Узун Хасан

С Википедије, слободне енциклопедије
Узун Хасан
Лични подаци
Датум рођења1423
Место рођењаДијарбакир,
Датум смрти6. јануар 1478.(1478-01-06) (54/55 год.)
Место смртиТабриз,
Породица
СупружникДеспина Катун
ПотомствоYaqub Beg, Halima Begum, Sultan-Khalil, Maqsud Mirza, Uğurlu Mehmet Bey

Узун Хасан рођен 1423. године, умро се 6. јануара 1478. године, Узун на турском значи "Високи". Био је владар Туркоманске[1] Ак Којунлу државе и генерално се сматра њеним најјачим владаром.[2] Хасан је владао између 1452. и 1478. године, и био је на челу конфедерације племена када је држава обухватала делове или цео данашњи Ирак, Турску, Азербејџан, Иран, Закавказје и Сирију.

Владавина[уреди | уреди извор]

Ак Којунлу, на крају Узун Хасанове владавине 1478. године.

Тимур, оснивач и владар Тимуридског царства, именовао је Узун Хасановог деду, Кара Јулук Османа, за гувернера Дијарбакира, са градовима Ерзинџан, Мардин, Руха (или Урфа) и Сивас. Касније је Персија била подељена између два тимуридска владара, Џахан Шаха од Кара Којунлуа (Туркомани Црни Ован) и Узун Хасана. После двадесет година борби, Узун Хасан је на крају победио Џахан Шаха у бици код санџака Чапакчур[3][4] у данашњој источној Турској 30. октобра [5] (или 11. новембра[6]) 1467. године. поразом Џахан Шаха, други тимуридски владар, Абу Саид Мирза, одговорио је на молбу сина Џахан Шаха за помоћ, узевши већи део бивше земље Џахан Шаха и кренуо у рат против Узун Хасана упркос Хасановој мировној понуди. Узун Хасан је тада упао у заседу, али је победио и затим заробио Абу Саида у бици код Карабага, након чега га је погубио Џадгар Мухамед Мирза.[7]

Венецијански сенат је 1463. године, тражећи савезнике у свом рату против Османлија, послао Лазара Керинија као свог првог амбасадора у Табриз,[8] али он није успео да убеди Узун Хасана да нападне Османлије.[9] Хасан је заузврат послао своје изасланике у Венецију.[8]

Године 1465. Хасан је напао и заробио Харпута од Бејлика из Дулкадира.

Године 1471. Кверини се вратио у Венецију са Хасановим послаником Муратом.[8] Млетачки Сенат је изгласао слање другог посланика у Персију, одабравши Катерино Зена након што су друга два човека одбила.[10] Зенон, чија је жена била братаница Узун Хасанове жене, успео је да убеди Хасана да нападне Турке. Хасан је у почетку био успешан, али није било истовременог напада ниједне од западних сила.[9]

Узун Хасан се сусрео са Османлијама у бици код Ерзинџана 1471. године, напредовао је до Акшехира, пљачкајући и уништавајући Токат,[11] и водио је битку код Терцана 1473. године. Након тога, однео је победу над Османлијама у неколико мањих битака. Поражен је од султана Мехмеда II у бици код Отлукбелија у касно лето 1473.[12]

Извео је три успешне инвазије Грузије, од којих је задња била 1477. и опљакани плен је знатно обогатио ризницу.

Амброђо Контарини, Виаггио ал сигнор Усун Хассан ре ди Персиа („Путовање сер Узун Хасану, краљу Персије“), 1487.

