Нацрт:Sulejman Beg

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Sulejman beg Hadžimiroglu ( tur. Suleiman Bei ) je vladar Hadžimirogularskog emirata od 1364. Od 1386. vladao je kao vazal kadije Burhanedina, a između otprilike 1394. i 1398. postao je vazal osmanskog sultana.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Sulejman je bio najstariji sin hadži emira Ibrahim bega i unuk osnivača emirata Bajrama. Na osnovu imena njegovog oca i nadimka - čina, istraživači emirat nazivaju bejlikom Hadžimirogular ili bejlikom Bajramogular.

Prema E. Brjer, 29. avgusta 1358. godine, trapezuntski car Aleksije III udao je svoju sestru Teodoru za Sulejmana, a tri godine kasnije, decembra 1361. godine, u pratnji Mihaila Panareta, vratio se u Kerasunt da poseti svoju sestru, a pošto ga je Sulejman dočekao, vratio se u svoju zemlju.[1] Međutim, Mihailo Panaret je pisao da se Teodora udala za „Hadžimara, sina Bajramovog”[2][3].

Prema Astarabadiju, 1364. godine, Sulejmanov otac, hadži emir Ibrahim beg, teško se razboleo. (Prema S. Karpovu i R. Šukurovu, bolest Hadži Emira i prenos vlasti na Sulejmana desili su se 1386. godine [4]). Tokom ovog perioda, osnivač susednog bejlika, Tajedin, želeo je da zauzme zemlje hadži emira i izvršio je napade na njih. Očekujući smrt, Hadži Emir je pozvao rodbinu i plemenmstvo emirata i saopštio da želi da izabere osobu koja će ga naslediti. To je učinjeno kako bi se sprečili građanski ratovi nakon njegove smrti i osigurala zaštita bejlika od Tajedina. Uz starešine plemena i uz njihovo odobrenje, Hadži Emir je ostavio emirat Sulejmanu svom najstarijem sinu koji je zašao u zrelo doba. Istovremeno, hadži emir je obećao da, ako se oporavi, neće pokušavati da postane emir i da će ostatak života provesti u molitvi. Međutim, posle izvesnog vremena, hadži emir Ibrahim beg se oporavio. Iz nekog razloga se posvađao sa sinom i odlučio da ponovo postane emir. Svađa je prerasla u neprijateljstvo i sam Sulejmanov otac je započeo građanski rat, koji je želeo da spreči. Neki od istaknutih ljudi bejlika podržavali su Ibrahim-bega, ali su drugi insistirali da je Sulejman bio u pravu. Zaoštravanje sukoba unutar bejlika izazvalo je spoljne neprijatelje. Tajedin beg, zapadni sused, pratio je situaciju i, iskoristivši nered u emiratu Hadžimirogular, dva puta je preko Terme napao bejlik. Nije postigao značajnije uspehe, ali su njegovi prepadi pokazali opasnost od eskalacije sukoba[5].

