Косаче

Из Википедије, слободне енциклопедије
Косача
Kosačegrb.png
Држава Краљевина Босна, Војводство Светог Саве (Херцеговина)
Посједи од Херцеговине
Први владар Вук Косача
Владавина нема прецизно
Националност српско

Косаче (Херцеговићи, Косачићи, Вуковићи, Хранићи) су српска средњовековна породица која је у доба Краљевине Босне (крај 14. вијека и прва половина 15. вијека била најзначајнија у њој, после владајућих Котроманића. Њихов првобитни посјед се налазио око настанка Дрине и Фоче, а касније се проширио на простор Захумља односно данашње Херцеговине. Њихов припадник Влатко Вуковић (?-1393) је био најближи сарадник и војсковођа Твртка I (бан 1353-1377, краљ 1377-1391), који је предводио војску у победи над Турцима код Билеће 1388. године и командовао лијевим крилом српске војске у Косовском боју из кога се вратио и извјестио краља о српској победи. На њиховим поседима је Стефан Вукчић Косача (1435—1466) основао 1448. године војводство Светог Саве које је по његовој титули херцега касније прозвано Херцеговина.

Историја[уреди]

Оснивч династије био је Вук Косача, племић цара Душана Силног. Сматра се да су њихови првобитни посјед се налазио се у области саствављања Таре и Пиве. Имао је два сина Влатка и Храну.

Влатко Вуковић помиње се као свједок у повељи краља Твртка од 10. априла 1378. године. Био је један од повјерљивих људи краља и посланик у преговорима са далматинским градовима и са Дубровником. Побједио је турску војску предвођену пашом Лала Шахином 27. августа 1388. код Билеће. Битка се окончала потпуним поразом Османлија у коме се и сам Лала Шахин једва спасао бјекством, док су губици у српским редовима били незнатни. Нашао се на челу одреда који је краљ Срба, Босне послао кнезу Лазару и они су чинили лијево крило српске војске у Косовском боју које је било под ударом Бајазита Првог, из кога се вратио и известио о српској победи. У току битке у два наврата слао је писма о српској побједи над Турцима.[1]

Умро је 1392. године, а наслиједио га је братанац Сандаљ Хранић. На његовом гробљу близу данашњег села Бољуни, недалеко од Стоца у Херцеговини налази се крст са натписом датиран у крај 15. вијека. На натпису стоји:

Викицитати „Асе лежи добри јунак и чоек Влатко Вуковић. Пише Семорад”

[2]

Краљевина Босна 1412. године.

Сандаљ је био најстарији син Хране Вуковића, млађег брата Влатка Вуковића. Од стрица је наслиједио титулу војводе. У политичком животу Краљевине Босне био је присутан преко 4 деценије. Сандаљ значајно шири територије после смрти Павла Раденовића 1415. и Хвроја Вукчића 1416. године. Његова област се простирана од Омиша до Дрине и Лима на истоку. Номинално је био под круном краља Срба, Босне, водио је самосталну политику, ратовао је закључивао уговоре, имао вазале. Када је наступила борба за угарски престо Сандаљ је подржао Ладислава напуљског, па је од краља Владислава као награду за подршку добио градове Скадрин и Островицу 1407. године. Учествовао је у свргавању краља Остоје Котроманића 1404. године, којом је приликом припојио комплетну територију некадашњих Санковића, чији су дио тада држали Павловићи. Од тада је био у сталном сукобу са Павловићима, као и његов наслиједник Стефан Вукчић Косача. Учествовао је завјери краља Остоје (прва влада 1398—1404, друга влада 1409—1418) и Златоносовића током лова на Пареној пољани крај Бобовца, када је убијен војвода Павле Раденовић. Свој дио Конавла који је наслиједио од Влатка, продао је Млечанима 1419. године.

