Ода западном ветру

Autor	Persi Biš Šeli
Zemlja	Ujedinjeno Kraljevstvo
Jezik	engleski
Žanr / vrsta dela	Oda
Izdavanje
Izdavanje	1820.

„Oda zapadnom vetru“ (engl. Ode to the West Wind) oda je koju je napisao Persi Biš Šeli 1819. godine blizu Firence, u Italiji. Izvorno je objavljena 1820. godine od strane Čarlsa i Edmunda Olijera u Londonu kao deo zbirke Oslobođeni Prometej, Lirska drama u četiri dela, sa drugim poemama. Neki tumače pesmu kao iskaz govornika koji žali zbog svoje nemogućnosti da direktno pomogne onima u Engleskoj zbog toga što se nalazi u Italiji. U isto vreme, poema izražava nadu da će njegove reči ispirisati i uticati na one koji je čitaju ili je čuju. Više od svega drugog, Šeli je možda želeo da se proširi njegova poruka o reformi i revoluciji, pa vetar postaje motiv za širenje reči o promeni kroz figuru pesnika-proroka. Neki takođe veruju da je poema napisana kao odgovor na gubitak njegovog sina Vilijama (rođenom u vezi sa Meri Šeli) 1819. godine. Poema govori u alegorijama o ulozi pesnika kao glasa promene i revolucije. U vreme stvaranja pesme, Šeli je bez sumnje imao na umu Piterlu masakr avgusta 1819. godine. Njegove druge pesme napisane u isto vreme – Maska anarhije, Oslobođeni Prometej i „Engleska 1819. godine“ – razmatraju ove iste teme političke promene, revolucije i uloge pesnika. 

Struktura

Poema „Oda zapadnom vetru“ se sastoji od pet odeljaka napisanih u tercinama. Svaki odeljak se sastoji od četiri terceta (ABA, BCB, CDC, DED) i kupleta sa rimom EE. Oda je napisana u jampskom pentametru.

Prva tri odeljka poeme opisuju efekat vetra na zemlju, vazduh i okean. U poslednja dva odeljka, pesnik govori direktno vetru, moleći ga za njegovu moć, da ga podigne i učini ga njegovim saputnikom u svojim lutanjima. Poema se završava optimističnim zapažanjem da proleće, ako su zimski dani ovde, ne može biti mnogo daleko.

Tumačenje pesme

Poema se može podeliti na dva dela: prva tri dela su o odlikama vetra, a svaki se završava uz povik "Ox, čuj!".Poslednja dva dela opisuju odnos između vetra i govornika.

Prvi deo

Prva strofa počinje aliteracijom „divlji zapadni vetre“ (stih 1). Način korišćenja apostrofa čini vetar personifikovanim. Međutim, ne sme se misliti o ovoj odi kao o optimističnom hvaljenju vetra; jasno je da je ona povezana sa jeseni. Prvih nekoliko redova sadrže zloglasne elemente, kao što su "lišće razgoniš svelo" (2), a aspekt smrti je označen inverzijom koja stavlja "svelo" (2) na kraj stiha. Ovi listovi proganjaju kao "dusi" (3) koji beže od nečega što ih čini usplahirenim.„O  ti“ (6) je drugo lice jednine.  „U grobu leži svome" (8) u sledećem stihu je u suprotnosti sa „sestra tvoja, azurno Premaleće" (9) – što je referenca na istočni vetar, koji „mirisom ispuni do, obiljem živih boja“(12), a kojom se izražava snažna suprotnost u odnosu na boje iz četvrtog stiha pesme, koje podsećaju na smrt. U poslednjem stihu ovog dela zapadni  vetar je označen kao „onaj koji ruši“ (14), zato što odnosi poslednje znake života drveća, i kao onaj koji „stvara“ (14), zbog raznošenja semena koje će oživeti u proleće.

