Колонизација Северне Америке

С Википедије, слободне енциклопедије

Европска политичка карта Америке 1794
Америчко откриће из староседелачке перспективе (Томас Харт Бентон, 1922). Европско откриће и колонизација имали су катастрофалне ефекте на староседилачке народе Америке и њихова друштва.
Мировни споразум Вилијама Пена са индијанцима који никад није заживео

Колонизација Северне Америке је почела крајем 15. века, након истраживања браће Џона и Себастијана Кабота. Европске државе које су оснивале колоније у Северној Америци су биле Енглеска, Холандија, Француска, Русија, Шпанија и Шкотска.

Иако су Нордијци истраживали и колонизовали североисточну Северну Америку око 1000. године нове ере, каснији и познатији талас европске колонизације Америке, догодио се у Америци између 1500. године и 1800. године, током Доба истраживања. Током овог временског периода, неколико европских царстава - првенствено Шпанија, Португал, Британија и Француска - почело је да истражује и полаже право на природне ресурсе и људски капитал Америке, што је резултирало расељавањем и нестајањем неких домородачких народа, те успостављањем неколико насељеничко-колонијалних држава.[1] Неке колоније европских досељеника - укључујући Нови Мексико, Аљаску, прерије/северне Велике равнице и „Северозападне територије“ у Северној Америци; превлака Тевантепек, полуострво Јукатан и Даријенски расцеп у Централној Америци; и северозападни Амазон, централни Анди и Гвајане у Јужној Америци, и даље су релативно рурални, ретко насељени и аутохтони у 21. веку, међутим неколико колонијалних држава досељеника, укључујући Бразил, Колумбију, Мексико, Аргентину и Сједињене Државе прерасле су у насељеничко-колонијална царства.[2] Русија је започела колонизацију северозападног Пацифика, почев од средине осамнаестог века, у потрази за кожама за трговину крзном. Многе друштвене структуре, укључујући религије, политичке границе и лингва франке, које у 21. веку доминирају западном хемисфером су потомци структура које су настале у овом периоду.

Брза стопа раста богатства и моћи Европе била је непредвидива почетком 15. века, јер је била заокупљена унутрашњим ратовима и полако се опорављала од губитка становништва изазваног Црном смрћу.[3] Снажно турско Османско царство је контролисало трговачке путеве према Азији, што је подстакнуло западноевропске монархе да трагају за алтернативама, и то је резултирало путовањима Кристофора Колумба и случајним поновним откривањем „Новог света”.

Потписивањем Тордесиљанског уговора 1494. године, Португалија и Шпанија су се сложиле да поделе Земљу на два дела, при чему је Португалија имала власт над нехришћанским земљама у источној половини, а Шпанија над западном. Шпанска потраживања су суштински укључивала читав амерички континент, међутим, Тордесиласким уговором источни врх Јужне Америке додељен је Португалији, где је успостављен Бразил почетком 1500-их. Град Сент Огастин, на данашњој Флориди, који су основали Шпанци 1565. године, сматра се најстаријем европским насељем у континенталним Сједињеним Државама које континуирано настањују Европљани.[4]

Откриће Америке[уреди | уреди извор]

Први Европљни који су стигли до америчког копна су били Викинзи, који су открили североисточне делове континента почетком 10. века. Њихово откриће је заборављено, а Европљани су следеће путовање преко Атлантског океана предузели у 15. веку када је Кристифор Колумбо, ђеновљански морепловац и истраживач у служби Шпаније, стигао до карипских острва. Његова освајања су наставили многи други досељеници у служби Шпаније и других европски држава. Док је Шпанија своја освајања усмерила према Средњој и Јужној Америци, а Португал према простору Јужне Америке који данас чини Бразил, за просторе Северне Америке су се бориле превасходно Енглеска (од 1707. Уједињено Краљевство) и Француска мада су и друге европске државе са мање или више успеха своје колоније на простору Северне Америке. На готово свим просторима наступио је прогон локалног аутохтоног становништва тзв. америчких индијанаца. Они су убијани и затварани у резервате. Одузимана им је земља и право на кретање. Процене су да их је пре доласка колонизатора било више од 100 милиона. Данас они још увек живе већином у резерватима и изолованим заједница и нема их више од 4 милиона.[5]

Британска колонизација[уреди | уреди извор]

Прво стално насеље које су Енглези успоставили у Северној Америци је Џејмстаун 1607. године у данашњој Вирџинији. Убрзо су основана нова насеља као на пример Плимут 1620. године у Масачусетсу који су основали пуританци. Енглеска колонизација у Северној Америци се у 17. веку ограничила на источну обалу данашњег САД са оснивањем 13 колонија, од којих ће све фунционисати као самоуправне заједнице са краљевском повељом као темељем правног система, народно представништво, гувернером и колнијалним судством. До краја 17. века, ових 13 колонија ће обухватати простор између Атлантског океана и Апалачких планина.

Француска колонизација[уреди | уреди извор]

Француско присуство у Северној Америци почиње од истраживања Жака Картијеа 1535-1536. године. Прво француско насеље у Северној Америци је било Порт ројал 1605. године и Квебек 1608. године, оба у заливу Сент Лоренс. Француска колоније никад нису стекле самоуправу коју су уживале енглеске колоније, њима је директно управљао краљ Француске преко својих гувернера.

Холандска колонизација[уреди | уреди извор]

Холанђани су успоставили контролу над територијом данашњег града Њујорка у периоду од 1608.-1624, али је енглеска војска преузела колонију 1664. године, после чега је Нови Амстердам преименован у Њујорк.

Шпанска колонизација[уреди | уреди извор]

Шпанија је прва успоставила колонију на територији Северне Америке, оснивањем европских насеља на територији Флориде почев од 1508. године, али је главна пажња Шпаније била усмерена на освајање и колонизацију преостора Средње и Јужне Америке.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Reséndez, Andrés. The Other Slavery : the Uncovered Story of Indian Enslavement in America / Andrés Reséndez. Boston: Houghton Mifflin Harcourt, 2016. Print.
  2. ^ „Imperialism at Home and Abroad”. saylordotorg.github.io. Приступљено 2021-01-16. 
  3. ^ Taylor, Alan (2001). American Colonies. New York: Penguin Books. ISBN 978-0-14-200210-0. 
  4. ^ Blitz, Matt. „The Oldest City in the United States”. Smithsonian Magazine (на језику: енглески). Приступљено 2021-08-29. 
  5. ^ Američki Indijanci i dalje žive u rezervatima, Glas amerike 2005-03-25

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]