Године 1473. Гиосафат Барбаро је изабран за још једног млетачког амбасадора у Персији, због свог искуства на Криму, у Великој московској кнежевини и Татарији.[13] Иако се Барбаро добро слагао са Узун Хасаном, није успео да убеди владара да поново нападне Османлије.[9] Убрзо након тога, Хасанов син Угурлу Мухамед, подигао је побуну, заузевши град Шираз.[14]

Након што је још један венецијански амбасадор, Амброђо Контарини, стигао у Персију,[9] Узун Хасан је одлучио да се Контарини врати у Венецију са извештајем, док ће Гиосафат Барбаро остати.[15] Барбаро је био последњи венецијански амбасадор који је напустио Персију након што је Узун Хасан умро 1478. године.[16][17] Док су се Хасанови синови међусобно борили за престо, Барбаро је унајмио јерменског водича и побегао је.[18]

Према Kонтаринију, амбасадору на Узун Хасановом двору од 1473. до 1476. године, „Краљ је добре величине, мршавог лица и пријатног лица, и чинило се да има око седамдесет година. Његово понашање је било веома љубазно и добро је разговарао са свима око себе, али сам приметио да су му руке задрхтале када је подигао шољу до усана“. Његово име значи "висок", а Контарини је рекао да је и он "веома мршав".

Контарини је такође написао: „Узун-Хасаново царство је веома пространо и омеђено је Турском и Караманијом, која припада султану, а која се протеже до Алепа. Узун-Хасан је преузео краљевство Персије од Каузе, кога је погубио. Град Екбатана, или Таурис, уобичајено је пребивалиште Узун-Хасана; Персеполис или Шираз...,[19] који је одатле удаљен двадесет четири дана пута, као последњи град његовог царства, који се граничи са Загатхаис, који су синови Бузецха, султана Татара, и са којима он непрестано ратује. На другој страни је земља Медија, која је подложна Сиванси, који плаћа неку врсту годишњег данака Узун- Хасан. Прича се да и он има неке провинције на другој страни Еуфрата, у близини Турака. Цела земља, све до Исфахана... је изузетно сушна, има врло мало дрвећа и мало воде, ипак је плодна у житу и другим намирницама.

„О његовом најстаријем сину, по имену Огурлу Мохамед, много се причало када сам био у Персији, јер се побунио против свог оца. Имао је још три сина; Халил Мирзу, старији од њих, имао је око тридесет пет година и влада Ширазом. Јакуб-бег, други Узун-Хасанов син, имао је петнаестак година, а заборавио сам име трећег сина. Од једне од својих жена је имао сина по имену Масубеч, или Максуд-бег, којег је задржао. у затвору јер је откривен да се дописује са својим побуњеним братом Огурлуом и кога је потом убио. Према најбољим извештајима које сам добио од разних особа, Узун-Хасанове снаге могу износити око 50.000 коњаника, знатан део. Неки од присутних извештавају да је својевремено повео војску од 40.000 Персијанаца у битку против Турака, у циљу враћања Пирамета суверенитету Караманије, одакле је био протеран од неверника.

Застава Узун Хасана, нађена у Топкапи палати.

Породица[уреди | уреди извор]

Жене[уреди | уреди извор]

Узун Хасан је имао четири жене:

  • Селџук Шах Хатун, ћерка његовог стрица, Кур Мухамеда[20]
  • Џан Хатун, ћерка Даулат Шах Булдуканија
  • Тарџил Хатун, кћи Омера Заракија
  • Теодора Велика Комнин, познатија као Деспина Хатун. Била је једина ћерка цара Јована IV Трапезунтског. Венчали су се 1458. године.[21]

Синови[уреди | уреди извор]

Узун Хасан је имао најмање седам синова:

  • Угурлу Мухамед (пре 1441–1477) – са Џан Хатун. Пошто није успео да се домогне престола, побегао је у Цариград, где га је примио османски султан Мехмед II, који му је дао своју ћерку Гевхерхан Хатун за жену. Њихов син Ахмад Бег се оженио османском принцезом Ајниша султан, ћерком султана Бајазита II, и успео је да преузме престо за себе, али је убрзо умро у покушају да га задржи.
  • Мирза Халил Бег (око 1441–1478) – са Селџук Шах Хатун. Заузео је престо после свог оца и прогласио се за султана.
  • Ја'куб Бег (око 1461–1490) – са Селџук Шха Хатун. Након што је победио и погубио свог брата Халила, постао је султан.
  • Максуд Бег (? – 1478) – са Деспином Хатун. Погубио га Халил 1478.
  • Јусуф Бег (? – ?) – са Селџук Шах Хатун. Прогнан од стране Халила 1478.
  • Масих Бег (? – пре 1473) – са Деспином Хатун.
  • Зегнел бег (? – пре 1473) – са Тарџил Хатун.

