Pređi na sadržaj

Нанук са севера

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Nanuk sa severa
Filmski poster
Izvorni naslovNanook of the North
RežijaRobert Dž. Flaerti
ScenarioRobert Dž. Flaerti
ProducentRobert Dž. Flaerti
Glavne ulogeAlakarialak
Najla
Kunaju
Direktor
fotografije		Robert Dž. Flaerti
MontažaRobert Dž. Flaerti
Čarls Gelb
Producentska
kuća		Revillon Frères
DistributerPathé Exchange
Godina1922.
Trajanje79 minuta
Zemlja SAD
Jeziknemi (engleski titlovi)
Budžet53 hiljade dolara
IMDb veza
Ceo film

Nanuk sa severa (engl. Nanook of the North) je američki nemi film iz 1922. godine, koji kombinuje elemente dokumentarca i dokudrame, u vreme kada koncept razdvajanja filmova na dokumentarne i dramske još uvek nije postojao. U tradiciji onoga što će se kasnije nazvati etnografija spasavanja, film prati život Inuita po imenu Nanuk i njegove porodice na kanadskom Arktiku. Napisao ga je i režirao Robert Dž. Flaerti, koji je takođe bio snimatelj, montažer i producent.

Neki su kritikovali Flaertija zbog inscenacije nekoliko scena,[1] ali je Rodžer Ibert opisao film kao „izuzetak” među ostvarenjima ovog reditelja zbog „poštovanja prema hrabrosti i domišljatosti svojih heroja”.[2][3] Ovo je bio prvi dugometražni dokumentarac koji je postigao komercijalni uspeh, dokazujući finansijsku održivost ovog žanra i inspirišući mnoge buduće filmove.[4]

Godine 1989, Kongresna biblioteka je izabrala Nanuka sa severa među prvih 25 filmova koji su uključeni u Nacionalni registar filmova Sjedinjenih Država zbog „kulturnog, istorijskog ili estetskog značaja”.[5][6]

Radnja[uredi | uredi izvor]

Najla, Nanukova žena
Nanuk (Alakarialak)[7]

Dokumentarac prati živote Inuita, Nanuka i njegove porodice dok putuju, traže hranu i trguju na poluostrvu Ungava u severnom Kvebeku u Kanadi. Nanuk, njegova žena Najla i njihova porodica predstavljeni su kao neustrašivi heroji koji izdržavaju teškoće koje nijedna druga rasa ne može da preživi. Publika vidi Nanuka, često sa svojom porodicom, kako lovi morža, gradi iglu i obavlja druge zadatke.

Produkcija[uredi | uredi izvor]

Razvoj[uredi | uredi izvor]

Godine 1910, ser Vilijam Makenzi je angažovao Flaertija kao istraživača i prospektora koji bi tražio rudu gvožđa i druge mineralne naslage duž zaliva Hadson za Kanadsku severnu železnicu.[8][9] Saznavši o zemlji i ljudima tamo, Flaerti je odlučio da na svoju treću ekspediciju 1913. sa sobom ponese fotoaparat sa staklenom pločom i filmsku kameru. Ne znajući ništa o snimanju filmova, pohađao je tronedeljni kurs o elementarnim tehnikama snimanja i obradama filma kod kompanije Eastman Kodak Company u Ročesteru, Njujork.[9][10]

Snimanje[uredi | uredi izvor]

Koristeći Bell & Howell kameru, prenosivu mašinu za razvijanje i štampanje snimaka, i neku opremu za osvetljenje, Flaerti je proveo 1914. i 1915. godinu snimajući filmove o životu Inuita. Do 1916, Flaerti je imao dovoljno snimaka da započne probne projekcije i bio je dočekan sa velikim entuzijazmom. Međutim, 1916. godine, Flaerti je ispustio cigaretu na originalni negativ kamere (koji je bio napravljen od veoma zapaljivog nitrata) i izgubio 30.000 stopa filma.[11] Pošto je njegov prvi pokušaj propao, Flaerti je odlučio da se ne vrati samo po nove snimke, već i da fokusira film na jednu inuitsku porodicu jer je smatrao da su njegovi raniji snimci previše podsećali na putopis. Flaerti je proveo četiri godine prikupljajući novac i na kraju je bio finansiran od strane francuske kompanija za trgovinu krznom, Revillon Frères, i vratio se na sever gde je snimao od avgusta 1920. do avgusta 1921. godine. Za glavnog lika, Flaerti je izabrao proslavljenog lovca iz plemena Itivimuit, Alakarialaka. Potpuna saradnja Inuita bila je ključna za Flaertijev uspeh jer su Inuiti bili njegova filmska ekipa i mnogi od njih poznavali su njegovu kameru bolje od njega.[12]