Godine 1386. Sulejman-beg je pobedio svog oca i potpuno preuzeo vlast. Sada je morao da izdrži Tajedinove napade. Shvativši da će njegov sused, koji je već dva puta napao, treći put napasti njegove zemlje, Sulejman beg je zatražio pomoć od vladara Sivasa, Kadije Burhanedina, koji je bio najjači od suseda. Kadiji Burhanedinu su poslani izaslanici sa pismima, kao odgovor kadija je poslao jednog od svojih poverenika, šeika Jar Alija, da obavesti Tajedin bega da je Sulejman sada pod zaštitom Kadije. Šeik Jar Ali je uspešno izvršio zadatak u poslednjim danima meseca Ramazana i dobio je obećanje od Tajedina da više neće napadati teritoriju Hadžiemirogular, kako ne bi smetao Kadiji Burhanedinu. Međutim, 24. oktobra 1386. godine, čak i pre nego što se poslanik šeik Jar Ali vratio u Sivas, Tajedin je sa oko 12.000 konjanika napao Sulejmana. Sulejman je pobedio u ovom sukobu, Tajedin beg i 500 (prema Panaretu - 600) njegovih konjanika su poginuli na bojnom polju, a njegova vojska je pobegla [6][7]. Kao što je napisao Mihail Panaret: „Prvi je pao sam Tadži-Edin i umro posečen mačem“[8]. Izgubivši vođu, vojska je bila prinuđena da se povuče. Nakon smrti Tajedina, kadija Burhanedin je okupio vojsku da napadne njegov glavni grad Niksar. Kada je stigao blizu grada, posetio je grob Melika Danišmeda Gazija. Ubrzo su se plemići iz Niksara pojavili pred kadijom Burhanedinom i predali mu ključeve grada. Tako se Niksar bez ikakvog otpora pridružio zemljama kadije Burhanedina. Kada je kadija Burhanedin zauzeo grad, Sulejman-beg mu je poslao svog brata sa mnogo konja i skupocenih poklona i zamolio kadiju Burhanedina da prihvati devojku iz porodice Hadžimirogular za ženu. Kadija je sa zadovoljstvom prihvatio bračnu ponudu i poklone. Nakon toga je kupio zamak Iskefsir (sada Rešadije kod Tokata) od potomaka Tajedina i predao ga Sulejmanu kao sojurgal (1386)[9][10]. Za vreme kadijinog boravka u Niksaru, kod njega su dolazili poslanici Tajedinovog sina Mahmud-čelebija. Mahmud Tajeddinoglu je u prisustvu kadije zaključio sporazum o nenapadanju sa Sulejmanom. Izvori pišu da je Sulejman ostao lojalan kadiji Burhanedinu, iako je Sulejmanova borba sa Tajedinom bila završena. Sulejman je poslao i vojsku i novac na kadijin prvi zahtev. Na primer, dok je kadija Burhanedin bio u Niksaru, saznao je da će emir Erzindžana, Mutaharten, da napadne Sivas. Kadija Burhanedin je pozvao Sulejmana da se pridruži njegovoj vojsci i Sulejman je odmah stigao u Sivas. Saznavši za Kadijeve pripreme, Emir Mutaharten se vratio u Erzindžan. Ova situacija je pokazala snagu saveza između Sulejmana i Kadije Burhanedina[11].

Sulejman je preselio prestonicu kneževine iz sela Kale Mesudije u Eškipazar 1380-ih i dao gradu ime „Ordu“, što znači prestonica[12]. U sukobu između Osmanskog carstva i kadije Burhanedina, Sulejman je u početku ostao lojalan kadiji Burhanedinu, da bi tek 1391-1394. prešao na stranu Osmanskog carstva[13]. Godine 1396. Sulejman je zauzeo Kerasunt [14]. Godine 1398. osmanski sultan Bajazit I osvojio je Samsun, pojačavajući osmansko prisustvo u regionu Čanika. Sulejman beg (kao i Tadžidinoglu i Tašanogular) je u potpunosti priznao osmanski suverenitet. Iste godine je kadiju Burhanedina ubio vladar Ak-Kojunlua Kara-Juluk Osman, a uticaj osmanskog sultana u regionu se još više povećao[15]. Ne zna se kada je Sulejman beg umro[16]. Može se tvrditi da se to dogodilo pre 1403. godine. Poznato je da je 1403. godine, kada je Ruj Klavijo, izaslanik kralja Enrikea III od Kastilje (1379-1406), upućen kanu Timuru prošao kroz region, beg po imenu Arzamir, kojeg su istoričari poistovetili sa Hadži Emir-čelebijem, bratom Sulejmanovim, vladao u Samsunu [17] [18][19]. Ne zna se gde je Sulejman sahranjen[20].

Astarabadi je o Sulejmanu pisao: „Na njegovom čelu su bili znaci veličine i plemenitosti, a na njegovom licu bila je svetlost zrelosti i hrabrosti“[21]. Period vladavine Sulejman-bega je najsjajniji period postojanja bejlika[22].

Porodica[uredi | uredi izvor]

  • Žena. Rođaka (ćerka ili sestra) Trapezuntskog cara Aleksija III Velikog Komnina. Brak je sklopljen pre 1386. godine. Mihailo Panaret je nazvao Sulejmana carevim zetom: „U oktobru 6895. (1386.) carev zet Tadži-Edin, emir Limnije, ustao je protiv drugog kraljevog zeta, g. sin Hadži-Omera iz Halivije, zvani Sulejman-beg”[23].
  • Sin (?). Tokom borbe između sultana Mehmeda II Osvajača i vladara Ak-Kojunlua Uzun Hasana, čovek po imenu Emir beg je postavljen za komandanta vojske Ak-Kojunlua, koja je opustošla Tokat. Smatra se da bi pomenuti Emir-beg mogao biti sin Sulejman-bega. Ovaj emir beg sklonio se kod Dulkadirogulara posle Mehmedove pobede nad Uzun Hasanom u bici na Otlukbeliju. Na kraju je ovaj čovek, koji se smatra poslednjim predstavnikom Hadžiemirogulara, poslat u Edesu. [24][25].