Ћерке[уреди | уреди извор]

Узун Хасан је имао најмање три ћерке:

  • Халима Аламшах Хатун[22] (1460–1522). Удала се за свог рођака шеика Хајдара (син Хатиџи Хатун, сестре Узун Хасана и шеика Џунејда) 1471/1472. Имали су три сина и четири ћерке. Један од њих је био шах Исмаил I, отац шаха Тахмаспа I. У хришћанским изворима се звала Марта.[23]
  • Две неименоване ћерке - са Деспином Хатун. Оне су још биле живе 1473. године.[24][23]

Наслеђе[уреди | уреди извор]

Узун Хасан је био први Ак Којунлу владар који је отворено кренуо у кампању трансформације племенске конфедерације Ак Којунлу у персо-исламски султанат.[25] Ова кампања трансформације започела је након његових освајања северозападног и централног Ирана, где је он, као нуспроизвод, истиснуо опадајући ауторитет Тимурида.[25] Како је његово царство расло и ширило се на персијске земље, он је ангажовао персијске бирократе са искуством у раду за претходне локалне шеике да управљају новодобијеним провинцијама Ак Којунлуа.[25] Иако ове персијске бирократе из доба Ак Којунлуа нису имале исти ниво политичког ауторитета као Низам ал-Мулк (умро 1092.) под Селџуцима, они су делили исту улогу асимилације турских племена у политичку традицију коју карактеришу Персо-исламски аспекти.[25] Узун Хасан је такође обезбедио исламски аспект своје рудиментарне персо-исламске државе, јер је водио велику бригу о неговању исламских организација и суфијских редова, укључујући све моћнији ред Сафавида.[25] У том процесу је удао своју сестру за шеика Џунејда, тадашњег вођу Сафавидског реда, а једну од својих ћерки за Џунејдовог сина и наследника, шеика Хајдара.[25]

Узун Хасан је такође наредио да се Куран преведе на турски.[26]

Он је покренуо неке финансијске и административне реформе да би ослабио сепаратизам војног и племенског племства и ојачао своју огромну државу.

Извори не дају детаљне информације о реформистичким активностима Узун Хасана. Иако текстови његових закона нису стигли до нас, о реформама је могуће судити на основу мало података о законима које су хроничари називали „Закони краља Хасана“ или „Дастури-Хасан бег“. У турским архивима чувају се неки документи који се односе на западне територије државе Ак Којунлу, које су ушле у састав Османског царства (Дијарбакир, Мардин, Урфа итд.). Ови извори су важни у погледу проучавања феудалних односа у провинцијама Ак Којунлу. Општа природа Узун Хасанове реформе је наведена у „Тарик ал-Кијаси“:[27]

„Узун Хасан је био праведан и љубазан. Хтео је да укине порезе у целој земљи. Али емири се нису сложили са њим. Султан је тада смањио порезе за пола на двадесет један дирхам... Појаснио је износ пореза који се прикупља у год. за целу земљу. Узун Хасан је захтевао да се прекршиоци закона строго кажњавају. Султан је „послао закон у сваку покрајину државе да га спроведу на снагу".