Drugi deo

Drugi deo je mnogo graciozniji od prvog.„Oblaci što vijore“ (15) su „ko trulo lišće s grane“ (16). Oni se odnose na drugi stih prvog dela („lišće svelo“). Takođe ih ima dosta, kao i svelih listova. Kroz ovu referencu ponovo se vraćamo na prikaz pejzaža.  „Oblaci“ (16) se „vijore u nemirnoj visini“ (17). Ovo se verovatno odnosi na činjenicu da se linija između neba i olujnog mora ne razaznaje i da je čitav prostor od horizonta do zenita prekriven tmurnim olujnim oblacima. „Oblaci“ (16) idu „sve do vrha neba gde svetla vrhunac slave“ (23). Po  biblijskom tumačenju, oblaci mogu biti glasnici koji donose poruku sa neba na zemlju kroz kišu i munje. Ova dva prirodna fenomena svojim oplođavanjem zemlje i blistavom snagom donose promene. Stih 21 počinje sa „neke Menade besne“ i zapadni vetar ponovo postaje deo drugog dela pesme. On ovde predstavlja dve stvari odjednom: prvo, on je“naricaljko godine što već se blizi kraju“ (24), i drugo, on je "prorok nemira čije je predviđanje odlučujuće", prorok koji ne donosi samo stvari kao što su „grad, vatra, kiša crna“ (28) već će oni da „započnu da se roje“ (27). Šeli takođe pominje da se čini kako zapadni vetar, kada duva, peva pogrebnu pesmu o godini koja se završava, i da je nebo pokriveno kupolom oblaka koja liči na "grob", tj. grobnicu ili grob za godinu koja umire, tačnije godinu koja se završava. Šeli u ovom deo  „proširuje svoj vidik sa zemaljske scene, sa lišća ispred sebe ka visinama gde će se uhvatiti u koštac sa velikom gužvom neba“. To znači da vetar više nije na horizontu i negde daleko, nego je  tačno iznad nas. Oblaci sada odražavaju sliku vijorenja listova; ovo je paralelizam koji pruža dokaze da smo pažnju usmerili „od našeg sveta u vasionu“.  "Oblaci" se takođe mogu upoređivati sa listovima; ali oblaci su nestabilniji i veći od listova i mogu se posmatrati kao glasnici kiša i munja, kako je gore pomenuto.

Treći deo

Ovaj deo se odnosi na efekat zapadnog vetra u vodi. Pitanje koje se nameće na prvi pogled kada se čita treći deo jeste: ko bi mogao biti subjekat glagola „videti“ (33). Sa jedne strane, tu je „Sredozemlje“ (30). Sa „Sredozemljem“ kao subjektom speva, „sintaksički pokret“ je nastavljen i nema pauze u toku pesme; rečeno je da „koju mu valom svojim ujednačenim daje, / kristalnih morskih struja lagano krivudanje, / more što u snu vide, u zalivu od Baje, / kule, palate stare, kraj ostrva od lave“ (30-33). Sa druge strane, takođe je moguće da se stihovi ovog speva odnose ponovo na „vetar“. U tom slučaju, glagol koji pripada „vetru“ kao subjektu nije „položiti“, nego prethodni stih ovog speva, koji kaže „Ti koji Sredozemlje iz letnje prenu sanje... vide“ (29, 33). Ali ko god – „Sredozemlje“ ili „vetar“ – „vide“ (33),  pitanje ostaje da li je grad koji je neko od njih video stvaran i samim tim odraz u vodi zapravo odraz grada koji stvarno postoji na obali, ili je grad samo iluzija. Po onome što je poznato o „vetru“ iz prethodna  dva dela,  postaje jasno da je vetar nešto što igra ulogu Tvorca. Da li vetar stvara realne stvari ili iluzije, izgleda da nije toliko važno. Zaliv Baja  (na severnom delu Napuljskog zaliva) zapravo je pun podvodnih rimskih ruševina, koje su vidljive jer su izbile na površinu usled zemljotresa). Čini se da treći deo pokazuje, u poređenju sa prethodnim spevovima, prekretnicu. Pošto je Šeli prihvatio smrt i promene u životu u prvom i drugom deo, sada se okreće čežnjivom prisećanju, priziva u sećanje „alternativne mogućnosti transcendencije“. Od 26. do 36. stiha on daje sliku prirode. Ali, ako pogledamo pažljivije 36. stih, shvatićemo da rečenica nije onakva kakvom se čini na prvi pogled, zato što očigledno znači, „što mirisima slatkim sva čula opijaju “. Ovo pokazuje da idilična slika nije ono što se čini da jeste i da će harmonija zasigurno uskoro biti uništena. Nekoliko stihova kasnije, Šeli iznenada priča o „strahu“ (41). Ovo ponovo pokazuje uticaj zapadnog vetra koji najavljuje promenu godišnjeg doba.

