Pređi na sadržaj

Mihailo Duka Paleolog

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Mihailo Duka Paleolog
Lični podaci
Datum smrti1156.

Mihailo Duka Paleolog (srednjegrčki: Μιχαήλ Δούκας Παλαιολόγος; †1156) je bio vizantijski aristokrata iz sredine HII veka – rani predstavnik porodice Paleologa, koji je nosio titulu sevasta i stekao slavu kao general i diplomata tokom prve decenije vladavine cara Manojla I Komnina.[1]

Mihailo Paleolog je dugo bio identifikovan kao neimenovani solunski vojvoda, o kome se priča u satiričnom dijalogu „Timarion”, zbog čega je u starijim studijama definisan i kao četvrti san sevasta Georgija Paleologa i Ane Duka. Kasnije je, međutim, ova teza odbačena zbog hronoloških neusaglašenosti, koje je primetio čak i francuski naučnik Vitalijen Loran, koji je pretpostavljao da Mihailo Paleolog treba da pripada sledećoj generaciji Paleologa, budući da je bio aktivan najviše za vreme vladavine cara Manojla I Komnina.[2] Iz tog razloga, u novijim istraživanjima, Mihailo je identifikovan kao unuk sevasta Georgija Paleologa i Ane Dukine, rođen od njihovog najstarijeg sina Nićifora. Kao i njegov otac, i Mihailo je koristio prezime Duka, koje je nasledio od svoje bake Ane.[3]

Prema izveštaju Jovana Kinama, iz nepoznatih razloga, Mihailo Paleolog je pao u nemilost kod cara Jovana II Komnina i po njegovom naređenju je prognan, ali ga je 1143. godine rehabilitovao car Manojlo I i opozvao da služi u prestonici. Nikita Honijat izveštava da je rano u vreme vladavine cara Manojla I došlo do spora između Mihaila Paleologa i Josifa Valsamona, koji je upućen pretoru Helade na rešavanje, sugerišući da je Mihailo imao posede u Grčkoj.[4]

Godine 1147. Mihailo Paleolog, u pratnji velikog kartulara Vasilija Cinčiluka, poslat je u susret krstašima u Serdiku i da organizuje snabdevanje krstaša koji prolaze kroz rimsku teritoriju. Mihaila Paleologa i niškog namesnika Mihaila Vranu car je tada poslao u susret francuskom kralju Luju VII nakon njegovog prelaska Dunava.

Početkom 1155. u Ankonu je stigao sevast Mihailo Paleolog, u pratnji sevasta Jovana Duke i bivšeg vladara Gravine Alesandra de Konversana, da pokuša da osvoji centralnu Italiju. U tu svrhu, Mihailo je sa sobom doneo i znatne sume namenjene da razbiju normanske gradove iz saveza sa Nemačkim carstvom. Mihailo je 1155. postigao značajne uspehe na vojno-diplomatskom polju – njegove trupe su uspele da zauzmu nekoliko gradova i sela od Normana, uključujući Bari, koji je 1155. godine, podmićen da se dobrovoljno preda, a u oktobru 1155. godine, počinju pregovori sa Đenovom. Međutim, Mihailo Paleolog je prerano preminuo u Bariju u proleće 1156. godine posle trodnevne bolesti, tokom koje je uspeo da prihvati monaštvo i ime Mojsije. Njegovu sahranu je organizovao sevasti Jovan Duka, koji je preuzeo komandu nad rimskim trupama u Italiji do dolaska Paleologovog zamenika, velikog vojvode Aleksija Komnina, koji je bio carev rođak.[5]

Pretpostavlja se da je Mihailo Paleolog bio otac velikog vojvode Aleksija Paleologa, sudeći po podacima sadržanim u epitalamiju Teodora Prodroma, sastavljenom povodom venčanja Aleksija Paleologa i unuke cara Jovana II Komnina. Prvorođeni sin velikog vojvode je takođe dobio ime po Mihailu Paleologu, kako je to bila tradicija u to vreme.[6]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Cheynet & Vannier 1986, s. 153 – 155, 17. – Michel Paléologue. 
  2. ^ Cheynet & Vannier 1986, s. 153 – 155, 17. – Michel Paléologue; Laurent 1933, s. 143. 
  3. ^ Cheynet & Vannier 1986, s. 153 – 155, 17. – Michel Paléologue. 
  4. ^ Cheynet & Vannier 1986, s. 153 – 155, 17. – Michel Paléologue. 
  5. ^ Cheynet & Vannier 1986, s. 153 – 155, 17. – Michel Paléologue. 
  6. ^ Cheynet & Vannier 1986, s. 153 – 155, 17. – Michel Paléologue. 

Izvori

[uredi | uredi izvor]
  • ((fr)) Cheynet, Jean-Claude; Vannier, Jean-François (1986). Les premiers paléologues. Études Prosopographiques (online), Byzantina Sorbonensia, 5. Paris: Éditions de la Sorbonne (published online 4 septemvri 2017), doi:10.4000/books.psorbonne.1939, ISBN 9782859441104, online ISBN 9782859448295, DOI:10.4000/books.psorbonne.1927, poseten na 20 юni 2022
  • ((fr)) Laurent, Vitalien (1933). La généalogie des premiers Paléologues. – Byzantion, 8(1). Peeters Publishers, 125 – 149
  • ((en)) Jeffreys, M. et al (ed) (2016). Michael Palaiologos, commander in Italy under Manuel I (ID: Michael 62). – Prosopography of the Byzantine World. King's College London, ISBN 978-1-908951-20-5
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Михаило_Дука_Палеолог&oldid=28094205”