После освајања источне Анадолије 1517–18. и Ирака 1537. године, Османлије су сачувале законе Узун Хасана (Канун-нама-ие Хасан Падшах).[28][29] После 1540. године, османски прописи су заменили законик Ак Којунлу.[28] Велики делови његових пореских и трговачких закона забележени су у османским изворима.[29]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ V. Minorsky. Bulletin of the School of Oriental and African Studies, Vol. 17, No. 3 (1955), pp. 449–462: "There still remain many interesting and important problems connected with the emergence in the 14th century of the Turkman federations of the Qara-qoyunlu (780–874/1378–1469) and Aq-qoyunlu (780–908/1378–1502). The roots of the Persian Risorgimento under the Safavids (1502–1722) go deep into this preparatory period."
  2. ^ V. Minorsky, "The Aq-qoyunlu and Land Reforms (Turkmenica, 11)", Bulletin of the School of Oriental and African Studies, 17 (1955), pp. 449–462: "There still remain many interesting and important problems connected with the emergence in the 14th century of the Turkman federations of the Qara-qoyunlu (780–874/1378–1469) and Aq-qoyunlu (780–908/1378–1502). The roots of the Persian Risorgimento under the Safavids (1502–1722) go deep into this preparatory period."
  3. ^ Alexander Mikaberidze (2011). Conflict and Conquest in the Islamic World: A Historical Encyclopedia, Volume 1. ABC-CLIO. p. 907. ISBN 978-1598843361. Retrieved February 13, 2013.
  4. ^ Peter Jackson, Lawrence Lockhart (1986). The Cambridge History of Iran, Volume 6. Cambridge University Press. p. 173. ISBN 978-0521200943. Retrieved February 13, 2013.
  5. ^ Edward Granville Browne (2009). A History of Persian Literature Under Tartar Dominion (A.D, 1265–1502). Cambridge: The University press Publication. p. 89. Retrieved February 4, 2013.
  6. ^ Peter Jackson, Lawrence Lockhart (1986). The Cambridge History of Iran, Volume 6. Cambridge University Press. p. (1120) ISBN 978-0521200943. Retrieved February 4, 2013.
  7. ^ Stevens, John. The history of Persia. Contains, the lives and memorable actions of its kings from the first erecting of that monarchy to this time; an exact Description of all its Dominions; a curious Account of India, China, Tartary, Kerman, Arabia, Nixabur, and the Islands of Ceylon and Timor; as also of all Cities occasionally mentioned, as Schiras, Samarkand, Bukhara, &c. Manners and Customs of those People, Persian Worshippers of Fire; Plants, Beasts, Product, and Trade. With many instructive and pleasant digressions, being remarkable Stories or Passages, occasionally occurring, as Strange Burials; Burning of the Dead; Liquors of several Countries; Hunting; Fishing; Practice of Physick; famous Physicians in the East; Actions of Tamerlan, &c. To which is added, an abridgment of the lives of the kings of Hormuz, or Ormuz. The Persian history was written in Arabic, by Mirkond, a famous Eastern Author of Ormuz, by Torunxa, King of that Island, both of them translated into Spanish, by Antony Teixeira, who lived several Years in Persia and India; and now rendered into English.
  8. ^ а б в Mehmed the Conqueror & His Time, Franz Babinger, Trans. Ralph Manheim, Princeton University Press. 1992. ISBN 0-691-01078-1. стр. 305 [1].
  9. ^ а б в г The Cambridge history of Iran, William Bayne Fisher, Peter Jackson, Laurence Lockhart, New York: Cambridge University Press. 1986. ISBN 0-521-20094-6. стр. 377 [2].
  10. ^ Mehmed the Conqueror & His Time, Franz Babinger, Trans. Ralph Manheim, Princeton University Press. 1992. ISBN 0-691-01078-1. стр. 306 [3].
  11. ^ Lambton, Lewis & Holt 1985, стр. 299.