Četvrti deo

Dok delovi od jedan do tri počinju sa „Divlji zapadni vetre" i „Ti" (1, 29) i očito se obraćaju vetru, kod četvrtog dela dolazi do promene. Fokus nije više na "vetru", već na naratoru koji kaže „O da sam...“ (43-44). Do ovog dela poema se činila veoma anonimnom i usredsređenom samo na vetar i njegovu silu tako da je autor pesme manje-više zaboravljen. Piri naziva ovo "suzbijanjem ličnosti" koje konačno nestaje u ovom delu pesme. Postaje sve jasnije da je ono o čemu autor sada govori on sam. Da ovo mora biti tačno, pokazuje učestalost autorovog korišćenja zamenica prvog lica jednine „ o da sam“ (43-44-45) i „ja“ (46). Ove zamenice se pojavljuju sedam puta u četvrtom delu. Zasigurno autor želi da dramatizuje atmosferu tako da  se čitalac priseti situacija u delovima od jedan do tri. To postiže korišćenjem istih slika iz prethodnih delova/odeljaka i u ovom. Dok ove slike, kao što su "list", "oblak" i "talas", postojali u prethodnim delovima samo zajedno sa vetrom, sada postoje i sa autorom. Autor razmišlja o tome kako je biti jedan od njih i kaže „O da sam“ (43-44-45). Šeli se ovde poistovećuje sa vetrom iako zna da to ne može biti jer je nemoguće da se neko odrekne svih stvari koje je u životu naučio da bi ušao u „svet nevinosti“. Da je Šeli vrlo svestan svoje zatvorenosti u životu i da svoj identitet poistovećuje sa svojim radom pokazuje stih 53. Tu kaže „ko list,oblak il talas do svog me dignu krila“. Zna da je ovo nemoguće postići, ali on ne prestaje da se moli za to. Jedina šansa koju Šeli vidi kao način da ispuni svoju želju i da mu se usliše molitve o poistovećivanju sa vetrom ostvaruje se kroz bol ili smrt, jer smrt vodi do preporoda. Zato on kaže: „na trnju sam života, iz srca mi krv lije“ (54). Na kraju dela pesnik nam govori „to časova je mnogih sputala gruba sila“. Ovo može biti referenca na godine koje su prošle i koje je „sputala gruba sila“, ali i na ljude koji su se borili za slobodu a bivali bukvalno zarobljeni. Sa ovim saznanjem zapadni vetar nosi drugačije značenje. Vetar je prikazan kao osoba koja je „divljačna, gorda, čila“ (56) i vetar je onaj „kog ništa ne savlada“ (47). Još jedna stvar koju treba spomenuti jeste da ovaj deo zvuči kao neka vrsta molitve ili ispovesti pesnika. Ova ispovest se ne bavi Bogom i stoga zvuči veoma bezlično. Šeli  takođe menja upotrebu metafore u ovom delu. U prvom delu vetar je bio metafora objašnjena u celosti. Sada su metafore tek slabo predstavljene: „na trnju sam života“ (54). Šeli takođe izostavlja četvrti element: vatru. U prethodnom spevu pisao je o zemlji, vazduhu i vodi. Čitalac sada očekuje vatru – ali nje nema. To dovodi do kvarenja simetrije.

Peti deo

Ponovo je vetar veoma važan u ovom poslednjem delu. Na početku pesme vetar je samo bio sposoban da oduva lišće sa drveća. U prethodnom delu pesnik je poistovetio sebe sa lišćem. U ovom delu vetar je sada sposoban da koristi obe prethodno navedene stvari.

Sve što je prethodno rečeno je deo elemenata – vetra, zemlje i vode. Sada se pojavljuje i četvrti element: vatra.

Isto tako, postoji sukob u ovom delu: pošto u 57. stihu Šeli piše „da sam tvoja“, postoji „ja“ u 62. stihu.

Takođe je neophodno pomenuti da se lične zamenice prvog lica veoma učestalo ponavljaju; ali posesivna zamenica „moj“ preovlađuje. Suprotno od učestale upotrebe zamenice „ja“ u prethodnom delu, koja je doprinela tome da deo zvuči samosvesno, ovaj deo sada  može zvučati samouvereno. Deo nije više samo zahtev ili molitva kao što je bio četvrti deo – on je zahtev. Pesnik postaje vetrov instrument, njegova „lira“ (57). Ovo je simbol pesnikove sopstvene pasivnosti prema vetru; on postaje njegov muzičar, a vetrov dah postaje njegov dah. Pesnikov stav prema vetru se promenio; u prvom  delu vetar je bio „čarobnjak“ (3),a sada je vetar postao „čarolija“ (65).

