Mihailo Kabužić

Mihailo Kabužić
Mihailo Kabužić
Datum rođenja	posle 1399.
Mesto rođenja	Dubrovnik, Dubrovačka republika
Datum smrti	posle 1421.

Mihailo Kabužić (1380-tih - posle 1421) je bio bosanski diplomata, poreklom iz Dubrovnika. Obavljao je funkciju protovestijara u službi Hrvoja Vukčića Hrvatinića, kao i funkcije kneza Korčule, Hvara, Brača i Omiša i kastelana Bistrice. Nakon Hrvojeve smrti, nalazio se u službi bosanskih kraljeva Ostoje Kotromanića i njegovog sina Stefana Ostojića. U istoriji je ostao upamćen najviše po tome što se nalazio na čelu Hrvojevog poslanstva koje je u Jedrenu 1414. godine izdejstvovalo pohod turskih trupa na Bosnu.

Porodica

Rođen je najverovatnije 1380-tih godina u Dubrovniku. Otac mu je bio Marin Kabužić, koji se u izvorima pominje od 1382. do 1397. godine. Majka mu je bila Marinova prva supruga Pervula (pominje se takođe u istom periodu), ćerka Marina Junija Menčetića. Marin Kabužić se bavio trgovinom, a bio je zadužen za snabdevanje Dubrovnika namirnicama. Takođe je bio factor Ragusinus u Veneciji 1390-tih godina. Pominje ga bosanski kralj Stefan Dabiša u pismu Mlečanima iz 1394. godine. Pd 1397. godine pet puta je biran za kneza. Pregovarao je sa kraljem Ostojom Kotromanićem tokom rata iz 1403-1404. godine, a posredovao je u ime Pavla Radenovića u trgovini olovom 1409. godine. Sarađivao je sa Brailom Tezalovićem, protovestijarom Pavla Radenovića. Marin se nakon smrti Pervule ponovo oženio, ćerkom Nikole Kabužića (rođaka) i udovicom Lampreta Crijevića, i dobio još dva sina. Mihailov deda po majci, Marin Junija Menčetić, bio je poznati brodovlasnik i trgovac solju. Sa njegovim sinovima, Marin je imao trgovačko društvo. Mihailova sestra Frančeska udala se 1405. godine za Ivana Lampreta Crijevića, a Ana (umrla 1458) za Pavla Dživu Gundulića 1402. godine^[1].

Detinjstvo i mladost

Mihailo se po prvi put u izvornoj građi sreće krajem 14. veka, tačnije 1399. godine. Na osnovu podataka o njegovoj porodici i roditeljima, može se pretpostaviti da je tada imao barem 15 godina. Sledeći put ga u izvorima srećemo 1407. godine, a njegov život u periodu između 1399. i 1407. godine nije poznat. Zna se da je 1399. godine prilikom podele Slanskog primorja među dubrovačkom vlastelom, Mihailo je dobio svoj deo zemlje koji se nalazio u oblasti Imotice, u desetini Nikole Menčetića. Tamo su posede dobili i ostali članovi porodice Kabužić. Septembra 1407. godine pominje se kao kapetan dubrovačke noćne straže. Bila je to jedina funkcija Mihaila Kabužića sa kojom je posvedočen u Dubrovniku. Kabužić je kao kapetan noćne straže odbio da izvrši upad u kuću osumnjičenog za dosađivanje nekon ženi jer, po njegovim rečima "Dubrovnik nije "Sklavonija", već zemlja razuma, te se bez razloga ne mogu preduzimati takve protivpravne mere".

Nije poznato u koje vreme je Mihailo stupio u službu hercega Hrvoja Vukčića Hrvatinića. Otac mu je umro 1409. ili sledeće godine, a Mihailo je svakako stupio u Hrvojevu službu posle toga. Mihailo je Jakovu Buniću dugovao 480 libara srebra, te je možda zbog velikog duga napustio Dubrovačku republiku (krajem 1410. godine). Očeve poslove svakako nije nasledio, jer se pominju dugovi Marina Kabužića Pavlu Radenoviću, prilikom čega nema ni pomena o Mihailu^[2].