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Mihail Panaret. Trapezuntskaя hronika / per. A. Hahanova. — M.: Lazarevskiй institut vostočnыh яzыkov, 1905. — (Trudы po vostokovedeniю).
  • Karpov S.P. Istoriя Trapezundskoй imperii. — Aleteйя, 2017. — (Novaя Vizantiйskaя biblioteka. Issledovaniя).
  • Šukurov R.M. Velikie Komninы i Vostok (1204-1461). — SPb.: Aleteйя, 2001. — 448 s. — ISBN 5-89329-337-1.
  • Klaviho Rui Gonzales de. Dnevnik putešestviя ko dvoru Timura v Samarkand v 1403-1406 gg. / per. I. I. Sreznevskogo. — SPb., 1881.
  • Bryer A. Greeks and Türkmens: The Pontic Exception // Dumbarton Oaks Papers. — 1975. — Vol. 29. — P. 113—148.
  • Karakök T. XII. Canik Beyleri/ // Anadolu Beylikleri. — Siyer Basim Yayin Dagitim San. Ve Tic. Ltd. Sti., 2018. — Vol. 11. — (İslam Tarihi ve Medeniyeti). — ISBN 9786052375495.
  • Konukçu E. Otlukbeli Meydan Savaşı (11 Ağustos 1473). — Ankara: Erzincan Belediyesi Yayınları, 1998. — 492 S.
  • Necati D. Orta ve doğu Karadeniz bölgesi'nin tarihî alt yapısı : tarih, etnik yapı, dil, kültür. — Ankara: Genelkurmay Basım Evi, 2005. — ISBN 975-409-314-8.
  • Necati D. Hacıemiroğulları Beyliği // Türkler. — Ankara, 2002. — Vol. 6. — S. 1443—1454.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Bryer, 1975, p. 130—131.
  2. ^ „Karakök, 2018.”. 
  3. ^ Mihail Panaret, 1905, pp. 33—34.
  4. ^ Karpov 2017, str. 468
  5. ^ „Karakök, 2018.”. 
  6. ^ „Karakök, 2018.”. 
  7. ^ Mihail Panaret, 1905, pp. 43—44.
  8. ^ Mihail Panaret, 1905, pp. 44.
  9. ^ „Karakök, 2018.”. 
  10. ^ Šukurov, 2001, pp. 199—200.
  11. ^ „Karakök, 2018.”. 
  12. ^ „Karakök, 2018.”. 
  13. ^ „Karakök, 2018.”. 
  14. ^ „Karakök, 2018.”. 
  15. ^ „Karakök, 2018.”. 
  16. ^ „Karakök, 2018.”. 
  17. ^ „Karakök, 2018.”. 
  18. ^ „Necati, 2002.”. 
  19. ^ Klaviho 1881, str. 115
  20. ^ Karakök, 2018. https://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%83%D0%BB%D0%B5%D0%B9%D0%BC%D0%B0%D0%BD-%D0%B1%D0%B5%D0%B9_%D0%A5%D0%B0%D0%B4%D0%B6%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80%D0%BE%D0%B3%D0%BB%D1%83#CITEREFKarak%C3%B6k2018.  Spoljašnja veza u |title= (pomoć)
  21. ^ „Karakök, 2018.”. 
  22. ^ Karakök, 2018. https://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%83%D0%BB%D0%B5%D0%B9%D0%BC%D0%B0%D0%BD-%D0%B1%D0%B5%D0%B9_%D0%A5%D0%B0%D0%B4%D0%B6%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80%D0%BE%D0%B3%D0%BB%D1%83#CITEREFKarak%C3%B6k2018.  Spoljašnja veza u |title= (pomoć)
  23. ^ Mihail Panaret, 1905, pp. 43—44.
  24. ^ Necati, 2005, p. 77—78.
  25. ^ Konukçu 1998, str. 71
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Нацрт:Сулејман_Бег&oldid=27691902”