Током конавлског рата 1430. године између Павловића и Дубровника, ставио се на страну Дубровника. Неко вријеме био је уз краља Твртка Другог али је током развоја догађаја постао његов противник. Настојао је да збаци краља Твртка и да доведе Остојиног сина Радивоја. Умро је изненада 15. марта 1435. године. Сахрање је у цркви у Шћепан пољу.[3] Носио је титулу:

Викицитати „по милости Божјој велики војвода босански”

Сандаља је наследио Стефан Вукчић Косача. Он је био најистакнутији Косача. Од смрти оца Вукца 1432. године управљао је наслеђеним теиторијем око жупе Говсе и Града Јелеча. Када је ступио на чело породице 1435. године, увелико је трајао рат са Павловићима око земље. Рат се завршио миром 1439. године, али је до окончања дошло тек после смрти војводе Радослава Павловића.

Земља Косача 1441. године.

У току борби за угарски престо и опсаде Београда, 1440. до 1443. проширио је власт на Омиш, Пољицу, Требиње, Клобук, трг Подгорицу и утврђења Медун и Соко (штитарски) у Горњој Зети и Бар (Доња Зета). Угрожен од Млечана и зетскога војводе Стефана Црнојевића, који су му убрзо затим отели Бар, Горњу Зету и Омиш, помирио се с босанским краљем Стефаном Томашем, с којим је до тада ратовао. У знак помирења пристао је на удају кћери Катарине за босанског краља (1446). Године 1448. приклонио се Османлијама и српском деспоту Ђурађу Бранковићу у нападу на босанског краља и у манастиру Милешева прогласио се „Херцегом од Светог Саве". Територија под његовом влашћу, од тада позната под именом Херцеговина, протезала се од Лима до Цетине и од Раме до Которскога залива. На том је простору био самосталан владар. Тежње за привредним осамостаљењем Херцеговине дошле су до изражаја и у његовим напорима да Херцег Нови развије у поморско и трговачко средиште (1449. основао је радионицу сукна). Притом је избио рат с Котором и Дубровником, који је трајао 1451—1454, а у њега су се уплели и херцегови противници (краљ Стефан Томаш, херцегов син Владислав Херцеговић Косача, властела Влатковићи и поједини херцегови вазали). Османска војна помоћ упућена херцегу поколебала је његове противнике па се 1453. помирио са сином Владиславом, а 1454. с Дубровником. Пошто су Османлије почеле упадати у његову земљу, помирио се и с новим босанским краљем Стефаном Томашевићем.[4]

Након пада Босне 1463. његове су земље постепено, од 1465. године, освајале Османлије (Хум и Подриње) и Млечани (Неретванску крајину). Крајем живота власт му је била сведена на уско приморско подручје с Херцег Новим, који су Османлије заузели 1483. Умро је 22. маја 1466. године. Дан прије смрти саставио је тестамент. Тестаментом је издиктирао последњу вољу милешевском митрополиту Давиду, у присуству два сједока, госта Радина и коморника Прибислава Вукотића.[5]

Влатко Херцеговић Косача наслиједио је оца Стефана Вукчића Косачу 1466. године. Као османски вазал (од 1469.) учествовао је у освајању Почитеља на Неретви (1472.) и у борбама против неретљанских Влатковића. Покушавши се од 1480. ослободити османске власти, био је побеђен и повукао се у Херцег Нови. Када су тај град 1483. заузели Османлије, преселио се на млетачки Раб, где је умро. Имао је више потомака, али је остао записан само Јован Косача оснивач венецијанских Косача.

Владислав Херцеговић Косача био је други и последњи владар Војводства Светог Саве. Више пута сукобљавао се и мирио с оцем. Од 1453. често је био у служби Османлија, Млечана и угарског краља Матије Корвина, који му је 1469. даровао утврђења Велики и Мали Калник као накнаду што га је отац избацио из тестамента поред Крижеваца. Његов син Балша живио је на Калнику, где се помиње још 1510. Након његове смрти породица је осиромашила.