U službi Hrvoja Vukčića Hrvatinića

Knez Brača, Hvara, Korčule i Omiša

Mihailo se u Hrvojevoj službi prvi put u dokumentima javlja 13. avgusta 1411. godine, kao vikar, možda i knez Omiša. Zabuna proističe iz problematične rečenične strukture italijanskog izvora iz koga je nesigurno da li je bio "vikar hercega i knez Omiša" ili "vikar hercega i kneza Omiša". Verovatnije je da je bio knez Omiša, jer se na toj dužnosti marta 1411. godine još uvek nalazio Cvitko Tolihnić sa kojim se Kabužić avgusta 1411. godine sudio povodom nekih Bračana i Hvarana. U dokumentima se od oktobra 1411. do marta 1413. godine javlja kao knez Korčule. To potvrđuje stav da je još 1405. godine Hrvoje u srednjoj Dalmaciji formirao upravnu oblast kojoj je bilo pridruženo i Makarsko primorje, Poljica i Split. Tako je Mihailo Kabužić od 1411. do 1413. godine obavljao funkciju kneza Korčule, Brača, Hvara (sa Visom) i Omiša. Na svakom od delova svoje oblasti Mihailo je imao po predstavnika (vukara). Na Korčuli ga je zastupao Francesco de Petrachis koji ga je 1413. godine nasledio na čelu ostrva. Pominje se u parnicama sa lokalnim plemstvom^[3].

Protovestijar

Mihailo Kabužić je postao protovestijar (najviši finansijski službenik) hercega Hrvoja u periodu između avgusta 1411. i januara 1412. godine. Prvi put se kao takav sreće u dokumentu od 11. januara 1412. godine, kada je splitski potknez Gojčin izdao zahtev da se Cvitko Tolihnić i Mihailo Kabužić proglase za građane Splita i da budu kooptirani u gradsko veće. Kao protovestijara ga više puta srećemo u splitskim dokumentima. Kao takav se, međutim, sreće samo u primorskim oblastima, te se ne zna da li je obavljao funkciju protovestijara u čitavoj Hrvojevoj državi. Hrvoje je Mihailu početkom 1412. godine stavio na raspolaganje svoju kuću u Dubrovniku. Nju je od Republike dobio 1399. godine kao nagradu za posredovanje u pregovorima oko ustupanja Slanskog primorja. Dubrovčani su protestovali protiv ovakve Hrvojeve odluke. Kako se ne bi uplitao u sudske procese, Hrvoje je odlučio da svoju kuću pokloni supruzi Jeleni Nelipčić (2. aprila 1412. godine). Dubrovačke vlasti zabranile su Mihailu da preuzme darovne posede Hrvoja. I kasnije su se vodili sporovi između Dubrovnika sa jedne i Mihaila i Jelene sa druge strane, povodom ovog pitanja. Od marta 1413. godine Mihailo se ne pominje kao Hrvojev zvaničnik u primorju. I dalje je, međutim, nosio funkciju protovestijara. Split se u to vreme odmetnuo od Hrvoja, te su ubrzo njime ovladali Dubrovčani. Moguće da je Mihailo tada obavljao funkciju diplomate^[4].

Kabužić na turskom dvoru

Mihailo Kabužić je ostao upamćen najviše po ulozi koju mu je početkom 1414. godine dodelio Hrvoje Vukčić. Njegovo poslanstvo u Jedrenu zabeležio je hroničar Junije Rastić. Bilo je to vreme završetka građanskog rata u Osmanskom carstvu, kada se Mehmed I spremao da zada poslednji udarac svome bratu. Ipak, iako se spremao za bitku (koja će se voditi kod sela Čamorlu, a u kojoj će, između ostalih učestvovati i budući srpski despot Đurađ Branković i Sandalj Hranić), Mehmed I je odlučio da se odazove Hrvojevim molbama. Poslao je naređenje skopskom krajišniku da pošalje veliki odred Turaka na Bosnu i Dalmaciju. Bio je to jedan od prvih prodora Turaka u Bosnu posle dugog vremena. Mnogi dokumenti ga pominju, a Dubrovčani su jednim od najodgovornijih smatrali upravo Mihaila Kabužića, svog vlastelina. Pavle Radenović žalio se Dubrovčanima na njegovo učestvovanje u pregovorima.

Dubrovnik je 25. juna 1414. godine većao o ulozi Mihaila Kabužića i Marina Stjepanića, u pregovorima sa Turcima. Poslato im je naređenje da se odmah pojave u Dubrovniku kako bi opravdali svoje akcije. Mihailo se verovatno nije odazvao pozivu. On se tada već nije smatrao Dubrovčaninom. Detalji Mihailovog boravka u Jedrenu nisu poznati^[5].

Kastelan Bistrice

Čitava sledeća 1415. godina ne nosi podatke o Mihailu Kabužiću. Sledeći put ga srećemo u izvorima aprila 1416. godine kao kastelana Bistrice u župi Livno u vreme kada Hrvoje već nije bio živ. Neki Biloslav i Ostoja pominju se kao Hrvojevi kastelani Omiša 1415/1416. godine. Nakon Hrvojeve smrti napuštaju grad i odlaze za Bosnu gde se Biloslav sreće sa Kabužićem u Bistrici. Koju je funkciju Kabužić u Bistrici tada nosio, nije poznato. Svakako nije bio samo zapovednik tvrđave. Očigledno je da je imao široka ovlašćenja na nekadašnjim Hrvojevim posedima. Moguće da je upravo od bio nadređeni knezovima omiškim i da im je naredio da se povuku iz grada aprila 1416. godine. Postoji pretpostavka da je delovao u ime Jelene Nelipčić, koja je preuzela Omiš nakon muževljeve smrti i naposletku ga poklonila bratu Ivanišu Nelipčiću.

