307—315. PMC 6263305 Slobodan pristup. PMID 30505013. doi:10.5114/reum.2018.79502. 
  16. ^ Mathis, Stéphane; Tazir, Meriem; Magy, Laurent; Duval, Fanny; Le Masson, Gwendal; Duchesne, Mathilde; Couratier, Philippe; Ghorab, Karima; Solé, Guilhem (2018). „History and current difficulties in classifying inherited myopathies and muscular dystrophies”. Journal of the Neurological Sciences. 384: 50—54. ISSN 0022-510X. doi:10.1016/j.jns.2017.10.051. 
  17. ^ Ofori, Emmanuel; Ramai, Daryl; Ona, Mel; Reddy, Madhavi (2017). „Paraneoplastic Dermatomyositis Syndrome Presenting as Dysphagia”. Gastroenterology Research. 10 (4): 251—254. ISSN 1918-2805. doi:10.14740/gr841w. 
  18. ^ Meyer, Alain; Meyer, Nicolas; Schaeffer, Mickael; Gottenberg, Jacques-Eric; Geny, Bernard; Sibilia, Jean (2014-07-26). „Incidence and prevalence of inflammatory myopathies: a systematic review”. Rheumatology. 54 (1): 50—63. ISSN 1462-0332. doi:10.1093/rheumatology/keu289. 
  19. ^ Chawla J (2011). "Stepwise approach to myopathy in systemic disease". Front Neurol. 2: 49.
  20. ^ Kamalanathan, Sadishkumar; Vignesh, G; Balachandran, Karthik; Hamide, Abdoul (2013). „Myoedema: A clinical pointer to hypothyroid myopathy”. Indian Journal of Endocrinology and Metabolism. 17 (2): 352. ISSN 2230-8210. doi:10.4103/2230-8210.109672. 
  21. ^ a b Katzberg, Hans D.; Kassardjian, Charles D. (2016). „Toxic and Endocrine Myopathies”. CONTINUUM: Lifelong Learning in Neurology. 22 (6): 1815—1828. ISSN 1538-6899. doi:10.1212/con.0000000000000407. 
  22. ^ Leclair V, Regardt M, Wojcik S, Hudson M., Canadian Inflammatory Myopathy Study (CIMS). Health-Related Quality of Life (HRQoL) in Idiopathic Inflammatory Myopathy: A Systematic Review. PLoS One. 2016;11(8):e0160753.
  23. ^ Chiodo A. Acquired myopathy/dystrophies. PM R. 2013 May;5(5 Suppl):S74-80.
  24. ^ Voet NB, van der Kooi EL, Riphagen II, Lindeman E, van Engelen BG, Geurts ACh. Strength training and aerobic exercise training for muscle disease. Cochrane Database Syst Rev. 2010 Jan 20;(1):CD003907.
  25. ^ Kley RA, Tarnopolsky MA, Vorgerd M. Creatine for treating muscle disorders. Cochrane Database Syst Rev. 2013 Jun 05;2013(6):CD004760.
  26. ^ a b Malik, Asma; Hayat, Ghazala; Kalia, Junaid S.; Guzman, Miguel A. (2016-05-20). „Idiopathic Inflammatory Myopathies: Clinical Approach and Management”. Frontiers in Neurology. 7. ISSN 1664-2295. doi:10.3389/fneur.2016.00064. 
  27. ^ Friedrich, O.; Reid, M. B.; Van den Berghe, G.; Vanhorebeek, I.; Hermans, G.; Rich, M. M.; Larsson, L. (2015). „The Sick and the Weak: Neuropathies/Myopathies in the Critically Ill”. Physiological Reviews. 95 (3): 1025—1109. ISSN 0031-9333. doi:10.1152/physrev.00028.2014. 
  28. ^ Osias, Jules; Manno, Edward (2014). „Neuromuscular Complications of Critical Illness”. Critical Care Clinics. 30 (4): 785—794. ISSN 0749-0704. doi:10.1016/j.ccc.2014.06.008. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Voet NB, van der Kooi EL, Riphagen II, Lindeman E, van Engelen BG, Geurts ACh. Strength training and aerobic exercise training for muscle disease. Cochrane Database Syst Rev. 2010 Jan 20;(1):CD003907.
  • Kley RA, Tarnopolsky MA, Vorgerd M. Creatine for treating muscle disorders. Cochrane Database Syst Rev. 2013 Jun 05;2013(6):CD004760.
  • Katzberg HD, Kassardjian CD. Toxic and Endocrine Myopathies. Continuum (Minneap Minn). 2016 Dec;22(6, Muscle and Neuromuscular Junction Disorders):1815-1828. ]
  • Suresh, E.; Wimalaratna, S. (avgust 2013). „Proximal myopathy: Diagnostic approach and initial management”. Postgrad Med J. 89 (1054): 470—7. PMID 23596213. S2CID 12230502. doi:10.1136/postgradmedj-2013-131752. .

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Миопатија&oldid=27694634”