Postoji još jedan kontrast između poslednja dva dela: u četvrtom delu pesnik je sebe izražavao u jednini: „list“ (43,53), „oblak“ (44, 53), „talas“ (45, 53) i „čoveka tebi slična“ (56). U ovom najveći strah je bio taj da će ono što je „divljačno, gordo i čilo“ (56) ostati „sputano grubo“ (55). Poslednji deo se razlikuje od toga. Pesnik u ovom delu koristi oblike množine, na primer, „moje lišće“ (58, 64), „tvojih silnih odmerenih zvukova“ (59), „misli moje“ (63), „žar, pepeo“ (67) i „mojih usana“ (68). Korišćenjem množine, pesnik je u stanju da pokaže da postiji neka vrsta mira i ponosa u njegovim rečima. Čak se čini kao da je redefinisao sebe i da je nesigurnost iz prethodnog dela oduvana. „Lišće“ se spaja sa lišćem cele šume i „će da“ postaje sastavni deo u celoj graji moćnih harmonija. Upotreba ovog „će da“ (60) zasigurno je napomena za budućnost. Kroz buduće značenje, sama poema ne zvuči samo kao nešto što je moglo da se desi u prošlosti, nego čak može biti i vrsta „proroka“ (68) za ono što može doći – budućnost. 

Na kraju, Šeli ponovo zove vetar u nekoj vrsti molitve i čak hoće da on bude „njegov“ Duh: „postani ja il' duh moj kojim žestina vlada!“ (62). Kao lišće na drveću u šumi, njegovo lišće će pasti i istruliti i možda će uskoro ponovo cvetati kada dođe proleće. To može biti razlog zašto se raduje proleću i na kraju poslednjeg dela pita „Vetre, kada nam zima sva ledena doleće,zar daleko iza nje ostaje premaleće?“ (69, 70). Ovo je, naravno, retoričko pitanje zato što proleće dolazi nakon zime, ali „kada“ navodi da možda ne dođe ako je preporod jak i dovoljno obiman, a ako nije, nova obnova – proleće – ionako će doći. Prema tome, pitanje ima dublje značenje i ne znači samo promenu godišnjih doba, već se takođe odnosi na smrt i rođenje. Osim toga, ukazuje na to da će, nakon borbi i životnih problema, uvek postojati rešenje. Pitanje nam pokazuje optimistični pogled pesnika na život, koji bi voleo da prenese svetu. Pitanje je pesnikov način da nam poruči kako će, uprkos sadašnjoj patnji, u budućnosti nastupiti dobra vremena. Ali, najmoćniji zov vetru su stihovi: „Umrle misli moje proteraj vrh svemira/k'o sveo list da nova ubrzaš rađanja rana!“ Šeli ovde preklinje vetar – ili mu zapravo peva – da oduva sve njegove beskorisne misli kako bi pesnik mogao da bude sluga vetru i na taj način probudi Zemlju.

Zaključak

Ova poema je vrlo složen tekst o ulozi pesnika kao izvršioca političkih i moralnih promena. Ovo je bila tema o kojoj je Šeli mnogo pisao, naročito oko 1819. godine, a čija je snažna verzija artikulisana u poznatim završnim rečenicama „Odbrane poezije“: „Pjesnici su duhovnici nespoznatog nadahnuća; ogledala divovskih sjena koje budućnost baca na sadašnjost; riječi koje izražavaju ono što oni ne razumiju; trube koje zovu u boj te ne osjećaju ono što nadahnjuju, utjecaj koji nije potaknut nego potiče; pjesnici su nepriznati zakonodavci sveta.“ .

Reference

1. ^ MacEachen, Dougald B. CliffsNotes on Shelley's Poems. 29 July 2011. Archived 5 March 2013 at the Wayback Machine.
2. ^ SparkNotes Editors. "SparkNote on Shelley’s Poetry". SparkNotes LLC. 2002. (accessed July 11, 2011).