Izgleda da je Kabužić odustao od podrške Jeleni i Balši, njegovom sinu, i da se približio kralju Ostoji. Bosanski kralj nastojao je da nagovori Jelenu da se uda za njega. Ostoja je smatrao Omiš svojim posedom još od 1403. godine, mada ga je Hrvoje osvojio već 1401. godine. Jelena ga je poklonila bratu, šta je Ostoja u početku prihvatio, ali je već početkom 1420-tih godina obnovio svoje zahteve nad gradom. Moguće je da je Kabužić i bio neko vreme u službi Jelene, te da se od nje odvojio nešto kasnije. O Kabužićevom delovanju na dvoru Ostoje ništa se ne zna. Ne pominje se ni sa kakvom funkcijom, kamoli da funkcijom protovestijara. Ne pominje se ni u spiskovima svedoka i dvorana u poveljama. Titulu nije nosio čak ni pod Stefanom Ostojićem, odnosno barem se sa njom ne pominje. Ipak, poznato je da je bio važan Ostojićev savetnik^[6].

U službi Stefana Ostojića

Uticaj Kabužića na mladog Stefana Ostojića, koji na vlast dolazi nakon očeve smrti na jesen 1418. godine, posvedočen je iz više izvora. Za to može postojati više razloga. Možda mu je bio tutor u periodu od 1416. do 1418. godine, a možda se kralju svideo zbog neprijateljstva prema Jeleni, što se vidi iz njegove odluke da svoju majku, bivšu kraljicu Kujavu, oteranu Ostojinu ženu, postavi za savladara, a da Jelenu baci u tamnicu, Mihailo se ubrzo ponovo javlja u dubrovačkim izvorima (od početka 1419. godine) i to ponovo u nepovoljnom svetlu. Razlog je bio sledeći: Postojao je običaj da se prilikom dolaska na vlast srpskih, pa i bosanskih vladara, iznova potvrđuju dubrovačke povlastice novim poveljama. Sa tim ciljem su na dvor novog bosanskog kralja stigli poklisari Nikola Đurđević i Marin Gundulić. Detalje Kabužićevog delovanja na dvoru saznajemo iz zapisnika sa suđenja Kabužiću u dubrovniku objavljenom aprila iste godine. Ambasadori su tvrdili da je Mihailo više puta insistirao da stare povelje nisu valjane i da su protivne kraljevim interesima, budući da u Slanskom primorju ima 36 sela od kojih kralj nema nikakve koristi. Mihailo je isticao da Stefan Ostojić potražuje sve Hrvojeve posede, pa i one koje je Hrvoje dobio od Dubrovnika 1399. godine. Uvek je kod poklisara dolazio ljutit as još nekim vlastelinima iz kraljevog okruženja.

Dubrovčani su odbacivali te zahteve tvrdeći da je još kralj Ostoja darovao Dubrovčanima Slansko primorje, a da Hrvojevi posedi trebaju pripasti njegovim naslednicima. Mihailo je odlučno ustao protiv ideje da se Hrvojevi posedi dodele Jeleni. Verovatno je tada Jelena bačena u tamnicu po naređenju bosanskog kralja i Kujave, njegove majke. Kabužić je verovatno imao velikog udela u donošenju takve odluke. Čak su i bosanski vlastelini podržavali Dubrovčane da istraju u odluci jer „...taj vaš đavo Kabužić neprijatelj svih i taj koji...toliko radi protiv vas i protiv svoje domovine“. Po Mihailovom odlasku, Stefan Ostojić je postao upadljivo ljubazniji prema dubrovačkim poslanicima. Ipak, bosanski kralj je po Kabužićevom predlogu, potraživao Hrvojeva dobra u Dubrovniku, ali ih nije dobio. Dana 5. marta izdao je povelju Dubrovčanima.

Usled Kabužićevog delovanja protiv dubrovačkih interesa, vlasti Republike pokrenule su aprila meseca sudski proces protiv Mihaila. Već tada ga nisu smatrali svojim vlastelinom. O tome svedoči precrtano "ser" u zapisnicima ispred njegovog imena. Kabužić je, po izveštaju poslanika Petra Bunića, koji je informacije dobio od Pavla Radivojevića, nagovarao bosanskog kralja da napadne Ston i Pelješac ukoliko se tome ne bi protivili sultan Mehmed i Žigmund Luksemburški, kralj Ugarske. Mihailo Kabužić je bosanskog kralja pogrešno izveštavao da je stonski zid slab i nizak i da ga konjanik može preskočiti. Takođe, govorio je da Stonski rat može zauzeti svega 500 ljudi. Pavle Radivojević je, prema sopstvenim rečima, nagovarao bosanskog kralja da ne prihvata Kabužićeve predloge, ali je bivši dubrovački vlastelin imao većeg uticaja od svih domaćih barona^[7].