Трећи син Стефана Вукчића Косаче, Стефен Херцеговић је прешао на ислам 1470. године. Добио је име Ахмед-паша. Године 1483 предводио је турску војску на свог старијег брата, ког је поразио и након тога Херцеговина постаје санџак дио Босанског пашалука, Отоманског царства. Био је велики везир (1497—1498, 1503—1506, 1511, 1512—1514, 1515—1516) и главни адмирал (1506—1511) Османског царства.

Владари из породице Косача[уреди]

Најмлађи син Стефана Вукчића Косаче Стефан је прешао у ислам и 1482. године се оженио Фатимом, ћерком султана Бајазита II (1481—1512) са којом је имао потомке који су заузимали високе положаје у Османском царству, укључујући и положај великог везира Босне, тако да су Косаче de facto наставиле да управљају деловима некадашње краљевине Босне и након османске окупације свих њених делова 1483. године.

Родослов[уреди]

  1. Вук Косача
    1. Влатко Вуковић (живео до око 1392)
    2. Храна Вуковић Косача
      1. Сандаљ Хранић Косача (?-1435), велики војвода босански. Прво, 1396. оженио Јелену, затим 1405. Катарину, ћерку бана Вука и банице Анке, затим 1411. Јелену Лазаревић Балшић (?-1443), ћерку кнеза Лазара Хребељановића, удовицу Ђорђа II Балшића.
      2. Вукац Хранић Косача (?-1432), кнез, оженио Катарину.
        1. Стефан Вукчић Косача (?-1446), кнез, велики војвода, од 1448. херцег од Светога Саве. Прво се, 1424. оженио Јеленом Балшић (?-1453), кћерком Балше III Балшића, затим 1455. Варваром (?-1459), кћерком херцега де Пајро, а затим 1460. Цецилијом из Барлете.
          1. Владислав Херцеговић (?-1487/89), син Јелене Балшић, велики војвода босански, херцег од светога Саве. 1455. оженио се Аном Кантакузином.
            1. Балша
          2. Влатко Херцеговић (?-1489), син Јелене Балшић, херцег од Светога Саве. Прво се 1455. оженио непознатом нећаком грофа Улриха II Цељског, са којом је растављен 1463. године, а 1474. се оженио Маргаритом, принцезом Арагонском, касније преудатом за Марка Лоредана.
            1. Марија Косача, удата за Антонија Пезароа.
            2. Јован Косача, оженио се Софијом Коскијом из Вићенце.
              1. Изабела Косача, удата 1545. за Помпеа Авогадроа.
              2. Сава Косача, удата 1544. за Паола Болдуа.
              3. Влатко Косача, оженио се Тадеом, кћерком Х. Белазија.
                1. Јован Косача, оженио се Изабелом, кћерком Павла Зорзија.
                  1. Влатко Косача, оженио се непознатом кћери Петра Лореданоа.
                    1. Јелисавета Косача, удата 1615. за Анђела Зорзија.
              4. Феранте Косача, оженио се 1564. Фаустином, кћерком Себастијана Ерицоа.
          3. Катарина Херцеговић Косача (?-1478), ћерка Јелене Балшић, удата 1446. за Стефана Томаша (?-1461), краља босанског.
          4. Стефан Херцеговић Косача, син Варварин, потурчен око 1470. као Ахмед-паша Херцеговић. Оженио се непознатом кћерком султана Бајазита Другог.
            1. Мустафа-бег
            2. Али-бег
        2. Теодора Вукчић Косача (?-1450), удата око 1442. за Радослава Павловића (?-1441), великог војводу босанског.
      3. Вук Хранић Косача (?-1425), кнез. Из првог брака имао два сина, да би се 1405. ожењен Јеленом Вукчић, кћерком Вука Вукчића.
        1. Иван Вуковић Косача, војвода
        2. Сладоје Вуковић Косача, највероватније се потурчио као Ферхад-бег Вуковић

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]