Izvori

• Kuić, Ranka, ur. Antologija engleske romantičarske poezije, treće izdanje. Beograd, Naučna knjiga, 1986, pp. 264–266
• Kuić, Ranka, „Odbrana poezije i slobode“, Beograd, KZ Zvezdara, 1990.
• Anderson, Phillip B. "Shelley's 'Ode to the West Wind' and Hardy's 'The Darkling Thrush' ". Publications of the Arkansas Philological Association, 8.1 (1982): 10–14.
• Chayes, Irene H. "Rhetoric as Drama: An Approach to the Romantic Ode." PMLA, 79 (March 1964): 71–74. In Reiman, D., and Powers, S. (Eds.), Shelley's Poetry and Prose: Authoritative Texts, Criticism. NY: W. W. Norton, 1977. pp. 620–25.
• Duffy, Edward. "Where Shelley Wrote and What He Wrote For: The Example of 'The Ode to the West Wind' ". Studies in Romanticism, 23.3 (1984): 351–77.
• Edgecombe, Rodney Stenning. "'Creative Unbundling': Henry IV Parts I and II and Shelley's 'Ode to the West Wind'". Keats-Shelley Review, 11 (1997): 133–39.
• Fogle, Richard Harter. "The Imaginal Design of Shelley's 'Ode to the West Wind' ". ELH, Vol. 15, No. 3 (Sep. 1948), pp. 219–226.
• Forman, Harry Buxton. "How Shelley Approached the 'Ode to the West Wind' ". Bulletin and Review of the Keats-Shelley Memorial, Rome (London, 1913), I, No. 2, 6.
• Friederich, R. H. "The Apocalyptic Mode and Shelley's 'Ode to the West Wind'." Renascence, vol. 36, no. 3, (1984), pp. 161–170.
• Gonzalez Groba, Constante. "Structure and Development of Shelley's 'Ode to the West Wind' ". Senara, 3 (1981): 247–52.
• Haworth, Helen E. "'Ode to the West Wind' and the Sonnet Form". Keats-Shelley Journal, Vol. 20, (1971), pp. 71–77.
• Jost, François. "Anatomy of an Ode: Shelley and the Sonnet Tradition". Comparative Literature, Vol. 34, No. 3 (Summer, 1982), pp. 223–246.
• Joukovsky, Nicholas A. "Contemporary Notices of Shelley: Addenda to 'The Unextinguished Hearth' ". Keats-Shelley Journal, Vol. 56, (2007), pp. 173–195.
• Kapstein, I. J. "The Symbolism of the Wind and the Leaves in Shelley's 'Ode to the West Wind' ". PMLA, Vol. 51, No. 4 (December 1936), pp. 1069–1079.
• Leyda, Seraphia D. "Windows of Meaning in 'Ode to the West Wind' ". Hall, Spencer (ed.). Approaches to Teaching Shelley's Poetry. New York: MLA, 1990. 79–82.
• MacEachen, Dougald B. CliffsNotes on Shelley's Poems. 29 July 2011.
• Pancoast, Henry S. "Shelley's 'Ode to the West Wind' ". MLN, (1920), XXXV, 97.
• Parsons, Coleman O. "Shelley's Prayer to the West Wind." Keats-Shelley Journal, Vol. 11, (Winter, 1962), pp. 31–37.
• SparkNotes Editors. "SparkNote on Shelley’s Poetry". SparkNotes LLC. 2002. (accessed July 11, 2011).
• Wagner, Stephen and Doucet Devin Fischer. "The Pforzheimer Collection of Shelley and His Circle: The Collection and the Collector." Biblion, 5.1 (1996): 52–57.
• White, Newman Ivey. The Unextinguished Hearth: Shelley and His Contemporary Critics. Durham, N.C., Duke University Press, 1938.
• Wilcox, Stewart C. "The Prosodic Structure of 'Ode to the West Wind'." Notes and Queries, Volume CXCV, (18 February 1950), pp. 77–78.
• Wilcox, Stewart C. "Imagery, Ideas, and Design in Shelley's 'Ode to the West Wind' ". Studies in Philology, Vol. 47, No. 4 (Oct. 1950). str. 634–49.
• Wright, John W. Shelley's Myth of Metaphor. Athens, GA: University of Georgia Press, 1970.
• Yan, Chen. "Research on the Translation of 'Ode to the West Wind' in China". Journal of Jixi University, 2008.

Spoljašnje veze

• Ode to the West Wind text
• Italian translation
• Reading of Ode to the West Wind
• Ode to the West Wind Analysis, Percy Shelley's Praise of Nature
• Audiorecording of "Ode to the West Wind" on Keats-Shelley website.
• Audiorecording of "Ode to the West Wind" by LibriVox, selection .