Pregovori o ustupanju Konavla Dubrovčanima

Izveštaj Bunića poslužio je za suđenje Kabužiću u odsustvu. Proces je vođen 22. aprila 1419. godine. U zapisniku nema nikakve presude. U odlukama Veća umoljenih našao se predlog da se Mihailo osudi na smrt. O tome na suđenju nije doneta odluka. Tada je prioritet dubrovnika bilo pregovaranje sa Sandaljem Hranićem o ustupanju dela Konavla. O pregovorima postoje brojni podaci. Dogovor je brzo sklopljen i prodaju je samo trebalo da potvrdi bosanski kralj Stefan. On tada nije bio u dobrim odnosima sa Kosačama, te su Dubrovčani primorani da mu pošalju novo poslanstvo. Da bi uticao na kralja, Dubrovčani su slali poklone vojvodi Petru Pavloviću, sinu Pavla Radenovića. Kraljev poslanik u pregovorima sa Dubrovnikom bio je upravo Mihailo Kabužić, te je verovatno zbog toga donošenje presude odlagano. Veliko veće je 7. novembra dalo dozvolu Mihailu za bezbedan prolaz. Mihailo se 16. novembra ponovo našao posle dugog vremena u rodnom gradu.

Već 8. novembra Mihailo je, zajedno sa knezom Aleksom Paštrovićem, takođe Stefanovim izaslanikom, dobio novac od dubrovački vlasti. Pregovori su okončani uspešno 21. novembra. Mihailo je od Dubrovnika čak dobio nagradu od 30 perpera. Aleksa i logotet Radoslav takođe su nagrađeni. Stefan je 4. decembra 1419. godine izdao povelju kojom je potvrdio prodaju dela Konavla, te je za to dobio godišnji dohodak od 500 perpera^[8].

Nestanak Mihaila Kabužića sa političke scene

Početkom sledeće, 1420. godine, ponovo je izbio sukob Pavlovića i Kosača. U njega se mešaju i Turci koje je pozvao vojvoda Sandalj Hranić Kosača. Dubrovčani su pokušavali da posreduju u sklapanju mira, ali im nije pošlo za rukom. Vojvoda Petar Pavlović poginuo je u borbama sa Turcima. Februara 1420. godine, u jeku borbi, doneta je odluka da se Kabužiću zabrani pristup u Dubrovačku republiku i da se osudi kao odmetnik. Izgleda da je bio optužen za saradnju sa Turcima. Vlastela postepeno napušta Stefana i prilazi turskom kandidatu za bosanskog kralja, Tvrtku II Tvrtkoviću, koji je od svojih saveznika imao i vojnu pomoć. Već na leto 1420. godine Tvrtko je od strane Dubrovčana smatran za novog bosanskog kralja. Kabužiću se, sa Stefanovim svrgavanjem, gubi trag u istorijskim izvorima. Verovatno nije preživeo njegov pad početkom 1422. godine. Sačuvan je Mihailov testament iz 1428. godine, zaveden od strane dubrovačkih organa, koji predstavlja misteriju u proučavanju života ovog diplomate^[9].

Potomstvo

Mihailo Kabužić je bio oženjen. Ime njegove žene nije poznato, niti je poznato njeno poreklo. Imali su ćerku Pervulu. Ona se 1430. godine udala za vlastelina Vladislava Gučetića sa kojim je imala tri ćerke. Umrla je 1453. godine^[10].

Reference

^ Isailović 2008, str. 390–1
^ Isailović 2008, str. 391
^ Isailović 2008, str. 391–3
^ Isailović 2008, str. 393–5
^ Isailović 2008, str. 395–6
^ Isailović 2008, str. 396–8
^ Isailović 2008, str. 398–400
^ Isailović 2008, str. 400–403
^ Isailović 2008, str. 403–4
^ Isailović 2008, str. 404

Literatura

Isailović, Neven, Mihailo Kabužić, dubrovački odmetnik-bosanski diplomata, Istorijski časopis 56, Beograd (2008), 389-406

[1] Isailović 2008, str. 390–1

[2] Isailović 2008, str. 391

[3] Isailović 2008, str. 391–3

[4] Isailović 2008, str. 393–5

[5] Isailović 2008, str. 395–6

[6] Isailović 2008, str. 396–8

[7] Isailović 2008, str. 398–400

[8] Isailović 2008, str. 400–403

[9] Isailović 2008, str. 403–4

[10] Isailović 2008, str. 404

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]