Izgradnja iglua[uredi | uredi izvor]

Scena izgradnje iglua je jedna od najslavnijih sekvenci u filmu, ali snimak iznutra predstavljao je problem. Izgradnja iglua dovoljno velikog da u njega uđe kamera dovela je do urušavanja kupole, a kada su konačno uspeli da naprave iglu, bilo je previše mračno za snimanje. Umesto toga, snimci unutrašnjosti iglua u filmu su zapravo napravljeni u posebnom igluu sa tri zida za Flaertijevu glomaznu kameru kako bi se obezbedili dovoljno svetla za snimanje unutrašnjih scena.[13] Flaerti je povodom ovoga izjavio: „Prosečan eskimski iglu, sa oko 12 stopa u prečniku, bio je suviše mali. Sa dimenzijama koje sam mu odredio, prečnika od 25 stopa, Nanuk i njegovi saputnici počeli su da grade najveći iglu u svom životu. Dva dana su radili, žene i deca su im pomagali. Zatim je došao težak deo — iseći okvire za pet velikih prozora od ledenih ploča, a da kupola ne oslabi. Jedva da su počeli kada se kupola raspala na komade. 'Nema veze', reče Nanuk, 'napraviću ga još jednom.' Još dva dana su radili, ali opet sa istim rezultatom; čim su počeli da rade na ledenim prozorima, njihova konstrukcija se urušila. To je bio veliki razlog za šalu u tom trenutku i oni su se smejali svojoj nesreći. Ponovo, Nanuk je počeo rad na 'velikom igluu', ali ovog puta su žene i deca vukli burad vode na sankama iz rupe sa vodom i ledili zidove dok su se penjali. Konačno, iglu je bio gotov, a oni su stajali i zadovoljno ga gledali poput male dece kraj kuće od kockica. Svetlost sa ledenih prozora se, međutim, pokazala neadekvatnom, i kada je unutrašnjost konačno snimljena, polovina kupole koja se nalazila iznad kamere morala je da se odseče, nakon čega su Nanuk i njegova porodica otišli da spavaju i probudili su se zbog hladnoće koja je navirala spolja.”[14]

Kontroverze[uredi | uredi izvor]

Scena sa snimanja filma

Tvrdnje o inscenaciji[uredi | uredi izvor]

„Nanuk” se u stvari zvao Alakarialak. Flaerti je odabrao ovo ime zbog njegove prividne autentičnosti što ga je učinilo pogodnim za prodaju evro-američkoj publici.[15] „Nanuk” na inuitskom znači „polarni medved”. „Žena” prikazana u filmu zapravo nije bila njegova supruga. Prema Čarliju Najumealuku: „Dve žene u Nanuku – Najla (Alis [?] Nuvalinga) i Kunaju (čije pravo ime ne znamo) nisu bile Alakarialakove supruge, već Flaertijeve vanbračne žene”.[16] I iako je Alakarialak obično koristio pušku u lovu, Flaerti ga je ohrabrivao da lovi metodom svojih nedavnih predaka kako bi uhvatio način na koji su Inuiti živeli pre evropske kolonizacije Amerike. Flaerti je takođe preuveličao opasnost za inuitske lovce svojom tvrdnjom, koja se često ponavlja, da je Alakarialak umro od gladi manje od dve godine nakon što je film završen, dok je u stvari umro kod kuće, verovatno od tuberkuloze.[17][18]