  12. ^ Babinger, Franz (1978). Mehmed the Conqueror and his Time. Bollingen Series XCVI. ed. by William C. Hickman, trans. by Ralph Manheim. Princeton University Press. pp. 314–315. ISBN 0-691-09900-6.
  13. ^ Historical account of discoveries and travels in Asia, Hugh Murray, Edinburgh, A. Constable, and Co. 1820. стр. 10 [4].
  14. ^ Historical account of discoveries and travels in Asia, Hugh Murray, Edinburgh, A. Constable and Co. 1820. стр. 15 [5].
  15. ^ Historical account of discoveries and travels in Asia, Hugh Murray, Edinburgh, A. Constable and Co. 1820. стр. 19 [6].
  16. ^ Biographie universelle, ancienne et moderne", J Fr Michaud; Louis Gabriel Michaud, Paris, Michaud, 1811–28., стр. 327 [7].
  17. ^ Mehmed the Conqueror & His Time, Franz Babinger, Trans. Ralph Manheim, Princeton University Press. 1992. ISBN 0-691-01078-1. стр. 322 [8].
  18. ^ Historical account of discoveries and travels in Asia, Hugh Murray, Edinburgh, A. Constable and Co. 1820. стр. 16 [9].
  19. ^ Project Gutenberg e-book A General History and Collection of Voyages and Travels, Volume II, by Robert Kerr
  20. ^ John E. Woods, The Aqquyunlu: Clan, Confederation, Empire (1999), p. 62
  21. ^ Caterino Zeno, Iosafat Barbaro, Antonio Contarini, and a "Merchant in Persia," Travels to Tana and Persia, (London: Hakluyt Society, 1883), p. 74 n. 1
  22. ^ Also Halime, Alamşah, Alemshah, Alemşah
  23. ^ а б Roger Savory, "Iran Under the Safavids", p. 18
  24. ^ Zeno, Caterino (144-14 ) Auteur du texte; Zeno, Nicolò (1323?-140 ?) Auteur du texte; Zeno, Antonio (133 ?-140 ?) Auteur du texte (1558). De i commentarii del viaggio in Persia di M. Caterino Zeno il K. : et delle guerre fatte nell'imperio persiano, da tempo di Ussuncassano in quà : libri due. et dello scoprimento dell'isole Frislanda, Eslanda, Engrovelenda, Estotilanda, et Icaria, fatto sotto il polo Artico : libro uno,... ([Reprod.]) / da fratelli Zeni, M. Niccolò il K. e M. Antonio.
  25. ^ а б в г д ђ Dale, Stephen Frederic (2020). "Turks, Turks and türk Turks: Anatolia, Iran and India in Comparative Perspective". In Peacock, A.C.S.; McClary, Richard Piran (eds.). Turkish History and Culture in India: Identity, Art and Transregional Connections. Brill. p. 73. Langaroodi & Negahban 2015.
  26. ^ „Langaroodi & Negahban 2015.”. 
  27. ^ V. Minorsky, “A Civil and Military Review in Fārs in 881/1476,” BSOAS 10, 1939, pp. 141–178
  28. ^ а б Halil İnalcık (1973). The Ottoman Empire: The Classical Age 1300–1600. p. 71.
  29. ^ а б "AQ QOYUNLŪ". Encyclopaedia Iranica.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Aube, Sandra (2016). "The Uzun Hasan Mosque in Tabriz: New Perspectives on a Tabrizi Ceramic Tile Workshop". Muqarnas Online. 33 (1): 33–62. doi:10.1163/22118993_03301P004.
  • Lambton, Ann Katherine Swynford; Lewis, Bernard; Holt, P.M., eds. (1985). The Cambridge History of Islam. Vol. 2. Cambridge University Press.
  • Langaroodi, Reza Rezazadeh; Negahban, Farzin (2015). "Āq-qūyūnlū". In Madelung, Wilferd; Daftary, Farhad (eds.). Encyclopaedia Islamica Online. Brill Online. ISSN 1875-9831.
  • Minorsky, V. (1960). "Aḳ Ḳoyunlu". In Gibb, H. A. R.; Kramers, J. H.; Lévi-Provençal, E.; Schacht, J.; Lewis, B. & Pellat, Ch. (eds.). Encyclopaedia of Islam. Volume I: A–B (2nd ed.). Leiden: E. J. Brill. pp. 311–312. OCLC 495469456.
  • Minorsky, V. & Bosworth, C.E. (2000). "Uzun Ḥasan". In Bearman, P. J.; Bianquis, Th.; Bosworth, C. E.; van Donzel, E. & Heinrichs, W. P. (eds.). Encyclopaedia of Islam. Volume X: T–U (2nd ed.). Leiden: E. J. Brill. pp. 963–967. ISBN 978-90-04-11211-7.
  • Quiring-Zoche, R. (1986). "Aq Qoyunlū". Encyclopaedia Iranica, Vol. II, Fasc. 2. pp. 163–168.


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Узун_Хасан&oldid=27700516”