Štaviše, film je kritikovan zbog prikaza Inuita kao podljudskih arktičkih bića, bez tehnologije ili kulture, i njihovog postavljanja van moderne istorije. Takođe je kritikovan zbog poređenja Inuita sa životinjama. Smatra se da je film artefakt popularne kulture tog vremena, kao i rezultat istorijske fascinacije inuitskim izvođačima na izložbama, zoološkim vrtovima, sajmovima, muzejima i ranim filmovima.[19]

Flaerti je branio svoj rad rekavši: „Čovek često mora da iskrivi stvar da bi se uhvatio njen pravi duh”.[20] Kasniji filmski stvaraoci su istakli da su jedine kamere dostupne Flaertiju u to vreme bile i velike i nepokretne, što je onemogućavalo efikasno snimanje većine unutrašnjih snimaka ili nestrukturiranih spoljašnjih scena bez značajnog modifikovanja okruženja i akcije subjekta.[21]

Poseta trgovačkoj postaji[uredi | uredi izvor]

U jednoj sceni, Nanuk i njegova porodica u kajaku dolaze do trgovačke postaje. Odlazeći da bi trgovali svojom lovinom, koja uključuje kožu lisica, foka i polarnih medveda, Nanuk dolazi u kontakt sa belim čovekom i dolazi do smešne interakcije dok se dve kulture susreću. Trgovac pušta muziku na gramofonu i pokušava da objasni kako čovek može da 'snimi' svoj glas. Savijajući se napred i zureći u mašinu, Nanuk približava uvo dok trgovac ponovo pokreće mehanizam. Trgovac vadi ploču i predaje je Nanuku koji je prvo zaviri kroz nju, a zatim je stavlja u usta i grize. Scena je zamišljena da bude komična dok se publika smeje naivnosti Nanuka i ljudi izolovanih od zapadne kulture. Zapravo, scena je bila u potpunosti inscenirana i Alakarialak je znao šta je gramofon.[22]

Lov na morža[uredi | uredi izvor]

Primećeno je da su 1920-ih, kada je film snimljen, Inuiti već počeli da nose zapadnjačku odeću i da se koriste puškama za lov, a ne harpunima,[8] ali to ne negira da su Inuiti znali kako da naprave tradicionalnu odeću od životinja koje su živele u njihovom okruženju, kao i da su i dalje mogli da prave tradicionalno oružje koje je moglo da se koristi ako bi se utvrdilo da je poželjnije za datu situaciju.

Film nije tehnički sofisticiran; kako bi i mogao da bude, sa jednom kamerom, bez osvetljenja, sa ledenom hladnoćom, a sve to podjednako na milost i nemilost prirode? Ali ima autentičnost koja preovladava nad svim pritužbama da su neke od sekvenci bile inscenirane. Ako organizujete lov na morža, on i dalje uključuje lov na morža, a morž nije video scenario. Ono što ovde blista je humanost i optimizam Inuita.[2]

— Rodžer Ibert

Prijem[uredi | uredi izvor]

Kao prvo „publicističko” delo svojih razmera, Nanuk sa severa je bio revolucionarni film. Uhvatio je mnoge autentične detalje kulture malo poznate strancima, a snimljen je na udaljenoj lokaciji. Kritičari su ga skoro jednoglasno pohvalili, a film je postigao uspeh na bioskopskim blagajnama u Sjedinjenim Državama i inostranstvu. U narednim godinama, mnogi drugi će pokušati da prate Flaertijev uspeh sa filmovima o „primitivnim narodima”.[23] Filmski kritičar Rodžer Ibert je 2005. godine opisao centralnu figuru filma, Nanuka, kao „jednog od najvitalnijih i najnezaboravnijih ljudskih bića ikada uhvaćenih na filmu”.[2] U anketi časopisa Sight and Sound iz 2014 , filmski kritičari su proglasili Nanuka sa severa za najbolji dokumentarni film svih vremena.[24]

Na veb-sajtu Rotten Tomatoes, film ima rejting odobravanja od 100% na osnovu 30 recenzija, sa prosečnom ocenom 8,68/10. Konsenzus kritičara sajta glasi: „Kao zadivljujući dokumentarac i vizuelni podvig, Nanuk sa severa fascinira svojim dramatičnim prikazom života u izuzetno neprijateljskom okruženju.”[25]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Nanook of the North”. Criterion Collection. Pristupljeno 28. 9. 2022. 
  2. ^ a b v Ebert, Roger (25. 9. 2005). „Reality at the end of the world”. RogerEbert.com (na jeziku: engleski). Ebert Digital LLC. Arhivirano iz originala 7. 12. 2021. g. Pristupljeno 20. 3. 2022. 
  3. ^ Silver, Alain. „Robert Flaherty's "Nanook of the North"”. One World Magazine. Arhivirano iz originala 4. 1. 2020. g. Pristupljeno 15. 9. 2018. 
  4. ^ „Nanook of the North: Pioneering Documentary that Redefined Cinema”. Criterion Collection. Pristupljeno 23. 9. 2023. 
  5. ^ „ENTERTAINMENT: Film Registry Picks First 25 Movies”. Los Angeles Times. Washington, D.C. 19. 9. 1989. Pristupljeno 22. 4. 2020. 
  6. ^ „Complete National Film Registry Listing”. Library of Congress. Pristupljeno 6. 5. 2020. 
  7. ^ „MP-0000.596.1 | Le chasseur au harpon, 1920–1929 | Impression | Robert J. Flaherty | Musée McCord”. Mccord-museum.qc.ca. Pristupljeno 13. 6. 2012. 
  8. ^ a b Duncan, Dean W. „Nanook of the North”. Criterion Collection. Pristupljeno 3. 4. 2012. 
  9. ^ a b „Arctic Profiles: Robert J. Flaherty (1884-1951)” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 15. 04. 2023. g. Pristupljeno 21. 11. 2023. 
  10. ^ „Growing Things: the Rural Patience of Robert Flaherty (1994 revision)” (PDF). 
  11. ^ Barnouw, Erik (1993). Documentary:A History of the Non-Fiction Film. Oxford: Oxford University Press. str. 33–35. 
  12. ^ Barnouw, Erik (1993). Documentary:A History of the Non-Fiction Film. Oxford: Oxford University Press. str. 34–36. 
  13. ^ Barnouw, Erik (1993). Documentary : A History of the Non-Fiction Film. Oxford: Oxford University Press. str. 36. 
  14. ^ Robert Flaherty Talking," in Cinema 1950, edited by Roger Manvell (London: Pelican, 1950) 18–19.
  15. ^ Fatimah Tobing Rony (1996). The Third Eye: Race, Cinema, and Ethnographic Spectacle. Durham and London: Duke University Press. str. 104. 
  16. ^ Julia Emberley. Defamiliarizing the aboriginal: cultural practices and decolonization in Canada. str. 86 (citing Fatimah Tobing Rony, Taxidermy and Romantic Ethnography: Robert Flaherty's Nanook of the North). 
  17. ^ Pamela R. Stern, Historical Dictionary of the Inuit (Lanham, MD:Scarecrow Press, 2004), p. 23.
  18. ^ Robert J. Christopher, Robert and Frances Flaherty: A Documentary Life, 1883–1922 (Montréal and Kingston: McGill-Queen's University Press, 2005), pp. 387–388
  19. ^ Fatimah Tobing Rony (1996). The Third Eye: Race, Cinema, and Ethnographic Spectacle. Durham and London: Duke University Press. 
  20. ^ Gray, Hugh (1950). „Robert Flaherty and the Naturalistic Documentary”. Hollywood Quarterly. 5 (1): 47. JSTOR 1209484. doi:10.2307/1209484. 
  21. ^ Molly Dineen and AA Gill in BBC Archive on 4: The Camera Never Lies, 2016
  22. ^ Rothman, William (1997). Documentary Film ClassicsNeophodna slobodna registracija. Cambridge: Cambridge University Press. str. 9–11. 
  23. ^ Barnouw, Erik (1993). Documentary:A History of the Non-Fiction Film. Oxford: Oxford University Press. str. 47–48. 
  24. ^ „Silent film tops documentary poll”. BBC News. avgust 2014. Pristupljeno 1. 8. 2014. 
  25. ^ „Nanook of the North (1922)”. Rotten Tomatoes. Fandango Media. Pristupljeno 12. 4. 2020. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Нанук_са_севера&oldid=26671671”